Tekstovi autora: Marija Đoković

Bgdr 01 S

Kalemegdan u sumrak

Slučajni i namerni prolaznici

U današnje vreme sveopšteg tehnološkog napretka moguća je i virtuelna šetnja Kalemegdanom, ali ništa ne može da zameni živi ugođaj. Naša fotografkinja Marija Đoković obišla je omiljeno šetalište Beograđana u sumrak i zabeležila nekoliko karakterističnih prizora. Ljubavni parovi, slučajni i namerni prolaznici, prijatelji u manjim ili većim grupama, turisti-namernici, usamljenici – svi su se sjatili na Beogradsku tvrđavu da predahnu, odahnu, puste korak, kontempliraju ili tek onako, bez nekog posebnog razloga. Gledajte, uživajte, a zatim prošetajte .
Sojen 01 S

Ada Međica, ostrvo mira i tišine

Daleko od razuzdane gomile

Ada Međica je šumovito rečno ostrvo na Novom Beogradu smešteno preko puta centralnog dela Ade Ciganlije, dok se sa druge strane preko reke Save nalaze novobeogradski Savski kej, Blokovi 44, 45 i 70. Čini ga naselje čiji su stanovnici pre 56 godina osnovali Udruženje „Ljubitelji Save i Dunava: Ada Međica”. Premda postoji gradski rečni prevoz koji svakoga dana prevozi putnike na ostrvo poznato kao “oaza mira”, na Adi Međici, srećom, nema restorana, kafića kao ni drugih popularnih sadržaja modernog gradskog života, već možete provesti vikend kao gost nekog od stanovnika među kojima ima vrhunskih gastronoma. Naselje čine sojenice u čiji izgled domaćini ulažu neobičnu kreativnost; svaka od kućica šalje poruku o svom vlasniku i njegovom ukusu; zbir takvih osobenosti čini ovu oazu potpuno drukčijom u odnosu na gradska urbana okruženja. Šetajući ovim ostrvom posetilac ne može da se ne zapita - da li slobodu da budemo samosvojni, možemo osvojiti jedino u prirodi?
Labudis 01 S

Dan kada ljudi nisu pojeli ptice

Praznična gozba za beogradske zveri

Oni koji se poslednjih dana, a možda i nedelja, bude sa prazničnim teretom na leđima, sasvim sigurno imaju ograničen doživljaj sveta, te ne primaćuju život koji se hrani oko njih, a u decembru koji je sasvim sigurno pobegao u neko proleće. Slike na koje bismo naišli ako bismo jednom rešili da otvorimo oči, mogle bi da se uporede sa pesmom Antimaterija Rasela Edsona: S druge strane ogledala je izvrnuti svet, gde su ludaci normalni; gde kosti izlaze iz zemlje i povlače se do prve ljubavne sluzi. A uveče sunce samo izlazi. Ljubavnici plaču jer su jedan dan mlađi, i ubrzo detinjstvo im otima užitak. U takvom svetu ima mnogo tuge koja je, naravno, radost. *** A tako je i bilo: čim smo izašli iz pesme, Beograd je požurio da nas uveri da i u njemu, kao i u stihovima, ima mnogo tuge koja je u stvari radost. I kao što nam klimatske promene uskratile novogodišnje mećave, tako nas i praznične gužve sprečavaju da primetimo da oni koji imaju kupuju poklone, dok oni koji nemaju to što su jedva stekli dele sa drugima. I tu je najdirljivija slika starijeg gospodina koji je prevalio nebrojene gradske milje da donese nešto hrane ljubimcima bez doma i vlasnika. Dok smo čekali da se hranitelj pojavi, te sumnjali u uspeh onoga što smo zamislili, na vidiku nije bilo ni ptice ni mačke, da bi , čim je stariji gospodin kročio na teritoriju, za koju verujemo da je njihovo dugogodišnje mesto susretanja, toliko njih dotrčalo, doletelo, dokotrljalo se, da nismo uspeli da ih izbrojimo. Zahvaljujući našoj fotografkinji Mariji Đoković, svaka scena je pažljivo komponovana, te zabeležena, pa ih, evo, delimo sa vama.
Belgr 01 S

