Sila i beda nemačkog vojnika
Koča Popović

Prva proleterska brigada: Koča Popović i Danilo Lekić, saborci

Photo: znaci.net

Do poslednje kapi benzina, krvi, ulja

Fašističke ciljeve, metode i propagandu, njihovu surovu snagu i duboku slabost upoznali smo još pre nego što je počeo rat oružjem, rat neposredni, grudi o grudi, oči u oči. To poznavanje omogućilo nam je da krenemo u borbu na život i smrt, u vreme dok je bajka o nepobedivosti Hitlerove vojske bila gotovo još neokrnjena. Ono nam je dalo perspektivu, osposobilo nas da vidimo naše mogućnosti, da iza naše početne beznačajnosti sagledamo našu buduću — sadašnju snagu. Ali, tek u toku rata, u narodnom ustanku, sukobili smo se sa "nemačkom oružanom silom", sa nemačkim vojnikom. Pravilno je, dobro vojnički, što se naši vojnici interesuju koji je neprijatelj, u datom trenutku, pred njima, sa kakvim protivnikom imaju da se uhvate u koštac; što razlikuju jednog od drugog: ustašu, četnika, domobrana, Nemca, i što svoj način borbe prilagođavaju protivniku. Majstorstvo najsvetijeg našeg oružja, mržnje i osvete, nisu još svi naši ljudi, ipak, u potpunosti postigli, jer nisu još svi upoznali do kraja dušu i srce glavnog, vekovnog neprijatelja — nemačkog vojnika; bezdušnost i kukavičluk poganog, podivljalog germanskog soja, koji se — nesumnjivo naklonjen tome vežba u ubijanju i uništavanju, teorijski na nemačkoj zemlji, još od 1933. godine, a od rata stečenu veštinu primenjuje širom Evrope.

U jednom svom članku o ratu, sovjetski pisac lija Erenburg ispričao je kako ni Crvena armija nije, u početku, znala s kim ima posla. Nemačkoj smrtonosnoj lavini ona se suprotstavljala životima najboljih sovjetskih građana i — letcima, koji su pretili surovom kaznom, ali obraćajući se razumu i ljudskim osećanjima nemačkih vojnika. Frica ovi pozivi nisu uopšte dotaknuli, jer u njega nije bilo ni razuma, ni ljudskih osećanja. Crvenoarmejci su, kasnije, upoznali do kraja Nemca-ubicu, Nemca-kukavicu. Baš zato što su naučili da ga mrze neutoljivo, da mu se svete nemilosrdno, baš zato ga, između ostalog, tuku tako sigurno. Crvenoarmejci treba, i u tome, da posluže našim borcima za primer.

Radovan Vukanović, Blažo Lompar, Momo Poleksić, V. Cerović, Ljubo Vučković, J. Matetić, Tartalja i drugi: Vrhovni štab u Banjaluci, 24. april 1945.

Avgusta 1941, u zapadnoj Srbiji, u slavnoj borbi koja se završila oslobođenjem Krupnja, zarobljeni su prvi nemački vojnici, njih oko 400. Kada su, početkom decembra 1941, za vreme nemačke ofanzive, naše malobrojne i mlade jedinice morale da se povuku iz Srbije — oni su pušteni na slobodu. Čim su se sastali s nemačkim kolonama, ti isti zarobljenici, kojima su partizani doslovno poklonili život, prednjačili su u paljenju kuća i ubijanju ranjenih partizana. To je bilo posle kaznenih ekspedicija, pokolja i požara u Mačvi, posle masovnih streljanja u Beogradu i Kragujevcu, ali mi još nismo znali, verovali da je cela nemačka vojska — vojska zločinaca.

"Na duboko razmišljanje navode činjenice kao, na primer, nastupanje nemačkih pešadijskih jedinica koje gone ispred sebe na našu vatrenu liniju žene i decu, uhvaćene pri begstvu iz sela. Nemačka vojska zaštićuje se ženskim suknjama i dečjim telima, — do takve sramote može doći samo armija pogođena samrtnim unutrašnjim raspadom", — piše u članku "Zašto Hitler mora pretrpeti poraz", objavljenom u moskovskoj "Pravdi", još jula 1941, veliki ruski književnik Aleksej Tolstoj.

Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga

Nemca savladanog, razoružanog u borbi, naš borac instinktivno prezire. Prva reakcija mu je, ipak, dugo bila da u njemu vidi, pre svega, pobeđenog protivnika, nesrećnog čoveka. Dim baruta zaklanja, trenutno, dim popaljenih domova. Ali, čim Nemac progovori, počne da zabašuruje, da se pravda kako je od početka rata u komori, kako je samo izvršavao naređenja starešina, borac oseti da je pred njim punokrvni član milionske armije zločinaca i kukavica.

