Retro feljton iz „Džuboksa“ 1980: Zašećereni rock-teen idoli (3)
Amju 03 B

Masovna histerija: Bay City Rollers na koncertu u Njukastlu, maja 1975. godine

Photo: Chronicle

Biti mlad, lep, uredan i - poslušan

Alternativni tekst

Padanje u nesvest: Scene iz Toronta 1976. kad su u tom gradu gostovali Bay City Rollers

Photo: Chronicle

Posle šezdesetih godina koje su na tržište izbacile seriju fabrikovanih teen-idola (njima se, ruku na srce, nije mogla odreći bar mala doza naivne iskrenosti da je ono što rade prava stvar) - sedamdesete godine donele su mnogo ciničniji pristup čitavom fenomenu. Cinizam u ovom kontekstu prihvatite kao perfidnu kalkulantsku pozu, obogaćenu osavremenjenom tehnikom marketinga, gde je gospodin Profit uvek bio vrhunski motiv i podstrekač. Zato, u “ratnom planu” muzičke industrije greške nije smelo da bude: štabovi A and R ljudi (persone zadužene za izvođača i repertoar), propagandisti, muzički futurolozi, svi zajedno udruženi s reklamim monstrumom masovnih medija, usmerili su oštricu napada na tinejdžere koji su se već iskazali kao poslušni i zahvalni potrošači.

Sedamdesete godine ili: još jedan korak u prazno

Nijedan modni trend nije smeo da ostane nepokriven, nijedno područje bez svog idola kome bi tinejdžeri odavali poštovanje a industrija izvlačila - zaradu. Show-business je u startu sedamdesetih godina krenuo u još žešću ofanzivu, u napad na čula i ukuse te mlađane publike koja prosto nije znala kome da se prikloni. Teen-idoli su izbacivani sa serijske trake brzinom svetlosti i čim se osetilo da je nekom od njih došao kraj - eto novog na vidiku, još lepšeg, još svežijeg, još “originalnijeg”.

Čitava tehnika brze zamene starog idola novim išla je glatko: metodi koji su već davno provereno dobri, u sedmoj deceniji su usavršeni. “Image” je građen za tačno određenu publiku i znalo se - ova grupica tinejdžera voleće ovo i ovo, druga ono i ono.

Sam uzrast tinejdžera (široko uzevši od 13 do 20 godina) davao je industriji široko polje delovanja. Svako godište moglo je da ima svog idola - zašto ne? - i baš tu je sedamdesetih godina došlo do prave inflacije kvazizvezda, koje su se obraćale strogo odeljenoj dobi mlađanih potrošača. Kad je sve bilo ispitano i dogovoreno, kad je teren pripremljen, show-business je u desant bacio svoje adute: mlade i starije zvezde, koji su na sve mogućne načine pokušavale da svojoj (baš svojoj) publici daju vrhunsku šansu za identifikaciju i preobraženje.

Nije važno koliko traje - važno je da traje, važno je da se novac obrće, da se priča, reklamira, da sredstva za proizvodnju budu okupirana kapacitetom sto odsto, da se tinejdžeri stalno zaokupljaju pažnjom i - brigom. A baš o toj brizi, da kažem koju reč.

Čistilište po svaku cenu

S retkim izuzecima koji će već biti pomenuti, svi teen-idoli sedme decenije imali su barem jednu zajedničku crtu: to što su propali, to je neminovnost i to se zna. No, zajedničko je nešto drugo - ustajalost jednog malograđanskog ukusa, lažna “čistota” u muzici i imidžu, jedno predstavljanje “lepote” i građanskog duha koji je podgrejavao truli sentiment.

Pod terminom “lake zabave” proturani su produkti čija je svrsishodnost u upotrebnoj vrednosti i instant doživljaju: niko od teen-idola i nije bio namenjen da traje, već da jednoj publici pokaže i drugo lice rocka, mnogo prihvatljivije i manje problematičnije.

