Romani Radomira Konstantinovića
Radomir Konstantinović

Photo: Wiki

Nevinost zveri

Hoću da govorim o romanima Radomira Konstantinovića. Saznanja koja su tokom poluveka iza nas revolucionisala tekuću sliku svemira omogućila su da čovek sam sebe dublje sagleda, sebe i društvene promene na tekućoj traci zbivanja; to znači i porast etatizma, pojavu  fabrika smrti u sve koncentracionskijem svetu, užase sveuništavajućih ratova u senci osvajanja nuklearne energije. A sve to, u krupnim linijama uočeno, čini gotovo infantilnom jetku satiru Džeka Londona i pretvara njegovu Gvozdenu petu, s početka ovog stoleća, u idealizovanu skicu onog što se već zbilo pre dvadeset godina. Isto tako i Orvelova korozivna vizija 1984, mada napisana 1948, kasni za događajima i nije u stanju  da nam iole istinitije sugeriše sve novo i zlo što  razara, mori i čini da ne može više da se živi, piše  onako kako se pisalo onda kad je pisce i čitaoce zadovoljavala i umirivala slika stvari koju bi autor snimio svojom nevinom i naivnom kamerom marke odraz stvarnosti. To je bilo davno, tako davno, čekajte, negde pre stotinak godina, u vreme Balzaka i Kulina Bana.

Bez obzira na intenzitet užasa s kojim nas realnosti tog života gone da se borimo za taj jedan naš svet mira, neuhvaćen u klešta antagonističkih blokova, veliki broj umetnika danas živi pod pritiskom  opsesija o surovosti oko sebe. Nije čudo što onda oni ne mogu ništa drugo da izražavaju doli to svoje očajanje pred životom koji se dekomponuje pred njihovim od užasa iskolačenim očima. Oni i neće drugo da saopšte negoli te iskolačene oči, ta od straha otvorena  usta, to totalno premiranje sa srcem koje zgrčeno ne kuca. Koliko to traje? Trenutak? Ne više možda. Ali i trenutak je od tkiva večnosti, kao što je ona, večnost, dok života ima, sva od samih trenutaka.

Da bi izrazili to u beskraj produženo magnovenje, da bi ga saopštili, pisci se ne mogu zadovoljiti brzom fotomatonskom fotografijom. Bez obzira koliko će to trajati, trenutak o kom je reč obeležava ceo život svojim paničnim bojama života ugroženog u njegovoj biološkoj supstanci.

Znamo da pod pritiskom odgovarajućeg broja atmosfera elementi menjaju svoja agregatna stanja i svoju gravitacionu prirodu. Ne samo oni. Sve. Normalno ljudsko junaštvo prestaje da biva domen normalnog ljudskog ponašanja u podnožju atomske pečurke. Nasrnuti na nj i, literarno govoreći, praviti publicistiku? Ubeđivati one koji nisu svesni opasnosti užasa koji nam prete?

To su učinili u razmaku od pedeset godina London i Orvel. Pokazalo se književno neadekvatno i nedovoljno. Zaustaviti vreme minucioznom aparaturom prustovske analize, pobeći iz njega? Urađeno. Džojsovski zaroniti u podsvest, zahvatiti u iracionalno i pokušati da se racionalno osmisli svaka njegova pregršt u slavu boga, koji nije stvorio svet da bi ljudi od nevinosti učinili bezvrednost? Iluzorno, učinjeno. Dokazati prvom polovinom Stranca ne samo apsurdnost drugog dela te knjižice nego i apsurdnost samog života? Kami je svog Nobela zaslužio više svojim prokolonskim držanjem u alžirskoj krizi negoli vrednošću svog dela. Pa šta? Egzistencijalizam Sartrov? Ili da pređemo okean i da, u naoko prekjučerašnjoj realistički pravljenoj Stajnbekovoj noveli Miševi i ljudi uočimo preteču literature kakvu nam danas nude Beket, Jonesko i Adamov, dokazujući ne više tragičnu i bezizlaznu apsurdnost sveta, već obratno; slikajući apsurdne, neodržive prilike, oni kao da žele da nas pozovu da učinimo nužni napor kako bismo se oslobodili te namerno neživotno kretenizirane klime u kojoj je nemoguće normalno opstati. Da bi se izišlo iz nje.

Oprostite ako mislite da sam zaboravio ono što sam na početku obećao. Ali R. Konstantinović je pisac koji tako bezobzirno prekida sa ionako nejakom tradicijom našeg romana da mu pretke ne možemo tražiti ni kod Skerlića, pa niti u jednoj od savremenih panorama zapadne ili istočne, severne ili južne literature; ipak ih donekle možemo uočiti u neprilikama dana i u pokušajima nekih od maločas imenovanih savremenika da izgovore, svako na svoj način, svoj protest protiv rata. Prošlog ili sledećeg. Svejedno.

