Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (19)
Abog 02 S

Novogodišnji štimung: Mile Bogdanović peva samo za Dunju Lango

Photo: Lična Arhiva/Mile Bogdanović

Mile Bogdanović: Glas koji ubija depresiju

Fotografisan u Vukovaru: Mile Bogdanović početkom pedesetihOvdašnje folklorne meridijane drug Modrag-Mile Bogdanović odavno je preskočio i - zaskočio. Kad kolektivnom sećanju naroda zafali koja pesma, lako će je naći kod čoveka koji je u glavi sortirao blizu tri hiljade melodija i, uzgred, kao od šale, oborio seriju ličnih i državnih rekorda. Kako u životu ništa nije prepuštao improvizaciji, naslućujući da je istorija prevrtljiva i prodana duša, Mile je zapisao svaku sitnicu, od sitnica stvorio privatnu enciklopediju - i hladnokrvno je podneo javnosti na uvid.

Za više od četrdeset godina aktivnog muzičkog rada održao je ili se pojavio na nekoliko hiljada koncerata, od kojih je bar polovina imala dobrotvorni karakter; na Radiju je, u svojstvu pevača, gostovao preko petsto puta i diskoteci Muzičke produkcije Radio-Beograda ostavio blizu dvesta trajnih snimaka; proputovao čitavu Jugoslaviju i glasom se predstavio u Švajcarskoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, SSSR-u, Austriji i Velikoj Britaniji; snimio šest samostalnih LP ploča i petnaest singlova, dok se na četrdeset albuma i deset singlova pojavio kao jedan od izvođača - sve ukupno sa 200 pesama; uzduž i popreko prošpartao kroz sve elitne kafane i restorane Jugoslavije; pred Titom pevao najmanje sto puta i upoznao elitne svetske državnike - Gamala Abdela Nasera, Ahmeta Sukarna, Ajub Kana, U Nua, Norodoma Sihanuka, Janoša Kadara, Andreja Gromika; kao dobrovoljac, učestvovao na arhetipskim radnim akcijama Brčko-Banovići i Šamac-Sarajevo, i skupio stotinak plaketa, nagrada i priznanja od kojih izdvaja Orden rada sa zlatnim vencem (Odlukom predsednika Republike druga Tita 1972.), Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (Odlukom Predsedništva SFRJ, 1981. godine) i zlatni sat, lični dar Maršala Tita, 1974.

Od fudbala do mikrofona

Pred mikrofonom u Radio Beogradu: Mile BogdanovićČinjenice govore da je Mile Bogdanović rođen u Beogradu, septembra 1923. godine. Dar za pevanje nasledio je od roditelja i još kao đak osnovne škole „Zmaj Jova Jovanović" pevao u horu u kom se isticao kao solista. Juna 1934. sa školskim horom ušao je u prostorije Radio-Beograda (koji se nalazio u Jakšićevoj ulici, u zgradi današnje Akademije nauka) i prvi put zapevao pred mikrofonom. Numera kojom se predstavio javnosti imala je emocionalno čvrst naslov - „Siroče". Nastavio je da peva u školi, a paralelno bio član orkestra ,,XYZ" čiji je šef, danas poznati glumac Janez Vrhovec, u ono doba ozbiljno razmišljao o muzičkoj karijeri. Subotom i nedeljom održavali su igranke u Srednjetehničkoj školi: Mile je pevao narodne pesme i melodije za igru.

Kako je muzika počela da ga okupira, redovno je slušao radio i posećivao koncerte od kojih pamti onaj na beogradskom Sajmištu 1940. pod velikim letnjim šatorom. Pevale su najveće zvezde Radio-Beograda: Nata Pavlović, Ružica Protić, Dobrica Grozdanović, Uroš Seferović, Raša Radenković. Ljubimica beogradskih lokala bila je Vuka Šeherović čija je pojava izazivala masovno oduševljenje. Svi oni često su gostovali po Splitu, Sarajevu i Zagrebu gde su pevali na balovima i velikim građanskim zabavama.

