Tekstovi autora: Stanislav Vinaver

Vinaver 02 S

Pantologija novije srpske pelengirike

Kukumavke guču, paunice brekću

"Jovan Dučić. Usled oskudice u zlatu otpočeo da piše carske sonete, za koje je rekao profesor Ariljske gimnazije, Branko Lazarević, da 'svaki vredi tri tovara suva zlata'. Ako ovako nastavi, Jugoslavija će uskoro biti preplavljena suvim zlatom njegovih stihova i tako će dinar skočiti i biti kao dolar" – ovako je o Jovanu Dučiću pisao Stanislav Vinaver u "Pantologiji novije srpske pelengirike" pre više od 90 godina. U istoj knjizi objavio je i nekoliko parodija na Dučićeve pesme koje vam ovde donosimo. Sreća da u Vinaverovo doba parodirani pisci nisu bili skloni tužbama za duševnu bol i da je pravosuđe bilo prilično ravnodušno prema parodijskim književnim postupcima. Da je tadašnje pravosuđe bilo kao ovo današnje, Vinaver bi još uvek plaćao odštetu Dučiću i desetinama drugih pisaca koje je parodirao u svojoj Pantologiji
Dvob 01 S

Srpski humoristi i satiričari

Kako se odmoriti od epopeje

Nesumnjivo je da se u mnogima od njih događalo ne samo da su zaraženi novim idejama racionalizma, borbe protiv predrasuda, želje za preuređenjem našeg društva, nego da se odigravala u njima i drama, teška drama sa lajtmotivom večnim: treba li, sme li se to uvesti kod nas? neće li to prouzrokovati nenaknadivu štetu? Pisci svih rodova, intelektualci i intelektualni poslenici, kulturni radenici, svi imajju da rešavaju to pitanje. Njega rešavaju na svoj način i svojim reakcijama i najšire mase. A književnost daje nam jedan od putokaza da se snađemo u tome toku, u tome vrenju. Književnost u isto vreme služi još i kao jedna od naročito vidljivih arena na kojoj se borba starih tradicija i novih potreba plastično prikazuje
Vranj 01 S

Bora Stanković i pusto tursko

Pisati je teže nego orati

On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavoga bića, iz najosetljivijega praživca. Iz onoga najvrednijega gde je životni nagon. Ta vedrina, to pouzdanje, povređeni su. Priroda se pobunila. Koliko je takva smola izražajnija, no oni beskrajni plodovi biljni, od kojih se ugibaju grane! No ona, od izdašne i ljupke prirode, silesija jabuka i krušaka po voćnjacima idiličnim. Ta je smola najdragocenija i najodbrambenija. Na nju priroda nije ni pomišljala, kao na nešto stalno. Takva literatura zahteva krajnju stvaralačku groznicu. Tek je to prava stalnost
Crnjanski

Četrdeset godina od smrti Miloša Crnjanskog

Pesnik haosa na meti kritičkih bravara

Na današnji dan, 30. novembra 1977. godine umro je veliki pisac Miloš Crnjanski. Povodom četrdesetogodišnjice od njegove smrti, objavljujemo jedan apologetski tekst Stanislava Vinavera iz daleke 1920. godine, iz vremena kad je Crnjanski bio osporavan od zvanične kritike i intelektualne čaršije, kao što je kod nas red i običaj čim se pojavi neki izuzetan talenat
Done63

Ko pesnika hoće da pozna, treba da ide u pesnikovu zemlju

Gospodo profesori, ljubite književnost!

Mi bismo, ipak, u nedostatku težih, visprenijih i računskih podataka, zadržali sva dosadašnja pomoćna sredstva, neka ih: i biografiju, i ispovest, i gramatičke osobine, i ono što se zna o karakteru pisca, i o boji njegovog stvaralačkog časa, i o nameni njegova napora, i o slučaju početka, i pravilu težnje. Ali da budemo svesni: da su to sredstva, samo sredstva! I to nesavršena, gruba, jadna, i naivna, sredstva! Malo je tamnije ono što traže Kroče i Valeri. A i to ima svoje neprelazne i bolne granice. I to je, dakle, malo i kratko. Ostaje još ona bergsonovska ljubav, ona simpatija, intuicija, rezonansa, satreperljivost. Mi nemamo ništa bolje na raspolaganju