Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (6)
Abrac 16 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Dok medved mečku udara ko zvečku

FILIP I ŽMAHER – MCMXCVIII/Beskonačnost (PGP RTS)

Ima u ovom gradu ljudi koji ozbiljno veruju da sedamdesete godine još uvek traju, da su Deep Purple koliko juče objavili Hush, da su Whitesnake najpopularniji svetski bend, da je zabavna muzika još uvek u modi, da je Beogradsko proleće živo i zdravo, da Srbija nije bila u ratu i da je - konačno - došlo vreme za rock'n'roll! Jedan od najpoznatijih kliconoša ove ideološke zaraze zove se Filip (Prvi) Žmaher, po ličnom uverenju - pevač, čovek koji je po strogim PGP RTS kriterijumima zaslužio da mu ova državna kuća nedavno objavi prvi kompakt disk čiji dešifrovani naslov 1998 - Beskonačnost treba da nas upozori da imamo posla sa ozbiljnim umetnikom čiji društveno-politički staž nikako nije predmet zajebancije. Pamtim da je u vreme nepravednih i nezasluženih sankcija, pomenuti Filip sudelovao na nekakvom festivalu u Bugarskoj, tamo pobedio u oštroj konkurenciji beloruskog acid-jazza, azerbejdžanskog trash-metala i rumunske polke, a po povratku u zemlju objašnjavao kako se istina o srpskom rock-'n'rollu polako ali sigurno širi planetom...

Svoju privrženost srpskom etnosu, Žmaher je ovog puta dokazao ćiriličnim ukrasima na svom albumu, s hrišćansko-pravoslavnim slovima koja nakalemljena na njegovu retardiranu HM muziku izgledaju dovoljno satanistički da se na reč poveruje u svaki od filozofskih naslova (Čujem tvoj glas, Baš je mrak, Glad, Ti si gledala kroz pramen kose, Diva, Porok, Hiljadu godina, Strašilo, Čekao sam malu, Znaj, Ruzmarin, Vodim ljubav s tobom). Kad zaronite u tekstove koje su pisali Ivan Milosavljević, Predrag Mizić - Miza, Leontina Vukomanović, Predrag Jovanović, Vesna Andrejić, Nebojša Popović, R.M. Točak, Dejan Najdanović - Najda i Aleksandar Filipović, shvatićete da ništa od rock fraza sedamdesetih nije propušteno: "Stara ciganka mi je u dlan gledala/ i ništa mi nije rekla/ samo je glavom odmahnula... Baš je mrak dobra stvar/ ništa ne vidiš tad/ i nije važno s kim si tada/ baš je mrak dobra stvar, nije u pitanju kvar/ mi samo glasno slušamo ploče/ rokenrol skroz do panja/ svaka stvar je do koske/ mi još nismo rastopili boje...Odaću ti tajnu/ pustiću glas/ duboko u tebi pustiću glas... Strašilo u nama, izgužvani lik/ siva stvarnost, otuđeni mi/ strašilo je simbol ovog kremena, glad za skidanjem teškog bremena... Noćas mi ruzmarin u san došao/ i sam sebe za rever zašio/ nezvani svatovi s tobom su pevali, ali to nisi bila ti/ noćas mi konji u sobi zobali/ pa me polako ka tebi poveli... U rano jutro kad sunce uđe mi u san/ kad noći dođe kraj i krene neki novi dan/ ja znam da neću više biti sam...".

Ko preživi konje, ruzmarin, strašilo, sivu stvarnost, sunce, tad i kad - moraće ozbiljno da se suoči s nazalnim Žmaherovim glasom u kojem čuči David Coverdale, nabildovan mačo-energijom iz dana kad su Deep Purple vrištali koliko ih grlo nosi. Filipovo pevanje transparentna je dijagnoza čoveka uverenog da su šabloni, u stvari, kanoni i da nije mogućno pevati bez stisnute pesnice, s nehajno zabačenom kosom, raskrečenim nogama i pogledom uperenim ka tavanici. Naravno, svaka od pesama na ovom Beskonačnom Albumu refleksija je takvog filozofskog opredeljenja: slušamo soliranja a la Ritchie Blackmore, potom ulazimo u atmosferu podgrejanog leša Bijelog dugmeta kroz monumentalno-jecajuće balade iz kojih progovara duh Željka Bebeka, potom su tu festivalski komadi u gromadama ljubavnog bola, a da sve bude u stilu - Filip je pozvao provereno pogrešne goste, R.M. Točka i Josipa Bočeka, čija je svirka još u jesen 1914. smatrana prevaziđenom. Jednu pesmu (Porok) komponirala je slavna TV Pink diva Leontina, jednu numeru Žmaher je pozajmio od Bregovića (Čekao sam malu)... ali ni petsto Leontina i dvesta kloniranih Bregovića ne mogu da sakriju ono što se iz aviona vidi: ovo je album zbog kojeg definitivno treba da dođu inostrani posrednici i posmatrači u PGP RTS. Ovde bi i za Holbrooka bilo posla: masakr je masakr, pa makar žrtve bili kupci ove muzičke naprave, opasne po mentalno zdravlje... (Jul 1998, magazin XZ)

