Filosofija palanke: Prevara kao osnovno načelo
Kostu 01 S

Photo: tumblr.com

Egzistencija kao besmisleni rad

Duh razočaranja kruži nad palankom. On je duh duha palan­ke kao zatvorenog sveta koji je za sebe stvaran samo po sopstvenom iskustvu stvarnosti kao onoga što poznaje svoj kraj. Taj duh izraža­va se, najčešće, u zahtevu za "krajnjim rešenjem", koji i jeste "zahtev" za razočaranjem jer je, neizbežno, zahtev za iluzijom koja je "ugrađena" u to razočaranje. Inercija koja vlada svetom duha palanke, uvek je od mesa ovog razočaranja. Ako je ona jemstvo palanačko-van-egzistencijalne "sigumosti" (sklonjenosti) izvan same egzistencije, ona se i traži, na način jedne podmukle lukavosti ovog duha koji želi da bude iluzoran da bi mogao da bude razočaran odnosno da bi, razočaranjem, mogao da stigne do ravnodušnosti koja se, kao ravnodušnost nepokreta, potpuno podudara sa ravnodušnošću nepokretnog sveta palanke. Ravnodušnost, koja je protivrečna kolektivno-utilitarističkom duhu palanke, jeste neizbežna njegova "životna" metoda. Ona je u samom načelu zatvorenosti kome se ovde služi, jedini i nezamenljivi način njegovog "života". Bez nje, ne bi mogla da se održi ova zatvorenost, i inače krajnje sumnjiva jer nužno protivstavljena egzistenciji koja se sa njome ne miri: radoznalost otvara a ne zatvara.

U tom smislu, ako duh palanke podržava ravnodušnost, on mora, na način jednog nesravnjivog lukavstva, da podržava i iluziju o mogućem "krajnjem rešenju" kao jemstvu svake sutrašnje ravnodušnosti, kao klici iz koje če njen svet kržljavosti i klonulosti da nikne. Svet duha palanke, zato, jeste svet neprestanog iluzionizma, bujnog cvetanja iluzija koje, u bujnosti svojoj, još brže venu. Krug, koji opisuje život duha palanke kao da polazi od ravnodušja i, preko iluzionizma, ponovo se vraća njemu: samim početkom svojim ravnodušje letargičnog jer uapstrahovanog, "stilizovanog" sveta maksimalno poreknute ličnosti koja traje, on izaziva, u individualnom iskustvu, poricanje ove vanlične ličnosti od sebe same, kao ovog izvora i jemstva ravnodušja, misao o odlasku, o bekstvu iz njega, o mogućnosti krajnjeg spasenja: svet ("grad" ili "priroda") kome se on protivi u svojoj vernosti zatvorenom, za ovu misao je apsolutno otvoren svet (ili apsolutno iracionalan), tačno onako kako je i za duh palanke. To je jedan nestvaran svet, a verom u njega duh pojedinačnosti produžava, sobom samim, duh palanke. Demistifikacija ove fikcije, pad ove iluzije, završava se velikom ravnodušnošću, potpunim poricanjem mogućnosti ma kakvog rešenja. Ideja o stvarnom kao krajnje (sa krajevima) stvarnom, produžena kroz vreme u "krajnje rešenje" jeste iluzionizam kao jemstvo ovog ravnodušja. Ovim iluzionizmom se duh palanke beskrajno stvara kao duh ravnodušnosti koja, zbog toga (jer nikada nije data iz same sebe) nije i ne može da bude ništa drugo nego izraz apsolutnog deziluzionizma, izraz ubeđenja da ništa "nikuda ne vodi", da ni u kakvom pregnuću, pa čak ni u pregnuću same egzistencije, nema nikakvog smisla.

Ova ravnodušnost okreće se, zaista, protiv egzistencije tim više što se egzistencija oseća kao napor, kao svojevrstan rad ka svome is­punjenju, kao obećana egzistencija koja treba da postane stvarna. Osećanje egzistencije kao obećane mora da bude jako osećanje duha palanke kao "van-egzistencijalnog" duha i duha ovog iluzionizma kao jemstva njegove ravnodušnosti. Egzistencija se oglašava za besmislenu jer se oseća kao lišena mogućnosti ma kakvog preobražavanja u apsolutno-stvarnu egzistenciju; ona je besmislena jer je nestvarna, a ne­stvarna je jer je s onu stranu ma kakvog kraja koja bi se oličio u "kraj­njem rešenju". Pošto ne poznaje "krajnja rešenja" (kojim bi postala, jednom zauvek, stvarna egzistencija), ona je besmislena, a napor koji ona iziskuje od nas, rad na koji nas prisiljava prisiljavajući nas na te­žnju za dostizanjem njene punoće, za ostvarenjem snova kroz koje nam se javlja, volje koja govori kroz te snove, takođe su besmisleni jer ne vode nikakvom rezultatu. Iluzija o mogućnom "krajnjem rešenju" u duhu palanke pretvara se u ravnodušnost koja odbija ma kakav rad, ali koja je, sama po sebi, takođe jedan rad: i to rad na održavanju samog duha palanke kao duha zatvorenog sveta.