In Memoriam: Prošle nedelje umro je David Cassidy, jedan od najvećih teen-idola sedamdesetih

Photo: New York Post

Sam fizički izgled većine teen-idola (David Cassidy, Leif Garrett, Donny Osmond, Carpenters, Bay City Rollers) bio je kamen temeljac na kome su industrija i masovni mediji bazirali svoju kampanju. Tako sladak, tako lep - komplimenti su koji vrlo tačno opisuju stanje duhova u muzici pomenutih teen-idola. Oni su, paradoksalno ili ne, u najčešćim slučajevima bili i ljubimci mama i tata koji nisu imali ništa protiv da njihova kći obožava jednog čistog i urednog Cassidy-ja, recimo, ali bi bili neprijatno iznenađeni da mlado dete (još i žensko!) luduje za Iggy Popom!

Na tu kartu je i show-business išao, i tokom svih godina prošle decenije nastavio da svoj “čisti imidž” prezentira kao lakirovku za celu porodicu. Da li ima velike razlike u milim i dragim New Seekersima ili u Andy Gibbu, prosudite sami, ali je činjenica da ni ABBA, ni Olivia Newton-John, ni grupa Dawn, svojim karakteristikama “čistote” ne ugrožavaju skromnost i čednost jednog malograđanskog kruga.

Tu i tamo blago igranje erotikom pokazalo se korisnim: fabrikovani Boney M svoju slavu stekli su još čeprkanjem po površini senzualnosti, ali nikad, ponavljam nikad, u njihovom stavu nije bilo ničega što bi ukazalo da se radi o živim bićima od krvi i mesa. Svaki korak precizno, gotovo kompjuterski je izračunat, koliko se sme i može, jer u protivnom, to više nije igra, već pravi, pravcati život! Čitava teen-mašinerija iz SR Nemačke - gde je ovaj fenomen već zabrinjavajući i gde se ponekad pitam da li tamo ljudi uopšte sazrevaju - toliko je fabrikovana, toliko veštačka u svojoj suštini, da ostajem bez komentara! Čudovišno je da publika “pada na udicu”, da se hvata za bendove i izvođače koji su totalno prazni, besmisleni i - smešni.

Ovako je počelo...

Prvi veliki teen-idoli sedamdesetih godina bili su T. Rex, tačnije Marc Bolan, pevač i gitarista, koji je sa svojim bendom 1970. godine otvorio seriju i najavio da će sedamdesete godine biti uzbudljive i vrele.

Nije nikakva šala: T. Rex su za ono vreme, pa čak i za današnje uslove, bili vrlo dobri. Muzički odrasli kroz period “acid rocka” i hippie-pokreta kada su se zvali Tyrannosaurus Rex, predvođeni inteligentnim Bolanom koji je znao šta hoće, T. Rex su u kratkom roku, za svega nekoliko meseci, zapalili Englesku i prvi put posle histerije za Bitlsima uverili svet da je tinejdžerima potreban idol kome mogu da veruju, kome mogu da se obraćaju.

 

 

Photo: MarcBolanFanPage

Centralna figura na sceni - Marc Bolan - predstavljao je oličenje sna svake šiparice. One su u Bolanu videle slobodnog, šaškastog, ali pametnog momka, zgodnog (ako je to važno - a jeste), dugačke, nehajno raspletene kose, momka koji je na pozornici svojom gitarom probadao srca i dirao u dušu. Tekstovi njegovih pesama bili su veoma jednostavni, s naglašenom senzualnošću i otvorenošću - “Jaši belog labuda” (“Ride A White Swan”) imao je i eksplicitne seksualne momente, što se može reći i za naslove “Hot Love” (“Vrela ljubav”) i “Get It On” (“Kreni”). U svakom slučaju Bolan je bio drukčiji no idoli šezdesetih godina, mnogo iskreniji, svakodnevniji i bliskiji.

Iskrenost: Marc Bolan

Photo: Melody Maker

O pravoj fabrikaciji, kad je u pitanju grupa T. Rex, teško da može da bude govora. No, prvi put sedamdesetih godina tinejdžeri su imali svoju muziku i odatle je industrija izvukla još jedno potrebno iskustvo. Bolan i T. Rex bili su prilika da se show-business na licu mesta uveri šta tinejdžerima treba. Odavde izvučene pouke više nikad nisu bile zaboravljene.