 

SMAK - Live Without Audience (A Records)

Kad se album zove Live Without Audience (Uživo bez publike), reakcija tipa "Šta, niko im nije došao na koncert?" zvučala bi kao vic da u pitanju nisu Smak; srećom, provereni podatak da je ovaj dvostruki CD sniman (namerno) bez publike u kragujevačkom bioskopu "Šumadija", savršeni je alibi za još jedno Smak izdanje, objavljeno kao materijalni dokaz da Točak & Prijatelji nameravaju da zajedno ostanu još nekoliko vekova, taman onoliko koliko je potrebno da nas ubede da su Smak bili i ostali najveći bend bioskopa "Šumadija".

Live Without Audience je kolekcija od 23 pesme, neka vrsta preseka kroz Smak-karijeru u kojoj su čak i usponi imali formu padova; naime, kad su sedamdesetih i početkom osamdesetih godina serijom singlova (Satelit, Ulazak u harem, Crna dama, Ljudi nije fer) sebi prokrčili put, negde između Bijelog dugmeta i Yu grupe, bilo je evidentno da prisustvujemo neprirodnom, grupnom braku između egomanijakalnog gitariste (Točak) i ostatka benda koji je statirao iza Vođe, neuspešno pokušavajući da se izbori za bilo kakav identitet. Kad se takvom erotskom odnosu dodaju neprevaziđeno neinteligentni tekstovi (koje je u početku pisao nesrećni M. Glišić, danas profesionalni folk-poeta), sudbina grupe Smak bila je predodređena ulogom provincijskih heroja koji će uvek u svom kinu svirati bez publike.

Ništa se ni ove 1997. godine nije promenilo: grupa Smak u proširenom sastavu (Dejan Najdanović Najda - pevač; Dejan Stojanović Kepa Jr. - bubnjevi; Slobodan Stojanović Kepa - bubnjevi; Mikica Milosavljević - gitara; Sale Marković - bas; Radomir Mihailović Točak - gitara) ponovo okreće isto kolo sreće, vrteći se oko Točkovih egzibicija koje su pre 25 godina mogle da budu zanimljive, ali danas izgledaju kao trećerazredna reciklaža sopstvenog života. Iritirajući vokal Dejana Najdanovića (koji kao da je godinama slušao Dadu Topića do ponoći a od ponoći Gorana Miloševića) vokalne numere čini apsolutno neslušljivim, naročito one pesme (Ljudi nije fer, Satelit, Organizam blues) u kojima je, nažalost, imao prostora da se razmahne i afektira do bola; kad stignemo do instrumentala, stvar je već podnošljivija - ali korišćenje već izlizanih fraza i manirizam jazz/rock idioma (Lisica, Biska 2, Daire) daleko je od svake pomisli da je ovo album s kojim se neko može identifikovati.  Live Without Audience je tipični Smak-proizvod: isprazna, samomaltretirajuća ploča, perfektno dosadna i ubitačno nezanimljiva. Sasvim dovoljno za kragujevački kino bez publike (1997, magazin XZ

 

VAMPIRI - Monkey Food (Komuna)

