LGBTIQ

Boww 01 S

David Bowie Made Me Gay

U svojoj novoj knjizi "David Bowie Made Me Gay: 100 Years of LGBT Music" britanski autor Darryl Bullock prati povijest LGBT glazbe, pronalazeći, uz poznate umjetnike poput Eltona Johna ili Boya Georgea, i golemo mnoštvo zaboravljenih, nerijetko i deklariranih LGBT izvođača koji su bili aktivni daleko prije Stonewalla.

Slim 03 S

Kako su nastali heteroseksualci?

Reči „homoseksualac" i „heteroseksualac", saznao sam, prvi put su štampane u jednoj američkoj publikaciji, i to u jednom medicinskom časopisu, u maju 1892. godine, što me je navelo na interesantno pitanje: a kako su polne intimnosti bile kategorizovane u aprilu? I naravno - još ranije? U njihovom debitantskom nastupu, primetio sam, termini ,,heteroseksualac" i „homoseksualac" definisali su dve vrste seksualnih perverzija, o kojima se prosuđivalo na osnovu prokreativnih standarda. Lista „seksualnih perverzija u užem smislu" uključivala je „psihički hermafroditizam ili heteroseksualce". Primedba je objasnila da su heteroseksualci ličnosti kod kojih dolazi do „inklinacije ka oba pola", kao i „inklinacije ka nenormalnim metodima zadovoljavanja".

Gij 01 S

Odgajati drugačije dete

Ljubav i ništa drugo

Tada sam pomislio kako većina gluve dece ima roditelje koji čuju. Ti roditelji često pokušavaju da ih izleče. Te gluve osobe u adolescenciji otkrivaju svoju zajednicu. Tako i većina gay osoba ima roditelje koji su heteroseksualni. Ti roditelji uglavnom žele da njihova deca funkcionišu u svetu koji je za njih uobičajen, te ta gay deca moraju tek kasnije da otkriju svoj identitet. Tu se uklapa i primer prijateljice koja je brinula o odrastanju svoje kćeri patuljastog rasta. Pomislio sam kako se ponovo radi o istom: o porodici koja sebe doživljava kao 'normalnu', a suočava se sa odrastanjem drugačijeg deteta.
Holo 07 S

Čemu gej istorija?

Nacizam i homoseksualnost

To je ono s čime se gejevi u osnovi i dalje susreću kao i nekada, kako sa iskušenjem tako i sa neprijateljstvom - mada su granice dopuštenog proširene do stepena koji je nekada bio nezamisliv. Pitanje je koliko su se osnove na kojima naše društvo počiva, a koje sam toliko često pominjao, izmenile. Stoga se pažnja i dalje mora poklanjati tradicionalnim preprekama za istinsku emancipaciju. Stereotipi koji služe da odrede insajdere i autsajdere su osnovni, jer mi živimo u izrazito vizuelnom dobu.
Pkcr 02 S

Intervju sa Đanijem Vatimom

Samorazumljiva homoseksualnost

Jer mi uopšte nije bilo stalo da se naokolo svađam sa mojom sedamdesetogodišnjom majkom, mojom sestrom i ostalom familijom. Konačno me je gej pokret Partito radicale, čiji sam nekad bio pristalica, bez mog znanja stavio na izbornu listu. Bio sam tada profesor i kada sam jednog jutra došao na fakultet, svi su me čudno gledali. Otvaram novine i vidim moje ime na listi gej pokreta.
Dgzza1

Sigmund Frojd o homoseksualnosti

Pismo jednoj majci

"Iz Vašeg pisma sam zaključio da Vam je sin homoseksualac. Zanima me zašto ste namerno izbegli ovaj izraz dok ste ga opisivali. Homoseksualnost nije prednost, ali nije ni nešto čega se treba stideti", napisao je Frojd zabrinutoj majci.
Dgzza 03 S

Ljubav i "prirodni zakoni" (1979)

Homoseksualnost i argument o „neprirodnosti"

Kada teolozi i moralisti govore o homoseksualnosti, kontracepciji, abortusu i drugim oblicima ljudskog ponašanja kao nečemu neprirodnom i tvrde da zbog toga ta ponašanja treba smatrati pogrešnima, s kojim značenjem oni upotrebljavaju pridev neprirodno? Da li žele da kažu da su homoseksualno ponašanje i upotreba sredstava za kontracepciju u suprotnosti sa zakonima prirode kojima se bavi nauka, da li žele da kažu da postoje veštački oblici ponašanja, ili reči prirodno/neprirodno u njihovoj upotrebi imaju neko treće značenje?
Iluss 04 S

Ljubavnik lorda Alfreda (1976)

Šta je homoseksualni tabu?