Jer rat je rečeni ili nerečeni sistem koordinata u kojima se zbivaju Konstantinovićevi romani. A rat je danas svetski, sveljudski, iako angažuje ljude svrstane u nacije i nadnacionalne blokove. (Možda su se svi mogući ratovi emotivno za ovog pisca već dogodili u jednom detinjem košmaru u okupiranom Beogradu, možda u času kad je video obešene ljude na Terazijama, video ih sam ili samo čuo da su Nemci obesili žive ljude o bandere nasred trotoara i da drugi ljudi sede pod njima na terasi poslastičarnice Difranka i ravnodušno jedu sladoled; možda je tad, s detinje akutnom nevinošću, osetio vanpojmovno ono što zovemo ugroženošću čovečanstva u njegovoj biološkoj supstanci; i možda je tada počelo to panično putovanje korenima svega skrivenog, smerom u predrođenje i preko tog uterinstva van kompleksa, onoj strasnoj eholaliji u romanu Daj nam danas.) Rat je, rekao bih, opšta, sveljudska klima koja objašnjava zašto se R. Konstantinović u Daj nam danas toliko zadržava na toj eholaliji u korenu jedne vrste toka misli (ima ih tri milijarde, biće ih 800 milijardi), zašto, dakle, jednim sistemom asocijacije po zvuku pokušava da ispriča priču o malom, jadnom Folksdojčeru koji se ubija iz solidarnosti prema onima koje njegovi sunarodnici zlostavljaju i ubijaju.

Taj tramvajdžija E. Kraus nije samo zaglušen detonacijama šestoaprilskih bombi. Mada bi i to bilo dovoljno da se razume zvučna opsesija tog prvog Konstantinovićevog romana. Ali ima još ponešto. Svet u ko,e se, u ratu koji ne prestaje, živi,neživotan je, i on, refleksna, kao ruka upo se trgne divlje, grčevito i neuslovljeno kad se opeče, i taj tramvajdžija neuslovljeno i refleksno beži iz sveta u kome mu sumporne i razorne bombe sažižu i ruku i misao i dušu. Kuda beži? Povlači se unazad, u korene, sebi, kuda bi drugde? S površine svesti što materijalizuje i omeđuje povlači se jednim spontanim zaštićujućim pokretom celog bića, u svest neomeđenu predmetnošću, u toku svesti što teče slobodno od spoljnih uslova ispod njihove površine, tamo gde mu se čini da se još jedino i može opstati u dosluhu sa smislom ili besmislom same supstance što život čini življenjem, tj. osećanjem i mišljenjem. Jasno, ne na spratu helensko-mediteranskih silogizama. To je gornji, brzi, još nenadmašeni nivo logičkog zaključivanja. Ali nije pretpostavka, nego naučno utvrđena činjenica (Frezer, Malinovski, Levi Bril, Kunov) da i misao ima svoje superponirane slojeve i da, opečen na gornjem, čovek želi da se vrati, makar i rušeći se niz filogenetsku stazu, na niže planove, recimo na plan jedne prelogične misli i jednog primitivnog mentaliteta, i još niže, do praiskonskih asocijativnih tokova, tih predmisaonih melodija bez reči, gde je sve zvuk, ili gde je, uslovno uzeto, kao u Mišolovci, drugom Konstantinovićevom romanu, izjednačena vrednost realnog podatka sa tzv.realnošću njegovog asocijativnog objekta, svejedno da li po sličnosti ili po suprotnosti. Jer, sa razine jedne nepragmatistički razigrane misli, može biti svejedno obuhvata li ona predmet ili snom deformisanu sliku tog predmeta. Obe tu imaju jednaku materijalnu nabijenost. U svakom slučaju, životna praksa ostaje krajnji sudija. Ali kod Konstantinovića pobude nisu spekulativne nego književne, a romani koje pravi nose jedan određeni optužujući prizvuk: na šta smo se sveli! On ne može da opiše spolja registrovano zaprepašćenje, onaj iskolačeni pogled ispred poluotvorenih usta, zabezeknutost izazvanu violentnim užasom koji prethodi ulasku na scenu njegovih lica, nego - i to je novina ne samo u našoj literaturi u kojoj on preteča nema - večno magnovenje tog zaprepašćenja sagledanog iznutra, i čovekove refleksne pokrete naniže, uslovljene a vršene ugroženom energijom samoodržanja.  (Jer rat ne ostavlja samo leševe za sobom, on i preživele degradira, goneći ih da budu još uvek ono što čovek više nije.)

