Retro-fašizam: Reportaža sa promocije knjige bračnog bara Pajkić/Bjelica (1994)
Bjje 02 S

Stigli posle 23 godine: Bračni par Pajkić/ Bjelica u tamnom kutku redakcije XXZ

Photo: XXZ magazin

Desnica u visini očiju

Pravoslavni dogmatizam, subverzivni panestetski akshibicionizam, estetika nacionalnog patosa, folklorni kemp, monarhistički teatar, „polit art" čiji је prvenstveni cilj da kroz estetski antidemokratski šok dovede do katarze kroz koju se humanistička svest transformiše u liturgijsku... samo su neki od postulata Nove srbske drame predstavljeni u živućem obliku na istoimenoj promociji istoimene (zajedničke) knjige bračnog para: Nebojša Pajkić + Isidora Bjelica, u kafeu Bitef teatra (sreda, 27. april, 1994: 21 čas). Knjiga u izdanju izdavačkog preduzeća „Orbis" sadrži tri drame: „Trinidad" (autor N. Pajkić), „Saga o Unproforu" (autor I. Bjelica) i „Ljotić" (autori N. Pajkić + I. Bjelica); omot je uradio Momčilo Rajin — a onom srbskonovodesničarskom žurkom, upriličenom kao svojevrsni patriotski happening, rukovodili su, naravno, scenaristi N. Pajkić + I. Bjelica preciznim izborom gostiju i još preciznijim programom.

DA LI JE BILO PUBLIKE: Vrlo ih је bilo. Gotovo dvesta duša borilo se za dragoceni životni prostor u kafeu koji, u prirodnijim okolnostima, prima duplo manje sveta, a da se pritom kaže da je „puno k’o oko". Savršeno elegantne (mlade, a bogami i starije) Beograđanke, doterane i našminkane; savršeno obučeni (mladi, a bogami i stariji) Beograđani; nekoliko povratnika s fronta, ošišani u različitim varijantama nularice.

Vodio promociju: Nebojša GlišićKO SU BILI SPECIJALNI GOSTI I ŠTA SU RADILI: Posle probijanja zvučnog zida non-stop emitovanim pesmama iz perioda g. Ljotić — g. Nedić (hor „Zbora” iz Čikaga), mikrofon je uzeo voditelj/književnik/erotoman g. Nebojša Glišić i objasnio prisutnima da su N. Pajkić + I. Bjelica napisali takvo delo kakvo u ,,ѕrbskoj drami" još viđeno nije. Onda je Glišić sa ceduljice pročitao ono što је zabeležio čitajući knjigu: reči ,,dunja“, „sisa" i „katarza", objašnjavajući da ćе o svemu nešto umnije reći g. Dragoš Kalajić (smeđi sako, tamna košulја, smeđa kravata). Potonji je, prethodno podigavši obrvu, izrazio čuđenje sto mu reč daje „bivši televizijski portparol državne politike", ali je izrazio nadu da je ovo veče dokaz da je sa tim komunističko-levičarsko-mondijalističkim načinom razmišljanja jednom zanavek završeno.

Potom је g. Kalajić eksplicirao svoju ljubav ka g. Dimitriju Ljotiću („najsvetliji i najčestitiji um pravoslavne filozofije"), svoje poštovanje prema bračnom paru Pajkić + Bjelica, uz ogradu da korišćenje termina „kemp" u Polit art manifestu upućuje na „zavisnost od lihvarsko-kapitalističkog pojmovnika Novog svetskog poretka kojeg ćemo mi (Srbi) pobediti, jer smo mi (Srbi, Srbija, Srbstvo) centar vaseljenskog Otpora o čemu govori ova mladost ovde (rukom pokazuje na publiku), najlepši i najduhovniji primerci našeg naroda".

Samo desničar može da bude reditelj drama bračnog para Pajkić: Savet naoružanog Dragoša Kalajića u maskirnoj uniformi Republike Šumske

Na kraju је g. Dragoš predložio da dramu „Ljotić" na scenu postavi režiser desnog usmerenja, jer ovi režiseri-levičari „karikiraju i u svoje trule političke svrhe iskoriste sve čega se taknu", od antisrbina Šekspira do srboždera Krleže. lspraćen aplauzima, na koje je odgovorio čeličnim pogledom i osmehom kroz stisnute usne - g. Kalajić ostao je da stoji uz g. Pajkića, tik uz pozornicu па kojoj је reč (ponovo) dobio N. Glišić.