Šta se dogodilo? Kakva je istorija zapadnog društva? Ono sa čime smo suočeni je društveni poredak - ili, ako hoćete, čitav niz poredaka - koji su doveli do stvaranja homoseksualnog tabua. Šta to tačno znači? Šta je tabu i zašto? Ovo poslednje pitanje bih uputio bilo kom čitaocu koji bi mogao da pronađe bolji odgovor od onih koje sam ja pronalazio pri svojim povremenim izletima u antropologiju i psihologiju. A ono što sam pronašao je sledeće: svako društvo, ili vladajuća klasa u njemu, ima izvesnu intuiciju za to šta je loše za njega i šta je to što ugrožava njegovo postojanje. Bilo da su dobri ili loši u očima Gospodnjim, na osnovu takvih intuicija se neupitno deluje. Milom ili silom, ako ne pravnom regulativom, onda putem običaja, sve ono što je loše stavlja se pod potpunu zabranu. A pomoć pruža propagandni front. Zabrana za sobom povlači preuveličavanje do tačke stvaranja mitova o opasnostima koje donosi ono što je zabranjeno. Prema tome, posmatrano sa „objektivne", tj. spoljašnje, tačke gledišta ono što se kaže protiv onoga što je zabranjeno uvek je apsurdno: preuveličavanje (kao u svim religijama) se smatra potpuno opravdanim ako je neprijatelj — greh. A neprijatelj je uvek greh, s obzirom da je greh upravo ono što neprijatelj jeste.
Gagal 04 S

Krivica i internalizovanje opresije

Svet voli heteroseksualne ljubavnike

Kao i crnci, homoseksualci pate od stereotipa koje su prihvatili. Govorite ljudima dovoljno dugo da su manje vredni, i oni će u to poverovati. Većina nas su „pederčine" jer mi verujemo da smo u velikoj meri onakvi kakvima nas društvo konstantno obeležava; kao primer pokazujemo osobine koje opravdavaju našu stigmu. Postoji veliki broj neurotičnih, nesrećnih, kompulzivno promiskuitetnih homoseksualaca, prema kojima se neko može odnositi kao prema „patološkim slučajevima". Njihova je patologija, međutim, rezultat društvenih pritisaka i načina kako su oni te pritiske internalizovali, a ne rezultat homoseksualnosti kao takve. Ako su ljudi dovedeni do toga da osećaju krivicu u vezi sa bitnim delom njihovog identiteta, oni će, po svemu sudeći, osetiti velike psihološke pritiske.
Pozz 01 S

Homoseksualnost i francusko prosvetiteljstvo (3)

Poneka će te nastranost zagrejati

U nekim trenucima De Sade ide dalje od zanimanja za lična zadovoljstva, i tada do izražaja dolaze šire posledice njegove seksualnosti. Veoma je bitan govor „Francuzi, još jedan napor ako hoćete da budete republikanci", ubačen u peti dijalog dela Filozofija u budoaru (La philosophie dans le boudoir, 1795). Bogatije idejama i prefinjenije od prethodnih njegovih dela kada su forma i stil u pitanju, to delo predstavlja poziv sunarodnicima da unište ancien regime (stari režim) i da putem revolucije stvore novi moralni kod koji će sprečiti eventualnu novu diktaturu. U „Veri", prvom poglavlju dela, De Sade polaže temelje prirodne etike tvrdeći da se mora staviti tačka na zajedničku hegemoniju crkve i države, te da novo republikansko doba zahteva ateizam.
Aagaj 01 S

Homoseksualnost i francusko prosvetiteljstvo (2)

Da li treba spaliti Markiza de Sada?