Tako su, u paklenim okršajima, naši borci upoznali i sebe, i Nemca, od početka, od sitnica, odozdo. Prvi partizan koji je, kad se pojavio nemački vojnik, upozorio ostale da jedan avion ne nazivaju "avijacijom" — bio je, svojom mirnom prisebnošću, razboritošću, preteča naših slavnih bombaša. Prvi partizan koji se, kad je dotrčao novi borac da mu javi da su opkoljeni, pravio da ne razume i upitao koga su drugovi opkolili — bio je svojom hladnokrvnošću i spokojnom sigurnošću, preteča naših izvanrednih komandanata. 

Koča Popović, Mijalko Todorović, Ivo Lola Ribar, Mika Đorđević, Vicko Krstulović, Vaso Jovanović i Svetislav Stefanović (stoji): Okolina Splita, septembar 1943.

Prvi partizani koji su, usred bombardovanja, između dva naleta, počeli neodoljivo da se smeju kad su sa "Štuka" počele da zavijaju sirene — tim smehom su dokazivali da shvaćaju kukavnu moralnu pozadinu nemačkog totalnog, munjevitog rata. Sirena "Štuke" stoji u istom redu sa bradama, redenicima i mrtvačkim glavama brzonogih četnika, sa suludom ustaškom vriskom — za stepen niže od bezazlenog perja na glavi indijskog poglavice, od detinjastih šara na licu crnačkog ratnika. Vojska koja je sigurna u svoju snagu, nema i ne oseća potrebu da se kiti, čini strasnijom no što je. Stvarna snaga je najubed-ljivija i najubojitija kad se razgoliti, kad dejstvuje — kao pod Moskvom, Staljingradom, kod Orela, na Dnjepru i na Dnjestru, kao kad hiljade tona padaju na Berlin, Berlin nad čijom pravednom sudbinom urlaju sirene na uzbunu, ovog puta kao oličenje sopstvene, nesavladive samrtne panike.

U vazduhu sirene, iz vazduha "propusnice za prebeglice" na zemlji paradni marš — pred kojim istorodna masa utoliko više grokće od zadovoljstva, ukoliko vojska ukrućenu nogu baca dalje u vis; umesto prirodnog ljudskog glasa i u najobičnijem razgovoru životinjsko brecanje, koje nema ničeg zajedničkog sa jezikom kojim su govorili i pisali Gete i Marks; U srcu lik ulične devojčure Lili Marlen — od tih nakaznih elemenata sastavljena je psiha današnjeg Nemca, u ratu koji je trebalo, po firerovom tvrđenju, da mu donese hiljadugodišnje gospodarenje svetom.

Kada mu pokvariš, osujetiš plan, Nemac gubi glavu i bezglavo beži, u korak sa četnicima i Rumunima

Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga. On ne zna kako da se probije ni u našu dušu, ni u naš uvek pomični raspored. On godinama, neumorno, zadrto, svaki put poslednji put, baca letke kojim poziva partizane da se vrate kući, ako neće da budu konačno, munjevito uništeni. On ih uporno poziva da se vrate na domaće ognjište, koje opisuje kao raj; a ti ljudi su u šume, koje on opisuje kao pakao, otišli dobrovoljno, svojevoljno, svesno — zato baš što nisu više mogli da podnesu pakao domaćeg ognjišta pod fašističkom okupacijom. On uverava partizane da ih politički komesari mitraljezima gone u borbu. Narode kojima je pred očima sve oduzeo, od slobode do hleba, on ubeđuje da im ie doneo blagostanje. Taocima koje vodi na vešanje tumači da ih spasava od boljševičkog terora. U proleće 1943. godine, noću, kako bi sačuvale tajnost pokreta, kreću iz Gornjeg Vakufa, po unapred pomno izrađenom planu, dve nemačke divizije, uz svu silu topova i tenkova, u nameri da nabace na Neretvu glavninu naše vojske, koja se, zajedno sa preko 3000 ranjenika — već nalazi s one strane Neretve. Na Zelengori, nemački generali veruju da je, da bi tu istu glavninu uništili, dovoljno što su predvideli i postavili propisan broj obruča. Od bitke na Sutjesci, međutim, bar oni nemački generali, znaju da nas nikakve njihove divizije ne mogu uništiti, ali zašto — to još uvek ne znaju i neće saznati dokgod budu imali sadašnju pamet. Udariće Nemac glavom o zid pobedničke životnosti i naših naroda, koje je pošao da satre i istrebi — sve dok je ne razbije.

