Glupost plaća sve račune
snob

Photo: The Big Think

I snobovi su ljudi

I snobovi su ljudi. Istina, sa „specifičnim“ poimanjem sistema vrednosti, neokrznutog onim filozofskim magluštinama o prednosti sadržine nad formom ili duha nad materijom. Znaju oni dobro da je taj vražji duh nevidljiv i nemerljiv golim okom, pa biće da zato i nema cenu. Onu koja se registruje na fiskalnoj kasi. A ono što ne može da se kupi i, što je još  važnije, javno prezentira, najbolje je zanemariti i ponašati se kao da i ne postoji. Ili da bar nije od presudnog značaja za osvajanje željenih statusnih pozicija.

Termin snob (s.nob), kojim su se u registru uglednih engleskih visokih škola označavali učenici „običnog“, građanskog porekla, ima korene u latinskom jeziku (sine nobilitate – bez plemstva). Budući da je moderno društvo odavno napustilo kriterij plemenitog porekla kao neophodan uslov elitnosti, snobovima se danas smatraju iskompleksirane osobe, neretko  sumnjivog obrazovanja i bez izgrađenih kulturoloških orijentira, koje besomučno prate trendove u svakovrsnim sferama života, a sve u grozničavoj želji da budu  prihvaćene kao ravnopravni članovi krugova s neupitnim legitimitetom izuzetnosti i otmenosti.  

Da ih nema, trebalo bi ih izmisliti. Ne samo zbog inspiracije satiričarima i uveseljavanja njihove publike, već i radi prosperiteta brojnih privrednih grana – automobilske, tekstilne, elektronske, kozmetičke – čiji su najzahvalniji kupci preskupih must have artikala.

Za razliku od smušenog i šeprtljastog humanoida koji bi odgovor na pitanje šta je smisao života možda potražio ukucavanjem ključnih reči u Google, snob je ipak dalje odmakao na evolutivnoj lestvici i davno razrešio dilemu te vrste, pa  savršeno zna šta je ono što ga čini srećnim i ispunjenim. Magična formula glasi – biti „neko“.

A da bi to postigao, spreman je na najveće žrtve, ponajčešće finansijske prirode, prilježno imitirajući life style svojih uzora. Jedinu muku mu zadaje mogućnost da ga neka sitnica ne oda i bude provaljen kao lažnjak, poput legendarnog nesrećnika koji ukrasnom maramicom iz džepčeta sakoa briše oznojeno čelo. Srećom, u pomoć mu priskaču brojni luksuzni magazini namenjeni neodustajnim putnicima u visoko društvo prečicom, redovno ga snabdevajući korisnim savetima i smernicama, kao i apdejtovanim In & Out listama, kako mu neka trendy stvarčica ne bi slučajno promakla.    

U danonoćnom grču da ne naprave kakav propust u „scenskom“ nastupu, snobovi neretko deluju tragikomično, ne uspevajući da dostignu spontanost, kultivisanost i ležernost autentične otmenosti koja ima stabilnu podlogu u obrazovanju, vaspitanju i sofisticiranom ukusu. Stoga se snob od pripadnika elite razlikuje taman toliko koliko klošar od boema – čak i kada su sličnog outfita, duhovnost ih smešta tamo gde im je pravo mesto.

Opsednuti potrebom da ih okolina primeti, valorizuje i respektuje njihovu umišljenu izdignutost iznad mase, snobovi su suštinski nesigurne i neslobodne ličnosti, ma koliko se upinjali da tu slabost kamufliraju distanciranjem, arogancijom i potcenjivačkim odnosom prema „nižima“ od sebe, uz istovremenu snishodljivost i nekritičko divljenje prema onima na koje pokušavaju da, po svaku cenu, liče. Ukratko, reč je o notornim pozerima čije su najupadljivije osobine pretencioznost, blaziranost, teatralnost, oholost i izveštačenost.

U zavisnosti od vrste i dimenzija javne afirmacije kojoj teže, snobovi egzistiraju u raznorodnim obličjima - od običnih pokondirenih tikava, pomodara dubokog džepa i manje ili više veštih imitatora stila života višeg staleža, pa do kvaziintelektualaca gadljivih na osobe nižeg obrazovanja.  

Kao što snoboidni pripadnik jačeg pola ne bi nipošto propustio da se, zveckajući ključevima novokupljene solidno očuvane „tojote“, razmetljivo pohvali da je njen prethodni vlasnik bila neka poznata osoba iz javnog života, tako ni njegov ženski parnjak neće primetiti ništa karikaturalno u svom hvalisanju markiranom second hand krpicom dobijenom iz rashodovaog garderobera bliske joj VIP persone.