T. Rex za vreme svoje popularnosti koja je trajala do 1974. godine, ispunili su tinejdžerski san. S malim ustupcima nosili su teret slave i nikad se nisu prodali - kao što je bio slučaj s mnogim teen-idolima. Njihova muzika i danas zvuči sveže i pravo je zadovoljstvo podsetiti se jedne mladosti koja je baš u grupi T. Rex tražila i našla oslonac.

No, čim se generacija koja je uz T. Rex rasla počela da osipa - T. Rex su ostali bez zaštite. Bolan više nije mogao da bude svojstveni teen-idol, bio je prevaziđen i grupa se tiho, bez mnogo pumpe rasturila.

Smrt Marca Bolana stavila je tačku na ovu muzičko-istorijsku priču, ali od T. Rexa nije napravila legendu. Više nostalgično obraćanje prošlosti koja je iza nas.

Sledeći, molim!

Početkom prošle decenije, show-business duboko je zagazio u porodični krug, tražeći prvenstveno podršku kod tinejdžera, ali i kod njihovih roditelja.

Samo stvaranje grupa porodičnog tipa, kao što su Jackson 5 ili Patridge Family, pokazalo je da industrija iznova pronalazi načine da ostvari svoje profite. Jackson 5 su u početku svojim dečjim imidžom svesno išli na generaciju trinaestogodišnjaka i mlađih, ali su vremenom postali pravi bend, naročito Michael Jackson koji je danas, sigurno, jedna od najvećih soul-funky zvezda u celom svetu. Njihov uspeh početkom 1970. godine nije bio slučajan. Kompanija Tamla-Motown znala je da postoji nepokriveno tržište za mlađariju koja je htela nešto za sebe: Jackson 5 su upali u šemu i ispunili cilj. Srećom po njih, ovo je bila samo prelazna faza za budućnost. Po tome su bili jedan od časnih izuzetaka.

Uopšte, pored T. Rexa, druge teen-zvezde nisu imale mnogo šansi, ali ih je, ipak, bilo...

Godine 1971: grupe Dawn i Middle Of The Road bile su u samom vrhu i baš zahvaljujući njima stvoren je onaj čuveni MOR sindrom, koji tako lepo objašnjava da se radi o saharinskoj, patetično-sentimentalnoj formi, koja je i odurna i komercijalno zlatna. No, ko bi još o kvalitetu vodio računa!

Dawn i Middle Of The Road nikad nisu bili teen-idoli u pravom smislu te reči, ali je baš industrija njih izabrala kao privlačne surogate i nije pogrešila. Dugo nisu trajali, no, svoj cilj su ispunili. Hitovi kao “Chirpy Chirpy Cheep Cheep”, “Knock Three Times” ili “What Are You Doing Sunday” bili su upućeni delu tinejdžera koji se nije zanimao za T. Rex, već je od muzike tražio samo slatku uspavanost i lenju bezbrižnost. U porukama ovih pesama ležao je totalni haos od besmisla: čak ni ljubavni problem ovde nije imao autentičnu snagu da mu se veruje - sve je bilo svedeno na goli podsticaj perifidno napravljene melodije, koja se pamtila i pevušila.

Iste, 1971. godine, na rock scenu stižu budući teen-idoli, grupe Sweet i Slade. Mada su međusobno muzički bili udaljeni vekovima (za ono doba), obe grupe su zaprepašćujuće brzo uspele da nađu svoju publiku i industrija je zadovoljno trljala ruke. Profit na vidiku - ima li lepše slike za kompaniju ploča?

Početak rada grupe Sweet vezan je za fenomen poznatiji pod imenom Chinn-Chapman. No, o njima će tek biti reči, jer su svojim delovanjem na stvaranju teen-idola dali svoj veliki udeo.

