Didara, životna priča jedne Prizrenke (12)
Didarre 01 S

Didara na otvaranju Doma zdravlja u Leposaviću: Kraj osamdesetih

Photo: Lična arhiva

Moja zemlja je nestala pre nego što se Jugoslavija raspala u ratovima

NEPOSLUŠNI TODOR

Moj muž je od 1959. godine radio kao direktor Komunalne banke u Prištini, koja je kasnije prerasla u Komercijalnu. Bio je sretan kad je napustio politiku, a bankarski posao bio je upravo ono što je želeo da radi. Dosta uspešno je vodio tu banku, otvorili su filijale po celom Kosovu. Bankarsku politiku vodili su samo pomoću novca koji su tu držala razna preduzeća, osnivači i štediše. Novac koji je stizao u Pokrajinu iz raznih fondova za pomoć nerazvijenim područjima i iz međunarodnih kredita, nije išao preko Tošine banke, već preko drugih banaka, što je njemu omogućavalo da poslovnu politiku banke vodi samostalno. Važno je setiti se da je Partija svoj uticaj realizovala upravo kroz banke, tako je funkcionisao politički sistem. O novcu iz fondova i od kredita odlučivali su političari. Na primer, partijski sekretar pozove direktora banke i kaže jednostavno – treba za ovo da se odvoji toliko, za ono toliko para; daj ovima za plate, u gubitku su, ili izdvoji toliko iz Fonda za nerazvijene, odlučeno je da se tu i tu gradi fabrika. I direktor postupa po naređenju, nema – ne može. Todor je preko deset godina uspevao da ne radi ni po čijem diktatu. Međutim, početkom sedamdesetih godina, kako su sve republike počele da osnivaju i sopstvene banke, političko rukovodstvo Kosova je odlučilo da i Kosovo treba da ima jednu svoju, preko koje bi se sada realizovala sredstva iz Fonda za nerazvijena područja. Hteli su jednostavno da imaju punu ingerenciju nad tim parama i da odlučuju sami, a ne Beograd, kako da ih raspoređuju i za šta da ih upotrebe. Doneta je odluka da se sve banke Kosova integrišu i da se osnuje  jedna velika pokrajinska banka, Bankos. To je, sasvim jasno, bila jedna politička odluka koja je išla uz proces osamostaljivanja Pokrajine: postojala je Skupština, Ustav, Univerzitet, Akademija nauka itd, sve institucije kakve su postojale u drugim federalnim jedinicama i u Vojvodini; samostalni finansijski sistem bio je još jedan korak ka statusu republike.

Počinju da se potežu priče o tome čije je ''pravo prvenstva'' na Kosovu: da li ono pripada potomcima Ilira od kojih, pretpostavlja se, potiču savremeni Albanci, ili je ''oduvek'' bilo srpsko

Todoru se to nikako nije dopadalo. On je u duši bio i ostao bankar. Nije bio političar. Znao je da više neće imati samostalnost u radu, a nije mogao da podnese da bude instrument u rukama političara (tačnije, da u svom poslu ima šefa), ali je pitanje integracije morao da stavi na glasanje na Skupštini osnivača banke. Slično njemu mislila je i Skupština, pa je na glasanju predlog o integraciji podržalo svega troje od ukupno stotinu ljudi. Tada je krenuo politički pritisak na njega. Pitanje integracije pokrenuo je ponovo politički vrh Pokrajine posle nekoliko meseci, na sastanak su došli i predsednik Partije i Sindikata i Izvršnog veća da ga nateraju da se povinuje, toliko je to bilo važno pitanje, ali se Todor uporno branio odlukom skupštine osnivača. Naravno da je on tu bitku izgubio. Po njegovom pričanju, u međuvremenu su ovi šefovi iz Partije ''obradili'' delegate i oni su na ponovljenom, javnom glasanju prihvatili spajanje Komercijalne banke sa Bankosom. Mom mužu više nije bilo dozvoljeno da radi u toj novoj banci. Još neko vreme je tamo primao platu, nije mu uručen otkaz, ali nije imao nikakav posao. Ostavljen je bez ikakvog zaduženja, po kazni.

Istovremeno, počinje tihi pritisak na mene. Nikada mi niko nije prišao i otvoreno nešto rekao, nije traženo od mene da utičem na muža, ali sam kažnjena upravo zato što je bilo očigledno da na njega nisam uticala. U stvari, pokušavala sam mnogo puta da ga ubedim da popusti, svađali smo se, molila sam ga da ima u vidu i moj položaj, sve bezuspešno. Tako posle isteka poslaničkog mandata 1973. godine ni ja nisam dobila nikakav novi raspored. Ostavljena sam da ''visim'' i čekam. Oboje smo primali platu, ali smo bili bez posla i bilo je prilično neizvesno dokle ćemo biti u nemilosti. Poruka je bila jasna.

Jedni su prebrojavali Srbe doseljene na Kosovo iz drugih krajeva između dva rata, da dokažu kako je ''pravih'' starosedelaca malo, drugi su tvrdili kako se iz Albanije useljava na desetine hiljada ljudi kako bi se povećao broj Albanaca