Ako svaka egzistencija znači jedan ovakav rad pa, time i nužno, iluziju o mogućnosti ostvarenja osnovnog cilja kome teži: sebe kao stvarne egzistencije, najzad nađene i zato oslobođene svakog rada, ni­šta kao duh palanke (u ovoj tački ravnodušnosti i deziluzionizma) ne otkriva u kojoj meri je egzistencija, možda, zasnovana na nerazumnosti, na ovoj težnji da ostvari ono što bi, ostvareno, značilo njeno poni­štenje, jer bi značilo onemogućenje rada koji ona jeste samo u svojoj ne-ostvarenosti ka ne-ostvarenom cilju. Duh palanke je svestan ove ilu­zije, ali duh palanke se ovom svešću upravo okreće protiv same egzi­stencije i onemogućava je onoliko koliko je to uopšte moguće. On je duh paradoksalnosti ali i svesti o paradoksalnosti. Kad progovori, on progovori uvek o paradoksu, čiji krajnji izraz je apsolutno ravnodušje. Ukoliko je sama egzistencija jedini izvor istine ali i istinitosti, onda je ova nerazumnost na kojoj se ona zasniva i zahvaljujući kojoj jedino može i da bude (kao rad ka cilju koji bi, ostvaren, značio uništenje sa­mog tog rada, dakle samouništenje egzistencije), jedna istinita nerazumnost, ali i jedna razumna nerazumnost, a naivnost s kojom se biće egzistencije podaje ovoj nerazumnosti, oglašavajući za svoje puno ispunjenje ono što bi značilo, ostvareno, njeno uništenje, jeste mudra naivnost. Smisao za egzistenciju imao bi da bude tu negde (i upravo na iskustvu duha palanke kao ovome oprečnog duha trezvenosti) smisao za iluziju čijem ostvarenju se teži ali se nikada niti ostvaruje niti odbacuje; to je smisao koji je dat izvornom biću (onome, možda, koje progovara najpunije kroz decu i kroz pesnike), njegovoj totalnosti koja podrazumeva svest ali svest beskrajno prevazilazi, koja tu svest obuhvata ali koja nikada ne može da bude obuhvaćena tom svešću.

Duh palanke, kao duh racionalizovanog sveta, jeste duh paradoksalnosti ali i duh paradoksa koje otvara svuda, pa i u samoj egzistenciji, i to pre svega kao ovoj paradoksalnoj i, za njega, zbog toga besmislenoj egzistenciji u kojoj nema "rešenja" (i zato ima paradoksa, i zato ona i jeste paradoksalno-nerazrešljiva, odnosno paradoksalno-besmislena): to je duh moćno naglašenog racionalizma koji, pokušavajući da obuhvati ono čime je obuhvaćen i što ga prevazilazi: ovu paradoksalnu mudru naivnost ili razumnu nerazumnost egzistencije kao rada ka cilju, koji, dorađen, znači ukidanje samoga rada-egzistencije - poriče smislenost egzistencije, jer njeno nepodvođenje pod njegova sopstvena merila smisla. Egzistencija, koja je stvarna samo ako je iluzionistička, koja jedino biva verujući (imajući iluziju) da će jednom da bude, i koja je otvorena (samoj sebi) samo na putu ka svome uništavajućem (a nedostižnom) zatvaranju, za duh palanke je beskrajno-nezavršiva i nestvarna kao sve što je beskrajno-nerazrešivo, pa u tome smislu i besmisleno. U svom poricanju otvorenog, duh palanke neminovno ide i do poricanja smisla egzistencije kao za njega nemogućeg smisla otvorenog, odnosno smisla besmislenog. Njegov rad je, zato, rad protiv rada. U prvom redu, on je tu kao sukob svesti sa bićem, pokušajem da se natera "život" (biće) da "položi račune", da da dokaze o svojoj "smislenosti", i nalaženjem paradoksalnosti - racionalne nerazrešivosti smislenosti besmislenog bića - kao uvoda u potpunu "otrežnjenost", u stav "deziluzije" duha koji se "više ne vara" i koji ne dozvoljava da bude obmanut.

