Odgajati drugačije dete
Gij 01 S

Photo: tumblr.com

Ljubav i ništa drugo

„Čak i u nereligijskoj terminologiji homoseksualnost predstavlja zloupotrebu seksualnih mogućnosti. Ona je jadna, drugorazredna zamena za stvarnost, jadan beg od života. Kao takva ne zaslužuje saosećanje, ne zaslužuje da se prema njoj odnosi kao prema teškoj patnji manjine i ne zaslužuje da se smatra ičim drugim do opasnom bolešću.“ Ovo je citat iz časopisa Time iz 1966, kada sam imao tri godine.  Prošle godine je predsednik Sjedinjenih američkih država podržao gay brakove. Moje pitanje je kako smo od prethodnog citata stigli do toga? Kako je od nečega što je smatrano bolešću postao identitet?

Kada sam imao od prilike šest godina otišao sam sa majkom i bratom u prodavnicu cipela. Kada smo kupili cipele, prodavac nam je rekao da možemo dobiti po jedan balon. Moj brat je hteo crveni balon, a ja ružičasti. Moja majka je rekla da misli kako bih ja radije želeo plavi balon, no ja sam rekao da bih bez razmišljanja hteo ružičasti. Ona me je na to podsetila da mi je omiljena boja plava. Činjenica da mi je danas omiljena boja plava, ali da sam i dalje gay, je istovremeno dokaz majčinog uticaja, ali i njegovih ograničenja.

Kada sam bio mali moja majka je često govorila: „Ljubav prema vlastitoj deci se ne može meriti ni sa jednim drugim osećajem. I dok ne budeš imao svoju decu, nikada nećeš znati kako je to.“ Kada sam bio mali mislio sam kako je najveći kompliment na svetu što može reći tako nešto o odgoju mog brata i mene. Kada sam bio adolescent  mislio sam kako nikada neću imati porodicu jer sam gay, tako da kada bi majka ponavljala tu stvar o deci – uznemirio bih se. Kada sam joj konačno priznao da sam gay, a ona je to nastavila govoriti, to me je činilo besnim. Rekao sam: „Ja sam gay i moj život ne ide u tom pravcu i želim da prestaneš da govoriš to.“

Pre otprilike dvadeset godina urednici časopisa New York Times, za koji sam radio u to vreme, zamolili su me da napišem članak o kulturi gluvih osoba. Bio sam prilično zatečen. O gluvoći sam razmišljao isključivo kao o bolesti. Ti jadni ljudi ne mogu čuti, nemaju čulo sluha i šta uopšte mi možemo učiniti za njih? Tada sam zakoračio u svet gluvih: išao sam u klubove za gluve, gledao pozorišne nastupe za gluve, čak sam išao i na izbor za Miss gluvih u Nešvilu, gde su se ljudi žalili na nerazumljivi južnjački znakovni jezik. Kada sam dublje uronio u svet gluvih, uverio sam se da je gluvoća posebna kultura i da postoje ljudi iz tog sveta koji govore: „Nama ne fali sluha, mi smo članovi jedne kulture.“ To nije bila moja kultura, i nisam joj se posebno želeo priključiti, ali sam shvatio da to jeste kultura i da za osobe koje joj pripadaju ima jednaku vrednost kao latinoamerička, gay ili jevrejska kultura. Možda je za njih bila jednako važna kao i američka kultura uopšte. Zatim je prijateljica mog prijatelja dobila kćer koja se rodila kao patuljak. Odjednom se suočila sa pitanjima koja su se meni činila prilično jasnim. Suočila se sa pitanjem kako odgajati takvo dete. Bi li joj trebala reći: ti si kao i ostali, samo malo niža? Ili bi joj morala pomoći da izgradi neki potpuno novi identitet? Tada sam pomislio kako većina gluve dece ima roditelje koji čuju. Ti roditelji često pokušavaju da ih izleče. Te gluve osobe u adolescenciji otkrivaju svoju zajednicu. Tako i većina gay osoba ima roditelje koji su heteroseksualni. Ti roditelji uglavnom žele da njihova deca funkcionišu u svetu koji je za njih uobičajen, te ta gay deca moraju tek kasnije da otkriju svoj identitet. Tu se uklapa i primer prijateljice koja je brinula o odrastanju svoje kćeri patuljastog rasta. Pomislio sam kako se ponovo radi o istom: o porodici koja sebe doživljava kao 'normalnu', a suočava se sa odrastanjem drugačijeg deteta. I javila mi se ta ideja da postoje dve vrste identiteta: onaj koji dobijemo od roditelja, i njega niko neće pokušati da izleči, i onaj identitet koji se uči od vršnjaka, a taj identitet je stran našim roditeljima, i taj identitet su ljudi skoro uvek pokušavali da izleče.

 

Oceni 5