Za razliku od snobova skorojevićevskog profila iz sirotinjskih sindikalnih vremena čiji su se dometi u podražavanju otmenosti najčešće kretali u granicama kupovine lažnih kamina, „raskošnog“ veštačkog cveća ili masivnih lustera od „kristala“, punokrvni snob 21. veka prezire sve što je ispod vrhunskog, prvoklasnog i imperativno brendiranog, a garantom da je uistinu tako smatra paprenu cenu koju bez dileme plaća. 

Otmenost shvaćena kao skup štreberski naučenih finesa u ponašanju, uz napadno podražavanje stila i ukusa svojih uzora, ne bi ispunilo svoju svrhu kada ne bi bilo dovoljno transparentno, pa iskusni snob pomno vodi računa da kamerom ovekoveči svaki bitan detalj svog uspinjanja na sanjane vrhove. Nikog kao njega nije obradovao napredak digitalne tehnike koji mu je pružio neograničene mogućnosti šerovanja fotosa po internet mrežama s „dokazima“ visokog društvenog statusa, u vidu snimaka luksuznog kućnog enterijera, garderobe „s potpisom“, sličica s letovanja po perverzno skupim destinacijama ili trpeze s egzotičnim specijalitetima kao, tobože, standardnom jelovniku osobe tako profinjenog ukusa.     

Kompleks skromnog porekla, pojačan zjapećim šupljinama u obrazovanju, koji je prisutan kod pretežnog dela ovih simulanata elitnosti, doveo je do pravog buma „kamuflažnih“ zanimanja zvučnog imena, idealnih za prikrivanje njihove nekompetentnosti i nesposobnosti za bilo kakav posao s merljivim učinkom. Menadžeri za nešto su već opšte mesto na spisku poželjnih titula, ali za njima previše ne zaostaju ni razni „pi-ar“-ovi, koordinatori, biznis konsultanti, ofis asistenti,  te savetnici neodređenog delokruga poslova.

No, to nije sve. Ili bar ne dovoljno za jednog rasnog snoba koji se ne miri s činjenicom da ni do šestog kolena nema nijednog pretka plave krvi ili bar nekog seoskog junošu ovenčanog slavom nacionalnog junaka, pa je spreman da plati uslugu  profesionalnom trgovcu rodoslovima, siguran da ovaj ima odgovarajuću robu za svaku mušteriju, naročito ako je dovoljno galantna.

Ne uspevajući da u punoj meri kopiraju rafiniranost autentičnih pripadnika elite, s obzirom da to prevazilazi njihove intelektualne kapacitete, snobovi od njih preuzimaju gotove estetske i umetničke izbore, bez razumevanja njihove suštine i sposobnosti za sopstveni kritički stav. Stoga svoje „poznavanje“ umetnosti „dokazuju“ fizičkim prisustvom na važnim događajima, gde je prestižno biti viđen. 

S obzirom na značaj koji pridaju materijalnim statusnim simbolima, među snobovskom populacijom najrasprostranjeniji je potrošački tip. Iako priličan deo pomenutih spada u srećne tranzicione dobitnike, nisu retki ni oni koji se finansijski naprežu preko svih razumnih granica kako bi ostavili utisak pripadnosti višem društvenom sloju.

Shodno tome, i međusobna konverzacija im se najvećim delom svodi na priče o prestižnim zabavama na kojima su bili ili će tek da idu, nabavkama markiranih stvarčica, posetama teretanama i salonima za ulepšavanje, razmeni uspomena i iskustava sa egzotičnih putovanja i slično, uz neizbežno vajkanje na hroničnu prezauzetost i tobožnju popunjenost termina.

Za snoba koji drži do sebe posedovanje kreditne kartice zvučnog imena se podrazumeva. Nije svejedno da li će mu iz novčanika „slučajno“ iskliznuti domaća Dina Card ili prestižna American Expresskartica, pa još u varijanti snova – AE Centurion Black.

Njegov must have četvorotočkaš najčešće ima vrednost prosečnog stana, a posebno visoko se kotiraju oni koji se proizvode u ograničenim serijama. Nekima nije bez značaja ni „dizajn“ registarske tablice, pa spremno plaćaju dodatni trošak kako bi se na njoj našle oznake po sopstvenom izboru, umesto slučajnih, kompjuterski izbačenih brojeva i slova.

