Klinički precizna evolucija medija
Aids 06 S

Photo: ohhsart.files.wordpress.com

Kako je HIV promenio uređivačku politiku Njujork tajmsa

U vreme kada Njujork tajms najavljuje venčanja istopolnih parova i redovno se bavi LGBT temama, nije lako zamisliti kako je ovaj medij izgledao pre Jeffa Schmalza. Ustvari, mnogi su ga zaboravili ili nisu ni čuli za njega, tako da ne mogu ni da znaju koliko su njegovo novinarstvo, njegova homoseksualnost, i smrt usled komplikacija uzrokovanih AIDS-om, ne samo promenili način na koji mediji izveštavaju o ovim temama, već i način na koji Amerikanci razmišljaju o HIV-u i LGBT pravima.

Danas, 22 godine posle njegove smrti, konačno mu je odato priznanje kroz multimedijalni projekat "Dying Words: The AIDS Reporting of Jeffrey Schmalz and How It Transformed The New York Times," koji se sastoji od radio dokumentarnog programa, te biografske knjige sa istim naslovom.

Schmalz je počeo da radi za Njujork tajms još kao student, kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Prirodno talentovan, zaljubio se u posao, napustio fakultet kako bi se potpuno posvetio poslu, te se brzo probijao ka vrhu hijerarhijske lestvice, sve dok nije udario u ono što su nazivali "pink plafonom". U to vreme, posebno za vreme urednikovanja Abe Rosenthala, redakcija Tajmsa je bila poprilično homofobična. Iako se Schmalz pretvarao da je strejt, njegova karijera počela je da stagnira, a govorkalo se da je to zbog toga što mu nedostaju određeni heteroseksualni momenti, poput supruge i dece.

Pošto je kolabirao na poslu krajem 1990. godine, kolege su saznale da je Schmalz inficiran HIV-om, te da je bolest prilično uznapredovala. U to vreme bolest se isključivo povezivala sa gej muškarcima, tako da nije imao izbora do da se autuje. Ali ono što je moglo da okonča njegovu karijeru, zapravo ju je oživelo. Schmalz se oporavio i vratio na posao kako bi započeo misiju koja je za cilj imala to da Tajms počne da izveštava o epidemiji koja je još uvek divljala njujorškom gej zajednicom, ali je počela da pogađa i druge populacije. Pričajući svoju priču, te priče drugih, Schmalz je počeo da humanizuje one koju si živeli sa HIV-om, te destigmatizuje one koji su umirali od komplikacija izazvanih AIDS-om, a samim tim i menja način na koji je Tajms do tada izveštavao o LGBT temama uopšte.

Projekat "Dying Words" sastoji se od odlomaka iz Schmalzovog izveštavanja o HIV-u, te originalnih snimaka njegovih intervjua sa Magic Johnsonom, Bill Clintonom i drugima. Audio dokumentarac, koji je producirao Kerry Donahue, emitovan je na radio stanicama širom zemlje, a sada je dostupan na internetu. Biografsku knjigu koja prati projekat sastavio je Samuel G. Freedman, kome je Shmaltz bio mentor, a svoju potrebu da oda počast ovom sjajnom čoveku objasnio je u sledećem odlomku:

Poslednjeg dana mog dvonedeljnog stažiranja u Tajmsu, Schmaltz mi je dao terenski zadatak. Trebalo je da izveštavam sa Parade ponosa koja se održavala tog dana. Iako sam kratko bio u redakciji, Schmaltz mi je već prvog dana rekao da je gej, a to je u to vreme bilo vrlo rizično. Nekako, uprkos mom neznanju, prepoznao me je kao nekoga ko je sposoban da pojmi LGBT realnost tog vremena, te nekoga ko bi mogao da doprinese boljem izveštavanju o ovoj temi.

Hodajući duž rute kojom su se kretali učesnici parade primetio sam mladog čoveka koji se zvao Jeff Natter. Poznavali smo se iz srednje škole, bio je godinu dana mlađi od mene, a nasledio me je kao urednika školskog lista. Čuo sam da radi kao glumac, a sada je stajao ispred mene noseći natpis: "Armija ljubavnika ne može da omane." Taj detalj, kao i njegovo ime, stavio sam u članak koji sam kasnije napisao. Nazvao me je posle nekoliko dana i ispričao mi kako se zahvaljujući tom članku autovao roditeljima. Palo mi je na pamet kako sam i ja autovao Schmaltza, ne u smislu da sam želeo da otkrijem njegov identitet nadređenima, već u smislu da sam uradio tu malo stvar i doprineo toleranciji u to poprilično netolerantno vreme. On je sagoreo u redakciji pokušavajući da izveštava o gej pitanjima na način koji nije bio egzotičan ili osuđujući, a dovoljno je poznavao uređivačku politiku da bi znao da to neće biti lako.