Co-Co ili Chop Chop

“Co-Co” i “Chop Chop” - naslovi dva hita grupe Sweet iz njihovog najranijeg perioda - možda više govore o odnosu te muzike i svoje publike, no bilo koje sociološko ili muzičko objašnjenje. Četiri odrasla momka spustila su se na najniži nivo: tinejdžeri su ih prihvatili kao komedijaše, kao cirkuske rock klovnove i tu ulogu igrali su do kraja, bez obzira na želju da pobegnu od role koja im je bila suđena.

Industrija je u plasmanu grupe Sweet našla svoj zlatni rudnik - promocija njihovih ploča i koncerata bila je identična reklamiranju šampona za kosu, čisto, jasno i elegantno, poslovno iznad svega. Sweet su bili svesni svojih mogućnosti i onog časa kada su ih precenili, sa slavom je bilo gotovo.

Za razliku od drugih teen-idola koji su bar igrali ulogu koja je bila u skladu s njihovim godinama i imidžom, Sweet su išli tvrdoglavo za slikom koja je predstavljala raskorak između realnosti i fikcije. Dok su se u prvo vreme predstavljali kao beli, našminkani Indijanci, kasnije su dobrano zašli u glam-rock vode i šminkali se do besvesti, pokazujući tako publici da i oni prate ono što je “chic”. Nažalost, sažaljenje je jedina reč kojom se može objasniti rad sastava kroz nekoliko godina. Oni nikad nisu prerasli nivo koji im je industrija namenila: uvek su bili smešni, čak i onda kada su najozbiljnije pokušavali da se predstave kao tinejdžerska alternativa glam-hard-rock saundu.

Alternativni tekst

Još sviraju: Sweet u verziji 2017. godine

Photo: Sweet Official Page

S druge strane, nezreli kao što su bili, Sweet su imali svoju stalnu publiku koja nije prelazila adolescentni period. Njima su mogli da prodaju svoje folove, ali čim je i ta publika shvatila o čemu se radi, Sweet su ostali sami. Industrija nije oklevala i odmah ih je odbacila. Niko nije imao strpljenja da im pruži priliku da bar jednom u životu budu ono što jesu, i tu je bio njihov kraj.

Priča o grupi Sweet je ne samo ilustrativna pouka o odnosima teen-idola i industrije, nego i tipičan primer surovosti show-businessa, koji po ostvarenju svog cilja odbacuje oruđe koje mu je donelo profit, bez ikakve griže savesti. Sweet su izvukli deblji kraj, ali su sa tim morali da računaju: onakav početak stvarno nije slutio na dobro!

Udarac u glavu

Pojava grupe Slade značila je za idolomaniju nešto novo. Posle T. Rexa koji su oko sebe okupili veći deo ženske publike, mlađi tinejdžeri su imali alternativu koja je izgledala žestoka, britka, ubitačno dinamična i nadasve melodična.

Slade su bili i novi protip teen-idola. Niko od njih nije bio lep u onom smislu o kome govorimo kad je u pitanju David Cassidy, niko od njih nije imao onu “čistotu” na kojoj je industrija insistirala, štaviše. Slade su bili drukčiji, gotovo anti-teen-idoli koji su u procepu ukusa i mode našli šansu za sebe i vešto je iskoristili.

Show-business je bio iznenađen, no brzo se povratio. Kompanija Polydor koja je izdavala snimke grupe hitro je reagovala, bacajući sve svoje snage u propagiranje grupe koja je postajala simbol novog vremena. Pesme “Cos I Luv You”, “Get Down And Get With It”, “Look Wot You Dun”, “Take Me Back ‘Ome”, “Mama Weer All Crazee Now”, “Gudbuy T’Jane” ili “Far Far Away” bile su prave tinejdžerske himne, jer su kako-tako, s manje ili više realnosti i aktuelnosti govorile o životu bez mnogo ulepšavanja.

Slade su bili i među prvim teen-rock-idolima i baš tu treba tražiti tajnu njihovog uspeha. Nažalost, pesme i albume grupe Slade prekrio je zaborav, jer su, kao i druge teen-zvezde, i oni imali samo strogo upotrebnu fukciju i pored sve različitosti i bekstva od proseka.