Marketing stručnjaci u oblasti mobilne tehnologije već odavno najveći deo poslovne strategije zasnivaju na zadovoljenju potreba za prestižom ovog segmenta populacije, koji jedva šta zna o kreativnoj eksploataciji tih skupih igračaka, ali mu ne promiču vesti sa svetske scene o najnovijim, „unapređenim“ verzijama „pametnih“ telefona, koje se neretko od prethodne razlikuju tek po debljini kućišta ili atraktivnijoj kolornoj opremi. Biti vlasnik nekog modela koji se još nije pojavio na domaćem tržištu, za prosečnog snoba je izvor nezamenjivog zadovoljstva i ponosa. Doduše, zasad među njima još uvek nisu registrovani kupci ajfona 5, serije od samo 250 komada, optočenih ružinim zlatom, za koje je neophodno skoknuti do dalekog Dubaija. Niti će skoro biti oboren rekord katarskog tajkuna koji je zadovoljstvo posedovanja mobilnog telefona s brojem 666-6666 platio sumanutih 2.750.000 dolara.

Kao što je nepreporučljivo vernika preslišavati zašto veruje u Boga i kakvim dokazima raspolaže da dotični zaista postoji, tako ni preplanulu trendseterku nije uljudno stavljati na muke da objasni kakva je drastična razlika u kvalitetu između  solidnog „bezimenog“ kupaćeg kostima i onog „potpisanog“, pa se ultimativno odlučuje za potonji, nekoliko puta skuplji. A da ne pominjemo onu večitu strepnju da li će zasigurno biti primećeno da krpice na njoj nisu kupovane po nekim jeftinim dućanima, kad već ne može da na njima ostavi etiketu s cenom.

Ostaje misterija da li su prestižni Swarovski kristali uopšte postojali ili bili tek kičasti šareni kamenčići dok u medije nije stigla priča o bogatoj kolekciji istih u posedu uspešno udate narodne pevačice, sa adresom dvorca u Austriji. Kako god, od tada pomama za Swarovski đinđuvama ne jenjava, pa trendy roditeljke osećaju „moralnu“ obavezu da i svoje juniorke tek izašle iz pelena okite nekim parčetom tog nakita i ponosno  pokažu pred prijateljima.

Za besprekoran izgled glave snoba brinu isključivo frizeri na glasu, pa je od posebnog statusnog značaja biti stalna mušterija nekog od prestižnih salona. Razume se da uz pohvalu vrhunskoj usluzi ide i neizbežno naglašavanje koja se poznata lica iz javnog života tu ulepšavaju. Istina, uz prenebregavanje „sitnice“ da su čuvenog vlasnika i maestra od makaza videli samo na slici u novinama, te da ih tamo uslužuje njegov bezimeni kalfa koji se slučajno zatekne u smeni.

I u ljubavi prema životinjama snob je krajnje oprezan i izbirljiv. Pošto se moda reptila pokazala kratkotrajnom, razumljiv je povratak na stare dobre rasne kucove, kao najpraktičnije životinjske statusne reprezente. Doduše, tu se preferencije ponešto razlikuju – šetati dobermana ili boksera ostavlja utisak o zavidnoj veličini stambene jedinice vlasnika koji sebi može priuštiti tako gabaritnog ljubimca, ali im je ozbiljna mana što su nepodesni za nošenje u naručju i danonoćno pokazivanje naokolo publici, za šta su pudlice i njima slične „minijature“ idealno rešenje. No, ono što se snobu ni u snu ne bi moglo desiti  je blam da u kućnog ljubimca promoviše neku ubogu, ma koliko umiljatu, lutalicu i s njom podeli toplinu svog doma ili je, daleko bilo, izvede u šetnju.

Kada je reč o izlascima i provodu, nepisani kodeks snobova nalaže da se ni čaša mineralne vode ne pije na „profanim“ mestima koja su finansijski dostupna običnom puku. I ne samo da su imperativ ekskluzivni lokali, već je od značaja i imati poseban tretman kod osoblja, dobiti rezervaciju stola u svako doba ili, još bolje, imati „svoj“ sto.

Za ugostitelje su snobovi prava rajska bića. Kao poslovično iskusni „poznavaoci“ kvalitetnih vina, galantno će platiti najskuplju sortnu tekućinu na glasu, ni u ludilu ne priznajući da im onaj jeftini domaći „rizling“ iz kućnih zaliha ima mnogo bolji bouquet. Od oštrijih pića, viski zvučnog imena još uvek nema alternativu, makar mu rival bila vrhunska eksportna šljivovica ili lozovača.

U pogledu jestiva svi su, do poslednjeg, vatreni poklonici zdrave hrane, iako bi većina njih pala na testu „slepog“ razlikovanja porekla namirnica i ukusnijim proglasila one ekološki anatemisane. Sa još svežim sećanjima na miomiris jastučaste domaće pogače, ubeđivaće sebe i druge da je neko otužno mekinjasto pecivo od integralnih žitarica prava blagodet za njihova istančana čula i vitaminski balans organizma.

