Retro feljton iz „Džuboksa“ 1980: Zašećereni rock-teen idoli (2)
Aatee 01 B

Photo: Zachary Mule

Dezodorant za znoj rock ’n’ rolla

Alternativni tekst

Bunrtovnik: James Dean

Photo: Annex

Sve do pojave Elvisa Presleyja industrija nije imala ličnost koja bi snagom svoga imidža predstavljala dovoljno dobar obrazac za manufakturu tinejdžerskih zvezda. Do tada su “cover” zvezde pokušavale da najširoj publici daju vrlo uopštenu sliku rock ’n’ rolla, predstavljajući ga (i verujući u to) kao kratkotrajno masovno ludilo koje periodično zahvata svet (charleston, havajska muzika, jo-jo, hula-hop...). Može se reći da je Elvis silovitošću svoje pojave bio dovoljno jasan i čist simbol da većini dočara suštinu rock ’n’ rolla. Dinamičan pevač, urođenog razumevanja “crne” muzike, mlad, zgodan, neobuzdan, a bele puti, što je za najširu američku publiku bilo važno, Elvis je na efektan način uskočio u mitologiju masovne kulture kao figura rock ’n’ roll buntovnika bez razloga. Na taj način zaokružio je trijumvirat sličnih likova začet Brandovom ulogom u filmu “Divljak” i nastavljen delatnošću i smrću Jamesa Deana.

Međutim, sam Presley je samo posredno uključen u ovu priču i to, uglavnom, kao model čitave gomile rock ’n’ rollera iz “druge ruke”.

Sâm kraj pedesetih i početak šezdesetih godina bili su označeni posustajanjem prvog naleta rock ’n’ rolla i njegovim utapanjem u kolotečinu potrošne popularne muzike. Presley je u okviru kompanije RCA i uz nove savetodavce polako gubio sposobnost da usredsredi svoj talenat na izbor pravog materijala i sve više se uvlačio u kožu tradicionalnog porodičnog zabavljača. Smatra se da su njegove rock ’n’ roll godine praktično završene kada je otišao u vojsku. Mnogi od stvaralaca rock ’n’ rolla nisu mogli da slede svoj početni impuls, a neki od najistaknutijih bili su naprosto fizički sprečeni da nastave - Chuck Berry je zaglavio u zatvoru, Buddy Holly je poginuo u avionskoj nesreći, a Jerry Lee Lewis je praktično izbrisan sa spiska posle njegove ženidbe sa maloletnicom, koja mu je uz to bila i nekakva rođaka. Mada ne može da se kaže da u tom periodu nije bilo dobrih rock ’n’ roll pesama, nije bilo dovoljno jake ličnosti koja bi došla do izražaja na radio talasima zasićenim surogatima. Nije ni čudo da su Beatlesi svojom svežinom i maštovitošću napravili takvu zbrku kada su 1964. došli u SAD.

Jedan Elvis je dovoljan

Od posebnog značaja za nas je čitava legija Elvisovih imitatora koji su se pojavili baš u vreme njegovog odlaska u vojsku. Formula je bila jednostavna. Trebalo je samo naći momka odgovarajućeg izgleda, sa nešto sluha i imati dovoljno para ili uticaja na radiju i televiziji da bi se prodao još jedan “naslednik” Elvisa Presleyja. Bilo ih je zaista mnogo i ima ih smisla pominjati samo u grupi - Bobby Vee, Bobby Vinton, Bobby Rydell (ni u imenima nije bila potrebna neka naročita maštovitost), Frankie Avalon, Ed Byrnes, Fabian... Značajno je napomenuti da su mnogi od njih bili italijanskog porekla, što samo potvrđuje američku fascinaciju “latinskim ljubavnicima” - linija koja ide od Rudolfa Valentina do Paćina ili Stallonea. Muzika koju su izvodili bila je do kraja komercijalizovana i zašećerena verzija rock ’n’ rolla. Jedan kritičar je to okarakterisao kao “dezodorant za znoj rock ’n’ rolla”.