Todor nije sedeo skrštenih ruku za to vreme. Povezao se sa kolegama u Investbanci u Beogradu, koja je u isto vreme pravila planove za otvaranje svoje filijale u Prištini, i sa njima se dogovorio da ga postave za direktora te ekspoziture. Međutim, kad je cela procedura oko otvaranja banke završena, Pokrajinski komitet Partije odbija da Investbanci pošalje saglasnost da Todor bude direktor, bez koje ne može da bude naimenovan. Zapravo, ne šalju nikakvo mišljenje, ignorišu zahtev i tako blokiraju proceduru. Onda on počne da isteruje pravdu: traži da mu se objasni napismeno zašto je nepodoban, hoće da ima ''crno na belo'' u čemu je problem. Predlažu mu da je najbolje da se prihvati mesta zamenika direktora Bankosa, i da se cela stvar sa integracijom okonča bez posledica, ali on odbija. Upravi u Beogradu saopštava da će ući u rizik i početi sa radom i bez saglasnosti, pa šta bude, i oni pristaju. Naravno da je onda usledilo novo davljenje, sad izvan posla: stavljaju ga na tapet da mu ispitaju poreklo imovine. Odakle jednom direktoru banke velika kuća i Lada? Upravo smo bili završili gradnju porodične kuće (prethodno propisno vratili državni stan, sve u skladu sa parolom ''Imaš kuću – vrati stan''), uz kredit, naravno, i ta imovina nikada ne bi bila predmet spora da nije bio u pitanju politički obračun. Primera radi, u istoj ulici podignute su istovremeno još tri četiri identične kuće, čak po zajedničkom projektu, ali od njihovih vlasnika nije traženo da pokažu kako su zaradili pare da ih podignu. Ali pedantni Todor je sačuvao svaku priznanicu, svaki papirić koji se ticao te gradnje, svaki potrošeni dinar je imao pokriće i komisija je na kraju obustavila hajku. Trajalo je to maltretiranje dosta dugo, ja mislim oko dve godine, bilo je pokušaja i da se ta ekspozitura Investbanke rasturi, međutim bezuspešno. Već prvu godinu banka je završila sa pozitivnim bilansom i onda su morali da ga ostave na miru, čak niko više nije pitao ni kako je direktor postavljen bez prethodne saglasnosti političkih struktura. Sve se to dešavalo pred donošenje Ustava iz 1974. godine. Zanimljivo je da moj muž za sve to vreme nije imao sukob niti sa jednim albanskim političarem. Sukobio se sa Srbima, neki su ga čak optuživali da je unitarista. Todorova procena o tim ljudima bila je da se oni dodvoravaju albanskim nacionalistima kako bi sačuvali fotelje. Bio je u pravu. Desetak godina kasnije, kad su stvari na Kosovu uveliko išle nizbrdo, svi glavni kritičari Todorovog ''unitarizma'' preobratili su se u vatrene srpske nacionaliste. Svi do jednog sad su pevali na notu ugroženog srpstva. Toliko poznat obrazac.

U međuvremenu se dogodila i moja tiha rehabilitacija. Raspoređena sam za delegata u pokrajinskoj skupštini, ali glavna stvar se dogodila kad me je pred neko zasedanje, u holu Skupštine zaustavio Džavid Nimani, prvi čovek Partije, da bi se pred svima rukovao sa mnom i otpočeo uobičajenu prijateljsku konverzaciju, kao da tako ćaskamo svaki dan. To je bio gest koji su svi dobro razumeli. Džavidov uticaj je bio ogroman, sve što bi on rekao bilo je zakon, i kad me je sad javno udostojio rukovanja, bilo je potpuno jasno da više nisam u nemilosti.

KRIZA SE VALJA

Posle mandata u Pokrajinskoj skupštini, raspoređena sam u Pokrajinski Socijalistički savez. Tu sam bila član Predsedništva i predsednica Odbora za zdravlje i socijalnu politiku. Na tom mestu sam ostala do 1986. godine. Ranije sam pomenula da Socijalistički savez, kao politička organizacija, nije imao nikakvu mogućnost da odlučuje o novčanim sredstvima; o tome kako i gde će se dobijeni novac potrošiti odlučivala je Pokrajinska skupština. Prema tome, naš zadatak je bio da analiziramo stanje, dostavljamo izveštaje Skupštini, sugerišemo šta su prioriteti (svako iz svog domena), gde je neodložno uložiti neka sredstva (recimo, za nabavku lekova), odnosno da uočavamo probleme i predlažemo moguća rešenja. No uzalud naši predlozi i referati kad je novca  bilo sve manje. Vreme napretka, kad je cela zemlja živela dosta dobro uglavnom zahvaljujući inostranim kreditima, isticalo je. Dospevale su naplate dugova. Na Kosovu, uvek najnerazvijenijem području, dolazeća kriza osećala se još jače. Novac koji je stizao iz fondova za nerazvijene sve slabije je pokrivao rastuće potrebe. Osećala se nestašica novca za lekove, za bolnice, a istovremeno i pritisak u zavodima za zapošljavanje postajao je sve veći, radnih mesta nije bilo dovoljno u odnosu na broj ljudi. Socijalna kriza se sve više produbljivala, a naporedo s njom i politička.

Stopa nezaposlenosti na Kosovu je krajem sedamdesetih bila najviša u zemlji, što izaziva nezadovoljstvo i kod srpskog i kod albanskog stanovništva. Međunacionalne napetosti  se pojačavaju. Mnogi Srbi teško podnose da Albanci kao većinsko stanovništvo imaju prednost prilikom zapošljavanja; s druge strane, i uprkos tome, sve je veći broj Albanaca, sada i sa višim i visokim obrazovanjem, koji čekaju na biroima, bez ikakvog posla i perspektive. Tih godina albanski nacionalizam počinje da se ispoljava sve glasnije, pothranjivan po mom mišljenju ponajviše socijalnim nezadovoljstvom ljudi. Eksplodiralo je, kao što je poznato, demonstracijama 1981. godine, koje su počele kao izraz studentskog protesta protiv neodgovarajućih uslova u domovima, da bi ih na kraju obeležila čuvena parola ''Kosovo – Republika''. Ja sam bila potpuno zatečena. Videla sam i ranije jasno da je kriza na pomolu, ali razmere nezadovoljstva uopšte nisam dobro procenila, a pogotovu su me iznenadile toliko masovne, očigledno dobro organizovane demonstracije i otvoreni nacionalistički zahtevi. Ni jednog trenutka nisam primetila da se sprema nešto, a bila sam tamo.