Bez ceduljice ali direktno iz glave, Nebojša је replicirao Kalajiću; mаlо mu je čudno (Glišiću) što mu baš Dragoš spočitava „vezu s komunističkom ideologijom na televiziji" kad je opšte poznato da je u isto vreme, na toj istoj televiziji, govorio i sam Kalajić, istim onim rečnikom i istom političkom matricom kao i оп (Nebojša). Glišić nije mislio politički već „estetički", а tako (izjavio je) misli i dalje. Estetički.

I DALJE SPECIJALNI GOSTI: Za razliku od g. Kalajića koji je govorio bez pisanih pomagala, Mirjana Bobić—Mojsilović odlučila је da pročita svoj rad na temu knjige, promocije i večerašnje žurke. Publici je poručila da ćе biti srećna (presrećna) ako Beograd u svoјој tolerantnosti bude i levi i desni, da ćе biti srećna (presrećna) ako niko od nas (prisutnih) ne pristane na partijske i ideološke podele i da ćе biti srećna (presrećna) kad na premijeri drame „Ljotić" autori budu doživeli ovaciје, jer ćе to biti onaj Beograd koji ona (M.B.M.) voli i obožava i ljubi iz sve snage.

Onda je Mirjanu poljubila Isidora; pauzu je (naturalno) iskoristio Nebojša Glišić da predstavi „sjajnog glumca" Branislava Lečića koji ćе „pročitati delove iz drame Ljotić". „Hoćete, kurac", odgovorio је Lečić, tražeći „neko svetlo" koje bi ga obasјаlo u svetlom mantilu, neobrijanog i pomalo nervoznog. Nesrećni Glišić bio je prva Lečićeva žrtva: „odjebi ono sjajan glumac" pripretio je prstom Branislav Nebojši, onda publici objasnio da je o ,,Ljotiću svašta slušao" i da ga je „baba plašila njegovim (Dimitrijevim) imenom", ali da je on (glumac), čitajući ovu dramu, shvatio da sve nije baš tako jer Ljotić piše o ,,vіdljіvom i nevidljivom, о čoveku", о čemu govori deo koji ćе on pročitati („slabo učim tekstove, ne pamtim"), a u kojem se radi o božanskom i satanskom i gde se, recimo, kaže: „Pokažite mi hrabrost, da je vidim".

Instalacija u XXZ redakciji: Retro, ali ćirilicom o beogradskoj desnici

Lečiću је tokom recitala, odozgo s galerije nešto dobacio Džoni Racković; Branislav je podigao pogled s papira i odgovorio: „Nokautiraću te, pizda ti materina, nećeš se ti zajebavati sa mnom"; kad su se svi ućutali i kad se čula muva u brišućem letu na Terazijama, Lečić је (pokazavši na ekran, na kojem se vrteo „video rad" Isidore Bjelice — a video rad izgleda ovako: scena iz Milijusovog filma „Veliki talasi" preko kojeg ide horska pesma „Zbora", skupine srpskih mladića iz Čikaga, da bi se sve završilo slikom džinovskog zlatnog krsta) izjavio: da on nije ni za levo, ni za desno, već tačno za centar, tamo gde je ovaj zlatni krst, što је izmamilo dva stidljiva zvižduka iz mraka.

Mama, tata, djeca, pas i kravata: Ukazanje Pajkićevaca na XXZ ekranuDA LI JE TO IZAZVALO POLEMIKU: Bogami, jeste. Uklonivši Nebojšu Glišića energičnim роkretom ruke, ispod mikrofona je stao Nebojša Pajkić i rekao da „kad (mi) desničari dođemo па vlast, nećemo dozvoliti ovakvim bitangama da zvižde", sto је izmamilo aplauz prisutnih i stvorilo pretpostavke za patriotsku muzičku relaksaciju, zahvaljujući banjalučkom „rok" bendu Medeni mjesec čija su se dva člana (pjevač + gitarista) pojavili da, uz matricu, otpevaju dva „oslobodilačka hita" o srpskoj zemlji, srpskom narodu i srpskim teritorijama.

Bez obzira sto је reč o ortodoksno-jeftinom hevi-metalu (koji su Divlje jagode patentirali još pre petnaest godina), Nebojša Glišić је to predstavio kao „tehno рор", jer mu se, verovatno, termin učinio erotski zanimljivim, baš kao i publici koja је, kao i Dragoš Kalajić, veselo cupkala na ritmove iz „najjačeg uporišta monarhiје" (bar је tako Dragoš govorio o Banjaluci). Ne znajući sta ćе s rukama u takvoj gužvi, nekolicina prisutnih je svoju desnu ruku malo iskosila uzbrdo, nešto iznad čela, pozdravljajući načinom poznatim iz „Šindlerove liste"; ali, kako je ovo bio party, promocija i fun, sve zajedno ili sve pojedinačno, ko bi — sem zlonamernih levičara komunističke provinijencije — to uopšte primetio?

