Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (9)
Abrac 01 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Mirzino jato u Dragoljubovom taksiju

Betonski blues: Dragoljubov taxi

DRAGOLJUBOV TAXI – Dragoljubov taxi (RTB)

Bez najave, pripreme ili specijalnih treninga (nastupa), iznenada jednog jutra u prodavnicama ploča osvanu album! Sudeći po omotu, mogli ste da pretpostavite da je reč o trubaduru s gitarom ili o nasmejanom one-man bandu kao što je nekad radio Don Partridge. Greška! Dragoljubov taxi alias Dragoljub Crnčević nije ni jedno ni drugo! Gospodin je J. J. Cale prerušen u Mark Knopflera, koji je opet dugo slušao country s primesama lakog blusa iz novijeg Claptonovog perioda. Dakle, sve znate. Muzika koju zovemo ''laid-back'', ''atmosferska zvrčka'', ''country blues'' ili - izmislite nešto prigodno.

Kad smo postavili koordinate, potrebno je da povučemo linije između odrednica i nađemo štos koji svih devet numera povezuje. No, to je lakše reći nego učiniti. Jer, ni glasom (pojavom najmanje), ni usporenom dinamikom, ni melodramatikom, ni tekstovima - koji su smešteni između ulične poezije za 11-godišnjake i priprostih varijanti ljubavnih veroispovesti - Dragoljubov taxi ne uspeva da zabavi, opusti, razonodi, da učini makar šta, osim što u dušu unosi nemir i prazninu. Jedini način da izbegnete torturu je da sve isključite: gramofon, pojačalo, da razbijete kutije - da zamolite prijatelje da vas odvedu daleko od ove petorke, da uplatite aranžman za Portoriko, da zaboravite i taksi i Dragoljuba i album i mučeničku muziku za američke svadbe (Hello Altman!).

P. S. Pre nego što izvršite harikiri, hajde da se poigramo s naslovima. Recimo: O Alma, Hiljadu puta, Pade noć, U kanti za đubre, Iz Pariza a Pored tebe, U tvojoj bašti, Ritam i bluz - sve posvećeno Katerini.  (Džuboks br. 80, januar 1980.)


FADIL TOSKIĆ - Bilo bi ludo (Jugoton)

Saterana u škripac neinventivnošću i stupidnim idejama, domaća zabavna muzika brzo se okrenula novim izvorima i našla sveže ventile kroz koje propušta svoju muzičku paru. Na primeru Zdravka Čolića stvorio se mali razred đaka prvaka, koji poslušno, vredno, disciplinovano i na naučnoj bazi rešavaju pitanja svog budućeg uspeha. Prvo je bio Marjan Miše, pridružio mu se Goran Gerin, a evo, stigao je i Fadil Toskić.

Kao što je red i pravilo, matrica je radena u Londonu, u saradnji sa ''poznatim engleskim muzičarima'' i tu problema nema: profesionalci su profesionalno korektno uradili svoj posao, pošteno odsvirali ono što im je dato i to zvuči baš kao što treba - polusnažno, poluenergično, tehnički skladno uobličeno. Doduše, nema nikakvih muzičkih iznenađenja - sve je upakovano u celofan zabavnjačkog pop zvuka, onako kako već godinama rade provereni ''majstori'' Kovač, Korać ili Novković.

Naravno, DMZ (Domaća Zabavna Muzika) ne bi bila ono što jeste, kad ne bi dragoj i naivnoj publici servirala koktel disko zvuka (Bilo bi ludo), ljubavnih šlagvorta i dremljivih balada koje su i za Srebrna krila suviše patetične. Dakle, prva faza rada - matrica - urađena je kako smo očekivali, ali iznenađenje tek predstoji. Pošto je album solistički debi Fadila Tosklća, po bon tonu je trebalo momku dozvoliti da snimi vokale - na kraju krajeva, čovek je pevač, ej, pevač! Ubeđujem sebe da je tako, da je F. Toskić stvarno singer, ali, avaj! Njegov glas nema ni dinamike, ni ubitačnosti, ni emocija, ni želje, ni ubedljivosti, ni snage - u tom glasu ima samo crnih rupa u svemiru, praznine, neodređenosti.