Mladi, strejt, osvešćeni reporteri kao ja bili su Schmalzovi najjači saveznici. U to vreme u Tajmsu je bilo zabranjeno da se koristi reč "gej," osim ako nije deo direktnog citata. Termin koji su prihvatali bio je "homoseksualac," reč hladna, klinički precizna i tako otuđujuća (naslov koji je dobio moj članak bio je: "Ponos i radost na paradi homoseksualaca"). Tako sam počeo da osećam delić straha koji su osećali mnogi gejevi i lezbejke koji su radili u Tajmsu, a koji ih je držao u ormaru ili čak terao u formalne brakove kako bi sačuvali karijeru. Schmalz mi je prvi rekao da je gej tokom jednog od naših poslovnih ručkova. Ne sećam se tačnog mesta i vremena, ili reči koje je upotrebio. Sećam se njegovog tona: mirnog, samouverenog, potkrepljenog činjenicama. Nisam bio spreman za oslobađajuću jednostavnost njegovog zaključka. Moj najveći mentor, profesor književnosti u mom rodnom gradu, odao se alkoholizmu kako bi ublažio posledice toga što je bio gej. Kada mi je jedan prijatelj poverio da ima gej brata, samo smo raspravljali o prirodi te bolesti, a smatrao sam sebe osvešćenim i slobodnim. A onda se pojavio Schmalz i saopštio mi to tako lako i tako tačno. Tokom naših razgovora ponudio mi je prozor u gej život koji nije bio niti život žrtve, niti život zbog kojeg bi se trebalo izvinjavati. Pričao mi je o gej klubovima koje je posećivao i o načinu na koji bi se osvetlio podijum za ples kada bi se pojavili momci iz Brodvejskog hora posle neke od predstava. Čak se šalio na račun svog ukusa za muškarce: "Tvinkovi, govorio bi: mladi, plavi i glupi."

Onda sam u decembru 1990. čuo da je kolabirao na poslu i da mu je dijagnostikovan AIDS u odmaklom stadijumu. U to vreme nije bilo lekova koji bi kontrolisali bolest, ali se Schmaltz neverovatno brzo opravio i vratio na posao, a tokom poslednje godine života neustrašivo je pisao o HIV-u, pronalazeći sopstveni glas, kao što je pre toga pronašao glasove onih koje je podučavao.

Njegovi intervjui sa košarkaškom zvezdom Magic Johnsonom i aktivistima kao što su Mary Fisher i Tom Stoddard, te mnogih drugih koji su živeli sa HIV-om ili AIDS-om, bili su ispunjeni ne samo njegovom genijalnošću, već i empatijom koja je postala novi momenat u njegovom izveštavanju. Bolest koja je trebalo da ga ubije zapravo je otvorila njegovu dušu i dala mu snagu da provocira svog potencijalnog ubicu, da da najbolje od sebe. Poslednji put sam ga video u jesen 1993. Ležao je bespomoćno u svojoj sobi savladan bolešću. Umro je 6. novembra te godine, imao je 39.

Smrt je bila njegova poslednja lekcija upućena meni. Kao što je bio prvi autovani gej kojeg sam poznavao, tako je postao i prva osoba koja je umrla od komplikacija izazvanih AIDS-om koju sam poznavao. Od tada me proganja njegovo odsustvo. Njegovo vođenje kroz uređivačku politiku Tajmsa, koja je uništila mnogo talentovanije pisce od mene, zauvek je obeležilo moje pisanje. Osećao sam krivicu onoga koji je preživeo, a pored toga sam žalio što je, kako su godine prolazile, sve manje ljudi pamtilo ko je bio Jeff Schmalz i šta je njegov neverovatni rad učinio.

Jeff Schmalz, moj mentor i junak koji je živeo u nemilosrdno doba, postao je predmetom mog projekta. Njegovo iskustvo nam govori o promenama koje je čovečanstvo sposobno da učini. Nije doživeo da vidi te promene, ali ih je njegov rad učinio mogućim.

Izvor: www.hivplusmag.com

Preveo: Milan Živanović

Tagovi

Oceni 5