City Drops Into The Dark

Noć u Novom Beogradu

Strpljivi noćni šetač sa aparatom i stativom u ruci mogao je, stešnjen između večitog mraka i povremenog svetla, da pomisli kako je ovo savršena arhitektura distopijske budućnosti, betonski neo-noir, ili kolektivna socijalistička spavaonica, i da uvek bude u pravu, jer Novi Beograd sve jeste – naročito kad ga pokrije noć. Na neki art način, on je čak humaniji s manje svetla; čim stigne dan, kao da onaj noćni New Belgrade sasvim iščezne. Srećom, fotografije Marije Đoković dokazuju da grad preko Save stvarno noću postoji. Proverite sami!
Novaja 01 S

Praznično merenje vremena

Nova godina u prijateljskoj poseti Beogradu

U skladu sa očekivanjima, a uprkos objektivnim teškoćama, Nova godina će stići na planetu Zemlju 31. decembra, tačno u ponoć. Čovek je davno odlučio da, ono što slobodno možemo da nazovemo neizbežnom prirodnom pojavom, a koja se pojavljuje u obliku proticanja vremena, obasja prazničnim svetiljkama, ne bi li tako sebe, a i druge, uverio da ta praznična noć vodi u neko bolje sutra. Zahvaljujući našoj fotografkinji – Mariji Đoković, čitaoci XXZ magazina će moći da osete delić svetla koje obasjava glavni grad, te skupa poveruju da će se sve što se do sada nije dogodilo – dogoditi u najluđoj noći, i da ispod sede brade Deda Mraza žive pravi ljudi.
Licee1

Da li je ona zgrešila ili učinila dobro?

Satkaću crno sunce

Gledaš moje ruke i kažeš – slabe su kao cveće gledaš moja usta previše mala da bi kazala: svet – ljuljajmo se bolje na stabljičici trenutka pijmo vetar i gledajmo kako nam oči upadaju miris venjenja je najlepši a oblik ruševina ošamućuje u meni je plamen koji misli i vetar za požar i za jedra ruke imam nestrpljive mogu glavu prijatelja da izvajam od vazduha ponavljam pesmu koju bih hteo da prevedem na sanskrt ili piramidu ako usahne vrelo zvezda mi ćemo svetleti noćima ako se skameni vetar mi ćemo uzbuđivati vazduh ( Zbignjev Herbert )
Prijd 01 S

Belgrade pride 2017. godine/ vol. 1

Zauzimanje vlastitog prostora slobode

Parada ponosa, pod sloganom "„Neka svi našši glasovi ore se", održžana je u subotu, 24. juna, u Beogradu, a organizatori su poručili da se problemi sa kojima se LGBTIQ zajednica suočava ne razlikuju previše od onih koji muče druge članove društva, jer je reč o bazičnim ljudskim pravima. "Kada razmiššljamo i zalažžemo se za jednaka prava LGBTIQ zajednice, takođe zastupamo ravnopravnost žžena i mušškaraca, glasno istupamo protiv mizoginije i svih oblika krššenja ljudskih prava pripadnica i pripadnika osetljivih drušštvenih grupa", stoji u njihovom saopštenju. "Nije potreban nikakav kompromis kako bi svako imao svoja prava. Nije potreban nikakav novac da bi se poštovao pojedinac. Nije potrebna nikakva politička žrtva da bi svako imao slobodu." Harvey Milk
Ilozzz 01 S

Izložba koncertnih rock fotografija Anamarie Vartabedijan i Stanislava Milojkovića

Rokenrol kao inspiracija i način života

Rokenrol je najveća kulturna i društvena revolucija koja se širila od pedesetih godina dvadesetog veka. Rokenrol je pružio slobodu, drugačiji model ponašanja, razmišljanja i postavio određene ideale. Prevazišao je sve granice, predrasude i ušao u savremene tokove kulture i društva. Zaista voleti rokenrol i živeti za trenutak kada će se zvuk materijalizovati i energično osvojiti atmosferu ispred bine − to je suština koncertne rokenrol fotografije. Snaga i energija koji isijavaju iz nastupa različitih muzičara i iz živog i neukrotivog rokenrol zvuka, svakako su ona pokretačka sila koja nas dvoje zakuca ispred bine i dovodi do poistovećivanja, prepoznavanja i disanja u istom ritmu i zanosu sa samim izvođačem. U magiji zvuka i čaroliji autentične atmosfere fotograf kao medij bi trebalo da kroz sliku zabeleži sve to: moć nad moćima, snagu, energiju, zanos, bes, ljubav, osetljivost, istančanost duha, atmosferu, osvetljenje, zvuk, dah i iznad svega povezanost publike sa izvođačem. Rokenrol fotografija zahteva posvećenost i upornost, prisutnost i življenje svakim delićem svoga bića sa tim datim trenutkom u kome se nalaziš. Samo tada fotografija može da prenese upravo to što oko vidi i to što čovek oseća. Anamarija Vartabedijan i Stanislav Milojković ovom izložbom u Umetničkoj galeriji Stara kapetanija obeližili su deset godina svoje zajedničke izlagačke aktivnosti. Na izložbi su se našle najnovije rock fotografije koje su nastale u protekle dve koncertne godine.
Zoo 01 S