Uistinu, te pesme imaju nešto od stila, ali ispod površine su najčešće savršeno prazne i danas su, pre svega, zanimljive kao uspomena na jednu etapu u razvoju popularne muzike.

Kako su pronalažene i stvarane teen-zvezde u ovom periodu najbolje nam može posvedočiti citat iz knjige “The lllustrated History of Rock Music” Jeremyja Pascalla; radi se o Fabianu:

“Chancellor Records iz Filadelfije tragali su za novom zvezdom pa im je Frankie Avalon, znajući šta traže njegovi pop savremenici, pomenuo lepuškastog klinca koga je poznavao. Klinac je imao sve. To je trebalo da znači da je bio kombinacija između Elvisa i Rickyja Nelsona. Na kraju je jedan činovnik iz Chancellora otišao da pogleda ovaj potencijalni rudnik zlata.

 

Photo: Screenshot

Ustanovio je, prema ko-gazdi kompanije Peteru De Angelisu, da je Fabian ‘bio toliko lep da smo znali da je komercijalni potencijal. Naučili smo ga nekoliko stvari oko vokala, ali on nikada nije išao mnogo na pevanje. U svakom slučaju, 1958. snimili smo sa njim stvar koja se zvala ‘Lillie Lou’ koja se prodala oko Filadelfije. Trošili smo mnogo para na reklamu, da bi postao poznat, znaš. Sledeća njegova stvar bila je ‘I’m a Man’ i kada ju je izveo na Bandstandu (American Bandstand, najpoznatija muzička emisija za mlade tog vremena - prim. B.V.) devojčice su poludele. Onda su došle ‘Turn Me Loose’ i ‘Tiger’ - prodali smo milion - imali smo čudo.

Pravo čudo! Da budem najblaži što je moguće, Fabian nije bio ubedljiv. Sve tri pomenute pesme bile su napisane u Elvisovom stilu. Sve su to bile razvodnjene verzije pesme ‘Trouble’. Zahtevale su režanje, cinizam i grleni urlik da bi bile uzbudljive. Fabian je bio simpatični, otvoreni momak sa ”divnim osmehom”.

Dolaskom britanske invazije predvođene Beatlesima, Elvisovi dvojnici su odjednom postali suvišni: poneko od njih s vremena na vreme došao bi do top-lista, ali više zaslugom tipične šlagerske publike. Njihova jedina šansa ostala je nekakav nostalgični “revival” i nisam siguran da li smo na pragu nečeg takvog, jer je Bobby Vee sa kolekcijom svojih najvećih hitova upravo sada odlično kotiran na britanskoj top-listi.

Male simfonije za tinejdžere velikog tinejdžerskog magnata

U pustinji američkog popa iz dana pre Beatlesa prâve oaze predstavljala je delatnost Phila Spectora, kompanije Motown i kompozitorskog tima Lieber i Stoller. Svi oni stajali su iza imena koja su godinama na top-listama zauzimala prominentno mesto. Iako su, po prirodi posla, uspehe stvarali preko izvođača kojima su odabirali kompozicije, produkciju i čitav način prezentacije, teško da ih možemo nazvati manipulatorima u uobičajenom, negativnom smislu te reči. Iako ih u nekakvom formalnom smislu ništa ne deli od, recimo, Fabianovih gazda, razlika je u suštini. Ono što je karakterisalo Leibera i Stolera, Motown i Spectora bili su izuzetno oštri kriterijumi i samonametnuta kontrola kvaliteta u izdavanju. Pevači i grupe korišćeni su kao sredstvo za projektovanje vrlo čvrste i široke stvaralačke vizije, mada su, svejedno, krajnji rezultati bili namenjeni tinejdžerskom tržištu.

Svako od pomenutih imena zaslužilo je poseban portret tako da nema naročitog smisla ići u širinu, ali se moraju pomenuti njihovi glavni doprinosi.