Didara sa Tošom, Suzanom i unukom Noamom: Beograd 1998. godine

Smirivanje situacije bilo je samo prividno. U javnosti se sve otvorenije čuje govor nacionalizama. Počinju da se potežu priče o tome čije je ''pravo prvenstva'' na Kosovu: da li ono pripada potomcima Ilira od kojih, pretpostavlja se, potiču savremeni Albanci, ili je ''oduvek'' bilo srpsko. Raspredalo se i privatno i javno o tome ko je u stvari manjina na Kosovu, ko koga eksploatiše, kad je koja vlast zakinula jedne odnosno druge. Jedni su prebrojavali Srbe doseljene na Kosovo iz drugih krajeva između dva rata, da dokažu kako je ''pravih'' starosedelaca malo, drugi su tvrdili kako se iz Albanije useljava na desetine hiljada ljudi kako bi se povećao broj Albanaca. O zajedničkom Kosovu, kao zajedničkom dvorištu koje pripada podjednako svima koji tu žive, govorilo se sve ređe. Svako je počeo da vuče na svoju stranu. Ja sam se osećala sve teskobnije, kao između dve vatre. Presretali su me, na primer, poznanici Srbi pitanjem: ''Šta hoće ovi tvoji, zar im nismo sve dali?'' U početku sam ulazila u rasprave te vrste, pitala ih koji su to ''moji'' i koji su to ''mi'' koji su im sve dali, i da li ti Albanci na nešto imaju pravo ili su kao drugorazredni građani dobili na poklon ''od nas'' ono što im ne pripada. A na drugoj strani sam sa zabrinutošću sve češće slušala priče koje su počele da se šire o Albaniji kao zemlji pravde i jednakosti (to jest, kao potpunoj suprotnosti našoj zemlji), i u koje su mnogi tada iskreno verovali. Brzo sam uvidela da su rasprave na ove teme potpuno besmislene, i da sam posle njih samo još ogorčenija. Kako se uopšte ubeđivati s nekim ko Enver Hodžinu Albaniju smatra obećanom zemljom? Ili sa nekim ko smatra da se Albanci ''planski množe'' kako bi potisnuli Srbe sa Kosova? Propagande obeju strana baratale su poluistinama kojima nezadovoljan čovek po pravilu pre poveruje nego činjenicama. Zvanična politika je tada još pozivala na strpljenje i razum, ali razuma i strpljenja je ponestajalo. Stambolić i rukovodstvo sa punim pravom su, po mom mišljenju, insistirali na tome da kosovsku krizu treba rešavati na saveznom nivou, kao problem cele zemlje, a ne samo Republike Srbije. Mere koje je tadašnje rukovodstvo preduzimalo da se spreči dalji porast separatističkih tendencija među Albancima imale su zbog toga podršku praktično svih partijskih i republičkih rukovodstava, kao i albanskog rukovodstva, lojalnog jugoslovenskoj zajednici. Međutim, paralelno s tim pokušajima da se nađu razumna rešenja i situacija smiri, stalno je raslo nezadovoljstvo Srba na Kosovu. Međunacionalni odnosi postaju sve lošiji. Posle demonstracija 1981. godine sve veći broj srpskih porodica napušta Kosovo: mnogi nisu mogli da podnesu majorizaciju, mnogi su otišli u strahu od albanskog separatizma, mnogi nisu podnosili promenu situacije nastalu posle IV plenuma, a mnogi su baš tako ranjivu situaciju kada je cela zemlja demonstracije iz 1981. godine prepoznala i osudila kao nacionalističke, iskoristili kao pokriće da dobiju posao ili stan u Beogradu. Naravno da je bilo i pritisaka, ali naravno da je bilo i mnogo odseljavanja zahvaljujući visokim iznosima koje su za stanove i zemlju nudili albanski gastarbajteri. Dobro unovčavanje nekretnina obično se ne dešava pod pritiskom, ali tada se o tome nije govorilo na taj način. Svaki odlazak sa Kosova, pod kojim god uslovima i razlozima bio, zvao se ''iseljavanje pod pritiskom''. Na Srbe se na svim zvaničnim nivoima apelovalo da ne odlaze, jer je to još više otežavalo ionako poremećenu nacionalnu ravnotežu. Istovremeno, to se pokazalo vrlo brzo, neki drugi centri paralelne političke moći radili su uporno na tome da do smirivanja situacije ne dođe; ti centri podbunjivali su kosovske Srbe da ustanu u odbranu svojih nacionalnih prava, da ne pristaju na kompromise, raspirivani su među njima strah i nezadovoljstvo. Jačale su nove političke snage koje će ubrzo rešavanje srpskog nacionalnog pitanja poveriti Slobodanu Miloševiću.