Folirantski ''moderni'' aranžmani samo podcrtavaju slabosti Toskićeve i tamo, gde treba da ga pokriju, oni ga ostavljaju na čistini, što, ruku na srce - zvuči grozomorno. Bilo bi ludo samo je pusta želja! Bilo bi ludo nije ni ludo, još manje pametno. Zato, ove 1980. godine učinite sebi poklon: izbegnite Toskića i njegov solistički album i prepustite ga onima koji se ne zamaraju kvalitetom. U međuvremenu, izračunajte kamatu na uštedenu lovu i shvatićete koliko ste bogati - naročito kad F. T. nije u blizini!  (Džuboks br. 80, januar 1980.)

 

VLADA LABAT – Vlada Labat (RTB)

Ekološki Don Kihot stigao je u muziku direktno iz Novog Sada, gde se i dan-danas aktivno bavi skulpturom, kao pravi slobodni umetnik. Bravo, tako i treba! Što čovek da se ogranići samo na jednu kulturološku disciplinu, kad u njemu bujaju kreativne snage i ne daju mu mira.

Muzika, nego šta! I odmah LP. Kakav singl, kakve trice. Pokazaće on svetu šta mu fali: zar ne vide smog, mašine, užas, nigde zelenila, a šta je sa cvetom, poljima, šumama, livadama, proplancima, suncem, šta je s ptičicama, macama, kucama, tim nevinim stvorenjima koja, jadna stradaju u kataklizmi tehnološkog razvoja.

''Bez mirisa nafte, jeftinih parfema''. Tako nam priča Vlada Labat na albumu koji se nedavno pojavio u našim prodavnicama ploča i izazvao veliko interesovanje Društva za zaštitu prirode, Društva za zaštitu reka i jezera, Društva za zaštitu životinja, Društva za čisti vazduh, Društva za sanjarenje... Naš mali ekolog se ne predaje: objasniće on svima nama šta je to trulo u svetu ekološkom. Ali, ne samo rečima, već i muzikom, koju bi, shematizovano mogli postaviti na matematički obrazac: jedna trećina avangardnog džeza koji se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep, jedna trećina šumova i avangardnih rešenja uz kontri kontre, dok je ostatak posvećen protestnom pevanju i akustici koja uspavljuje i one koji boluju od nesanice. ''... Ali jednog dana došle su mašine/ Posekle su gore a puno prašine./ Sada na tom mestu gde gora je bila/ Puno ima zgrada i automobila...''

Ovako - ili slično, tj. gore - Vlada Labat pokušava da nas upozori: njegove ''vizionarske'' reči i metalni glas, bez emocija, nekako ne idu zajedno, pa ni upozorenja baš nisu ozbiljna. Šalu na stranu, drug Labat je dosadan, mrtvački nestvaran i nerealan. Njegova ploča je ekvivalent mora monotonije, praznih reči i tzv. ''simbola'' od kojih niko nema vajde.

Bar je kao likovni umetnik mogao svojoj debi LP ploči (nadam se da je i poslednja!) da dâ lepše obličje od sumorne kičerske razglednice. Sve u svemu, jedno ostvarenje koje bi se moglo svrstati u crnu komediju domaćih muzičkih promašaja. Toliko. (Džuboks br. 72, septembar 1979.)

 

VRIJEME I ZEMLJA - Vrijeme i zemlja (RTV Ljubljana)

Mali zeleni iz Rijeke nazvani Vrijeme i zemlja stigli su u pakovanju acoustic ispitivanja, romantičnih pastela i bezbrižnih jazz lestvica, troglasnog/četvoroglasnog pevanja i ambicioznih, ubilačkih aranžmana koji dostojanstveno pokazuju da vreme folka i sanjarenja nije prošlo... Ako ste zaboravili ko su ovi momci, setite se onog singla Tvoja majka dobro kuha i Ralph McTella i bićete oduševljeni da su momci snimili album i tako ušli u anale domaće pop/dmz/rock muzike.