Alternativni tekst

Čudak nepredvidljivog ponašanja: Phil Spector

Photo: Mark Wexler

Spector je, kao što je poznato, slavu i pare stekao svojim inovativnim producentskim zahvatima i kao kompozitor mnogih rock standarda koji i danas doživljavaju mnogobrojne nove verzije. Kada je imao svega 21 godinu iza sebe je imao već toliko uspešnih kompozitorskih dela da je mogao da izdaje ploče pod sopstvenom etiketom. Sam sebi gazda, mogao je nesmetano da eksperimentiše i da na kraju stvori svoj zaštitni znak, čuveni Spectorov “zvučni zid”. Svojom veštinom stvaranja zvučnih kolaža tehnikom nasnimavanja (često u vrlo neoubičajenim kombinacijama - dva klavira, pet gitara... i tako dalje u beskonačnost) gotovo sâm je položio osnovu savremene produkcije. Što je najvažnije, krajnji rezultati su bili lepršave, zaokružene kreacije potpuno u skladu sa senzibilitetom publike kojoj se obraćao. Pesme “He’s a Rebel”, “Da Do Ron Ron”, “Then He Kissed Me”, u izvođenju grupe Crystals, “Be My Baby” koju su pevale Ronettes, “You’ve Lost That Lovin’ Feeling” Righteous Brothersa i “River Deep, Mountain High” Ikea i Tine Turner i danas se smatraju remek delima pop muzike. Spector, taj stvaralac “Malih simfonija za klince” i čovek koji je sa 25 godina starosti imao ispunjen jedan čitav radni vek, danas je ekscentrik koji živi povučeno i pažljivo bira šta će i sa kim će da radi. Beatlesi, Lennon, Harrison, Cohen i, sasvim nedavno, Ramones su retki koji su imali tu čast u poslednjih nekoliko godina.

Za Motown se može reći da je kompanija koja je dala najveći doprinos stvaranju modernog soul izraza. Srećom, ovo neće pročitati niko iz kuće Atlantic ili Stax, ali po opštem mišljenju Motown ipak ima prednost kada je ova laskava titula u pitanju. U srcu industrijalizovanog Detroita, Berry Gordy Jr. stvorio je imperiju koja je visokim standardima svoje produkcije donela dosta afirmacije savremenoj muzici američkih crnaca i postala posebno poglavlje u istoriji popularne muzike. Supremes, Martha&The Vandellas, Smokey Robinson&Miracles, Stevie Wonder, Marvin Gaye i mnogi drugi vrlo upečatljivo govore u korist Motowna.

Kod Leibera i Stollera dovoljno je nabrojati izvođače i naslove pesama - Elvis, Coasters, Ben E. King, Drafters, La Vern Baker, Stealers Wheel; “Kansas City”, “Hound Dog”, “Jailhouse Rock”, “King Creole”, “Riot at Cell Block No.9”, “Yakety-Yak”, “Charile Brown”, “Save The Last Dance For Me”, “Spanish Harlem”, “Stuck In The Middle With You”... Sve ove pesme napisala su ili producirala ova dvojica i tako dokazala da osim para Lennon - McCartney ili Jagger - Richard malo sa kim mogu da se porede.

Grupa kao veštačka tvorevina

Izgleda da su Amerikanci posle uspeha Beatlesa bili tako zatečeni da su se izvestan period pasivno prepustili invaziji iz Britanije. Industriji je trebalo preko dve i po godine da pronađe delotvoran odgovor na tržištu teen-idola. Bilo je to u vidu grupe Monkees koja je i do dana današnjeg ostala kao pravi primer totalno manipulisanih, fabrikovanih zvezda namenjenih tinejdžerima.

Sve je počelo oglasom u novinama. Na audiciju se javilo oko pet stotina mladića. Izabrana su četvorica i kasnije se ispostavilo da je u pitanju serija televizijskih emisija u kojima je glavno mesto zauzimala pop grupa Monkees. Među odbijenima na audiciji bio je i Steve Stills.