Pošto nikada nisam bila sklona albanskim nacionalistima, sa istom odbojnošću sam se uklanjala i od srpskih. Koliko mi je strana bila pomisao da se nacionalno angažujem među Albancima, toliko me užasavala i pomisao da od srpskih nacionalista dobijem titulu ''poštene Albanke''

Lično sam se sve manje, bilo gde i bilo u kom društvu, osećala kod kuće. Do sredine osamdesetih u potpunosti sam, što se tiče viđenja kosovske situacije, podržavala politiku ondašnjeg republičkog i pokrajinskog rukovodstva. Pored toga, kao jugoslovenski opredeljena Albanka smatrala sam svojom obavezom da se gde god mogu suprotstavim albanskom nacionalizmu (u ličnim odnosima prvenstveno, jer profesionalno, moja oblast je bila zdravstvo, međunacionalni odnosi su bili zadatak partijskih funkcionera). Ali kada je, sredinom osamdesetih, do tada neviđenom žestinom krenula antialbanska medijska kampanja u Srbiji, tom horu nisam mogla da se pridružim. Za kratko vreme i u medijima i u javnom mnjenju Srbije svi Albanci su potpuno izjednačeni sa pojmovima iredenta i terorizam. Svi su doživljavani kao neprijateljski element. Zapanjena količinom mržnje koju su mediji sejali odlučila sam da se iz svega potpuno isključim. Pošto nikada nisam bila sklona albanskim nacionalistima, sa istom odbojnošću sam se uklanjala i od srpskih. Koliko mi je strana bila pomisao da se nacionalno angažujem među Albancima, toliko me užasavala i pomisao da od srpskih nacionalista dobijem titulu ''poštene Albanke''. Ni slutila nisam da mržnja može da naraste do tih razmera. Ono malo hrabrih ljudi u Srbiji koji su se toj mržnji usprotivili pozivajući javnost na razum i pokretanje ozbiljne rasprave o situaciji na Kosovu, proglašavani su izdajnicima srpskog naroda. Najstrašnije je bilo to što se antialbansko raspoloženje snažno podsticalo – nikada ranije u javnom govoru tako nešto nije bilo dozvoljeno, nikada ranije se takav šovinizam nije mogao nekažnjeno ispoljavati. Sad je govor mržnje ne samo prolazio bez ikakve osude, već su glavni glasnogovornici bili upravo ugledni javni radnici, pisci, intelektualci. To je, naravno, proizvodilo samo još veće albansko nezadovoljstvo, ''zbijanje redova'', nacionalizam i generalno antisrpsko raspoloženje. Umesto traženja načina da se to stanovništvo više uključi u jugoslovensko društvo, da se strasti smire, da nacionalizmi utihnu, učinjeno je praktično sve da do toga ne dođe. Izgledalo je kao da se namerno radi na tome da se jaz između dva naroda koji je već postojao, produbi do nemogućnosti za popravljanje. Poznavala sam mnoge Albance koji su bili lojalni građani Jugoslavije i Srbije, koje je ovakvo antialbansko raspoloženje koje su forsirali srpski mediji prosto nateralo da se ''opredele''. Poznavala sam recimo albanske studente koji su tih godina bezuspešno pokušavali da nađu stan u Beogradu – gazdarice su odbijale da ih prime kad bi čule kako se zovu, ili prepoznale akcenat, što je bila samo jedna u nizu ''tekovina'' te opšte histerije koju su proizvodili (dirigovani) mediji. Čitala sam one napise u ''Politici'' (pogotovu u toliko čuvenoj rubrici ''Odjeci i reagovanja'') ne verujući sopstvenim očima. Više od dve godine nizale su se u novinama i na televiziji vesti o silovanjima i pokušajima silovanja na etničkoj osnovi, o "šiptarskoj mafiji" koja švercuje drogu i devize, da pomenem samo njih. Napisi o silovanjima, razumljivo, izazivali su u javnosti posebno ogorčenje. Treba li uopšte da naglašavam da nasilje nad ženom smatram gnusnim zločinom koji treba najoštrije kažnjavati? Ili da je makar i jedna silovana žena veliki  broj? Ovde se, međutim, radilo o tome da su novinski tekstovi za temu imali samo ''etnička'' silovanja, dok su ona druga, ''obična'', ostajala samo pomenuta, bez komentara i bez reakcija ogorčenih čitalaca. Uz imena (ili inicijale) počinioca i žrtve obavezno je išla njihova nacionalna pripadnost, ali samo kad je nasilnik bio Albanac a žrtva Srpkinja. Uz druge slučajeve, daleko brojnije, etničko poreklo nije isticano, tako da je ostajao utisak da su Albanci zapravo jedini koji siluju. Pitala sam se koliko ljudi primećuje ovo? Ima li među siledžijama Srba, Mađara, Bosanaca, a među žrtvama silovanja ima li žena drugih nacionalnosti osim srpske? Koliko čitalaca se pitalo da li je u takvom zločinu važno o kojoj naciji je reč? Koliko ljudi je reagovalo u stvari na nacionalnost a ne na nasilje, kao da je silovana žena manje oštećena ako je zločin počinio pripadnik njene nacije. Koliko ljudi je videlo da se radi o orkestriranoj kampanji koja je započela sa ciljem da se povećaju strah, bes i mržnja prema Albancima? A da ne govorim o tome da su ovakvi tekstovi objavljivani pre nego što bi uopšte došlo do sudskog postupka i utvrđivanja činjenica. Ali činjenice očigledno tada nisu bile važne niti su ikoga zanimale.

