Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (17)
Jaksi 01 S

Uvek favorit: Dušan Jakšić na Opatijskom festivalu 1962. godine; dirigent je Bojan Adamič

Photo: Arhiva/Festival Opatija

Dušan Jakšić: Otmena romansa

Između glume i pesme: Dušan Jakšić, klasična pozaU domaću zabavnu muziku Dušan Jakšić ušao je slučajno. Bivši partizan, koji je kao 17-godišnjak preživeo frku na Sremskom frontu, hteo je pošto-poto da bude glumac, ali kako se u Beogradu još nije otvorila Pozorišna akademija, od 1946. do 1948. studirao je solo pevanje na Srednjoj muzičkoj školi. Muzikom je već tad bio zaražen Dušanov stariji brat Đura Jakšić - docnije čuveni dirigent - kome je još profesor u muzičkoj školi „Stanković", Modrag Vasiljević, ocenjujući zadatke prognozirao: „Ti ćeš da jedeš muzikantski lebac". Tako je i bilo. Đura je 1946. otišao na studije u Prag.

Dok je Đura studirao u Češkoj, kod Jakšićevih je u Beograd stigla tetka iz Slavonije, i, naravno, odmah pitala za sestrića. „Šta studira u Pragu?" interesovala se. „Konzervatorijum". ,,A šta je to?". „Uči muziku, da svira i diriguje" objasniše tetki. „Eh, šta taj rat učini od dece!" odgovori ona razočarano.

U međuvremenu, Dušan je strpljivo izdržavao teoriju i praksu solo pevanja, i jedva dočekao da se konačno otvori Pozorišna akademija. U društvu prijatelja umeo je da zapeva, da pusti glas, ali mu ni na pamet nije padalo da stane javno pred mikrofon. Naprotiv, čim je diplomirao dobio je angažman u Novom Sadu, sanjareći o velikoj i uzbudljivoj karijeri koju je počeo ulogama Pavla Marića u „Pokojniku", dr Milera u „Dubokom plavom moru" i Pehelja u Zilahijevim „Pajacima". Život u posleratnom Novom Sadu Dušan pamti i kao doba kad je kuburio s parama. Zbog male plate u pozorištu, počeo je da peva narodne pesme na Radio-Novom Sadu, po ličnom priznanju, ne naročito uspešno. Ali, 1954. uspeo je da pređe u Beogradsko dramsko pozorište uveren da je definitivno raskrstio s pevanjem i da su „daske koje život znače" jedini kapital njegove budućnosti.

Nije hteo da bude pevač: Dušan Jakšić ranih pedesetih godina

„Jedne večeri, bilo je to 1955. godine - seća se Jakšić u intervjuu ‘TV Reviji’ - otišao sam sa Stojanom Dečermićem i njegovim bratom Bogdanom, novinarom, u klub ‘Borbe’. Čini mi se da je bilo neko drugarsko veče. Sećam se, svirao je sektet Duška Radetića. Kako sam pesmu oduvek voleo i kako je moje društvo znalo da ja pevam, u nekom trenutku raspoloženja ja zapevah ‘Noćas nisu sjale’. Pesma je stizala pesmu i tako do jutra. Pred zoru, Duško Radetić predloži da odemo u radio-stanicu i da napravimo snimak. To smo i učinili - posle neprospavane noći snimismo pesmu. Nešto kasnije nastala je i ploča. U to vreme, nekako, upoznao sam se sa mladim kompozitorom Žarkom Petrovićem: tako smo i pesmu ‘Sve moje jeseni su tužne’ snimili na ploču".  

Prvi šarmer muzičkog Beograda

U trenutku kad je Dušan Jakšić prvi put javno zapevao na sceni Kolarčevog univerziteta, Beograd se nije mogao pohvaliti velikim interpretatorskim izborom. Glavni grad je još slavio Vojina Popovića koji je, bez pompe, pakovao kofere za Ameriku, ali je on bio izuzetak u tim posleratnim vremenima koja su još mirisala na partizanske marševe i ideološku čistotu. Praktično, Dušan je tad bio sam - ali su iz anonimnosti, polako i sigurno, na površinu isplovljavali neki „novi" klinci: Mara Popović, Olga Nikolić, Lola Novaković, a nešto kasnije Anica Zubović, Nada Knežević, Đorđe Marjanović i Krsta Petrović.

