Po izboru Monitora
film

Dunkirk, film koji se zapravo više bavi strahotom i preživljavanjem nego ratovanjem kao takvim

Photo: bhmpics

Naj-filmovi 2017. godine

No dobro, redovni repertoar je takav kakav je, ali su veliki festivali (Cannes, Berlin, Sundance, Venecija, Rotterdam, Toronto) odradili svoje i njihov se program počeo kapilarno širiti prvo po brojnim lokalnim festivalima, pa onda po ne uvek najažurnijoj, ali u suštini solidno razgranatoj mreži gradskih i art-kina.

Malo upozorenje, dragi čitaoče: filmski kritičar je profesionalno deformiran da mora biti ažurniji i od toga, pa će neki filmovi sa liste postati aktuelni tek u predstojećim mesecima, a neki će, kako stvari stoje, temeljito zaobići hrvatska platna. U svakom slučaju, sretne i filmske praznike ti želim, te puno zabave u čitanju ove liste.

TOP 10

10. Hagazussa

U red onih što će zaobići hrvatska kina verovatno spada i ovaj austrijski psihološki “period piece” horor, što je šteta jer je reč o jednom od filmova koji mogu iz temelja promeniti sliku evropskog horora. Ovde nema žanrovskih obrazaca koji se recikliraju, već mladi autor u nekoliko poglavlja metodično priča priču o veštici ili “veštici” u zabačenom tirolskom selu u 15. stoleću. Etiketa evropskog pandana filma The Witch koji je završio na prošlogodišnjoj listi donekle stoji, ali Hagazussa nije film koji se pre svega bavi paradigmom, već ju alterira sa hororom izolacije, usamljenosti i mentalne bolesti.

9. Dunkirk

Operacija spasavanja savezničkih trupa u Dunkirku uveliko je uticala na daljnji tok Drugog svetskog rata, možda čak i presudno kada se pogleda angažman britanskih i kasnije američkih snaga od Afrike, preko Italije do Normandije. Christopher Nolan je taj poduhvat pretočio u jedan inteligentan, visceralan, istehniciran i drugačiji film koji se zapravo više bavi strahotom i preživljavanjem nego ratovanjem kao takvim. Može mu se ponešto i zameriti, ali to svakako nije manjak hrabrosti.

8. Good Time

Postoje filmovi koji pogađaju duh vremena i Good Time je jedan od njih. Van konteksta “ovde i sada”, ovo bi bio svejedno vrlo dobar film, ali bi mu glave došla "sprinterska logika" koja filmu uzrokuje probleme sa ritmom i pad u tempu od sredine prema kraju od kojih se film može nekako izvući, ali ne i sasvim oporaviti. Međutim, iz vizije i pera braće Safdie koji sjajno poznaju ulični milje New Yorka, fantastično uslikan i odglumljen kako od strane Roberta Pattinsona koji u glavnoj ulozi kanalizira energiju mladog Ala Pacina, tako i od strane brojnih epizodista, profesionalnih glumaca, kakti poznatih ličnosti i kompletnih naturščika, Good Time pogađa esenciju Trumpove Amerike, atavistički rasizam i "dog eat dog" filozofiju preživljavanja, pa se zato našao na ovoj listi.

7. The Florida Project

Američkom marginom bavi se i Sean Baker u svim svojim filmovima, bilo da je reč o ilegalnim imigrantima, porno-zvezdama pred zastojem u karijeri ili transrodnim prostitutkama. The Florida Project je njegov najkompletniji film do sada, prvi u kojem osim naturščika i polu-profesionalaca igraju i poznati glumci i koji se temelji na oštrim kontrastima. Recimo relativno bezbrižno odrastanje puno dečijih ne uvek nevinih spački nasuprot svakodnevnoj brizi odraslih za puko preživljavanje i Disney World na Floridi kao nedostupna fantazija radničkoj sirotinji koja živi u ušljivim motelima u "komercijalnoj zoni" narečenog zabavnog parka. Baker tu pritom ne romantizira i ne štedi nikoga, deca nisu nevini anđelčići, niti su njihovi roditelji naročito dobre osobe sami po sebi, ali poručuje da je sistem svejedno namešten.

6. The Square

Dok su stečene tekovine poput socijalne države i društva solidarnosti iz godine u godinu na sve većem udaru, određeni slojevi žive u svojim balonima i to selektivno primećuju kada im treba i za šta im treba, a da nikad ne izlaze iz svoje zone ugodnosti. Na primer, svet visoke umetnosti koji Ruben Östlund u svom filmu The Square uzima na tapet i izvrće u najboljoj Monty Python maniri "očekujte neočekivano" sa žaokom svog zemljaka Roya Andersona koja se krije ispod nivoa tog bizarnog humora. Međutim, to je tek jedan deo priče o The Square. Drugi je rasprava o savršenom, savremenom, nenasilnom švedskom muškarcu rastrgnutom između kukavičluka, neodlučnosti, preterivanja i griže savesti kada reši da jednom takav ne bude i da uzme stvar u svoje ruke u čemu se autor vraća na svoj prethodni film The Turist. Štos sa ovogodišnjim dobitnikom Zlatne Palme u Cannesu je što, i pored par grešaka, uspeva da te dve velike i kompleksne teme spoji u jedan zaokružen film.