Toša i Didara: Priština 1979. godine

Običaj upisivanja nacionalne pripadnosti uz vesti o silovanjima naglo je napušten kad je taj cilj ostvaren – srpsko stanovništvo je masovno mobilisano za podršku rešenjima kosovske krize koje je spremalo rukovodstvo iz Beograda na čelu sa novim predsednikom Saveza komunista Srbije, Miloševićem. A ono se spremalo na promenu ustavnog položaja pokrajina, na svaki način, pa i brutalnom silom (za šta je najpre trebalo homogenizovati srpsko javno mnjenje), jer malo je verovatno da bi kosovski Albanci drage volje  pristali da se odreknu autonomije i ponovo stave pod kontrolu Srbije. Nisam stručnjak za ustavno pravo, možda je ustav iz 1974. godine zaista ostao nedorečen i nije do kraja izrazio svu složenost odnosa Republike Srbije i njenih pokrajina. U Republičkoj skupštini Srbije, naime, sedeli su predstavnici Kosova i Vojvodine i ravnopravno odlučivali o pitanjima celokupne Republike, a time i uže Srbije, dok u pokrajinskim skupštinama nije bilo predstavnika iz uže Srbije. Takav odnos verovatno nije bio održiv na duži rok. U svakom slučaju, izgleda da je proces osamostaljivanja pokrajina neminovno vodio do stvaranja još dve ravnopravne federalne jedinice ili do osam jugoslovenskih republika i to tadašnjoj političkoj i nacionalnoj eliti u Srbiji nikako nije odgovaralo. Kako bi se ta asimetrija popravila, da li bi i kako došlo do promene Ustava regularnim, zakonskim putem, kako bi se postojeće nacionalne tenzije na Kosovu rešile, teško je sada reći. Da li bi, da je dobilo status Republike, Kosovo u demokratskoj jugoslovenskoj zajednici ravnopravnih naroda imalo razloga da se otcepi i pripoji (tada) bunkerima opasanoj i izolovanoj Albaniji, ne vredi nagađati posle svega što se dogodilo. U svakom slučaju, bilo je očigledno da je tada nekim političkim (partijskim) i intelektualnim krugovima u Srbiji ovo pitanje postalo toliko važno da više nisu birana sredstva da se iznudi promena Ustava, ali za nasilje i brutalnost kojom se, na žalost, od jednog trenutka pristupilo ''rešavanju'' problema zaista nema opravdanja. Apsolutno sve je bilo kontraproduktivno, na štetu i jednih i drugih, i cele zemlje. Kako danas izgleda, najviše na štetu samih kosovskih Srba.

Sa svoje strane mogu da kažem da je moje zemlje nestalo i pre nego što se Jugoslavija raspala u ratovima koji su usledili. Izgubila sam tačku oslonca: gde god bih se pojavila osećala sam se kao strano telo. U opštoj histeriji svi su pričali samo o politici i svi su strastveno navijali za svoje. I ne samo na Kosovu. Cela zemlja je bila zahvaćena nacionalističkim virusom. Komunistička opcija je možda sasvim opravdano izgubila istorijsku bitku, ali namesto nje šta se nudilo – samo nacionalizmi. ''Mešanci'' više ni u jednoj sredini nisu bili poželjni ako iz svoga identiteta nisu izbacili ''pogrešan'' sastojak. Ono što sam sa ponosom negovala tolike godine, moja ''mešavina'' koja je bila sav moj život, postala je za kratko vreme u očima većine nešto sramotno, neka mana koju treba sakriti.

SKLANJAM SE

Nisam, srećom, imala ozbiljnijih neprijatnosti, u smislu fizičkih napada ili pretnji. Izgubila sam ''jedino'' tlo pod nogama. Nisam pristala nigde. Nastavila sam da radim, bez naročite volje i motivacije. Moj poslednji mandat pre penzije bio je poslanički u Veću republika Savezne skupštine (još je postojala SFRJ), bila sam u administrativnom odboru te četiri godine, od 1987. do 1991. Odlazak u penziju bio je u tim okolnostima za mene veliko olakšanje. U istom periodu bila sam i predsednica Izdavačkog saveta časopisa ''Nada'', što je bilo veoma zanimljivo i relaksirajuće.

Najstrašnije je bilo to što se antialbansko raspoloženje snažno podsticalo – nikada ranije u javnom govoru tako nešto nije bilo dozvoljeno, nikada ranije se takav šovinizam nije mogao nekažnjeno ispoljavati. Sad je govor mržnje ne samo prolazio bez ikakve osude, već su glavni glasnogovornici bili upravo ugledni javni radnici, pisci, intelektualci