Već 1957. „Politika" piše da je Jakšić „jedan od naših najboljih interpretatora zabavne muzike" i dodaje da su „romanse i šansone njegove najomiljenije pesme, dok mu džez ne leži, jer on ne odgovara karakteru njegovog glasa". Dostojanstvenog držanja, visok, elegantan, šarmantan i obrazovan - uz to sjajnog glasa koji je tadašnji mlađi ženski svet vodio u klasična erotska raspoloženja, ali sve „nobl", na distanci, kao što je u to doba bio red - Dušan Jakšić bio je prvi šarmer beogradskog muzičkog podneblja kojem su se talentovani početnici, kakav je bio Đorđe Marjanović, divili i prodavali studentski bon za budzašto samo da čuju svog idola.

Kad je od 1958. godine krenulo doba festivala, Dušana ništa nije moglo da zaustavi. Na „Opatiji" je pevao od 1958. do 1968, na „Beogradskom proleću" osvajao je nagrade kao od šale, bio je prisutan svuda sem na Skopskom festivalu. Sa autorskom pesmom Julijana" na „Opatiji 61" osvojio je tri glavne nagrade, na „Proleću 64" s „Čergama" je zapalio Jugoslaviju.

„Bilo je to vreme kada su pevači dobijali ogromne količine pesama iz različitih krajeva zemlje. Popularnost pevača verovatno nije bila veća od one koje danas pojedinci uživaju, ali čini mi se da je to bila neka ozbiljnija vrsta popularnosti. Zabavna muzika predstavljala je ipak nekako jedini ‘ventil’, jer tad nije bilo mnogo i toliko različitih mogućnosti zabave - sećao se Jakšić u razgovoru za ,TV Novosti’ 1980. godine. - Bila su to pisma obožavalaca, bilo je pisama s različitim željama, a bilo je takođe i onih koji su se i sami bavili pevanjem, komponovanjem i pisanjem teksta. Jedan od takvih bio je Ljubodrag Despotović iz Foče, pisac čiji me je tekst osvojio. Pogađate, bile su to ‘Čerge’. Stupili smo u vezu: obećao sam Despotoviću da ću komponovati muziku za ovaj tekst. Tako su nastale ‘Čerge’. Na „Beogradskom proleću 64" pevali smo Živan Saramandić i ja. Osvojili smo prvu nagradu, a ‘Čerge’ su postale hit godine...".

Maestralni Don Kihot

Kolege i prijatelji: Arsen Dedić i Dušan JakšićNišta manji uspeh nisu postigle ni dve pesme koje je Jakšić napisao zajedno sa Đorđem Marjanovićem: prvi je bio zadužen za muziku, drugi za tekst. Numere „Beograde, Beograde" i „Otišla si sa lastama" bile su veliki hitovi šezdesetih godina, baš kao što je pesma „Marinika" (koju je Jakšić pevao i za koju je pisao tekst na melodiju rumunskog kompozitora Malineanua) drmala Jugoslavijom i bila nova himna za generaciju koja je tek otkrila vespu i Trst, uverenu da nam svet nikako ne može izmaći i da je samo pitanje trenutka kad će se Beograd i Zagreb svrstati uz Pariz i London.

Dušan Jakšić je s lakoćom nosio oreol muzičkog velemajstora koga je čitava estrada, s razlogom, poštovala. Drugovao je sa Lolom Novaković, bio i ostao veliki prijatelj sa Arsenom Dedićem, družio se sa Gabi Novak i Anicom Zubović. Đorđu Marjanoviću je pomogao da postane ono što jeste; Džimi Stanić neće zaboraviti dane koje je, sa Dušanom, proveo u Beogradu. Jednostavno, Jakšića su voleli: i kolege, i publika, jer je za ono vreme bio simbol smirenosti, romantike i ozbiljnosti koja je tad, i te kako, bila na ceni. Za njegovo ime nije vezan nijedan skandal, nije ga bilo u rubrikama gde su se njegove kolege u pravilnim razmacima opanjkavali i tako sebi stvarali reklamu po tipično balkanskom scenariju.