S druge strane, u 18. veku u Francuskoj postojalo je nekoliko glavnih prepreka za ostvarenje interesa homoseksualaca. Prvu od tih prepreka predstavljao je jedan od najvažnijih događaja u istoriji manjina: nastanak bolnica za mentalno poremećene. Iako mentalne institucije u Francuskoj datiraju od 1656. i kraljevskog proglasa o ustanovljenju Opšte bolnice, 18. je vek, kako je Michel Foucault obrazložio u Istoriji ludila u doba klasicizma, postao ,,vek zatvaranja", jer se tada prvi put uspostavlja veza između ludila i pripadništva manjini. Ta je dinamika omogućila da se srednjovekovni mit o homoseksualcu kao krivoverniku i kriminalcu preinači u formu koja opstaje do današnjih dana. U reakciji koja bi mogla biti protumačena kao dijalektički odgovor represivnih snaga na filozofski liberalizatorski uticaj i napretke u borbi protiv hrišćanstva, greh je postao bolest, i uloga crkvenih vlasti kao savetodavnog partnera svetovnih vlasti prešla je na zdravstvo. Kako više nije bila videna kao moralna aberacija, homoseksualnost je sada postala psihički poremećaj koji iziskuje „terapiju" i korekciju, koje su bile pružane na mestima kao što su Bastilja (Bastille) i Bisetr (Bicetre). Dalje, uvreženo verovanje da je homoseksualnost zarazna osnaženo je ,,velikim strahom", kako Foucault kaže, široko rasprostranjenim ubeđenjem da Iudilo, poput virusa, izlazi iz institucija i širi zarazu na okolnu populaciju. Ukratko, bio je to nov i sofisticiraniji vid lova na veštice u kom su vračare zamenili pacijenti. Na mnogo je načina ova osavremenjena verzija srednjovekovnog homoseksualnog stereotipa homoseksualcima bila najteža za prevazilaženje, i još je uvek tako, budući da su je i sami održavali, homoseksualci su nesvesno učestvovali u narušavanju slike o sebi. Zbog toga što se stereotip, kako je Foucault jasno pokazao, razvio iz bloka dubogo ukorenjenih autoritarnih zagonetki koje su uspostavili lekari i koje su nastavile jačati zahvaljujući većoj autonomiji koju je medicina dobila usled popularizacije nauke tokom Prosvetiteljstva.
Ripli 01 S

Politika temporalnosti u proizvodima popularne kulture

Kvir u horor filmu

Ripli više nije ograničena „ženom" kao kategorijom rodne razlike. Alien Resurrection od svih filmova u serijalu čini pitanje roda i seksualnosti suvišnim. U svetu u kome se vanzemaljska matica razmnožava partenogenetski, mada na način sisara, stvarajući humanoidno stvorenje (kome je Ripli, ukoliko se računa matrilinearno, baka mada je i to prilično nejasno) kao rezultat mešanja DNK Riplijeve, a koja je i sama klonirana mešanjem vanzemaljskog i ljudskog DNK, dovodi se u pitanje važnost reprodukcije koju ona poseduje u heteropatrijarhatu. Zapravo, svet vanzemaljaca i Ripli je izvan heteroseksualnosti i seksualnosti koju poznajemo.
Agayo 02 B

Predrasude koje utiču na manjinske živote

Kad poljubac nije samo poljubac

Zamislite da ste u baru sa svojim partnerom/partnerkom, popili ste pivo ili dva, slušate muziku, držite se za ruke, zagrlite se, možda i brzo poljubite. Ništa strašno, zar ne? Ipak, kada se radi o istopolnim parovima i običan poljubac se doživljava kao provokacija. Kada je poljubac prestao da bude poljubac?
Loven 01 S

Homoseksualnost i francusko prosvetiteljstvo (1)

Jedanput - filozof, dvaput - sodomit

Bez obzira na ideološka razilaženja, istoričari i sociolozi homoseksualnosti slagali su se u jednom: jedan od najvažnijih faktora koji je u posthelenističkom periodu determinisao homoseksualnost kao progonjenu supkulturu jeste Crkva. Nikada Crkva nije bila toliko kritikovana i podrivana kao tokom 18. veka u Francuskoj. Oštri politički traktati protiv Bestidnice, književne satire protiv sveštenstva, savršeno osmišljeni filozofski tekstovi - sve je to kampanju protiv Crkve učinilo još uspešnijom. Napad se činio oštrijim zbog toga što se Monarhija, zbog unutarnjih raskola, i sama do te mere urušila da više nije bila u stanju da nametne stroge moralne standarde koji bi imali bilo kakvu težinu. Ukratko, istovremeno raspadanje verskih i političkih struktura moći, zaduženih za donošenje i sprovođenje moralnih normi, samo je po sebi dovelo do stvaranja plodnog tla za intenzivnije i raznorodnije razmišljanje o homoseksualnosti.