Mogu da zamislim da Vampirima svih ovih godina nije bilo lako; obožavali su ih mališani u predškolskim ustanovama, nepokretni bolesnici, Savez gluvih Srbije proglasio ih je svojim sponzorima, počasno mesto na TV Pinku i TV Palmi uvek im je bilo obezbeđeno - naročito kad Era s onog svijeta stavi tamne naočare, kosu očešlja po pravilima filma American Grafitti i kad bend krene u vokalnu operaciju sa shoo-bee-doo-aaah skalpelom, hirurški obučen u jednobrazna odela iz kasnih pedesetih godina. Onda se nešto neobjašnjivo ali definitivno tragično dogodilo; Vampiri su napravili dugu pauzu, nigde ih nije bilo, srpski mališani su odbijali da odrastu, ne može Bajone baš sam da vodi brigu o našem retardiranom podmlatku - pa je sasvim prirodno da su Era, Tomke, Pera, Jožef, File i Jole na sebe preuzeli teški teret da se početkom 1998. predstave kao Novi Vampiri, željni sveže krvi pod prehrambrenim naslovom albuma Monkey Food.

Glavnu ulogu u ovom gastronomskom eksperimentu sa deset jela serviranih u isto toliko pesama - na Drakulinoj lutriji dobio je producent Saša Habić kome se javilo da su Vampiri spremni da se prilagode tzv. novim trendovima; umesto zvuka pedesetih godina, preslikanih rockabilly ritmova i tekstova amputiranih od nepotrebne inteligencije - g. Habić poveo je Vampire putem revolucionarnih staza Familije, Saša nije zaboravio ni ugledne Babe, negde i nekako se setio Nena Belana, uzgred je Habić utripovao da su elektronika, laki techno i par semplova (I'm The Man od sastava Spencer Davis Group u numeri Monkey Food) nešto što Mladi Mnogo Vole, zašto bi se Vampiri lišavali blagodeti tehnologije kad je u četrdesetak minuta muzike mogućno sve ovo utisnuti, da zvuči kao da jesu Vampiri a nisu Vampiri, o čemu ponajbolje govore teški filozofski tekstovi, savršeni za ozbiljnu psihijatrijsku analizu ("Ti kažeš bla bla bla/ Ja kažem ne ne ne, o da/ Ja kažem bla bla bla/ Ti kažeš ne ne ne ne, o da.... Skvo je bila tužna/ Skvo je bila ružna/ Skvo je bila nervozna/ Skvo je bila la-la-la-la!...Ti-o-ti-da-ti/ Ti se vrtiš oko mene/ Ja-a-ja-ja-ja-ja/ A ja igram sam za sebe... Nije dan kad je dan/ Dan je kada si tu/ Kada kažeš da je dobar dan/ Nije dan kad je dan/ Dan je kada je noć...Šuma peva, trava tu i tamo/ Da li medi, medi med da damo/ Potok tu, kamo lepo sreće/ La-ku-ku-ku la-ku-ku noć!").

Dilema: da li medi med da damo, proganja me već 48 sati. Ako medi damo med, znači li to da će skvo ozdraviti? Ili: ako medi med ne damo, smemo li se nadati da će Eru uskoro zatvoriti u jednu od onih ustanova za neizlečive bolesnike? U svim varijantama, vidim Eru premazanog medom; što se Habića tiče on je, verovatno, u ljubavnoj vezi s bolesnom skvo koja, valjda, jedino ima strpljenja da sasluša ovaj album, verujući, nesrećnica, da će ozdraviti kad Era svoje bla-bla-bla instinkte privede kraju, a uz pomoć medicinske kuće Komuna koja iz dana u dan okuplja sve veći broj pacijenata (1997, magazin XZ)

 

INDIJANCI - Ne može biti veselije (Hi Fi Centar)

Kad Indijanci objave novi album, svaki priglupi recenzent nalazi se u još glupljoj situaciji da ne zna odakle da počne; da li da, recimo, traži skrivenu poruku u naslovu Ne može biti veselije, kad je sasvim jasno da skrivene poruke nema i da je Indijancima veselo da veselije biti ne može? Da li da neukim čitaocima objasni da su Indijanci, u stvari, Poglavica (vokal), Pustinjski skočimiš (gitara), Kurje oko (bas) i Jež koji sedi (bubnjevi)? Da li da otkrije veliku, dugo čuvanu tajnu da je autor muzike i svih tekstova Vicko Milatović, na radnom mestu Ježa koji sedi u Ribljoj čorbi? Da li da pominje činjenicu da je album Indijanaca objavila kuća Hi Fi Centar u kojoj je Poglavica Milatović - muzički urednik? Da li da vam kaže da na ploči ima 13 pesama, kad je to potpuno svejedno? Da li da vam recenzent pokloni dragocene informacije da je producent albuma Black Rakun, da je snimatelj Gumeni pelikan a da je izvršni producent Bafalo Kiki Riki?