Paralelno s muzikom, Dušan nije odustajao od glume i pozorišta. Kad je stigao u Beogradsko dramsko, shvatio je da je došao u najinteresantniji, najatraktivniji i najmoderniji teatar socijalističke Jugoslavije. Tu je zatekao Oliveru Marković, Ljubu Tadića, Radeta Markovića, Đuzu Stojiljkovića, Ljiljanu Krstić, Debu Popovića, Kseniju Jovanović, Predraga Lakovića, i na delu se uverio šta je to udarnički entuzijazam. Ali, kad su estradne obaveze prevazišle mogućnosti dve karijere u isto vreme, 1964. odlazi u slobodne umetnike.

Do 1969. obišao je celu Evropu, a krajem 1970. pevao je mesec dana u Parizu, u ekskluzivnom restoranu „Raspućin" koji je - pisale su naše novine - u rangu „Maksima", „Tur d'Ajfela" i „Novija". Tamo je pevao ruske romanse, jer je to bio kabare u „slovenskom stilu", a domaćim navijačima poručivao da će se uskoro vratiti.

Spreman za scenu: Šminkerka radi na Jakšiću

Tako je i bilo. U Beograd se vratio, prvo u Savremeno, a onda u Narodno pozorište, a iz tog vremena - s početka sedamdesetih - publika ga pamti po maestralnoj roli Don Kihota u „Čoveku od La Manče" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. „To je moja najznačajnija uloga iz prostog razloga što igrati Don Kihota znači igrati jedan od monumentalnih likova svetske literature - pričao je Dušan Jakšić u „Intervjuu" 1982. - Oblikovati ga na sceni za glumca je veliki doživljaj, veliko priznanje. Na poziv Bojana Stupice igrao sam u mjuziklu ‘Čovek od La Manče’, u JDP-u, tako da mi je ta uloga u punoj meri pružila šansu da istaknem sve svoje kvalitete kompletnog scenskog umetnika. Na žalost, igrao sam samo oko dvadeset pet puta u ovoj predstavi. Posle toga je pozorište zapalo u finansijsku krizu, nije imalo da isplati dirigenta, orkestar, nas glumce, pa su muzičari otkazali saradnju i kasnije se zbog toga predstava, kako se kaže, raspala. Više se nije ni obnavljala i ja sam prešao u Narodno pozorište. Tako je ostala samo uspomena i sećanje na tu izuzetno vrednu i veliku predstavu koju je režirao Joško Juvančić iz Zagreba".

Bojan Stupica (između Tita i Jovanke) sa ansamblom i upravnikom Narodnog pozorišta prilikom posete Josipa Broza Tita, 1955.