Upravo tih godina desile su mi se privatno neke veoma teške stvari. Najpre mi je 1986. godine umro brat Enver. Samo njegova žena, mlađi brat i ja smo znali da je rak od koga je bolovao metastazirao i da mu je ostalo svega nekoliko meseci života. On nije smeo da zna punu istinu, ne bi prihvatio terapiju, ne bi imao volje da se bori. Ovako, verovao je da će da pobedi, a mi smo ga posećivali svakog dana i bodrili i pretvarali se da verujemo u dobar ishod koliko i on. Užasno je bilo teško gledati ga u oči i lagati da će sve biti u redu, teško koliko i saznanje da nade nema. Njegovu bolest i smrt sam veoma teško podnela. Izgubila sam posle toga svaku volju, tuga za bratom smenjivala se sa depresivnim raspoloženjima, sa strahovima bez imena. Vreme sam provodila najviše u kući. Na moju veliku sreću, iste godine rodila se moja unuka Luna, Goranova i Mašina kćerka. Njeno rođenje dalo je novi impuls životu. Putovanja, sastanci, umor od svega, sve se lakše savladavalo sa saznanjem da ću se sa njom poigrati kad god dođem u Beograd. Posao me više nije zanimao, u onakvoj atmosferi sve što sam želela bilo je da ne skrećem pažnju na sebe, da me ima što manje. Nisam izostajala sa skupštinskih zasedanja, ali se nisam ni isticala. Iskreno, čekala sam da ispunim rok za punu penziju. Potom je, 1988. godine, Toša doživeo srčani infarkt. Morao je da se operiše, ugrađena su mu tri bajpasa u bolnici u Beogradu. Čini mi se da sam sve to teže podnela ja nego on. Onda sam i sama počela da poboljevam, kako već ide sa godinama, anemija, reuma, i konačno operacija žučne kese negde, mislim, devedesete. Zdravstveni razlozi su mi bili dovoljno jako opravdanje što se nigde ne pojavljujem i ni u čemu ne učestvujem. A opet, teško mi je padalo to što sam morala da se povučem i izolujem. Ja koja nisam mogla ni dan bez društva i razgovora, pobegla sam u samoću da se spasem. Vremenom sam izgradila posebnu taktiku bežanja: izabrala sam dve porodice u kojima se o politici i aktuelnim događajima nije govorilo i na smenu sam ih posećivala. Jednom odem kod moje jetrve Jele koja je bila udovica i gajila svoje unuke, drugi put kod daleke rođake koja je zbog bolesti bila gotovo nepokretna. To su bili zatvoreni svetovi koje spoljašnja stvarnost gotovo nije doticala i to mi je odgovaralo. Ponela bih ponude, popila sa njima na miru svoj popodnevni čaj, popričala o zdravlju, deci i vremenu, ništa više, toliko – spasonosno. To su bile moje gotovo jedine dve destinacije. Tošu je to strašno ljutilo. Govorio je: ''Ma od čega, bre, bežiš, niti si ti iskrivila Drinu niti je ti možeš ispraviti''. Bežala sam od političkih diskusija, čak i sa njim, jer to više i nisu bile diskusije. Nacionalna polarizacija je već bila toliko jaka da je postalo skoro nemoguće naći se u mešovitom društvu i pričati o aktuelnoj političkoj situaciji, a pogotovu ne u takvom razgovoru uputiti neku kritiku na račun suprotne strane. Ako bi nešto i započelo završilo bi se ili svađom ili brzim razilaženjem da ne dođe do svađe. Ljudi su se već uveliko razvrstali po nacionalnoj osnovi (bar kod nas u Prištini i u krugovima u kojima sam se ja kretala) tako da su se međusobno družili samo jednonacionalni jednomišljenici. Ja tu nisam imala mesta. Verovatno je bilo i izuzetaka (čast onima koje nisam upoznala), ali ja među svojim poznanicima Albancima nisam srela osobu koja je progovorila nešto protiv albanskog nacionalizma, niti sam među Srbima/Crnogorcima u Prištini poznavala nekog ko nije podržavao Miloševića (govorim o kraju osamdesetih i početku devedesetih godina) – svi su raspravljali samo o ugroženosti sopstvene nacije. Naravno, kosovski Srbi imali su iza sebe ceo državni aparat Srbije, i vojsku i policiju spremnu da brani ugrožene srpske nacionalne interese, što kosovski Albanci naravno nisu imali, i to je bila ogromna, suštinska razlika. Ta razlika je, ja mislim, odsudno i usmerila razvoj događaja na Kosovu u narednoj deceniji.

Čak je i moj muž dobrih nekoliko godina bio naklonjen Miloševićevoj politici. Bio je već u penziji i nije imao načina da to drugačije izrazi nego privatno, u kući i među prijateljima, ako ne aktivno a ono bar kao simpatizer. Imao je, ruku na srce, stalno neke primedbe i mnoge stvari nikako nije odobravao, nacionalizam svakako ne, ali osećalo se da njegova naklonost ide na tu stranu, ako ništa drugo po tome što je Miloševića najmanje psovao – negde do zajma za privredni preporod Srbije, Dafine i hiperinflacije, posle je i on promenio ploču. Čini mi se da je to kod njega bilo najviše iz straha od promena, od uvođenja višepartijskog sistema, što je njemu kao čoveku drugog vremena bilo strano (naročito ga je pogađalo kad je u tim prvim višestranačkim nadmetanjima pominjana mogućnost povratka monarhije, ili ukidanja penzija i drugih privilegija borcima NOB-a), kako god bilo, trebalo mu je dosta vremena da prizna da ''ga je (Miloševića) pogrešno procenio''. Par puta smo se ozbiljno sukobili oko toga, a onda sam shvatila da nam jalove penzionerske rasprave ne samo kvare raspoloženje nego štete i njegovom srcu, pa sam i od toga odustala. U Beogradu bih od Maše pokupila stare brojeve ''Vremena'' i nosila ih kući da na miru pročitam kako misli (i da postoji) neka ''druga Srbija''. To mi je bilo dovoljno.

Didara sa kolegama poslanicima ispred Savezne skupštine: Beograd, početkom osamdesetih

Nakon burnih kosovskih događaja sa kraja osamdesetih i početka devedesetih: mitinga, demonstracija, smena, hapšenja, ukidanja autonomije, pa samoproglašenja Republike, policijskog časa, otpuštanja sa posla itd., nastupaju, kao što je poznato, još dramatičniji događaji u ostatku zemlje. Jedno vreme Kosovo ostaje po strani, dok su u centru interesovanja bili ratovi u Hrvatskoj i Bosni. Deca su sve više vršila pritisak na nas da se preselimo u Beograd. Nama se sa Kosova nije išlo. Priština je bila naš jedini dom, šta bismo mi radili u Beogradu, pogotovu što su i Goran i Suzana sa svojim porodicama tada već živeli u drugim zemljama. Naš argument je bio: ''Za nas na Kosovu nije opasno, kome može da smeta dvoje staraca''. U stvari, nismo hteli da čujemo ono što nam je Goran od samog početka, od famozne Osme sednice, sa zabrinutošću govorio šta će se najverovatnije dogoditi. Naslutio je suštinu celokupne Miloševićeve politike pre mnogih političkih analitičara, o nama da i ne govorim (iako se on politikom nikad nije bavio a mi jesmo), upozoravao nas da se kosovska kriza na kraju neće rešavati drugačije nego silom, da će se tada verovatno i cela zemlja raspasti u ratu, i savetovao nam da se selimo. Mi stvarno nismo verovali u njegove mračne prognoze, čak ni kad je počeo ozbiljan rat u Hrvatskoj. Todoru se tad pogotovu nije moglo reći bilo šta protiv JNA a da ne padne u vatru. Svaki put kad bi nas Goran telefonom pitao planiramo li preseljenje u Beograd, izbegavali smo da odgovorimo direktno, čak smo pokušavali da mu objasnimo kako se njima u inostranstvu sve čini još gorim nego što jeste.