Vrijeme i zemlja su prvo i pre svega - dosadni. Toje utisak koji se kristališe posle nekoliko slušanja ploče koja je ravnomerna u tempu i atmosferi i na žalost, po stepenu (ne)uzbuđenja. Da je LP snimljen i izdat 1967. godine, bili bismo srećni što imamo nepatvorene romantike prve klase. Ovako, razočaranje smenjuje monotoniju i obratno. Istini za volju, Vrijeme i zemlja ulaze u zamašne muzičke poduhvate i aranžmane koje rešavaju na profesionalnom nivou - bez kikseva koji su vidljivi golim uhom, ali nije samo bitno kako već i zašto? Otkud znam. ViZ se ne zezaju, oni su smrtno ozbiljni i što je najtragičnije - bez duha. U svojim tekstovima pokušavaju da reše esencijalne svetske probleme (o mami koja kuha, samoći u selu, kišnom danu, sjenama koje plaču i sivom nebu . . . uhhh!), ali, to nije uspelo ni Dragoljubovom taxiju! Ukratko - prozaično i grešno! U vremenu i u zemlji... (Džuboks br. 80, januar 1980.)

 

ZLATNI PRSTI – Nokaut (RTB)

Prva runda: U prepunoj sali "Rock amfiteatra" zatišje pred buru. Ni muva da se čuje u publici. Oko pet hiljada vatrenih navijača steže pesnice i sa nestrpljenjem očekuje početak spektakularnog meča. Konačno, borci su na ringu i oficijelni spiker ih predstavlja, s leva na desno, Momčilo Radenković, Dragan Trajković, Jovan Nikolić i Dušan Maslać. Sudija u ringu (aplauze molim), samouki pesnik Mirko Glišić, bivši trener ekipa Smak i Crvene usne.

Od prvog udarca u gong - pravi udarci su počeli da pljušte kao kiša. Aperkati, direkti, kontre i konačno ono što je navijače diglo na noge Nokaut. Zadihani, brzi, bez mnogo kalkulisanja i sa odsustvom taktike - ekipa Zlatnih prstiju u prvoj rundi pokušala je da iznenadi protivnika koristeći proverene finese Stones/Steve Miller. Na njihovu žalost, klasičan nokaut pokopao je sve njihove nade. No, da i u nesreći ima sreće pokazao je gong: samilosno je odjeknuo, dok je sudija M. G. odvlačio svoje pulene u ćoškove, polivao ih vodom i spremao na nove napore.

Druga runda: Posle žestokog početka niko nije očekivao ovakav rasplet. Umesto da krenu u odlučujući juriš, ekipa se rasentimentalisala i u usporenom tempu pred publikom otplesala jednu od numera sa školskih igranki - Noć već bledi blizu je dan. Samozvani pesnik Mirko i ovde je pokazao svoj talenat: u moru očaja našao je očaj više, u bunaru tame ispustio je i poslednju nadu i ostavio nas da tugujemo, plačemo, grcamo i da se sekiramo što je ''blizu dan''. Pa šta?

Treća runda: Tajno oružje zvano Stones riff pretvorilo se u tugovanku, posle nekoliko reči ''... tužno srce moje... svi su srećni, a ja ne...''. Publika, zanemela i u neverici, nije mogla da poveruje da su to isti oni bokseri koji su doživeli nokaut u prvoj rundi. Ko zna, možda je to uticalo na kondiciju?

Četvrta runda: Usijana atmosfera, vrisak gomile, udvaraju nam se kao uvod u novo poglavlje pod naslovom Ah taj glupi bar. Ovde se nešto dešava - ali šta, pitam se? Čemu to naelektrisanje? Afektacija? Rock entuzijazam? Ništa - prazna, dosadna i monumentalno stupidna runda. Break!

Peta runda: Četvorica boraca i vrhovni sudija hoće da pobegnu žutim taksijem. Tu je dama koja ih čeka i želi da ih ''ljubi u usta'' (nemoralno, sram vas bilo!) - publika je unezverena, gde je ta sportska borba? Diskvalifikacija!

Šesta runda: Ponovo dah romantike koju su Bijelo dugme digli na pijedestal nedoživljene erotike. Beli breg u našim mislima, harmonske promene koje se kreću već određenim i utabanim snežnim stazama - ili, na morskim plažama stope, dok iz hotela odjekuje sličan morbidan zabavnjački nonsens. Šta će vam ovo, drugovi bokseri? Zašto dirate Bijelo dugme? I čemu instrumental za srednjoškolske žurke?

Sedma runda: Hladna kao led. Pa naravno, kad je minus dva napolju! ''Zašto si dala svoju ljubav'' pita pesnik Glišić i tako ostavlja element dramatike, dinamike i misterije u vazduhu. S druge strane, četvorica grogiranih boksera šetaju se od vulgarnih melodramskih tema do bledih rifova, odbijaju o konopce, pa je pomalo žalosno slušati jadikovku o ledu. ''Doneću ti zvezda sjaj, jer ja sam taj'' opet se trpa Mirko i ne shvata da je suvišan. Zabranite mu da se pojavljuje na ringu!