Beogradski zoo: Vrt bez nade

Vulgarna manifestacija (ne)moći

Zoo vrtovi postoje da bismo ta slobodna, divna bića mogli da gledamo zarobljena, kontrolisana, jer ako mi nemamo slobodu, zašto bi je bilo ko imao. Ako vidite slona, veličanstvenog diva, koji u prirodi prelazi i po 50 kilometara dnevno, zatvorenog u izložbeni prostor od nekoliko metara, možete li da ga pogledate u oči? Ako vidite šimpanzu u zatvoru od betona i korodiranog gvožđa kako dane provodi sa još nekoliko sapatnika, a u prirodi živi u grupama koje mogu da broje i do 120 jedinki, a koje podrazumevaju složenu društvenu dinamiku, možete li iz toga nešto da naučite? Zoološki vrtovi su izum XVIII i XIX veka, ali istorija ovakvog porobljavanja ide još dalje: postoje zapisi iz Egipta i Kine gde su se egzotične životinje držale u zatočeništvu dve hiljade godina pre nove ere. Takve zbirke služile su da ilustruju moć lokalnih vladara, a njihova namena je evoluirala tokom vekova. U XIII veku kralj Fridrih II, vladar Svetog rimskog carstva, počeo je da sakuplja životinje kao žive trofeje, i tada je potreba za posedovanjem divljih životinja počela da se širi među ostalom aristokratijom. Ako bilo koje dete zamolite da nacrta neku od životinja iz zoološkog vrta, ta životinja će se najverovatnije naći iza rešetaka. Moderni vrtovi širom sveta danas menjaju to pravilo, te mnogi nastavljaju da postoje kao centri za očuvanje i razmnožavanje ugroženih vrsta. Nastoji se da životinje borave u što prirodnijem okruženju, te da ne služe kao zabava, već da se tretiraju kao živa bića koja su rođenjem u zarobljeništvu u startu izgubila pravo na slobodu, pa je čovekova dužnost da im to nadoknadi. I dok neki stručnjaci tvrde kako te moderne Nojeve barke ne funkcionišu, budući da većina životinja koja se iz zooloških vrtova vrati u prirodna staništa, ne preživi prvu godinu, drugi kažu da takvi programi funkcionišu, a da posmatranje divljih životinja dovodi do senzibilizacije mladih generacija na probleme sa kojima se ugrožene vrste susreću u divljini. Ako bilo koje dete zamolite da nacrta neku od životinja iz beogradskog „Vrta dobre nade“ učinićete mu veliku nepravdu, i verovatno naneti traumu koja će ga pratiti do kraja života. Iako odgovorni tvrde kako se neki kavezi renoviraju, pa će neki stanovnici vrta uskoro živeti udobnije, a mejnstrim mediji pišu bajke o tapirima koji govore mađarski, ili irvasima koji govore nemački, dovoljno je da kročite na tle zoo vrta, pa da se jeziva bol svih njenih stanovnika sruči na vas. Nadamo se da smo fotografijama Marije Đoković uspeli da vam prenesemo bar deo lošeg raspoloženja koje smo tamo zatekli.
Kass 01 S

Kaš Balkan Brewtopia

U kući dobrog piva

KAŠ Balkan Brewtopia nastala je sa jednim osnovnim ciljem: da uz pomoć piva život učini boljim, kako svojim potrošačima, tako i komšijama, zaposlenima, prijateljima i poslovnim partnerima. Smeštena je na Gardošu, u jednom od istorijski najatraktivnijih delova Beograda. Zgrada iz XIX veka, koja je bila dom mnogima danas je kuća KAŠ piva. A šta je deo redakcije XXZ magazina doživeo na promociji ovog sjajnog piva pogledajte na fotografijama Marije Đoković
Kucev 01 S