Dušan Jakšić ne zaboravlja svoje profesore sa Akademije, Mišu Đurića, Dušana Matića, Bojana Stupicu, Tomislava Tanhofera. „Neki moji profesori žive u meni dok sam živ. Čika Miša Đurić i Dušan Matić, dva jedinstvena čoveka, koji svako na svoj način predstavljaju jedno veliko saznanje u životu, dva čudesna sveta znanja, erudicije, poezije - sećao se 1975. Dušan Jakšić u razgovoru za ,’TV Reviju’. - Dve ličnosti koje su zračile oko sebe, privlačile svojim magnetizmom, dva profesora koji su na nas studente prenosila i svoje znanje i misli, i svoje uverenja. Studenti su se grabili za mesta kada su profesori Đurić i Matić držali časove... Nikad neću zaboraviti kako sam kod čika Miše položio ispit iz antičke književnosti i etike. Ne znam kako se desilo da na ispit ne dođu članovi ispitne komisije, jer ispit kome prisustvuju samo profesor i student, bez komisije, nije punovažan. E, pa kad je čika Miša video da se od profesora niko ne pojavljuje, da ja postajem sve nervozniji, reče mi da se smirim i da će sve biti u redu. Izađe na trenutak iz učionice i malo posle vrati se sa našim poslužiteljem Đokom Piroćancem. Zauze čika Đoka mesto člana komisije, čika Miša počne da me ispituje, a ja da odgovaram. Posle svakog odgovora, čika Miša bi se obratio čika Đoki: Je l' dobro govori, Đoko?". „Odlično, gos'n profesore" odobravao bi čika Đoka. I tako sve do kraja ispita. „Pa, šta je zaslužio, šta da mu damo, Đoko?". „Duško je odlično znao, pa ja mislim, gos'n profesore, da mu damo desetku" reče čika Đoka k'o iz topa. ,,E, pa Duško, kad čika Đoka kaže desetka, znači da si je zaslužio" složi se profesor Đurić i ja položih ispit..."

Opatijski hit 1960: Dušan Jakšić„Na Akademiji su nam predavali glumu Bojan Stupica, Tomislav Tanhofer i Viktor Starčić. I svaki od njih doprineo je da obogatim svoje glumačko znanje. Od svakog sam dobio deo onoga što mi je neophodno da bih zakoračio na scenu. Bojan: razrešenje osnovnih glumačkih tajni. Mene i moju generaciju, a kasnije još mnoge, uveo je u tako čudesan i tajanstven, a ipak tako jednostavan svet teatra. Neiscrpni entuzijasta, bogata ličnost, čovek koji je za sobom ostavio tri spomenika u Beogradu, tri teatra... Tomislav Tanhofer nas je učio lepoti scenskog govora, uz sve druge komponente glumačkog zadatka - od rada nad ulogom, do vajanja lika i logičnog govora na sceni... Viktor Starčić završio je taj proces, tako što je naše učenje zanata obogatio, što nas je uputio u veštinu našeg posla, što nam je na praktičan način otkrivao scenski doživljaj i direktno nam otvorio vrata na scenu..."

U času kad vodimo razgovor za knjigu “Bolja prošlost”, Dušan Jakšić, danas je markantni šezdesetogodišnjak, žilav i vitalan, još uvek čvrsto vezan za svoje dve ljubavi: muziku i pozorište. U razgovoru odmeren, smiren, pažljiv, ljubazan. Baš onakav kakav je bio sve ove godine - drug sa gospodskim držanjem i gospodskim glasom.

Tek kao dokaz da - sve jeseni nisu tužne!

Ko je ubio zabavnu muziku?

Gostovanje u Italiji: Dušan Jakšić i Anica Zubović*Sudbina zabavne muzike, makar iz perspektive osamdesetih godina, izgleda definitivno zapečaćena.

Moje osećanje je vrlo gorko, zato što smatram da je zabavna, ili kako se već danas zove, pop muzika, nepravedno i neopravdano sasvim potisnuta. Pogotovo u Beogradu, što mi je lično najbolnije, jer je taj isti Beograd decenijama bio centar zabavne muzike, lansirao čitavu plejadu izvanrednih interpretatora - a danas, zabavna muzika u glavnom gradu, praktično, ne postoji. Živi rok muzika, u svim svojim vidovima, više i ne znam koliko tih stilova ima, niti sam se trudio da sve to upoznam, živi i novokomponovana muzika koja je pod svoje uzela jedan ogroman deo publike - ali, zabavne muzike nema. Generalno, nemam ništa protiv novokomponovane pesme, ali imam protiv loše muzike, i smatram da je ogroman deo tog narodnjačkog trenda kič poslednje vrste, i što se tiče teksta i muzike. Da ne govorimo o njihovim interpretima kojih je na milione, ali bi se tek posle teške muke mogla odabrati ona mala, skromna grupa umetnika koji znaju šta pevaju ili poznaju note. Sve je to uticalo da zabavna muzika bude proterana iz Beograda, dok u drugim gradovima još uvek živi. U Sarajevu postoje Neda Ukraden, Jadranka Stojaković, Davorin Popović, Kemal Monteno, slična je situacija u Skoplju i Novom Sadu, a Zagreb je već godinama najjači centar zabavne muzike i njenih interpretatora.