On se nervirao što ništa ne razumemo. Prilikom jednog susreta zaseo je sa nama i počeo izokola o tome kako je u novinama pročitao da je policija izvela neku oružanu akciju u ''albanskom selu od 7000 stanovnika''. Shvatili smo na šta  cilja, pa smo požurili da objasnimo kako su to sporadični incidenti, da će se situacija postepeno smiriti itd. Bilo je to negde krajem devedesetih, kada je do tada relativno mirno stanje – ostavljeno tako "do daljeg", doduše sa hiljadama ljudi otpuštenih sa posla, školama koje su radile po privatnim kućama, povremenim okršajima policije sa manjim naoružanim grupama, ali ipak relativno mirno u odnosu na ratove i razaranja koji su se već desili na drugim stranama – počelo da se pogoršava. Pitao nas je tada Goran – šta mislite, dokle može neka vlast da se održava samo na silu, pomoću vojske i policije? I, šta mislite, koliko će proći dok recimo jedno takvo selo ne ustane na oružani otpor, dok se sve ne pretvori u opštenarodni ustanak? I pitao je, šta mislite, gde još postoji selo od sedam hiljada stanovnika, koja je perspektiva takvih geta bez škola, prodavnica, puteva, komunikacije sa svetom? Ona rastu jedino brojčano, u njima stasavaju generacije kojima budućnost ne obećava ništa i oni će izlaz iz takvog zatvora vrlo brzo potražiti u oružju. To je i jedini put koji im je ostavljen. Biće to, rekao je, cela vojska mladih ljudi koji neće znati ništa drugo osim da pucaju i boriće se fanatično, jer neće imati šta da izgube osim golog života. Naoružaće se i organizovaće se u pravu vojsku, koja će ratovati sa srpskom vojskom i policijom do istrebljenja. Imate li stvarno razloga da ostanete tu i sačekate da se to desi? Ako čekate da dođe do potpunog haosa, bojim se da ćete na kraju bežati sa stvarima u najlon kesi, pred nekom vojskom, zar vam je važno kojom, tako je rekao. Odlično se sećam tih njegovih reči. Tad još nije bilo ni govora o stvaranju OVK, rat na koji je Goran upozoravao izgledao je sasvim nerealno, ali su me te njegove reči naterale da se prvi put stvarno suočim sa mogućim razvojem događaja. Tada smo prvi put i Toša i ja počeli ozbiljno da razmišljamo o odlasku. Setili smo se ''Oluje'' i kolona izbeglica iz Krajine na traktorima (i sa stvarima u najlon kesama!!) koje smo gledali na televiziji. Konačno je i nama bilo jasno da ne smemo da čekamo da iz sopstvene kuće bežimo u nekakvoj koloni.

BEOGRAĐANKA

U Beograd smo se doselili u proleće 1998. godine. Prethodno sam iz ličnih dokumenata morala da izostavim prezime Đorđević, jer je zakon, da bi se sprečilo iseljavanje, zabranjivao Srbima (tj. nealbancima) prodaju nepokretnosti. Sa prezimenom Dukađini mogla sam bez problema da prodam našu kuću u Prištini. Potpuno apsurdno, skinula sam srpsko prezime upravo onda kad bi mi ono moglo dobro doći u Beogradu i doselila se u Beograd kao ''čista'' Albanka upravo onda kad je to i za jednu i za drugu stranu bio apsolutno najnepopularniji mogući izbor. Ali tako se moralo, ništa tu nije, bar za mene, ni moglo da se bira, na kraju krajeva, neka ''moja'' strana više nije ni postojala. Moja porodica i moje najbliže prijateljice podržavale su odluku o odlasku. Niko od njih nije mogao da zna koliko će tek da bude strašno živeti u Prištini, ali slutili su da dolazi još gore i smatrali su da je bolje da odem, kad već imam izbor. Oni ga nisu imali. Čula sam, istina, i neke prezrive komentare svojih sugrađana na to što sam za svoj dom izabrala baš Beograd i baš sada. Otrpela sam potom i po neki prezriv pogled nekih Beograđana (na šalterima, u prodavnicama) kad bi čuli moje ime ili moj akcenat. Ni na jedno ni na drugo nisam bila ravnodušna, ali sam se trudila da ih ignorišem. Stari prijatelji su me prihvatili bez pitanja, a u Beogradu ih je srećom bilo dovoljno.

Od svih razloga da se doselimo u Beograd jedan je ipak bio najvažniji: Maša i Luna su se tu ponovo vratile za stalno, tako smo mogli mnogo češće da se viđamo. Tad se rodio još jedan lep i važan razlog: unuk Noam, Suzanin i Stefanov sin, naša nova velika radost. Beograd je tako postao centar porodičnog okupljanja: Goran i inače dolazi svojoj porodici, Suzana pak dolazi sa svojom porodicom (mi živimo u njenom stanu), i na moju sreću, viđamo se čak češće nego dok smo mi bili u Prištini, a pogotovu češće nego što bismo mogli da smo ostali dole.

Rastala sam se sa rodbinom i prijateljima ne sluteći da je to i poslednji put što smo zajedno. Kratko pošto smo se prilagodili na život u velikom gradu na Kosovu su se sukobi tako razbuktali da je bilo pametnije ne putovati. Nisam htela da dođem u situaciju da se nekom poznaniku na ulici pravdam što sam ''prebegla'', ili da neki saputnik u autobusu (sad su to postale etnički čiste ture, Albanci više nisu putovali za Beograd) počne da me ispituje ko sam i odakle sam. Ranije sam u takvom ćaskanju rado prekraćivala vreme tokom tih pet sati vožnje, ali ranije nisam bila ''drugi''. Upuštanje u takvu vrstu avanture više nije dolazilo u obzir. Bratu sam isto savetovala da ne dolazi u posetu. Onda je došlo NATO bombardovanje, posle kojeg je svako putovanje dole postalo ne samo neuputno nego i nemoguće.