 

 

Photo: Zachary Mule

Od samog početka bilo je jasno da je serija bila namenjena najmalađim tinejdžerima ili onim iz pre-teen godina, dakle, ispod trinaest. Još je jasnije da je u osnovi bila želja da se klincima uvali sintetički surogat Beatlesa i tako iskoristi publicitet i popularnost koje je “Četvorka” stekla u proteklih par godina. Lillian Roxon u svojoj enciklopediji primećuje da je cilj čitavog poduhvata bio da se približe konceptu “A Hard Day’s Night” koliko god je to u ljudskoj moći. Serija je doživela fantastičan uspeh, a kasnije se to ponovilo i sa pločama. Najveći hitovi bili su singlovi “Last Train To Clarksville”, “I’m a Beleiver”, “Little Bit Me, Little Bit You”. Albumi su išli po inerciji.

Mada im popularnost kod tinejdžera niko nije mogao osporiti, naišli su na pravi zid neprijateljstva kod slušalaca okrenutih ka ozbiljnijim stvarima i među samim rockerima.

Stvar je, pogađate, bila u sledećem. Monkeesi su bili grupa sastavljena na potpuno sintetički način. Četiri momka su okupljena, a da se pre toga nikada nisu sreli. Svaka reč koju su izgovorili napisali su televizijski scenaristi. Na svojim prvim pločama nisu svirali, već je to bilo povereno iskusnim studijskim muzičarima. Jednom rečju, potpuno veštačka tvorevina.

 

Photo: Screenshot

Međutim, ne može se reći da slične stvari nisu bile rađene i ranije. Ovog puta je industrija, povlađujući trendovima, umesto pevača - lepotana spremila grupu, ali su pravila igre ostala uglavnom ista. Najveći problem je bio u tome što se na primeru Monkeesa odslikao jedan od prelomnih momenata u istoriji rocka. Kao što znate 1966. i 1967. godine izdata je čitava serija revolucionarnih albuma koji su označili zrelo doba rocka i sticanje specifične samosvesti (umetničke, ako baš hoćete) - “Revolver”, “Sgt. Pepper” Beatlesa, “Pet Sounds” Beach Boysa, “Aftermath” Stonesa, “Blonde On Blonde” Dylana, “Doors”, “Are You Experienced” Hendrixa, “Freak Out” Mohters Of Invention itd. Iz tog doba potiče i prvi veliki rascep na “komercijalno” i “ozbiljno” u rocku. Monkeesi su u tom trenutku bili najveća tinejdžerska atrakcija (samim tim automatski i inferiorni za ozbiljnu publiku), a otvoreni cinizam njihovog pakovanja bio je dovoljan da se neki osećaju iritiranim na kvadrat. U stvari, digla se tolika prašina da su Monkeesi u glavama mnogih ljudi ostali zapamćeni kao veliki skandal i primer zavere protiv rocka, a bili su samo epizoda. Sve je bilo jasno kada im je istekao rok trajanja, to jest kada je prekinuto emitovanje serije “Monkees” na televiziji. Kao hipertiražni fenomen stvar je pukla još ranije.

Da u Monkeesima nije bilo nimalo muzičkog talenta nije toliko opovrgla činjenica da su kasnije oni sami počeli da sviraju na svojim pločama, idu na turneje ili da komponuju, već je to delatnost Mikea Nesmitha. On se predstavio kao profiličan autor u singer-songwriter tradiciji. Tokom sedamdesetih, Nesmith je stekao određen kult status, ali glavna prepreka njegovom proboju bila je činjenica da je nekada bio član Monkeesa. Ista sudbina pratila je i ostalu trojicu ma šta su docnije radili.