Sem ljubavi za pesmu, Bogdanović je bio zaljubljenik u - fudbal. Loptu je počeo da šutira u klubu ugostiteljskih radnika „Sloga": na balovima ovog kluba, Mile je u pratnji braće pevao obučen u fudbalski dres! Primećen je kao talentovan i prešao u „BASK" čiji su poznati igrali bih Jakšić, Severin Bijelić, Milutin Ivković, Klisarić, Sarić. Uoči rata, Bogdanović je odigrao nekoliko utakmica za prvi tim, oduševio publiku - pa su mnogi njegovu kasniju odluku da sport pretpostavi muzici, smatrali nerazumnom i pogrešnom. Rat ga je zatekao u Beogradu, ali je, kao i dosta njegovih vršnjaka, osam meseci proveo na prinudnom radu u Borskom rudniku, Žagubici, Kostolcu i Požarevcu. Po povratku u glavni grad zatekao je tekući muzički život koji su uglavnom oblikovale emisije na Radio-Beogradu i priredbe na Kolarčevom univerzitetu.

Između pesme i fudbala: Mile Bogdanović sa tamburaškim orkestromInformacije iz ondašnje beogradske štampe govore o „velikim revijama narodnih pesama iz svih krajeva Balkana" na kojima su učestvovali Vuka Šeherović, Nata Pavlović, Marija Marinković-Badulji, Vojislav Matijević, Ilija Gavrilović zvani „Džoni", tamburaški orkestar Aranicki, orkestar Žarka Milanovića, orkestar Dragića Obrenovića.

Pratili Šareno popodne: oglasna stranica ratnog lista Novo VremeIzuzetno popularna priredba bila je „Šareno popodne" o kome je, karakterističnim jezikom, redovno pisao dnevni list „Novo vreme": „Svake srede u dvorani Kolarčevog univerziteta okupljaju se ljubitelji muzike i vedrog humora na priredbama koje organizuje Beogradska radio stanica. Jedanput nedeljno srpska emisija izvodi se pred mikrofonom, na pozornici. Na njoj učestvuju najpoznatiji beogradski umetnici. Koliko je veliko interesovanje za ove priredbe najbolji je dokaz to da svaki onaj koji želi da prisustvuje ‘Šarenom popodnevu’ mora nekoliko dana unapred da obezbedi kartu. Jučerašnje, šesto ‘Šareno popodne’ Beogradske radio stanice, bilo je kao i obično vrlo posećeno. Priredbi je prisustvovao i ministar prosvete Velibor Jonić sa gospođom, šef Srpske državne propagande Đorđe Perić, pomoćnik ministra prosvete Velmar Janković, komesar Kolarčeve zadužbine Boško Bogdanović i drugi. Program je počeo srpskom narodnom muzikom sa tri orkestra: Žarka Milanovića, Dragića Obrenovića i Aleksandra Aranickog. Konferansije Jovan Tanić kao i obično pretstavio je u duhovitim stihovima sve učesnike priredbe. Kvintet Simić, kvartet Todorović i kvintet Đorđević svirali su modeme šlagere, a Vuka Šeherović je pevala uz pratnju narodnog orkestra Žarka Milanovića. Publika je toplo pozdravila narodni duo Savić-Milčić, koji je na klarinetu i harmonici sa uspehom izveo nekoliko narodnih melodija. Pavle Radošević pevao je sa tamburaškim orkestrom Aranickog, a majstor na harmonici Mika Božinović požnjeo je buru aplauza izvodeći kola i poskočice. Vojin Popović i sestre Perić pevali su šlagere. Ružica Protić, Božidar Grujić i Vuka Šeherović, koja se po drugi put pojavila, pevali su narodne pesme. Vera Kokošević otpevala je sa mnogo temperamenta špansku pesmu ‘Marija Magdalena’. Gudački orkestar za igru Majer, koga je beogradska publika naročito u emisijama Beogradske radio stanice imala priliku često da čuje, otsvirao je juče nekoliko šlagera" (18. jun 1943.)

