Girlboss, TV serija: Tamo gde mozak odumire
Girlboss

Photo: Netflix

Kako uspeti u životu bez previše truda

Neke serije i pored sveg kvaliteta i originalnosti nikad ne dočekaju drugu sezonu, neke opstaju zahvaljujući velikoj gledanosti, uprkos tome što ne vrede ničemu. Netflixova Girlboss, srećom, ne spada ni u jednu od tih kategorija. Niti je dobra, niti je bila naročito gledana i obožavana i, spoiler alert – slavno je i potpuno pravedno propala.

Svakako, to što je uopšte imala i jednu sezonu od 13 epizoda i jaku medijsku promociju, nikako nije pravedno, posebno ne onda kada se setite da je Netflix imao srca da ukine Sense8. Ne tvrdim da je Girlboss kriva za Netflixovu budžetsku preraspodelu, ali – ništa nije slučajno i svi smo povezani. Na kraju je postignut luzerski kompromis, pa su obe serije otkazane, što nikako ne umanjuje bol koji Girlboss izaziva.

Girlboss je uvreda za mozak, zdrav razum, logiku, emocije, gledaočevo vreme. Jedna je od retkih serija koje sam posle tri minuta prestala da gledam i kasnije joj se ipak vratila jer retko odustajem od serija, knjiga, filmova, čak i kada su loši. Nekad je nešto toliko loše da je zapravo fantastično, pa možete da mu se smejete, gledate sa ironijskim otklonom, iz fore, i tako postanete hipster, ili uživate u kiču ili kempu. Girlboss, međutim, opet ne možemo svrstati ni u jednu od pomenutih kategorija. Nema razloga za gledanje tako besmislene serije osim ako ne želite da se nervirate i(li) pišete recenziju. Istini za volju, recenziju sam mogla da napišem i nakon ona tri minuta, ništa se ne bi promenilo.

Sve najgluplje dešava se i izgovara u prvih nekoliko epizoda, te se na osnovu njih zaista može steći kompletan utisak. Možda baš iz tog razloga neki govore da seriji treba dati šansu i sačekati da prođu prve tri-četiri epizode, nakon kojih Girlboss postaje gledljivija. To nije daleko od istine, ali ne zato što serija naprasno biva bolja, već zato što ste se već navikli i prvo progutali najveću žabu, te ove žabice do 13. epizode nisu tako strašne, ali su takođe prilično bljutave.

Da ludilo bude veće, Girlboss nije plod nečije mašte. Bar ne sasvim. Naime, priča je zasnovana na istinitim događajima, i to vrlo površno, naglašavaju autori.

Radnja serije smeštena je u San Francisko, 2006. godinu i prati razvojni put dvadesettrogodišnje Sophije Marlowe, fikcionalne verzije Sophije Amoruso, žene koja je pre desetak godina osnovala sajt NastyGal.com, koji se bavio preprodajom vintage garderobe. Amoruso je 2014. objavila i autobiografsku knjigu #Girlboss (da, # je integralni deo naslova), koja je postala bestseler i opsesija blogera. Firma Nasty Gal je u međuvremenu proglasila bankrot, da bi prošle godine bila prodata, ali to je već druga tema i to, srećom, nećemo gledati.

Mora da je producentima (među kojima su i Charlize Theron i Sophie Amoruso a.k.a. #girlboss lično) ideja autorke serije Kay Cannon zvučala  sjajno – kako je mlada ambiciozna devojka ni od čega napravila nešto, radila ono što voli, pratila svoju zvezdu, unovčila svoju strast. Zašto ne zajahati taj feministički TV talas! Žene mogu sve. Da, mogu praviti i očajne serije koje veze s feminizmom nemaju, već ga samo pokušavaju iskoristiti kao što je Sophia (realna ili fikcionalna, svejedno) iskoristila trenutak i priliku. Nikakva strast prema modi, vintage garderobi ili stilu, želja za uspehom, niti motivacija za bilo šta pomenuto ne postoje kod glavne junakinje.

Ona jeste potpuno izgubljena i nezainteresovana, ali i sasvim zadovoljna sobom, bez želje da bilo šta suštinski promeni. Jedino što želi je da zarađuje, ali da što manje radi ili bez ikakvog rada, ako je ikako moguće. Kako sama kaže, probala je da ide na koledž, ali to je bilo uzaludnih godinu dana života jer, zaboga, sve se može naći na Internetu, a ionako već zna kako da mačem otvori šampanjac. Jedini plus joj je što ne želi da živi sa bogatim ocem, niti da pristane da je on izdržava, na osnovu čega bi trebalo da zaključimo kako je Sophia jaka i nezavisna.