I majmuni vole žvakaće gume

Nema sumnje da Monkeesi jesu bili veštački stvorena i plasirana grupa, ali zgražati se oko toga može biti izraz hipokrizije i nedovoljnog poznavanja stvari. Sve dok je biznis postavljen na sadašnjim osnovama biće takvog delovanja i jedino promenom temelja može se očekivati nešto suštinski novo. Grupe kao oni nisu uzrok već samo odraz i posledica određenog stanja.

Psihodelične vibracije “leta ljubavi” 1967. ostavile su tinejdžersko tržište praznim prostorom za mnoge slobodne strelce. Preko grupa (ako to možemo tako da nazovemo) kao što su Ohio Express ili 1910 Fruitgum Company kompanija Buddah je uvela “bubble-gum” muziku u pop. U tome nije bilo ničeg naročito novog. Do mučnine slatkasta pop muzika spremljena po gotovo kompjuterskim obrascima za uzrast od deset do petnaest godina. Kao što samo ime kaže čitav koncept ličio je na žvakaću gumu. Žvaćeš dok se ne izgubi slatkasti ukus, a zatim baciš i kupiš drugu. Jeftina je. Obe ove grupe, kao i gomila drugih, bile su fiktivne. Pod rukovodstvom promućurnih producenata nadničari - studijski muzičari su vršili posao. Sve je to bilo odraz sve veće hiperprodukcije popularne muzike. Snimano je pregršt pesama, grupe nisu ni postojale tako da nije bilo potrebno razbijati glavu oko građenja imidža, a sve je bilo jeftinije jer nije trebalo trošiti naročite pare za reklamu. Od hrpe pesama uvek je postojala realna mogućnost da neka upali i tako višestruko vrati uloženo. Od numera iz zlatnog doba “bubble-gum” muzike danas se malo šta može čuti, osim ako neki put na radiju ne naletite na “Yummy, Yummy, Yummy” i “Chewy, Chewy” Ohio Expresa ili “Simon Says” 1910 Fruitgum Company. Očekivanje nekakvog “revivala” može da znači samo perverznu maštu, jer je sve tako bezlično da nema naročitog stila koji bi se nametnuo kroz nostalgiju.

Monkeesi u malom, bar što se ukupnog tiraža tiče, bili su Archiesi. Ovaj put su prodani junaci crtane televizijske serije - Archies. Naravno, jasno je da nikakva prava grupa nije postojala, ali to nije smetalo da se single “Sugar, Sugar” proda u nekoliko miliona primeraka.

 

Veličanstvene: The Supremes, ikone ranih šezdesetih

Photo: Screenshot

Primetili ste sigurno da u ovom prikazu do sada figuriraju samo Amerikanci. To nije zbog toga što sličnih pandana nije bilo u Britaniji, ali su to Englezi tokom šezdesetih radili sa više stila tako da se ne mogu izdvojiti primeri tako nemilosrdne manipulacije kao što je to bio slučaj kod Monkeesa, na primer. S druge strane i pored priličnog komercijalnog uspeha radovi producenata kao što su Mickie Most ili Jonathan King bili su uglavnom lokalni fenomeni ili su primani uz blagonaklono razumevanje ostrvske ekscentričnosti.

Dalja kristalizacija čistog teeny-bop tržišta vešto je nastavljena i u sedamdesetim. Jedan od uzroka je svakako i činjenica da su mnogi sastavi preozbiljno shvatajući sebe i svoju “umetnost” otuđili dobar deo tinejdžerske publike i ostavili je na milost i nemilost eksploataciji dovitljivih poslovnih ljudi i njihovih štićenika. To i ne bi bilo tako strašno da mnogi nisu nastavili da prodaju jednako praznu mistiku i imidž samo na prepredeniji način. Zato i ne treba da iznenadi što je glavni čovek iza operacije sa Archiesima, Don Kirshner, danas menadžer “progresivne” grupe Kansas. A ako mene pitate, draže mi je da slušam kolekciju najvećih hitova Monkeesa nego bilo koji album Kansasa. A ljudi se čude odakle je i zašto iznikao “novi talas”.

(Nastaviće se)

Oceni 5