Bogdanović nije odlazio na „Šareno popodne", ali je iz pouzdanih izvora čuo da je nemački pevač Herbert Šmit (koji je radio sa Majerovim orkestrom) bio vrlo naklonjen našim pevačima i, docnije, partizanima, pa je nakon rata često dolazio u Jugoslaviju. Njegova najpoznatija pesma bila je „Ja volim sunce, mesec i zvezde" („Ich liebe die Sonne, der Mond und die Sterne") koju su izvesni kompozitori osamdesetih godina „pretvorili" u narodnjački hit za - Anu Bekutu!

Posleratni koncert: Mile Bogdanović u studiju Radio Beograda

U oslobođenom Beogradu, kao pevač, Bogdanović je debitovao krajem novembra 1944. na priredbi za pripadnike i starešine Narodno-oslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije. Kao član Kultumo-umetničke sekcije Beogradskog vodovoda, gde se zaposlio, pevao je nekoliko narodnih pesama. Zapazio ga je Miodrag Vasiljević, profesor muzike, i pozvao na audiciju u Radio-Beograd koju je položio pevajući „Daleko mi je biser Jadrana" i „Dafina bolna legnala". Prvu emisiju imao je 19. decembra 1944. u sedam i petnaest uveče, u studiju Radio-Beograda u Makedonskoj ulici br. 21 (docnije Studio X). Uz pratnju Tamburaškog orkestra Radija, pod upravom Makse Popova pevao je „Goro, goro zelenijeh grana", „Durmitore visoka planino",„Tiho noći" i „Daleko mi je biser Jadrana". Članovi orkestra i pevač bili su u zimskim kaputima; umesto prozora, nalazile su se zakovane daske i sargije, dok je napolju snežilo.

Pevači - narodni umetnici

Ništa bez Radio Beograda: Danica Obrenić„Poznatiji pevači Radija, oni koji su se pre mene pojavljivali u emisijama već nekoliko puta, bili su Anđelija Milić i njen suprug Đorđe, Jelica Nakić, Duško Vučković, kvartet Komarova. Radila su samo dva orkestra: Tamburaški i Narodni orkestar pod upravom Dragića Obrenovića. Dolaskom Carevca iz logora Mathauzen, dobili smo kasnije i njegov orkestar, kao i nova pevačka imena: Danicu Jovanović (buduću Obrenić), Radmilu Dimić, Zorku Butaš, Rajka Rančića. Vule Jevtić vratio se iz zarobljeništva; aktivirao se Nikola Kolaković, radili su Pavle Antonovski, Dušan Nikolić, Pavle Stefanović, Budimka Jovanović, Vera Kričković, Mara Đorđević...

U novinama su nisu objavljivala imena pevača koji pevaju na Radiju. Meni je, recimo, ta čast ukazana tek 20. maja 1945. kad je pisalo da ‘narodne pesme pevaju Nada Aleksandrić i Mile Bogdanović’. Negovala se stara, izvorna pesma, čiji je tekst odgovarao tadašnjem revolucionarnom trenutku. Bilo je i melodija koje se nisu emitovale. Recimo, ‘Vino piju dva mila jarana’ zbog stiha ‘... ako moram vama sluga biti, ja ne moram vama ljubav biti’; na indeksu zabranjenih bila je ‘Ni Bajrami više nisu...’. O tome su vodili računa urednici Radija: Đorđe Karaklajić, Bora Ilić, Duško Radančević, koji su odlučivali šta može i šta ne može u program. Nije puštena pesma ‘Ti plaviš zoro bajna’ za koju se tvrdilo da je mađarska melodija, a kako naši odnosi sa Mađarskom nakon 1948. nisu bili dobri, eliminisana je sa programa..."

