Predstavljen dosije FHP Deportacija izbeglica iz Srebrenice
Srebrenica deportacije

Photo: Medija centar

Moj babo je učio i Srbe i Bošnjake

Deportacija civila pobeglih iz zaštićene zone Srebrenica nakon genocida koji je u njoj izvršen do 15. jula 1995. dokaz je učešća Srbije u ovom zločinu, a informacije o počinjenom krivičnom delu i krivične prijave protiv počinilaca biće upućene Tužilaštvu za ratne zločine. Pravi lov na ljude koji su izbegli prvi talas masovnih likvidacija koje je planiralo politički vrh, a počinila Vojska Republike Srpske, jedan je od dokaza genocida, koji je svesrdno pomogla država Srbija. Deportovanje izbeglih ljudi koji su spas potražili u Srbiji, preplivavši Drinu, trajalo je do počeka avgusta, kada je prekinuto nalogom iz samog državnog vrha Srbije, rečeno je u četvratak, na promociji devetog Dosijea Fonda za humanitarno pravo, pod naslovom Deportacija izbeglih iz Srebrenice. 

"Žao mi je što sam prvi put u Beogradu ovim povodom. Voleo bih, naravno da se ovo nije dogodilo, da sam kao tinejdžer rastao uz oca, da on danas može da vidi svoje unuke. Moj babo je bio prosvetni radnik, učio je i Srbe i Bošnjake, prenosio im znanje i moralne vrednosti, a njegova misija je nasilno prekinuta. Majka i ja poslednji put smo ga videli u martu 1995, kada je Ratko Mladić sa svojim hordama bio ispred Srbrenice, otad smo se samo čuli preko radio-amatera i dopisivali posredstvom Crvenog krsta", rekao je Muhamed Avdić, sin Azema Avdića koji se vodi kao nestala osoba. 

Muhamed je prošle godine od Haškog tribunala dobio prvi pisani trag iz policije Bajine Bašte da mu je otac bio zarobljen u Srbiji 31. jula 1995. godine i istog dana predat Vojsci RS. 

"Nije mog babu zarobio i izručio seljak koji ga je našao na svom imanju. To je učinila Srbija, to je učinio policijski načelnik Risto Šijović koji danas uživa u penziji, sa unučićima. Tragam za istinom o sudbini svog oca, ali ne zbog osvete, moja osveta je saznanje istine i to što sam se vratio da živim u Srebrenici gde je život ubijan", rekao je Muhamed Avdić. 

Milica Kostić, autorka Dosijea, istakla je da Fond poseduje dokumente o predaji Bošnjaka policiji Republike Srpske; reč je o podacima za najmanje 30 osoba koje su poimence pomenute u Dosijeu, od kojih  su šestorica deportovanih preživela, a posmrtni ostaci ostalih nađeni su u masovnim grobnicama oko Srebrenice i drugih toponima masovnog streljanja zarobljenika i civila. U policijskim stanicama u Ljuboviji i Bajinoj Bašti izbeglice su preživele torturu, a potom su izručene dželatima. Procenjuje se da je broj izručenih bio znatno veći. Nema, pak, sumnje, rekla je Milica Kostić, u to da su svi, od lokalne policije do državnog vrha Srbije, znali da izbeglice predaju Vojsci RS  koja ih sistematski ubija. 

"U srebreničkim masovnim grobnicama, devetoro se vodi kao nestalo, a šestoro je preživelo. Svaka primopredaja je dokumentovana. Posle 1. avgusta izbeglice su zatvarane u logore, kakvi su bili Šljivovica i Mitrovo polje, o kojima je Fond takođe sačinio dosije", rekla je Milica Kostić. 

Nijedan sud, nacionalni ili međunarodni, nije utvrđivao individualnu krivičnu odgovornost bilo kog pripadnika državnih organa Srbije, ili njenog rukovodstva, ali ni odgovornost same države, konstatuje se u Dosijeu.

"Počinioci krivičnih dela dokumentovanih u dosijeima Fonda nisu procesuirani. Iako je srebrenički genocid najveći masovni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, u Srbiji je 'genocid' zabranjena reč. Odbija se svaka povezanost države sa pripadnicima formacija koje su učestvovale u njemu, Srbija i danas štiti zločince. Ne samo da, kao što je konstatovano presudom Međunarodnog suda pravde, 'nije učinila sve da spreči' genocid, već ga je i pomagala. I sada Srbija štiti zločince, krivci se ne kažnjavaju", konstatovao je Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda. 

Abdurahman Malkić, bivši načelnik opštine Srebrenica, jedan je od šestorice preživelih, jer je, nakon zlostavljanja i torture u policijskoj stanici Bajina Bašta,  deportovan do Bratunca, a potom zatvoren u logor Batković kod Bijeljine, gde je ostao do raspuštanja logora, uz svakodnevnu psihofizičku torturu. 

On je istakao da postoje dokazi o direktnom učešću Srbije u ratu, poput, recimo, činjenice da su u istočnoj Bosni poginula dva pripadnike niške padobranske jedinice, te da je, topovskom vatrom iz Bajine Bašte ubijeno desetori ljudi na bosanskoj strani Drine. 
"Znam da građani Srbije imaju duboko saosećanje za žrtve. Oni moraju da znaju da je u njihovo ime neko počinio zločin", rekao je Malkić. 

U Dosijeu Fonda izneti su i podaci o tome da je između 10 i 16 hiljada muškaraca dan pre pada enklave pobeglo u šume oko Srebrenice, u nameri da se domognu slobodne teritorije, pod kontrolom Armije BiH. 

"Potraga, zarobljavanje i ubijanje preostalih muškaraca trajalo je nedeljama nakon pada Srebrenice. Deo tih muškaraca je prešao na teritoriju SRJ. Dokazi koji su javno dostupni pokazuju da su graničari SRJ svakog uhvaćenog muškarca izbeglog iz Srebrenice predali nazad VRS-u, suprotno međunarodnim obavezama Republike Srbije da ne isporučuje osobe u zemlju porekla, u ovom slučaju BiH, ukoliko im preti realna opasnost po život i zdravlje.

Iz mnoštva dokaza koji su izvedeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnim sudom pravde (MSP), ova dva suda nesporno su utvrdila da je u vreme deportacija rukovodstvo Srbije znalo za masovna ubistva u Srebrenici. Predavši izbegle muškarce VRS-u uz znanje da će najverovatnije biti ubijeni, Srbija je prekršila niz međunarodnih obaveza koje povlače sa sobom odgovornost, između ostalog i za zločine protiv međunarodnog prava", ističe se u Dosijeu. 

Oceni 5