 

Izdanak radničke klase: Slade, dobrodušni i prihvatljivi

Photo: Melody maker

Mada su se sami izborili za svoje pozicije i nisu bili manipulisani od strane industrije od samog starta, Slade nikad nisu imali dovoljno snage da prebrode jaz između svoje publike s jedne strane i sopstvenog identiteta, s druge strane. Teoriju da “ne treba menjati tim koji pobeđuje” Slade i ostali teen-idoli doveli su do ekstrema, izbacujući na tržište istu vrstu produkata dok publici nije dosadilo i nije rekla - dosta!

U globalu posmatrano, čini mi se da su Slade ipak za nijansu bili iznad svojih kolega - zvezda. Imali su šarma, bili su obični, svakodnevni ljudi i to se u pesmama osećalo. No, nisu isterali stvar do kraja i to im se osvetilo.

Show-business je kod njih imao sporednu ulogu: nije ih fabrikovao, ali ih je iscedio koliko je mogao. Naravno, kad je cela gungula prošla, Slade nisu bili više interesantni ni za koga. Ostali su sami, prepušteni sebi, ponovo na početku, samo mnogo stariji, iskusniji i s više gorčine.

Razvodnjavanje do kraja

Sama pojava teen-idola za rock muziku uopšte značila je razvodnjavanje i bezličan kompromis između autentičnosti i površnosti. Dolazak grupe Osmonds i specijalno Davida Cassidya i grupe Bay City Rollers nešto kasnije, bio je definitivan nokaut za svaku iluziju o rocku kao savršeno čistoj i autentično iskrenoj umetničkoj formi.

Naročito “značajnu” ulogu u toj borbi za ispiranje pameti imali su Osmonds, grupa koja je u svetu 1972. postigla svoj prvi uspeh pesmom “Ludi konji” (“Crazy Horses”). Njihovo mormonsko poreklo, odgajanje u jednom tipičnom malograđanskom svetu sa čvrstim kriterijumima o moralu i čistinstvu, odrazilo se i u muzici, u imidžu koji je bio sve drugo no – rock ’n’ roll.

Alan, Wayne, Merrill, Jay, Donny i Marie Osmond bili su oličenje američkog sna o “harmoniji familije”, o snoviđenju koje je svoje korene nalazilo u duhovnoj čestitosti i ekstremnoj čistoti. U pesmama Osmondsa govorilo se uvek samo o ljubavi, ali na način gde je i poljubac bio svetogrđe, gde je svaka pomisao na telesno zadovoljstvo bila anatema. Sterilizacija ovakvim postupkom nije se zaustavljala u “image-u”, na urednim odelima i strogo počešljanoj kosi. Osmondsi su želeli da budu uzor svojoj generaciji i tu nekako došlo je do kratkog spoja.

Dok su svojim pesmičicama - dosadnim, jednoličnim i izuzetno tupavim tekstovima - mogli da nađu zabludele ovčice među adolescentnom publikom, ta ista publika nije im dopustila da joj neko popuje. A Osmonds su baš to hteli. Svoj malograđanski identitet pokušali su da unovče kao opštu zakonitost, što se na kraju (srećom) poput bumeranga okrenulo protiv njih.

Alternativni tekst

Raspamećena publika: Fanovi grupe Bay City Rollers

Photo: Chronicle

Bez ikakve veze s realnošću, Osmonds su iznebuha potrzali teze da je “seks grešan” i time sebe doveli u situaciju da ih ljudi posmatraju kao Marsovce. Ali, čim je ta generacija trinaestogodišnjaka i mlađih odrasla, Osmonds su završili karijeru.

Industrija je na sebe preuzela veliku odgovornost da tinejdžerima pruži “nešto novo” i svom snagom, dok je trebalo, podržavala Osmondse. Uostalom, oni su, više nego bilo ko drugi, baš veštačka, naučno-ekonomska kreacija, produkt “trusta mozgova” koji je, u očajanju, posegnuo za krajnjim čistunstvom.