*Kad se vratimo u prošlost, u vreme kad je zabavna muzika tek bila u pelenama, kakav je uticaj imala na publiku? Šta je ona, de facto, predstavljala u tim post-revolucionarnim godinama ?

Pojava zabavne muzike predstavljala je u ono vreme pravu - eksploziju! Iz nekih čudnih „političkih" razloga, ta vrsta muzike bivala je potiskivana, bio je maltene jeres baviti se džezom ili zabavnom muzikom. Naravno, tad je bilo vrlo malo domaće zabavne muzike, ali se to promenilo od 1958. kad su festivali krenuli na sve strane. Do tad je postojao „Zagrebački festival", ali se on stidljivo javljao, tek regionalno. Budući da nije bilo domaćeg muzičkog materijala, pevali smo američki evergrin, zatim sve više italijanske kancone. Godinama smo slušali „San Remo" koji je, preko radija, direktno prenošen, i te iste noći smo, do jutra, pisali prepeve i aranžmane, tako da smo već idućeg dana imali naše verzije koje su bile emitovane zajedno s originalima! Sve se stručno „skidalo", imali smo čak i lektora za italijanski jezik koji nam je bukvalno prevodio reči pesama, koje smo mi malo menjali i prilagođavali. U toj muzičkoj ekipi bili smo ja, Đorđe Marjanović, Mira Savić, Beba Živković... Dok smo radili u Beogradu, u Zagrebu je već postojao jedan Ivo Robić, tamo je pevala Vali Hohnjec - a u glavnom gradu je, pre mene, bio Vojin Popović, pojavljivala se i Mara Popović. Međutim, na scenu je stupila mlada generacija: Lola Novaković, Gabi Novak, Marko Novosel, Beti Jurković, Marijana Deržaj, pa je zabavna muzika, najednom, doživela pravi bum, baš zato što je godinama bila u drugom planu, potiskivana, da ne kažem zabranjivana. Još kad je krenula televizija, zabavnoj muzici bila su otvorena sva vrata popularnosti!

Beogradske zvezde: Dušan Jakšić i Krsta Petrović

*Vodilo se računa ko može da se bavi pevanjem?

Na radiju i televiziji mogli su da učestvuju samo oni koji su imali nesumnjivih kvaliteta, kao pevači, muzičari, kao umetnici. Do mikrofona se lako nije dolazilo! Znam samo koliko se Đorđe Marjanović - koga, inače, vrlo cenim kao pravog umetnika - dugo mučio i trudio da dođe do programa Radio-Beograda. I, došao je! Svojom zaslugom, ali je morao da se dokazuje, i on, i ostali koji su hteli da se bave tim poslom. Posebno priznanje bilo je kad je neko pozvan na festival! To je bila čast. Uopšte, u to doba, zabavna muzika nije imala konkurenciju. Narodna muzika koja se tad izdvojila, bila je tradicionalna, izvorna i - vrlo cenjena. Novokomponovana muzika bila je tek u povoju, rađena u duhu stare, narodne pesme, pa se nije previše razlikovala od originala. Jedan od tih kompozitora koji je stvarao u tradicionalnom duhu bio je Mija Krnjevac. Njegove pesme bile su stvarno naše, domaće. A danas, ako malo analizirate, u tim novokomponovanim sadržajima imate svega: od Irana, Iraka, preko Egipta i Turske, do Grčke i Španije! Od orijentalnih iživljavanja do „trilera" poznatih iz napolitanskih kancona! Pravi gemišt koji se kuva u zajedničkom loncu, zatim podgrejava na domaćem primusu - a rezultat je novokomponovano jelo, bez mirisa i ukusa!

(Nastaviće se)

Oceni 5