Među ugostiteljima prestižnih restorana posebno su omiljeni lažni nostalgičari za „starim narodnim specijalitetima“, kojima papreno naplaćuju tobožnja podsećanja na davne pretke i njihove trpeze s projama, prebrancima, podvarcima i sličnim sirotinjskim radostima.

Kada ide na turističko putovanje, što podrazumeva top destinacije do kojih se stiže avionom, za snoba je pitanje časti let u skupljoj, biznis klasi. Takođe, poseban društveni uspeh mu predstavlja prilika da nekoliko dana provede na jahti kakvog situiranog poznanika koji se dobro kotira u svetu poznatih. Čak i ako iz ličnog iskustva pouzdano zna da mu na paklenoj vrućini ništa ne može tako efikasno utoliti žeđ kao zamagljena krigla zidarskog piva, neće se usuditi da to izusti ni u šali, naprežući se da zadrži osmeh zadovoljstva na licu, dok s mukom ispija neki egzotični koktel čiji mu ukus nimalo ne prija. A budući da je paluba luksuzne jahte najpoželjniji stage ambicioznim pripravnicama za put u otmeno društvo, čak i površno oko će ih lako razlikovati od onih kojima je takav stil života svakodnevica - po neizbežnim, a prilici neprimerenim,  visokim potpeticama i debelim slojevima šminke koja im se topi na suncu.  

Brojne su prilike u kojima se društvena pozicioniranost snobova izlaže surovom rangiranju. Samo oni znaju koliko je stresno iščekivanje da li će im biti ukazana čast da se nađu na listi zvanica povodom gala rođendanske žurke neke poznate osobe, iz stadionske lože posmatraju najvažniji sportski događaj sezone, dobiju mesto u prvom redu na modnoj reviji ili makar plaćenu ulaznicu za filmsku ili pozorišnu premijeru o kojoj „priča ceo grad“.

Ništa manji takmičarski elan nije prisutan ni kod snobova u redovima pseudoelite, samo su im apetiti nešto veći, pa internu uspešnost mere mnogo krupnijim aršinima - kandidaturama za nacionalnu penziju, brojem poziva na prijeme po stranim ambasadama, „hodočašćima“ na Molitveni doručak u Beloj kući, članstvom u fantomskom Krunskom savetu, posedovanjem diplomatskog pasoša čak i kada za to ne postoji neupitan pravni osnov. Visoka univerzitetska zvanja se, takođe, još uvek solidno kotiraju bez obzira kako su stečena, pa nije redak slučaj da preponosni nosilac „dr“-a ili „mr“-a ne odoli da se titulom potpiše čak i na porodičnoj čitulji.  

Umetnost življenja koja je zamenjena umetnošću podražavanja i demonstriranja važnosti kako bi se impresionirala okolina i stvorio utisak pripadnosti višoj klasi, iscrpljujuće je naporan i skup životni diskurs, osim što zahteva i  full time job. Ali, na sreću snobova, nije sasvim bez rezultata.

Po nekom prirodnom poretku stvari, prava elita je suviše fokusirama na duhovne sadržaje da bi razvijala talenat za sticanje novca, za šta su snobovi „genetski“ predodređeni, pa postoji, bar u izvesnoj meri, obostrani interes za međusobnom komunikacijom. Čak se ni slavnom Salvadoru Daliju ne bi  kičica tako pozlatila da nije bilo one armije skorojevića dubokog džepa koji su, kupovinom njegovog platna, demonstrirali svoje „poznavanje“ umetnosti.

Stoga je razumljivo da ni uvaženi domaći stvaraoci, ma šta intimno mislili o njima, nemaju ništa protiv fanova koji ikone porodičnih svetaca naručuju kod akademskih slikara, piju svoju jutarnju dozu „ceđenog soka od pomorandže“ samo iz unikatnih, ručno oslikanih šolja, ili se groze džepnih izdanja knjiga, insistirajući na reprezentativnom, kožnom povezu.

Imajući u vidu pomenuto, teško je odoleti definiciji snobova kao svojevrsnih „korisnih idiota“. No, problem po društvo nastaje onda kada se ova grupacija „osebujnog“ životnog stila nekritički  i preglasno medijski promoviše kao poželjan uzor. Čak i ako se složimo da živimo u vremenu kada se uspeh nameće kao imperativ, merila uspešnosti se veoma razlikuju. I to je ono što će uvek odvajati pravu elitu od snobova - njenih jeftinih kopija.

Oceni 5