Moma Marković, Koča Popović, Sreten Žujović, Rudolf Primorac: Članovi Glavnog štaba Srbije sa sa članovima stranih misija, Radan planina, 1944. godine

Pa ipak, moćna nemačka ratna mašina nije razbijena. Oružje kojim mi možemo da joj se suprotstavimo, da je tučemo, nije još uvek, zasada, broj tenkova, topova i aviona, nego borbena, duševna superiornost nas, slobodnih ljudi, Slovena, nad beslovesnim nemačkim čoporom. To je naše oruđe. Nemački moral, nemačka borbenost svode se na nadmoćnost broja vojnika, nadmoćnost njihovog naoružanja i njihovog divljaštva; u tome je i njihova slabost. Dok budu raspolagali tom premoći, nemački generali umeće da rasporede snage, po svim pravilima i propisima, a nemački vojnik, koji je postao deo, sluga, rob svoga oružja, umeće da puca i ubija. Naše je oružje drukčijeg kova, neuništivo: smelost, brzina, nadahnuće.

Između dva rata: Koča Popović u uniformi vojske Kraljevine JugoslavijeNemac je srastao sa svojim naoružanjem; on se uključio u mehanizam ubijanja; zato se i dešava da, kad mu, kao kod Korsuna, oružje više ničemu ne služi, uništava i sebe. Nemac poznaje savršeno sve sprave koje služe ubijanju, sve što ide na gorivo, na barut. On ume da ceni i bezobzirno nabavlja sve, i puter i slaninu, što preko njegovog stomaka pokreće njegovo telo-oružje. Ali zato ne razume ništa što dejstvuje pameću, nadahnućem, oduševljenjem i plemenitošću; zato onako brutalno uništava ljudske živote. Zato kada mu pokvariš, osujetiš plan, Nemac gubi glavu i bezglavo beži, u korak sa četnicima i Rumunima. Jedna desetina ljudi uvek je jača od čopor-čete životinja. Četa Nemaca postaje opasna tek ako joj dozvoliš da funkcioniše kao mašina, po planu; ako joj budu stizala naređenja, boriće se do poslednje kapi benzina, krvi, ulja, do poslednjeg metka. Tvoje je da ne daš da mu stižu naređenja i da se sprovodi plan: smelošću, lukavošću, pronicljivošću, prodornošću, inicijativom — Titovim oružjem. Razbij mehanizam, nateraj Nemca na samostalno razmišljanje!

Ništa on neće smisliti; ostaće bespomoćan, unezveren, sam sa svojom praznom glavom — koju će izgubiti. Ubijeni Nemac je nezamenljiv. U nemačkim fabrikama se ne proizvode erzac-vojnici.

Bezmerna zaglupljenost nemačkog vojnika je jedan od glavnih uzroka njegove spore demoralizacije. Zato je glavni naš argumenat njegovo uništenje. Kao ugojeno krme koje do poslednjeg trenutka ždere, ne znajući da ga vode na klanje, nemački vojnik koji se, u trenutku ulaska Crvene armije u Berlin, bude nalazio na nekom sporednom, mirnom otseku, sigurno neće verovati da je došao kraj Hitleru — samo ako iz nekog zabačenog magacina, od poslednje rezerve, bude dobio za doručak uobičajeni obrok holandskog putera.

Lajava, krvava rulja, koja je 1941. gazila Evropu i hrlila ka Moskvi, nije znala ni za kakvo drugo osećanje, do za osećanje nadmoćnosti, preziranja svega što nije nemačko, ma bilo i nebesko. Sada, sve češće, kod poginulih ili zarobljenih nemačkih vojnika, pored obaveznih zapisa o žderanju, o količini napljačkane robe poslane ženki, o pređenoj kilometraži i maršuti, pored adresa javnih kuća, zbirke udadbenih oglasa i Gebelsovih "dužnosti ratnika", sve češće se nailazi na prepisane molitve i posmrtne slike kolega koji su otišli na onaj svet, sa kratkim komentarom u stihu o blaženstvu zagrobnog života. U nedostatku zemaljskih perspektiva nemački vojnici, čije su oči bezdušno sive kao metal kojim ubijaju i metak od koga ginu, sve više gledaju i sve brojnije odlaze na onaj svet.

*Članak objavljen u listu "Nova Jugoslavija", br. 3, 1944. godine

Oceni 4.3333333333333