5. The Party

Do sada najkomunikativniji film britanske autorice Sally Potter i najbolji "film svađe" još od naslova Carnage Romana Polanskog, The Party vrlo vešto balansira humor, emocionalnu dramu i političku satiru u formatu od 71 minute, od "godardovskog" citata žene s pištoljem na početku do istog kadra na kraju. A na tapetu su razne stvari: političari raznih profila, salonska levica koja uništava vlastite ideje, intelektualna jalovost, bankarska pohlepa, materinstvo, gresi i uspesi prošlih generacija, pa i prijateljstvo kao takvo. Ovaj film će vam obogatiti arsenal uvreda koje ćete moći ispaliti ako se nađete u prilici da sa nekim zapodenete visokoprofilnu svađu.

4. Dubina dva

Tehnički, ovo je jedan od "repova" iz prošle godine, ali je tek pri kraju duge, iscrpljujuće festivalske turneje ovaj dokumentarac Ognjena Glavonića prikazan i na Zagreb Doxu. Tema – nimalo prijatna, zločini nad albanskim civilima na Kosovu, hladnjače sa leševima koje isplivavaju iz Dunava na drugom kraju zemlje, masovne grobnice u Batajnici kraj Beograda. Način obrade – izniman, faktografski hladne naracije preuzete sa raznih stenograma sa raznih suđenja za ratne zločine povezane sa današnjom slikom lokacija o kojima se govori. Krajnji rezultat – knedla u grlu i šamarčina od koje zvoni u ušima. Dubina dva je rekvijem za žrtve i šaka u oko krvnicima.

3. 1945

11.08.1945. Na Nagasaki je bačena atomska bomba, a u neimenovano mađarsko selo baš na dan venčanja gazdinog smotanog sina je upravo pristigao vlak i iz njega su izašla dvojica Židova, otac i sin, sa sobom noseći kofer. U sat i nešto vremena koliko traje šetnja od železničke stanice do sela u "realnom vremenu" situacija se zagreva do tačke ključanja i svako je prinuđen da se suoči sa svojim nepočinstvima u ovom artističkom, vrućem, crno-belom panonskom westernu bez konja i kauboja, ali sa fašistima, komunistima i drugim oportunistima. Ništa u ranijem radu Ferenca Töröka nije govorilo da on u sebi ima ovakav film, a premijera istog u okviru berlinskog programa Panorama ga je, nažalost, ostavila ispod radara festivala u Hrvatskoj.

2. Krotkaya / A Gentle Creature

Ukrajinski dokumentarista Sergej Loznitsa ima običaj da ponekad napravi izlet u igrani film, ali ovde je prevazišao samog sebe koristeći literarni predložak Dostojevskog samo kao ishodište i fikciju kao sredstvo da raskrinka ono što se "iza železne zavese" u Putinovom zabavnom parku događa danas. Naravno, ceo film je snimljen u širokoj evropskoj koprodukciji na lokacijama u Latviji, ali ovako bi, sa sve onim sumanutim izletom u fantastiku, o današnjoj Rusiji pisao Dostojevski. Definitivno najruskiji film godine.

1. Three Billboards Outside Ebbing, Missouri

Najbolje iz Hollywooda, barem kada je reč o godini na izmaku. Martin McDonagh nam priča priču o zločinu i izostatku kazne i plete socijalni pejzaž “small town Americane” sa svim svojim ludaštvima, čudaštvima, zlobom i ljudskošću. Osim što uspeva da zamuti granicu između ljudskosti monstruma i monstruoznosti ljudi, McDonagh prelazi jednu drugu granicu, onu između smešnog i strašnog gde jedno smenjuje drugo iz trenutka u trenutak, često u istoj sceni, često scenu za scenom. Nekom manje samouverenom reditelju bi takav štos propao već u prvom pokušaju, ali njemu to uspeva svaki put u filmu što samo povećava efekat i komičnog, pa makar na najcrnji mogući način, kao i onog strašnog. Tako nešto je uspevalo samo Tarantinu na početku karijere i braći Coen u trenucima zrelosti. Dovraga, prolazi mu čak i čitanje 3 (i slovima TRI) pisma samoubice u toku filma. Prolazi mu čak i da sociopatu opravda time da je jadan, glup i neshvaćen. Zaista briljantan film.

Plus (iliti blizu prvih deset, van nekog određenog reda):

- Baby Driver kao najzabavniji film godine ako mu date malo poverenja i prihvatite čudesni svet Edgara Wrighta

- My Happy Family kao film koji aktuelnoj i večitoj temi položaja žene u društvu prilazi na jedan drugačiji, humoran način

- Loveless kao vokalna kritika društva u kojem je ljubav nemoguća misija

- Kratki Izlet kao najbolji hrvatski film

- Raw kao najbolji body horor godine

- Araby jer takve filmove više ne prave, uglavnom

- On Body and Soul jer su za ljubav ponekad potrebni samo čudni ljudi i neočekivana mesta

- Golden Exits jer ponekad valja snimiti film o običnim ljudima koji zapravo ne rade ništa

- Under the Shadow kao najbolji primerak žanrovske egzotike sa izrazitom političkom notom pride.

*Tekst sa Monitora prenosimo sa dozvolom glavnog urednika i autora. Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

Oceni 5