Ed Vulijami: Rat je mrtav, živio rat
Omarsk1

Photo: www.srebrenica.org.uk

Kako uhapsiti monstruoznu ideju

Razmere mržnje i sadizma u srpskim logorima za Bošnjake, te bolna, teško ostvariva, nadasve humana namera da stradanje ljudi u koncetracionim logorima ostane zabeleženo, neke su od tema i motivacije britanskog novinara Eda Vulijamija koji među korice svedočanstva Rat je mrtav,  živio rat, Bosna: svođenje računa (Buybook, Sarajevo, Zagreb, 2012 i 2017, prevod Senada Kreso), smešta stradanja logoraša iz Omarske, Trnopolja, Keraterma, Manjače, iz Kozarca, Sanskog Mosta, Manjače, Vlašića...

Izjednačavanje žrtava i ubica, silovatelja, i danas je ključni vid produžetka rata, isijavanja mržnje neslućenih razmera, način kreiranja nove istorije laži i izmišljotina. Nadmetanja u morbidnoj maštovitosti, iživljavanju nakon kojeg otpada koža sa leđa, vidi meso pretučenih. Silovanje do iznemoglosti žrtve, žena iz komšiluka, devojčica. Pa primarne, sekundarne, često i tercijerne masovne grobnice. Sakrivene zločinačkom zaverom ćutanja.

Vulijami je kao izveštač Gardijana prvi otkrio Omarsku 5. avgusta 1992. i zabeležio, zajedno sa koleginicom i kolegama iz televizijske mreže ITM, stravične slike mučenih Bošnjaka. Tokom ovog obilaska, kao i mesecima kasnije, on upoznaje žrtve i njihove porodice. Danas su prijatelji koje često posećuje, u Velikoj Britaniji, SAD, Australiji, Kanadi. Svake godine Vulijami odlazi na svečanosti i druženja preživelih, o okrutnosti i jezivim zločinima nad Bošnjacima svedočio je i pred Haškim tribunalom.

Želja žrtava "da se zna", dosad je ostala neostvarena, kao i namera da se obeleže mesta stradanja. Iako njihove komšije Srbi znaju šta su Bošnjaci preživali, nastavljaju sa različitim vrstama diskriminacije i mentalnog terora. O koncentracionim logorima koji su se našli i na optužnicama, ali i u haškim presudama, realizatori bestijalnosti pišu i govore kao o prihvatnim centrima, afirmišući navodni suživot, te produžujući rat i mržnju. Zauzimanjem kuća, skrivanjem masovnih grobnica, seirenjem monstruma nad bolom žrtava.

Nema pravde, u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom mirno šetaju zlikovci, prolazeći pored žrtava bestijalnog prebijanja, pored žena koje su silovali. Neki od njih, kažu žrtve, pognu glavu.

"Zahvalniji sam više ovoj jutarnjoj kiši što pada po mojoj travi, nego zbog hapšenja čovjeka toliko vremena nakon što je počinio sve one zločine. Danas? Šta znači uhvatiti ga danas? To je premalo i prekasno. Ja želim pravdu, ali oprostiti ne mogu. Kako oprostiti nekome ko ne pokazuje kajanje, kao što ga ne pokazuju Karadžić i oni mali karadžići koji su nam to učinili? Na stotine malih karadžića trči okolo i njihovi ideali i dalje žive", rekao je autoru Šerif Velić, žrtva koja se u Kozarac vratila iz Švedske.

Vraća se i Džemal Paratušić, da provede odmor sa porodicom. I za njega je teška pomisao na Radovana Karadžića: "On je bio čovek sa kojim je svijet pregovarao, ali ja ga vidim kao čovjeka sa kojim se nije smjelo pregovarati. Tako da je dobro da je konačno nazvan pravim imenom i da je uhapšen. A šta mi imamo?! Možemo graditi svoje kuće, pokazati da smo tu, da je ovo naša zemlja, ali nikada nam se neće vratiti naši životi kakvi su bili prije. Karadžićevo hapšenje neće nam vratiti naše mrtve."

Suštinu stradanja Bošnjaka i bestijalnosti njihovih krvnika izgovorio je Satko Mujagić koji se vratio iz Holandije: "Jedna je stvar - i to je dobro - uhapsiti tog čovjeka, Karadžića. Ali je posve druga uhapsiti ideju."

Nema spomenika u Omarskoj, samo naizgled razlog je trivijalan, iza toga stoje vlasti Republike Srpske. Pogon Omarska vlasništvo je indijske čeličane ArcelorMittal, a suvlasnica je Vlada Republike Srpske. Pokušaj žrtava da izgrade obeležje (iz Beograda učestvovale su Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava, Milica Tomić) bio je neuspešan. Gradonačelnik većinski srpske opštine Marko Pavić kaže Edu Vulijamiju, nastavljajući kampanju mržnje: "Ne prihvaćamo obilježavanje mjesta. Mi smo bili zaraćene vojske i pomirenje može doći samo ako primenimo iste standarde na sve."  

Mučenje dok život ne postane besmislen. Život koji to nije. Nema obeležja, nema tragova, ostaje pitanje da li su žrtve uopšte postojale. Ostalo je sećanje preživelih na industriju smrti, ostale su Vulijamijeve lekcije. Neko će se zapitati i zašto ih nema u Srbiji, zašto nisu udžbenici.

Od butnih kostiju može se napraviti durbin.
Smrt voli lepa imena.

(Miodrag Stanisavljević, 1994.)

Oceni 5