Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (11)
Stol 01 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Još uvijek je lijepa, da ti pamet stane

Srebrna krila - Ja sam samo jedan od mnogih s gitarom (Jugoton)

Dugo očekivani, dugo najavljivani, dugo obećavajući i veoma tiražni album Srebrnih krila (već dijamantski tiraž, kažu mi u poverenju) - happening je koji je tinejdžerke oborio s nogu, dao im šansu da u svojim sobama i spavaćicama sanjare o Adiju, Vladiju, Duškodadiju i Davordadiju, pružio im priliku da elegatne, prelepe simpatične i tako drage momke zakucaju čekićem na zid, zalepe na svoja srca i budu u svom fazonu.

Uff. Pošto je ovo bio uvod koji treba da sondira teren za recenziju i pošto ste album kupili za malu seku i još manjeg bracu - pošto sve znate (smart generation!) - ostaje nam samo da zajedno na Novkovićevim krilima odlepršamo do ploče i osmotrimo situaciju. S omota nas gleda draga četvorka u ramu na koji se spušta pravi pravcati živi golub. Simbol mira s druge strane albuma kreće svojim putem i ostavlja nam uobičajeni color-image u unutrašnjem zamotuljku: oni koji sede, oni, koji nas gledaju, oni - koji su oličenje nevinosti, čistote, budućih maminih i tatinih zetova i nežnih, suuuuptilnih ljubavnika kojima je Platon uzor.

Uff. Tu su i tekstovi - ali, vreme je za poletanje, broj linije LSY 68070, avion Jugotona. ''Dragi putnici, sada ste u čeličnoj ptici koja leti na visini od 1,3 metra od zemlje. Vaš pilot je automatski android, vaši stjuardi će imati razumevanja za sve vaše grehove, ispovedaonica je u repu aviona. Želimo vam prijatan let i ne zaboravite - bez albuma ne možete napustiti letilicu. LP je istovremeno i karta za izlazak.''

Hmm. Probudim se tako usred noći i zateknem sebe kako zurim u ploču: kad tamo, strana A, pesma uno. Akustična gitara samo je uvod u Santa Esmeralda rif, koji Vladimira - Vladu - Vladicu odvodi u humpa-cumpa zvuk, 2-3, 3-4, rif molim! Na ploči piše da je to naslovna tema Ja sam samo jedan od mnogih s gitarom (koji snima ploče, zavodi tinejdžerke i ozbiljnim muškarcima ne da mira) - a sve to ''dok mu sitni zlobnik pravdu kroji''. Koliko je Vlada u pravu, ocenite sami, ja samo kažem: gradivo savladano u celini, detalji i forma zastareli, popravni nije neophodan.

Đavo ne zvuči đavolski kako bi naivni slušalac pomislio: u stvari, Srebrna krila su i najbolja tamo gde najmanje liče na sebe, kao u pesmi koja ima vrlo žestok, agresivan uvod, elegantan nastavak - lepa solo deonica Duška Mandića - da bi se sve pokvarilo tekstom, bolje reći tužno-smešnim rimama koje pišu priučeni pesnici.

Uff. Budimo za trenutak ozbiljni i recimo - ovako: pošto smo svi savladali osnovnu školu i imali prve, druge i sedamnaeste ljubavi, pa tako nešto ipak znamo, Srebrna krila nas s pozicije učitelja uče najelementarnijim stvarima. Nezrelost - da, infantilnost - nikako! U tom sukobu primitivnih, surovo romantičarskih - ispraznih - šupljih strofa i muzike, slušalac najpre oseća umor, pa sažaljenje koje prerasta u mlitavu malaksalost duha i tela. Daleko od toga da baš od Srebrnih krila očekujem da svojim tekstovima budu angažovani - ali, pun mi je džep tra-la-la naklapanja o prvom grehu, đavolu s gitarom, svecu koji greši, dosta mi je molbi i preklinjanja da ostane, da ne ode, da bude tu, da se zadrži, dosadile su mi uspomene o nekoj-tamo-Ljilji/Tanji/Ani koja je bila lepa (pa šta), koja je živela iste noći i dane (pa šta?), da bi se sve na kraju završilo tezom - ''još uvijek je lijepa, da ti pamet stane''!

Uff. Pamet mi je stala, ali ruka nije. Mašina i dalje kuca i kaže: zanemarite tekstove bar za trenutak i osvrnite se muzici. Kad tamo... Surprise! Srebrna krila učinila su mali, malecki korak napred, kako u tehničkom tako i u čisto muzičkom smislu. Pesme su koherentnije, povezanije, za nijansu ambicioznije, modernije, konačno - ima delova koji ukazuju da Srebrna krila mogu da budu nešto drugo osim refleksa svog imidža. Uopšte, ta gluma uloge radi uloge - ima svojih jasnih finansijskih vrednosti (niko pametan ne bi menjao koncepciju u njihovoj situaciji - niko pametan to i ne očekuje), ali, poenta je da u tom magičnom kvadratu u kome Srebrna krila žive i stvaraju ima još mesta za korak napred.