Trebalo bi da osetimo empatiju prema njoj kada hoće da je izbace iz stana jer ne može da plati kriju, kada traži hranu po kontejnerima ili ukrade sendvič nadređenoj, koja ju je samo zamolila da ne kasni na posao i da ne krade. Naša junakinja to shvata kao atak na sebe i uvređeno napušta posao, nakon čega, lutajući ulicama San Franciska, ukrade i tepih, bez ikakvih posledica, i bez ikakvog razloga. Osim ako za validan razlog ne smatrate ležanje na travi u parku i gledanje u zvezde, tek da vidimo koliko je ona neshvaćena i neobična, da pomislimo da ima nešto u sebi. Doduše, poslednjih desetak dolara potrošila je u second hand radnji, gde je pronašla savršenu vintage jaknu znajući pritom, gle čuda, i ko ju je dizajnirao i kad, te koliko bi trebalo da košta. Treba li reći da prethodno nisu date nikakve naznake da se devojka iole razume u modu ili da je pak ona interesuje?

Ipak, njeno poznavanje vintage komada uopšte se ne motiviše, niti dovodi u pitanje, što samo ide u prilog pretpostavkama o raznoraznim blogerkama i modnim stručnjacima. Sophia, kao njihova tipična predstavnica, upravo je oličenje svih predrasuda koje postoje – površna je, nezainteresovana, neupućena, neobrazovana, a puna samopouzdanja bez ikakvog pokrića. I baš takva kakva jeste je uspela i zaradila milione. Slučajno ili ne, Girlboss nam je pokazala da su te predrasude očigledno opravdane.

Prodavši čuvenu jaknu preko ebaya za par stotina dolara, shvatila je da time može i dalje da se bavi, da je to pravi biznis koji ispunjava sve njene želje – da zarađuje bez previše rada i da nikada ne odraste, jer: „Adulthood is where dreams go to die“, inteligentno nam poručuje Sophia, uz obaveznu epifaniju i tvrdnju da je konačno „provalila život“.

Tako ingenioznim rečenicama obiluju dijalozi u seriji, da je nemoguće nemati fizičku reakciju na toliku količinu gluposti i klišea. Svakako, jedna od najvećih mana serije jeste bolno loš scenario koji nikakva produkcija i trud glumaca ne mogu da pokriju. Glavna glumica, Britt Robertson, zapravo je odlična u ulozi Sophije i uspeva da je učini manje iritantnom, jer postoje osnovane sumnje da je njena realna verzija prava noćna mora (otpuštanje zaposlenih trudnica kompanije Nasty Gal, nefer i neetičko ponašanje prema radnicima, nepoštovanje saradnika...). Robertson često uspeva da Sophiju odigra sa blagim otklonom i replike, naročito one koje se ističu po gluposti, izgovara sa određenom dozom sarkazma, verovatno i sama svesna užasnog scenarija. Za razliku od nje, glavni glumac Johnny Simmons, koji igra Shanea, momka glavne junakinje, apsolutno je očajan i, zaista, to treba videti. Ne zna se da li su crnje replike koje izgovara ili način na koji ih izgovara, njegova mimika, govor tela... Sve je strašno.

Pored Britt Robertson, svetla tačka je i RuPaul u ulozi komšije Sophije Marlowe, ali ni on nije mogao mnogo toga učiniti sa šablonskim replikama i kalupom lika „queer komšije“ u koji su ga stavili.

U seriji je apsolutno sve predvidivo – od isforsirane kružne kompozicije, gde je poslednja epizoda varijacija na temu prve, do dinamike serije koja se bukvalno sastoji iz šablona pad – uspon – pad – uspon, problem – rešenje, koji su tako očigledni i dosadni.

Nakon što je prodala jaknu i shvatila smisao života, Sophia je napravila pravi bum na ebayu i kada je uvidela da sve polako postaje biznis, morala je da smisli IME svoje stranice, odnosno buduće kompanije. Čitava epizoda posvećena je tom mukotrpnom razmišljanju, samospoznaji, istraživanju San Franciska, promišljanju pitanja KO SAM JA ZAPRAVO, ZAŠTO SMO NA OVOM SVETU, da bi u tami disko kluba shvatila – pa, ona je NASTY GAL! To je to, još jednom je shvatila život i svetu pljunula u lice!

Kako je uspela u poslu, pitate se? Pa, lako! Naprosto je ukrala (opet!) u knjižari „Starting a Business For Dummies“ i sve joj je postalo jasno. Tu i tamo je dobijala loše komentare korisnika, uzgred rečeno – potpuno istinite, ali nije dala da je to pokoleba, iako je istina umela da je povredi. Kako se to, zaboga, od nje očekuje da bude profesionalna, nesebična i da zna nešto?! Eto gde vas sve ludačko samopouzdanje može dovesti. Dovoljno je da „provalite život“, nikad ne odrastete i posegnete za zvezdama. Internet nam je pun stručnjaka, gurua, #girlbossova i ostalih #bossova koji su to učinili. Šta vi čekate? Umrli su vam snovi, niste provalili život?

〚Autorka: Kay Cannon; glavne uloge: Britt Robertson, RuPaul, Johnny Simmons, Ellie Reed, Alphonso McAuley, Dean Norris, Jim Rash〛

Oceni 4.3333333333333