Prevara, koju duh palanke vidi kao jedinstveno načelo sopstvenog sveta medusobne mržnje i glume u životu pod maskom, proširuje se, kao načelo, i na samo biće egzistencije: ono nas obmanjuje, neprestano nam obećavajući ono što nam neprestano uskraćuje. Ono nas nadahnjuje iluzijom, vodeći nas iz iluzije u iluziju kao iz razočaranja u razočaranje. Načelo ravnodušnosti ističe se kao načelo protivno ovom načelu prevare, kao rad protiv rada (koji je besmislen, nerazuman jer nikuda ne vodi, nikakvom kraju nikakvog rezultata), kao osnovni rad duha palanke, rad na produbljivanju pasivnosti, na deziluziji, rad koji obećava najveću iluziju: izlazak iz mudrosti "iluzionističkog" bića egzistencije, u stvari iluziju o mogućnosti da se ova mudrost egzistencije prevari. Ako se svest ovde suprotstavlja ovoj mudrosti kao paradoksalnoj (paradoksalno-besmislenoj), ona se suprotstavlja otvorenosti totalno-stvarnog kao alogičnog, pokušavajući ovom paradoksalnošću da njenu alogičnost "veže": biće paradoksa je biće neutralizovanih sila, koje, savršeno jednake snage, čine ravnotezu smislenog i besmislenog, tako što besmisleno isto toliko zavisi od smislenog kao i smisleno od besmislenog, što je "čitanje" jednog uvek paradoksalno u tom smislu što je i "čitanje" drugog, bez jasnog razrešenja u pravcu smisla ili u pravcu besmisla. Paradoks je kriza smisla, ali ne i njegovo totalno poništenje kao u čistoj besmislici. Paradoks nije čista besmislenost. On je nerazrešenost, tačka u kojoj se stiču s podjednakom snagom i smisao i besmisao, približavajući se svom poistovećenju ali uvek ostavljajući minimum razlike, onaj koji obećava identičnost smisla ili identičnost besmisla, ali je isto tako i opovrgava, i to upravo u času kad se učini da je taj identitet (kao razrešenje samog paradoksa) najzad postignut. Paradoks je bezizlaz zahvaljujući ovoj nadi u izlaz (minimumom razlike), koja se zaprepašćenjem u munjevitosti duhu objavljuje, jer se objavljuje u istom času vere u razrešenje (i zbog toga je on preneražujući). On je prividan put, ali i svest o prividnosti tog puta; on je kruženje krugom, u neznanju o tome, čemu će uslediti znanje da je to bio krug, ali znanje koje je prožeto koliko preneraženjem toliko i nadom da je sve to samo zahvaljujući nekoj pogrešci koja može da se ispravi, i tako je on neiscrpan, i upravo tom neiscrpnošću kružan, zatvoren (kružno) u samog sebe.

Duh palanke je majstor paradoksalnosti u času kad ga iskušava beskonačno-otvoreno egzistencije. Ako ne može da se konačno oslobodi ovog iskušenja, on se beskrajno oslobađa paradoksalnošću koju otkriva u svemu, pa i u samoj egzistenciji, "zatvarajući" je u njenu paradoksalnost kao nerazrešivost, kao nerazrešivi (bezizgledni) sukob smisla i besmisla, u stvari smislenog besmisla i besmislenog smisla. Deziluzija ovde traži paradoksalnost koja je bezizgledna (i umarajuća). Misao u paradoksu ne otiče, već se okreće u njegovom krugu. Rad ove misli je paradoksalan jer je bezizgledan, beskrajan. Beskrajno je besmi­sleno po osnovnom načelu filosofije palanke kao filosofije zatvorenog; ali ono je besmisleno i po utilitarnosti svojstvenoj ovom načelu: ako utilitamost (svrsishodnost) traženjem svrhe zatvara svet, ona poznaje svrhu samo izvan radnje, onu koja ima, tek tako ostvarena, da oprav­da radnju. Ona ne poznaje radnju kao svrhu po sebi, pa tako ne po­znaje (neće da pozna) ni egzistenciju kao jednu takvu "radnju" koja je svrha po sebi jer ne može imati svrhu izvan sebe: bog ne može bite ova svrha egzistencije izvan nje same, jer bog ne može biti svrha Mi­litarizma - koji se ovde pita o svrsi egzistencije - samim tim što je utilitarizam opravdanje radnje dostižnim (proverljivim) ciljem: bog je ono nedostižno što duh palanke (i njegova filosofija) prepušta njemu samom, ne pitajući se o njemu onako kako neće da se pita o beskrajno-otvorenom.

*Odlomak iz "Filosofije palanke"

Oceni 5