Veštački osmesi, veštačka kosa, veštački zubi, veštački “image” - to su bili Osmonds koji su u rocku tražili svoje mormonsko poreklo i pokušali da taj isti rock preinače. Ali, sama činjenica da su nedavno, na oproštajnoj turneji po Engleskoj imali po dvadesetak posetilaca (!) prosečno po jednom koncertu, govori više od svega. To je divan kraj jedne odurne karijere i ne krijem: drago mi je što se tako završilo. Osmonds nisu zaslužili bolje i verujem da se svi oni koji su svojim pred-pubertetskim godinama u njima nalazili uzore sada smeju i kaju. No, šta da se radi.

To su i zaslužili.

Lepota nije prelazna

U periodu od 1972. do 1975. godine, teen-muzika imala je novo lice kome nije bilo teško da dopre do srca mladih tinejdžerki: bio je to lepuškasti David Cassidy, koji je svoju muziku bazirao na isto tako lepuškastom pop zvuku, nonšalantnom i lakom.

Cassidy je, inače, bio poznato lice s TV ekrana. Zajedno s kolegama iz grupe Partridge Family (gde je i počeo da pevuši), Cassidy je skoro godinu dana igrao u ne-tako-značajnoj TV seriji, ali je prednost bila što ga je sva publika već znala.

Tu na scenu stupa moćna industrija, tzv. “programiranje ukusa”. “Kad već taj Cassidy glumi - diskutuje se - zašto on ne bi i propevao?” Tačno. Kad mogu drugi, može i on. I mašinerija kreće u akciju.

Na vrhu popularnosti: David Cassidy u Parizu, 1975. godine

Photo: New York Times

Od prosečnog glumca stvoren je teen-idol, koji je znatiželjnoj publici izjavljivao da je “skroman i da samo želi da nađe ljubav svog života”. Stvarno, dirljivo! No, na ovakav lepak brzo su pale devojčice kojima se Cassidy učinio lepšim nego što jeste, boljim no što je sam o sebi mislio, pametnijim nego što je bilo ko pomislio.

Show-business nije oklevao da od Cassidya načini heroja. Ploče, intervjui, ispovesti, posteri, plakati, T-majice, reklama koja nije zazirala od direktnog ataka na dušu tinejdžerke, bila je sve jača, sve ratobornija. Cassidy je postao teen-idol s velikim T. Ali, sve oko njega i u njemu bilo je industrijsko. On nikada nije imao dovoljno snage da bar prizna o čemu se radi, već je uporno igrao rolu, loše i patetično.

Skromnih vokalnih mogućnosti, skromnog talenta, David je glavnu kartu čuvao u svom izgledu: u tom pogledu, u tim očima čitalo se sve o njemu. Ostalo nije bilo važno. Korporativni ukus našao je dobru trpezu za svoju hranu: Cassidy je bačen u vatru i da li će ga publika rastrgnuti, to već nije bio problem o kome bi neko razmišljao. Ili još bolje - ako ga više razapinju, tim lepše.

Naravno, krčag ide na vodu dok se ne razbije, pa se to desilo i s našim Davidom. Polako ali sigurno, euforija je splašnjavala dok se nije izgubila. Cassidy se preselio u Holivud, posvetio se filmu i štafetnu palicu predao svom mlađem bratu Shaunu koji je nastavio tamo gde je David stao.

Industrija koja je stvorila Davida - ta ista industrija ga je i uništila. Cassidy nije mogao da izdrži svu presiju posla, jer nikada rock nije osećao kao svoju disciplinu; on je bio pion koji je žrtvovan za slavu, a to što se uzgred ogrebao bogatstva, logično je. Slugama treba platiti da bi bile zadovoljne - i da ne napadaju svoje gospodare.

Kako rekoše stari Latini “Ko ništa nema, ništa mu ne nedostaje”. Tako i David Cassidy može da bude potpuno miran. I spokojan.

Vrhunac neukusa

Bay City Rollers bili su, sasvim sigurno, najveći teen-idoli sedme decenije. Njihova slava trajala je ravno četiri godine (računajući onu pravu slavu!) i to je bio period u kome su momci iz Škotske, s lakoćom stizali na prva mesta top-lista pesmičicama poput “Bye Bye Baby”, “Give a Littie Love”, “Love Me Like I Love”...