Ja sam još jedan od... u nekim opštim relacijama nije velika i značajna ploča, naprotiv, ali u terminu Krila i onoga što oni žele i hoće - LP može da bude minijaturni podstrek. Ilustrativno, avion na 1,3 metra iznad zemlje nekako leti - doduše, to nije DC-10 iz Clashovske Spanish Bombs - ali, drži se, ne pada. Putnici koji izdrže putovanje do kraja, prebledeli i uplašeni, biće ipak van sebe što je pista tu, na dohvat ruke. Što će reći: menjajte tekstove dok je vreme, bacite u zapećak onaj humpa-cumpa zvuk, oslobodite nas tovara bljutave romantike i suza i očaja, budite muškarci i pokažite Tanjama i Anama da nešto drugo možete osim da igrate ''jednog od mnogih s gitarom''.

Ovaj album neću ponovo slušati kod kuće (obećavam) - ali da imam 16 godina i da sam plavuša i da se zovem Ljilja, verovatno bih bio ganut/ganuta poverenjem i ljubavnim kajanjem koji mi krilca isporučuju.Tako su od goluba ostala samo perja - koja nekima, nekad, u neko vreme mogu da budu amajlije sreće. Ali, za sreću je potrebno dvoje, a ja, da izvinete, upravo odlazim… (Džuboks br. 84, mart 1980)

 

Vatreni poljubac - To je ono pravo (RTB)

U rekordno kratkom periodu, grupa Vatreni poljubac objavila je seriju sabranih dela - prvi album, zatim dvostruki LP Recept za rock'n'roll  i nedavno najnoviji biser To je ono pravo - čime je pokazala da govora nema o nekoj ''krizi inspiracije''. Naprotiv, Milić i comp. izgledaju mi sposobni, spremni, uvek nadahnuti da svoju teškometalnu ofanzivu protegnu na još 197 izdanja sličnih tema i motiva, s idejom da objave i petostruki album, a ko zna, možda da svoj ratnički pokloč prenesu i na veliko platno. Pošto verujem u njih, poručujem da nikad nije kasno. Glavu gore i - napred!

Siguran sam da grupa zna kome upućuje svoje pesme i da, konačno, krajnji rezultat može da bude samo neizmerno zalaganje za slušaoca, u čemu je neizreciva pomoć sam naslov albuma To je ono pravo. O srećne li publike kad ima ko o njoj da se tako brine! Teza da je ''to ono pravo'' a sve ostalo krivo, za Poljubac može da bude opravdanje pod uslovom da je ovo remek delo, bona fide album, pred kojim skidamo kapu i obavljamo jutarnje molitve. No, pošto je to samo san - čisti fiction - balon puca i rasprskava se tek što je poleteo u zvezdane visine. Jer ''to je ono pravo'' nije ništa drugo no ''to je ono starо'', drugim rečima već viđeno, čuto, već pevano i ispričano od strane istih autora, samo nešto ranije i u drugom pakovanju. Onda je jasno da ''Krize inspiracije'' nema, jer nije teško od jednog rifa napraviti dvadeset verzija i krenuti u napad - udri, ko će jače za naše selo!

Počev od nemuštog omota, koji ništa ne govori i objašnjava, kompletan image Vatrenog poljupca upravljen je ka glorifikaciji homo balcanicusa, koji očajava, smeje se i plače, strasno voli i ljubi, mrzi i udara, neumorno se udvara i kome je, očigledno, fiks ideja da preturi, obori i zavede što više ženskog sveta, koji ne može da odoli tom šarmu, toj sprezi dinamike i nuz-pameti. Žene su u pričama Vatrenog poljupca statični, beživotni objekti, anonimne figure kojima se homo balcanicus obraća krikom praistorije ne bi li uzeo ono što mu po muškom predanju i tradiciji pripada. O nekom dramskom sukobu govora nema: muškarčina je muškarčina, pa ko voli, nek' uživa!

Uopšte, tekstovi Milića Vukašinovića samo su prazna glazura za neinventivan muzički siže - ni priprosti, ni provokativni, ni maštoviti, ni iskreni, jednostavno prazni, čime ni grebuckanje po površini emocionalnog ne ide dalje od komičnog pubertetskog samosazrevanja u čijem je grotlu žena, vatrena, željna milovanja i dodira. Dok se o temama Poljupca još može raspravljati, svaka diskusija o muzici trija je - izlišna. Heavy-metal ovde je našao razlog za opstanak u halabuci rifova, jednostrane ritam sekcije i šablonskom pretvaranju kakofoničnih zvukova u princip ''brže, jače, žustrije''. Grupi ne mogu da zamerim nedostatak energije ili ubeđenosti da je ono što radi - prava stvar, ali je neshvatljivo da tri odrasla čoveka ne shvataju da je njihove albume često nemoguće slušati s ozbiljnim izrazom lica! Priznajem da možda ne razumem tajnu zvanu Vatreni poljubac, ali i pored truda i utrošenog vremena za preslušavanje njihovih LP ploča, još uvek mi nije jasno kakve nerve treba da imam da bih pronikao u esencijalnost sarajevskog trija.

Nek ne sluša kome smeta moj rock'n'roll naslov je jedne od pesama s ove ploče i verovatno - pretpostavljam - savet za sve one koji Poljubac ne uzimaju za ozbiljno. Što će reći da naivnost može da bude vrlina, ako se konzumira uz coca-colu (to je ono pravo), odnosno mana ako u tome preterujete. Ali, Vatreni poljubac kao da ne haje za nas koji pokušavamo da u njima otkrijemo nešto vredno - momci su se zarekli jednom i to će večno ponavljati. Dok ne dosade nama i pre svega - sebi... (Džuboks br. 91, jun 1980)

(Nastaviće se)

Oceni 4.4