Prazne sobe i krovovi koji prokišnjavaju

Kuće bez stanara

Stanje napuštenih javnih i privatnih prostora u Beogradu možda najbolje opisuje deo iz pesme Pisano pred zoru Dušana Matića: "Ne lupaj na vrata stare kuće./ Kuće više nema./ Nema više ko da dočeka tvoje/ kucanje na vratima./ Samo tišina iza koje opet samo je tišina./ Ni na dovratnik se ne nasloni./ Ni dovratnika nema./ Ali klupa je ostala iz detinjstva./ Sedi..." I dok usahli prozori zjape prazninom, urušeni zidovi čekaju da njihovo mesto zauzme neko novo arhitektonsko delo, koje će možda imati više sreće, koje će uspeti da sačuva one koje štiti od vetra i kiše. Priču krovova koji prokišnjavaju odlično govore fotografije Marije Đoković
Terass 01 S

Lipanjska gibanja u Beogradu

Vračarske Julije

Tradicionalna podela Vračara ovaj komad zemlje deli na Cvetni trg, Englezovac, Savinac, Neimar, Čuburu, Krunski venac, Kalenić, Crveni krst, Istočni Vračar i Pašino brdo. Bilo da oduvek živite u ovom kraju, ili ste došli iz daleka, uvek mu se vraćate. Ljudska priroda je nešto složenija od starosedelačkog prava na ulicu i kraj, pa želja za pokretom i boljitkom, koja iz te prirode proizilazi, učinila je da ovaj deo grada evoluira u odnosu na staro i novo, lepo i ružno, bogato i siromašno. Stanar ne miruje u prostoru, pa se granica između čoveka i građevine često izgubi rađajući svežeg urbanog mutanta. Nastavili smo da šetamo gradom koji volite, a šta smo pronašli u ovoj administrativnoj celini videćete na fotografijama Marije Đoković.
Gradd 01 S

To je sad tvoj Beograd

Putevima donjeg Dorćola

Ko gradi grad? U duhovnom, ne arhitektonskom, smislu grad je sve, više od onoga što bismo voleli da priznamo sebi i ostalim turistima. Građani prljaju grad, preskaču ograde, sede na pragovima, i baš tako čuvaju ono što taj grad jeste: nesavršeni, nefiltrirani skup građevina i ljudi. A šta se dogodi kad hodate kroz grad i govorite ljudima da su lepi saznajte uz pomoć sjajnih fotografija naše Marije Đoković.
Nargilla 01 S

Fotogalerija: U oblaku dima

Kandahar, nargilhana u Beogradu

Kolege sa portala Karike.ba obradile su temu nargila groznice koja je zavladala Sarajevom, a sve se više širi i po drugim gradovima bivše nam zajedničke države. Uživanje u aromatičnom duvanu nije zaobišlo ni Beograd, o čemu svedoče fotografije Marije Đoković iz nargila bara Kandahar (Strahinića Bana 48). Posetioci ovog bara za inhaliranje nikotinom imaju samo reči hvale: “Prijatan ambijent, ljubazno osoblje, korektne cene”, “Autentičan enterijer, jedinstven miris šiše kojim odiše ovo mesto i veoma ljubazno osoblje”, “Izuzetna ljubaznost devojaka koje rade u Kandaharu” – samo su neki od utisaka stalnih posetilaca. Udahnite duboko i zaronite u atmosferu beogradske nargilhane
Dvojj 01 S

Beograd na tramvajskim šinama

Krug dvojke

Budući da je čitavoj XXZ redakciji tramvaj najbrži način da se dokopa Savamale, sasvim je bilo logično da se rodi foto-priča o famoznoj „dvojci“ koja ide u krug: od Pristaništa, preko Kalemegdana, pa u Cara Dušana, do Vukovog spomenika, a potom na Slaviju, preko Železničke stanice ponovo do – Pristaništa. Nekoliko kompletnih tramvajskih vožnji bilo je potrebno Mariji Đoković da zabeleži turističko putovanje „dvojkom“ kroz Beograd. Kad otkucate kartu, sedite i uživajte.