Za razliku od Cassidya, recimo, koji je igrao na kartu lepote, za razliku od Osmondsa koji su išli na “čistoću ukusa”, za razliku od T. Rexa koji su bili životni - Bay City Rollers imali su drugu prednost: oni su bili totalno, potpuno, beskrajno prosečni.

 

Istorija se ponavlja: Nekad The Beatles, sredinom sedamdesetih Bay City Rollers

Photo: Chronicle

Ni lepi hi ružni, ni životni ni beživotni, ni originalni ni imitatori - jedno veliko ništa okruživalo ih je sve vreme njihovog rada. Ali, u tom grmu ležao je zec. Industrija je shvatila da veliki broj tinejdžera baš tako posmatra stvari, ni crno, ni belo, ni ovako, ni onako. Sve pesme Rollersa bile su dečje himne, čak suviše ozbiljne za tinejdžere. Ali, opet su mlade devojčice spasle stvar i oduševljavale se facama i ličnostima ispod čije površine je zjapila praznina besmisla.

Ako je neko u rocku manipulisao svojom publikom bili su to onda Bay City Rollers, bolje reći ljudi koji su iza njih vukli konce igre i davali ton euforiji. Pet Rollersa bilo je kao pet voštanih lutaka koje nisu znale ništa, niti se od njih to tražilo. Bilo je važno da se smeju, da oblače svoja tartan-odelca, da se blesave do ludila i uspeh je bio zagarantovan.

Mediji su bili preplavljeni B. C. Rollers suvenirima, B. C. Rollers antikvitetima - ovo je nosio ovaj, ovo onaj, ovo je Les imao na sebi kada je... Brrr! Teen-magazini “15” ili “208” punili su stranice okićenim osmesima petorice Rollersa koji su u besmislu našli priliku za trijumf.

 

Moda sedamdesetih: Bay City Rollers

Photo: Teen 18

Klasičan štos: rastajemo se da bismo se opet sastali, kod Rollersa je upalio nekoliko puta. Show-business je kroz ovu legendarnu caku zaradio ogromne pare, ali publika to nije želela da shvati.

U suštini, uspeh Rollersa bio je posledica nekoliko uzajamnih faktora koji su se dopunjavali i direktno bili u zavisnosti: čitava rock muzika od 1971. do 1975. bila je u letargičnoj stagnaciji i bilo šta što je moglo da razmrda mrtvo more bilo je predodređeno za slavu. Sama teen-generacija nije imala nikakvu muzičku alternativu i Bay City Rollers su to iskoristili.

Ušli su u kazneni prostor i punili mrežu protivnika.

Imali su svu pomoć sudija (industrije) i oduševljene publike na tribinama. Kada je istekao dvadeseti minut, sve je bilo gotovo.

S džepovima punim para i bez griže savesti, sudije i igrači napustili su zeleno igralište. Ostali su samo papiri koje je vetar nosio, nekoliko opalih listova sa drveća, sećanje na jedno pozno doba. I ništa više.

Bye, Bye, Rollersi/Hello Glitter!

Svetluca iskričavost

U svom svetlucavo-drečećem-posutim šljokicama-odelu Gary Glitter je od 1972. do 1975. bio takođe jedan od većih teen-idola. Mnogi su kasnije pokušavali da objasne kako je ovaj trideset trogodišnji pevač uspeo da se približi teen-generaciji i da joj pruži što hoće.

Tajne gotovo da i nema.

Glitter je glam-rock doveo do ekstrema, spojio tinejdžersku želju za happeningom i spektakl za oči i uši podigao na nivo svečanosti, opšteg radovanja, životne energičnosti i predavanja.

 

Šljokice: Gary Glitter na vrhuncu karijere, mnogo pre nego što je optužen i osuđen kao pedofil

Photo: The Sun

Klinci su kod Glittera videli da trideset godina života ništa nije strašno - da je i to mladost, na jedan novi, drukčiji, možda i uzbudljiviji način.