Vule Jevtić, pevač narodnih pesama; Vlastimir Pavlović Carevac, violinski virtuoz i kompozitor; Bozidar Ivanisević, pevač narodnih pesama, u društvu Lepa Kragujević, spikerke s Radio Beograda, 1950. godinePevačka selekcija za ulazak na talase Radio-Beograda bila je vrlo stroga. Na audicijama je bilo po 200-300 ljudi od kojih su primani jedan ili dvojica! Apsolutni muzički autoritet imali su Carevac, Žarko Milanović, Maksa Popov, Mija Krnjevac, Duško Radetić - koji su brinuli o mladim snagama i upućivali ih u tajne zanata. Takvi su bili i stariji pevači, kao Vule Jevtić, koji su drugarstvom i prijateljstvom odgajali juniore i obavezno ih vodili na mnogobrojne priredbe širom zemlje: „Naročito je bilo značajno gostovanje pevača na nekakvim manifestacijama gde je trebao da se okupi narod. Recimo, bilo je predviđeno da se narodu govori kako da se štiti od šapa. Međutim, publika se okupi tek kad stignu pevači: prvo se održi predavanje o šapu, zatim krene pesma i - narodno veselje. Repertoar je bio obavezno jugoslovenski, sa melodijama iz cele zemlje. O tome govore i tipični naslovi programa: ‘S pesmom i igrom kroz Jugoslaviju’, ‘Od Vardara do Triglava’. Pazilo se da se zadovolje svi ukusi, da se ne zaobiđe nijedan narod, nijedna narodnost".

Krajem četrdesetih godina na Radiju je krenulo obrađivanje narodnih pesama u - klasičnom maniru, za gudačke i ostale orkestre, čemu se slušaoci nisu obradovali. Naprotiv.

„Odeljenje za narodnu muziku želelo je da stvori viši umetnički nivo melodijskih zapisa - pa je tako i došlo do termina ‘narodna pesma u obradi’. Izbačena je izvorna narodna muzika, stvoren je otpor među publikom, a jedinu materijalnu korist osetili su ljudi koji su ‘obrađivali’ folklorne teme. Slušaoci su iz revolta odjavljivali pretplatu...

Srećom, uvidelo se gde se pogrešilo, kompozitori su počeli da pišu novu narodnu muziku u izvornom duhu. Za neke melodije i danas se smatra da su izvorne, mada su ih napisali naši savremenici: ‘Ja prošetah kraj Morave’ delo je Dragana Tokovića, ‘Čaj goro, lane moje’ napisao je Vule Jevtić. U sličnom maniru su pesme Mije Krnjevca, Joze Penave, Radojke Živković... za razliku od današnje produkcije u kojoj ima svega i svačega: melosa iz Irana, Turske, Grčke, Španije, Italije - a najmanje motiva iz Jugoslavije!".

Zlatno doba narodne muzike: Anđelija MilićPo Bogdanovićevom uverenju, zlatno doba prave narodne pesme bilo je od 1950. do početka šezdesetih; pevači su tretirani kao umetnici, s maksimalnom pažnjom dočekivani i ispraćani u najvećim gradovima i najmanjim selima. Kafana je u ono doba imala status kulturne ustanove: u „Stambol kapiju" - pamti Bogdanović - išlo se kao u pozorište! „Ljudi su bili elegantno obučeni, znali da poštuju muziku, repertoar, izvođače. U „Stambol kapiji" pevali su Lola Novaković, Džimi Stanić, Nada Knežević, svirao je Milija Spasović, sa svojim orkestrom, Radmila Dimić, Aleksandar Dejanović. Bile su to večeri koje su se pamtile!" Za istoriju estrade Bogdanović ostavlja imena onih koji su i oblikovali „zlatno doba" narodne pesme: Danica Obrenić, Andelija Milić, Radmila Dimić, Zorka Butaš, Ružica Protić, Saveta Sudar, Mara Đorđević, Vera Kričković, Vuka Šeherović, Nada Aleksandrić, Nata Pavlović, Zora Drempetić, Živka Đurić, Nada Mamula, Ljubivoje Vidosavljević, Miodrag Popović, Nikola Kolaković, Dušan Nikolić, Dragoljub Lazarević, Aca Trandafilović, Rajko Rančić, Predrag Gojković, Pavle Stefanović, Ivana Pandurović, Zaim Imamović, Nedžmija Pagaruša, Melihat Hasani, Mile Jovanović, Julka Kerešević, Nestor Gabrić, Mira Gubik.

(U sledećem nastavku: Mile Bogdanović - 100 gostovanja kod Tita)

Oceni 5