Nemanja Jovanović: Milka zbogom, vidimo se sutra (Partizanska knjiga, 2016)
Apokri1

Photo: Milan Živanović/XXZ

Čovek u podstanarskom mraku

Roman prvenac autora Nemanje Jovanovića predstavlja u mnogo čemu sasvim originalan i veoma atraktivan tekst koji se, zbog svih kvaliteta, čita u jednom dahu. Iako lutanje socijalno neuzglobljenog junaka nije nikako nova tema, njegova literarna obrada u ovom tekstu jeste vrlo specifična, a što je najuočljivije u talentu, stilu i senzibilitetu pisca. Njegova rečenica je precizna, smislena, zaključana tačnim, upadljivim i autentičnim zapažanjem. Tako ono bartovsko “zadovoljstvo u tekstu” ovde dobija svoj pun smisao.

Jovanovićev junak je u onoj meri autentičan koliko prepoznaje i prihvata svoju suštinu nagriženu, socijalno neprihvatljivu, gotovo patološku. Takva vrsta hrabrosti koja nosi dalje kroz kafkijansko-andergraundovske prostore obećava da samoprihvatanje zapravo jeste izlaz iz tunela. Pisanje, stvaranje koje mora da dođe iz napuklosti. Trag koji ostavlja zapravo jeste curenje duše. Samosvojnost ogleda se u sledećem: ne pristati, ne prihvatiti, zatući svaki pokušaj u korenu, pobeći, ne hteti, valjati se u sopstvenoj sramoti, mrzeti, bojati se, ali ostati tu, sebi prepoznatljiv. Kako on kaže:  Bez svojih strahova, zbunjenosti, sebičluka bio sam niko. S njima sam se snalazio; ovako dobar deo mene je nedostajao. (str.102) Ta gotovo autističnost naratora, kao što već rekoh, nije ništa novo. No, njegova potraga i rast u mračnim stanovima, kao i galerija likova i određivanje prema njima, jeste. Na prvu se može učiniti kao da  narator pripada toj plejadi, nesnađen, samotan, nezgrapan u realnom životu. No, ovakva stvarnost postavlja se kao neka podzemna alternativa onoj socijalno prihvatljivih kodeksa. Zapravo, ni u jednoj sceni mi ne vidimo “idealno društvo”, uredan život, zadovoljne ljude. Ana je jedina naznaka nekog  “srećnijeg” sveta. Njena gotovo efemerna pojava, sve one kupke i parfemi u kupatilu, ukazuju na čistoću i lepršavost nasuprot mračnim, potmulim tonovima kojima je obojen čitav roman. Sinestezija kojom odiše tekst, likovi i prostori su zapravo osećanje mračnog, napuklog, kiselkastog mirisa, memle, tamnoće, opšteg mesta podzemlja u kome se kreće čitav frik šou Jovanovićevog romana. No, baš zarad autističnosti, neviđenja drugog sveta kojeg se ovaj predstavlja kao naličje jeste njegova autentičnost, to je zapravo sve ono ne samo u Srbiji devedesetih već u bilo kojoj državi u kojoj su sve vrednosti pretumbane naopako, koja podseća na izvrnute džepove gde se junaci grčevito drže za postavu da ne bi popadali na glavu, da bi se održali u memljivom podrumu. To je mogao da bude svet junaka Dostojevskog ili bilo kojeg zapisivača off road mogućnosti.

Zatvorenost je zapravo istinita u svojoj nemogućnosti da se zaviri u drugi, bolji svet, bez želje i naznake za utopijom, takav svet nudi izvesnu sigurnost i udobnost jer se ne ide izvan njegovih granica. Tako kada opisuje stanodavca Špiridona i život koji egzistira u njegovoj glavi i u njegova četiri zida, on kaže: Njegov skučeni svet bio je pun lažnih predstava i utisaka, dopola izmišljen i pun neostvarenih želja. (...) Spoljni svet bio je podnošljiv i objašnjiv isključivo između zidova njegovog stana. Tu nije bilo opasnosti. Imao je svoje dečake, svog profesora; a sada i mene. Na njegovo nezadovoljstvo, život se nastavljao i napolju, a kako nije bio u stanju da ga prati i objasni, počeo je da pribegava gatanju i izmišljotinama i bio čvrsto uveren u njihovu istinitost. (s.72)  Za naratora ovaj svet nije egzotično isklizavanje u prostore tabuizirane ludosti, mraka i onostranosti, za njega je to autentični habitus. No, šta je to što ga čini “svevidećim pripovedačem”? Njegov senzibilitet pisca/pisca u pokušaju, stvaraoca, daje mu otklon i običan diskurs pretvara u umetnički stvarajući svojim životom nesvestan performans, tj. delo svog života. I to ne zato što je pisac romana deklarativno objavio da je tekst u priličnoj meri autobiografski, već zato što se oseća i piščeva, tj. naratorova spontanost i netendencioznost koja jeste jedna od najvećih vrednosti ovog teksta.

Njegova seksualna želja je poriv za bilo kakvom vrstom bliskosti. Kada god poseže za njom, ona njegov osećaj nepodobnosti u svetu samoprezira pojačava do granica nepodnošljivosti. Iako svestan gde i pred kim se nalazi, on prostitutku pita da li joj se sviđa. Potreba za sagledavanjem sebe tuđim očima ovde kulminira. Takođe i potreba za autentičnom emocijom, autentičnom i u smislu požude, dakle, nečega što bi ga učinilo da se oseća živim. Ta vrsta zadovoljenja do kraja romana ostaje neispunjena, kao da bi ga takav vid samopostizanja promenio mnogo deklarativnije nego što je u stanju da dopusti. Emocija, tenzija koja ostaje autoemocija, autoseksualnost ima svoju svrhovitost i zapravo se transformiše u spisateljsku energiju.

Struktura romana koji je zapravo isečak koji počinje i završava selidbom sugeriše prelazak životnog ciklusa iz jedne faze u drugu. Transformacija koju preživljava je neznatna, golim okom nevidljiva, ali svaki od tih stanodavaca je zapravo Drugi – identitet prema kome se junak određuje, svaki od tih bizarnih likova predstavlja delove putovanja u kome se formira pisac/stvaralac. Njegovi likovi pokazuju se i kao mogući putevi i kao moguća okončanja određenog izbora. Koordinate se postavljaju najčešće u rastojanju od potpunog zatvaranja i izolacije (Špiridon, Olivera..), preko ludila (Miša), do konačnog zatvaranja, smrti (Natalija). Dva su procesa određivanja prema Drugom: identifikacija i razdvajanje. Jovanovićev narator preživljava oba. Međutim, njegov beg iz svakog od tih stanova i od svakog od tih likova zapravo je razdvajanje koje ga determiniše u većoj meri. Njegove selidbe su nemirenje i nesvesna potraga za novim raslojavanjem sebe. Tako, potpuno udaljen od tog saznanja, on zapravo prerasta u stvaraoca i evoluira dalje, iako se roman završava kao da se naizgled ništa nije promenilo. Upravo ta otvorenost teksta, “anti-završetak” sugeriše baš taj proces samoistraživanja i samonastajanja koji je kao takav nezavršiv.

Bez obzira na svrhovitost pomenutog završetka i strukture romana kao takve, čitalac bi, dakako, poželeo da upozna Milku i otkrije šta je bilo dalje. Kako se to ne dešava, ostaje nam samo da se nadamo da će sledeće ostvarenje Nemanje Jovanovića biti jednako uspešno ili još bolje štivo.

Oceni 5