Muzika koju je Glitter pravio bila je konglomerat blistavog, kičerskog rock sounda kroz koji se kao eho probijao osećaj jeftinog kazina i kabarea. Donekle, muzika G. Glittera bila je ne samo puki pop, već i ironija na svoj način. Koliko je to bilo svesno, ostavićemo vam da razmislite, ali je bitno da Glitter nikad ono što je radio nije shvatao ozbiljno. U tome treba tražiti tajnu njegovog šarma i prijemčivosti i konačno, odati hrabro priznanje čoveku koji to zna i - priznaje.

Industrija je preko Glittera otkrila da je klincima mogućno ponuditi starije teen-idole, ne samo mlađane dvadesetogodišnjake, i to je dobrano iskoristila u godinama koje su stizale. Svejedno, Glitter je bio početak i kraj euforične glam svečanosti i niko posle njega nije uspeo da ga u tom štosu nasledi.

I ostali...

Naravno, na ovako kratkom prostoru nije mogućno obuhvatiti sve teen-idole, objasniti njihove motive, uzročno-posledične veze s industrijom i jednostavno dati njihov mini-portret.

Veliki broj minijaturnih teen-idola samo je dokaz teze da industrija ne ispušta konce iz svojih ruku; zvali se oni Shaun Cassidy ili Leif Garrett, to je svejedno. Ali, bio bi red da ih bar pomenemo. Dakle...

Boney M nisu klasični, institucionalizovani teen-heroji, ali da su fabrikovani - u to sumnje nema. Oni nisu heroji tinejdžera, više ljubimci jedne ustajale malograđanske gomile, koja uživa u živopisnom kičeraju čiji lažni sjaj opija i uništava. U njihovoj istoriji najbolje se vidi stav industrijskog monopolizma, koji po svaku cenu održava veštački nametnuto tržište, ne razmišljajući o kvalitetu ili napretku.

Leif Garrett i Shaun Cassidy nastavljaju tradiciju lepih i zgodnih dečaka čije pesme mlade tinejdžerke privijaju uz srce. Njihov image je usmeren samo ka osvajanju te i takve publike: nikakve dublje filozofije u tome nema, a show-business je tu da ušprica po koju injekciju reklame. Njihovo vreme još traje - ali je pitanje, dokle?

 

Svi u suzama zbog grupe Bay City Rollers: I mama i kćerka i drugarica

Photo: Chronicle

Olivia Newton-John i Andy Gibb su slične sudbine. Dok je Oliviji film “Grease” otvorio vrata koja slavu znače, Andy je pod stalnom presijom prezimena Gibb, ali u oba slučaja, manipulacija njihovim imidžom je vrhunski uspeh savremenog show-businessa. Ne treba podvlačiti da je glavni element njihovog teen-uspeha igra na kartu “čistote”, umiljatosti, pristojnosti i lepote. Neka im bude...

I par reči o Chinn - Chapman školi. Nicky Chinn i Mike Chapman bili su u sedmoj deceniji prvi proizvođači teen-muzike u Engleskoj. Grupe kao što su Mud, Sweet, Smokie, Suzi Quatro, Hot Chocolate, baš su u teen-publici našle svoje uporište. Naravno, zasluge za ovo imaju ova dva producenta i kompozitora koja su elegantno i lepo manipulisala ukusima publike. No, njihovi tadašnji radovi daleko su od onog što sada rade. Za razliku od svojih izvođača, oni su našli svoj put i uspeli da se transformišu. Drugim rečima, opametili su se i nešto naučili.

Priča o teen-idolima nije završena. Svakodnevno, na strancima štampe, na radio talasima, na malim ekranima vidimo, slušamo i uveravamo se da teen-idoli još uvek postoje. Generacije su uvek tu i nešto im treba dati. Industrija ne odustaje, već samo traži nove načine da ih pridobije.

A vi, dragi čitaoci, čuvajte se! Ni teen-idoli nisu tako slatki kao što izgledaju!

(Kraj)

Oceni 5