Plašila  sam se da će rat samo pogoršati stvari, ko god proglasio pobedu bila sam ubeđena da ćemo iz njega svi izaći kao gubitnici, a sve što se u ove četiri godine događalo na Kosovu potvrđuje da sam s pravom strahovala. Bar što se tiče one osnovne i meni najvrednije stvari – da Kosovo bude mesto za miran saživot svih njegovih građana

Kako sam se tokom bombardovanja osećala teško mogu da opišem. Podelila sam sudbinu ostalih sugrađana: čekala da zasvira sirena, čekala vesti da čujem šta je gde pogođeno, čekala da dođe struja, čekala da kupim hleb, psovala Amerikance, neustrašivo išla po gradu "nekim poslom" sa Tošom usred uzbune. Podnosila sam užas koji nas je zadesio onako kako se trudila većina ljudi oko mene. Sa ljudima iz svoje okoline delila sam naše zajedničko stradanje. Za stradanje ljudi sa one strane strepela sam u sebi. Meni su tamo ostali najbliža rodbina i prijatelji, kao i mi ovde izloženi NATO bombama iz vazduha, a na zemlji prepušteni na milost i nemilost vojnim i paravojnim formacijama. Svakodnevno sam provodila sate pored telefona pokušavajući da saznam šta mi je sa bratom, sa njegovom porodicom, sa decom drugog brata, sa prijateljima. Oni odande radili su isto. Uspostavljali smo vezu preko Suzane u Parizu ili preko Leke, mog bratanca u Berlinu, okolo naokolo, samo da javimo jedni drugima da smo živi. Moja bratanica Nora, njen muž i deca, na primer, bili su proterani u Makedoniju. Srećom, našli su smeštaj u Tetovu, u nekoj porodici, gde su proveli četiri meseca. Danima niko nije znao ni gde su ni jesu li živi. U njihov stan u Prištini upali su naoružani uniformisani ljudi i naredili da svi za pet minuta napuste stan. Ispred zgrade je već bila gužva. Tada je neko pokušao da izdvoji i povede njenog muža, ali je odustao kada je Dea, njihova kćerkica, zgrabila oca, čvrsto ga zagrlila i počela da plače na sav glas. To ga je najverovatnije spasilo, jer izgleda da u toj opštoj gužvi i haosu koji je bio ispred zgrade nije sve moglo da se odvija po planu. Za ovo sam saznala kasnije, kada se Nora sa porodicom vratila u Prištinu. A o svemu tome nisam imala s kim da pričam u Beogradu, koga bi se u ratnim i poratnim okolnostima ticala sudbina ''neprijatelja'', makar i ovakvih kakva je Norina porodica. A kako i da pričam, i deca tih ljudi stradala su na drugi način: neki su odvedeni da ratuju, neki bežali u inostranstvo, neki provodili noći po skloništima, niko tu nije bio pošteđen. Sličnih priča i sudbina bilo je već bezbroj i po Bosni i Hercegovini i po Hrvatskoj. Kako sam se u tim uslovima osećala mislim da do kraja mogu razumeti samo oni sa sličnom nesretnom kombinacijom porekla, rodbinskih veza i identiteta. Plašila  sam se da će rat samo pogoršati stvari, ko god proglasio pobedu bila sam ubeđena da ćemo iz njega svi izaći kao gubitnici, a sve što se u ove četiri godine događalo na Kosovu potvrđuje da sam s pravom strahovala. Bar što se tiče one osnovne i meni najvrednije stvari – da Kosovo bude mesto za miran saživot svih njegovih građana. To osnovno tkivo je pocepano i mislim da će se svi ''krojači'', a pogotovu međunarodne snage koje imaju mandat da tom nesretnom mestu na planeti obezbede mir i red, dobro namučiti dok ga ponovo ne zakrpe.

Za ovih šest godina nikada nisam bila u Prištini. U ovom trenutku ne znam ni da li ću ikada više otići tamo. Čujem se telefonom sa mojima i sa nekim prijateljicama, važno mi je da znam kako su, a za više od toga nisam u stanju. Ponekad poželim da mogu ponovo da prošetam Prizrenom – makar tajno, pod feredžom, da me niko ne prepozna, kao nekada, ali se brzo otreznim, znam da to više nije moguće. Zamenila sam Kaljaju Kalemegdanom i nije loše – nije isto, ali ionako ništa više nije isto. Posle svega mogu da kažem da mi mnogo znači to što su, uprkos svim pokidanim međunacionalnim odnosima, bar naše rodbinske veze i neka dugogodišnja prijateljstva ostali nedirnuti. Moja deca i deca moje braće, i prijatelji koje su imali od malih nogu, i njihova deca, uspeli su da ostanu iznad mržnje kojom smo svi bili godinama trovani. Verovatno i ne znaju koliko sam im zahvalna zbog toga što su sve vreme održavali redovnu komunikaciju. Čvrsto verujem da nisu sasvim usamljeni, čak sam i čula za druge slične primere i to me ispunjava nadom da nije sve nepovratno izmenjeno i prekinuto, da se (čak i na Kosovu!) ponovo može živeti zajedno, valjda unutar nekakve multietničke i multikulturne Evrope. Samo to tada više neće biti moja priča, nego, nadam se, neka lepša i sretnija priča mojih i svih naših unuka.

(Kraj feljtona)

Oceni 4