Možda je najbolje da vam ne kažem ništa, jer su me Indijanci već nakon jednog preslušavanja (nezapamćeno dugih 51:25 minuta) dotukli svojim muzičko-ratnim igrama, uspevajući u onome što se stvarno činilo nemogućim: da prestignu vispreno-intelektualne domete prethodne ploče i da po drugi put uzastopno dokažu da je uvek moguće ići niže - ovog puta u zastrašujućoj kombinaciji seoskog heavy metala, restlova od Riblje čorbe, restlova od Vampira (!), izlizanih rifova koje su još Deep Purple proglasili nevažećim, Bregovićevih jeftinih sentimenata i, povrh svega tekstova koje vredi pročitati da biste poverovali da postoje oni koji su ih napisali ("...Dok bik kravicu obara na travicu/ Lav lavicu podiže na glavicu/ Dok lisac lisicu drži za sisicu/ Majmun majmunicu stavlja na bananicu/ Veselo, veselo, veselo je, ne može biti veselije/ Dok medved mečku udara ko zvečku/ Skočimiš mišicu meće na pišicu/ Dok jež ježicu nabada na bodljicu/ Kurjak vučicu drži za ručicu... Danas ću komšinicu pozvati na kaficu/ Pa ću joj u kaficu staviti špansku mušicu/ Danas ću komšinicu pozvati na kaficu/ Pa ću joj ko svako normalno biće sipati piće i pustiti porniće/ Ja sam Indijanac, namazan sa hiljadu boja/ Moje oči su mamac, ona mora biti moja... Ne gledaje me tako, sakri te butine/ Neće ti pomoći nikakve vradžbine/ Sakri te bombe dve, ne izazivaj me/ Skloni mi s puta, pun sam baruta/ Razbiću te, smrviću te, zgaziću te, beži od mene slomiću ti srce...").

Nije to najgore: najgore je kad Indijanci hoće da naprave svoju Stairway To Heaven (proveriti pesmu Ovaj put osećam), koja mora da pali na vojničkim matine-igrankama sa lokalnim domorocima suprotnog pola, u deset ujutru, u zgradi Zadružnog doma; još je gore od najgoreg kad Indijanci naprave obradu El Condor Pasa pa se posluže Goranom Bregovićem kao uzorom i grupom Deep Purple kao instinktom za solo masturbacije, ali najgore je, ipak, kad čujemo verziju pesme Pakleni vozači (večito nesrećno Atomsko sklonište) koja u ovom medicinskom tretmanu ima sve simptome naglašene veselosti iz genijalnog sročenog naslova albuma: naime, Indijanci, bez pijeteta, ne samo da su dotukli već odavno ubijene Puljane, već su - ingeniozno - nad njihovim kolektivnim grobom odigrali kafanski ples, predstavivši sve članove grupe na tradicionalno kafanski način, uz tuš bubnjeva i vrisak tzv. pevača. Efekat Paklenih vozača u verziji Indijanaca je zastrašujući: ovih četiri i po minuta gore je nego domoljubni rat, bolje biti mrtav nego kupac ovog diska!  

Ima i nešto lepo: na početku i na kraju albuma čuje se snimak majmuna koji mrmljajući peva (?) bolje od Poglavice, koji je ritmičniji od Ježa koji sedi, majmun je u destak sekundi Jedina Prava Zvezda albuma, nije čudno da ga je Poglavica stavio na naslovnu stranu bookleta, zna Poglavica ko mu prodaje ploče, zna Poglavica ko mu kupuje ploče - nije valjda bez veze tradicionalna narodna "sliku svoju ljubim"!  S druge strane, imajući polno iskustvo Vampira koji su vrlo zabrinuti glede mede s medom - a da, bogami, ni Indijanci nisu indiferenti spram zoofilije, može se za zabrinutošću uočiti seksualno stanje srpske nacije koja svoja rešenja traži u toplokrvnim četvoronožnim životinjama s egzotičnom figurom. Ko zna, jebi ga, šta se stvarno krije ispod mede s medom? Nisu Vicko Milatović & Saša Habić baš tako naivni kako nam izgleda! (1997, magazin XZ)

(Nastaviće se

Oceni 5