Isidora Bjelica kojoj je Glišić nevoljno ustupio mikrofon, sigurno nije imala ništa protiv malo ovakvog zezanja; sama je priznala da „pravi najbolje žurke u Evropi" i usput objasnila da je „udajom za Nebojšu Pajkića svog muža vratila u život, jer je dosad isti bio oženjen demokratkinjama i osećao se potpuno mrtvim". „A, sad, pogledajte ga“, rekla је Isidora i pokazala na Nebojšu – „čovek је živ, pleše, srećan је i zadovoljan".

Deo redakcije Duge iz devedesetih godina: Duška Jovanić i Dragoš Kalajić sa tri prsta, Milomir Marić samo opuštenoSvoju sreću Pajkić је osmehom i gestom dokazao za vreme artperformansa Koste Bunuševca (koji je 24 časa ranije najavio svoju transformaciju u Dimitrija Ljotića). Obučen kao Bavarac (sa smeđim reverima na crnoj pozadini), Bunuševac је javno otkrio svoju dugo čuvanu tajnu: odlučio је da polit artu pokloni svoja tri pronalaska (prsten za defloraciju vremena; odgovor na dilemu — jesu li ljudi dobri ili zli; i nešto treće što, ovako glup, nisam razumeo), ali i malo skakutanja i vrištanja, sto је Kalajića i Pajkića vrlo veselilo jer su se zdravo smejali i otvoreno a lеро zabavljali.

DA LI JE BILO EROTSKIH ALUZIJA: I više od toga. Kad su neopreznom Nebojši Glišiću oteli mikrofon, odnekud se pred ovim čudom tehnike pojavio i Dragoljub Kojičić (urednik jednog znanstvenog ali nacionalno utemeljenog časopisa, valjda se, zove „Zbilja") koji je prisutne pozdravio pokličem „Drugovi i drugarice". Horski zvučnik prestao је onog trenutka kad је Kojičić dodao reči: ,,u Bogu", što је — docnije je tek otkriveno — bio način kojim je D. Ljotić pozdravljao svoje pristalice. Iz monstruozno serioznog izlaganja u kojem su se pominjale reči „natčovek", „rasa", „država", „vera" i„zbor", najviše uznemirenja među prisutnim ženskim svetom u minićima i dekolteima izazivala је Dragoljubova rečenica da je „trenutak da mi, Srbi i Srbkinje, otpočnemo platonsku, aseksualnu eru".

Etno četno: Simonida Stanković, stalno na desnoj straniDa srpskonovodesničari još nisu blizu ove ere, tj. da se i dalje robuje lihvarsko-seksualnim tezama monstruozne zapadne necivilizacije pokazala je više telom (crna, uska, mini suknja; kožna jakna; crne čarape; crni bodi) nego glasom „sledbenica četničke ideologije" (njene reči) Simonida Stanković; kao predstavnica muzičkog stila koji se predstavlja kao četno-etno-techno, kćer Milića od Mačve otpričala је pesmicu o četnicima koji hoće da skinu petokraku jer „ne valja" pa zbog toga „hoće kralja", ali — bez obzira na Kojičićeva upozorenja — prisutni desni i retki levi muškarci više su gledali Simonidine telesne granice nego iz njenog nejakog grla slušali junačke priče o nepartijski orijentisanim četnicima koji su samo želeli slobodu, slobodu i ništa više od toga.

KAKO SE ZAVRŠILO: Ne znam. Autor ovog (potpisanog) pamfleta probio se kroz oznojenu masu nešto pre ponoći, ostavljajući iza sebe Srpsku novu desnicu u veselom raspoloženju. Ispratili su me zvuci horskog pevanja „Zbora" iz Čikaga, panestetski akshibicionizam subverzivnog dogmatizma i folklorni antidemokratski šok čiju sam katarzu osetio tek na izlazu, u sudaru sa svežim, apologetskim vazduhom čija se svest u proteklih nekoliiko sati transformisala u liturgijski ozon.

Zajedno sa Dimitrijem Ljotićem ušao sam u trolejbus 28 i završio negde na Zvezdari. Četno-etno ponoć samo što nije otkucala.

* Tekst je početkom maja 1994. objavljen u nedeljniku „Vreme“

Oceni 5