Osma (poslednja) runda: ''Zbogom ostaj, mila moja, ti si jedina koju toliko znam. Ti si jedino biće na svetu koje tako zovem...''. Maharaši Prateš Glišić iz srca i leve pretkomore izbacio je na svetlo dana ove definitivne, morbidne stihove i ostavio nas u ringu same s borcima nakostrešenim i opasnim. Šta da radim ovako nezaštićen, bez rukavica, bez gitare, bez bubnjeva i orgulja, kad je Glišić sve pokupio i pobegao Žutim taksijem u Glupi bar i tako pokazao da je tužan Diplomac i da osnovna škola vapije za njim.

Minut pre kraja, svi smo nokautirani: i publika, i izvođači i sudija i merioci vremena. Ležeći onesvešćen na podu pokušavao sam da odagnam zvezdice ispred očiju, ali mi Mirko nije dozvolio.
- Ti si jedino biće na svetu koje tako zovem - šapnu mi on. I tada se "spusti noć - ona već bledi a blizu je dan". The end! (Džuboks br. 80, januar 1980)

 

MIRZINO JATO – Šećer i med (RTB)

Domaća zabavno-jadno-muzička produkcija svakog dana naivnom slušaocu postavlja zamke i priređuje mu neprijatna iznenađenja. Taman kad pomislite da ste čuli nešto što je loše, toliko loše da vam se spava, da vas boli glava ili da skačete sa dvanaestog sprata - taman kad odahnete i kažete ''valjda je gotovo!'', naši pevači, pevačice, kompozitori i tekstopisci vas uhvate na prepad, ovako, usred noći, u mraku, i tutnu vam u ruke novu ploču i vi, kao hipnotisani, ne možete da odolite, prilazite gramofonu i puštate ... i on svira... tiha muzika ječi i u glavi vam zveči, i neutronska bomba i zvuci iz svemira i jutro stiže još ste na ničijoj zemlji, budni, opasani, raskolačenih očiju gledate u nebo. Kao kroz maglu shvatate da je ono ''loše'' što ste juče čuli bilo ''sjajno'' za ovo od danas i da budućnost baš nije izgledna.

Šta je pisac hteo da kaže? Ni pisac ne zna. Slušao je album Mirzinog jata i permanentno, apsolutno, konačno, neopozivo, definitivno, konačno, jasno i glasno kaže da ne zna za sebe. Jer, ovakvu kombinaciju nehumanog i stupidnog još nisam čuo. Gde god se okreneš - taj glas iz bureta, gde god da pobegneš - te vriskave ženske koje cvrkuću kao vrapci u martu mesecu, gde god da potražiš utočište - ti Boney M gudači koji na temu Raspućin sviraju li sviraju, zezanju nikad kraja! Kompozitor, inače vođa grupe Divlje jagode, Sead Lipovača, trebalo bi posle ovakve ploče da podnese ostavku, da javno obeća naciji da više neće komponovati nikad, da ode u beli svet i poštedi nas tema u kojima i besmisao gubi smisao!

Sead Lipovača je odgovoran za aranžmane koji su, ruku na srce, najblaže rečeno, toliko providni i predvidljivi i toliko pod uticajem dragih Воnеу M, ili još bolje ''Monеу B'' da svaki obzir prestaje - to već nije nikakva muzička krađa ili sličnost, to je Xerox kopija, gde ni original baš nije uzbudljiv i efektan. Usred svog ludila koje vlada na ploči - lepo opisanog u pesmi simboličnog naslova Opšti haos - ima i duhovitih trenutaka koje samo S. Lipovača može da kreira: tako se čuveni rif Supertrampa, na električnom klaviru, kao uvod u Logical Song, ovde kombinuje s gudačima a la Raspućin i konačan efekat je - disko muzika kakvu bi car Ivan Grozni obožavao! Šećer i med u finalnom bilansu nije ni slatka, ni saharinska ploča. Ovo je album za čije postojanje opravdanja nema, koju ne treba primiti ni na poklon. Da kupite ploču? Naravno - ako želite da saznate šta je to disco killing? (Džuboks br. 80, januar 1980)

Oceni 5