U književnosti, u onoj dobroj, knjige nemaju jedan jedini zadatak, i Konstantinovićevo j'accuse daleko je od toga da iscrpe sve intencije autora. Ako se zadržavam toliko na antiratnom karakteru kao jednoj od opsesionalnih vrednosti njegovog pisanja, činim to zato što je i on, prirodno, od onih naših književnika koji ne prolaze dobro ni kod one grupe kritičara što, hteli to ili ne, stoje na pozicijama ždanovske publicističke koncepcije primene umetnosti na taktičke zadatke dnevne politike (čime se, uzgred budi rečeno, falsifikuju intencije Lenjinovog članka O partijskoj literaturi), ali ne prolazi on mnogo bolje ni kod onih naših recenzenata i esejista koji, kunući se na rečima u moderne postupke, u praksi još uvek ostaju ljubitelji prvo transmisione iskustvenosti jedne, recimo, gospođe Bovari, zajedno sa savršenim načinom na koji je Flober ispričao avanture njenog nesavršenstva. Hoću da kažem da Konstantinovića prećutkuju kad ne napadaju.

Ne volim polutanstva, ne volim bezdušne pomirljivosti, ne volim »moj naklon, čaršijo, na sve strane«. Na odlučnost i otvorenost kojom se Konstantinović opredelio za traženja, mislim da treba odgovoriti. I otvoreno, bez predrasuda prići nađenom. Pogotovo kad je u pitanju pisac koji se satanski lišava svih uobičajenih atraktivnosti, mameći nas neprivlačnim na izgled korenima misli i doživljaja koje sugerira nemogućna situacija zadata biću dužnom da je reši, a s njom i nerešivu jednačinu života teško bolesnog od smrti koju čovek nanosi čoveku.

Hoću da kažem: autor Daj nam danas, Mišolovke i Čistih i prljavih od onih je koji ne kriju svoju moralističku tendencioznost ni svoju puritansku strogost prema sebi, jedan je od profesionalaca, u nas retko spremnih da svojoj istini žrtvuju sve komocije uspeha postignutog nizdlakim glađenjem ukusa na snazi. Povode za to prećutkivanje od strane naše manje ili više književno defektne kritike ne treba tražiti samo u situaciji naše književne podeljenosti, u njenoj nestručnosti, neažurnosti ni lenosti što je karakteriše, nego i u onom što bih nazvao ograničenošću roda neanalitičke logike, koju gotovo uopšteno negujemo. Kritičari nisu kod nas u literaturi ono što u razvijenijim sredinama počinju da bivaju, to jest ono što su odvajkada režiseri u teatru, mislim - stručnjaci pozvani da interpretiraju dela. Ne. Oni se ovde iscrpljuju još uvek u besprizivno smešnim sudovima i ni u čem drugom. I jasno, dela koja su bitno nova, izlazeći iz okvira lestvica vrednosti kojima se kritičari služe da bi uradili ono što loše rade, ne mogu ni da očekuju treće sem psovki ili ćutnje. Nemajući medija poređenja, kritičari nemaju šta da iznesu i osude. O delu koje ne liči ni na jedno još poznato, ili koje ne može da se svede na nešto što im je poznato, ne znaju ništa da kažu. Slučaj kritičara i R. Konstantinovića.

Ipak, uveren sam da će o trećem njegovom romanu Čisti i prljavi i naša kritika nešto reći. Imaju pre svega dve ranije njegove knjige. Ova ih poslednja nastavlja, pričajući opet jednu unutrašnju ratnu grozu. Temperature na kojima vru životi lica Konstantinovićevog poslednjeg romana nisu manje od onih iz ranijih. Od onih koje u svetu fizičkih fenomena dovode do skoka iz jednog agregatnog stanja u drugo do pretvaranja vode u paru, rudače u liv. Pritisci koji ugrožavaju biološku supstancu društva dovode (uprkos želji svakog lica u Čistim i prljavim da se zadrži u granicama jednog totalnog morala i apsolutne odgovornosti pred sopstvenim kategoričnim imperativima) do potpunog dekomponovanja ne samo svih superstrukturalnih moralnih činilaca nego i do isparenja svih normalnih odnosa u okviru jednoga roda, jedne porodice. Lica su ograničena na rodske odnose, ali oni, ti odnosi, deformišu se, nestaju, preobraćaju se pod pritiskom straha u nešto što, razarajući sve moralne normative, pretvara ljubav u mržnju, nežnost u surovost, saosećanje u zluradost. No i ta mržnja, kao i te surovosti i zluradosti, ma koliko po sebi protivni polaznim težnjama ličnosti ponetih željom za nekim apsolutnim ako ne i apsolutnim moralom, stiču u ovoj knizi neobičnu nevinost, rekao bih, nevinost zveri, zveri koje ne vrše zločin kad ubijaju nezaštićene i slabije, jer se tim ubistvom hrane i održavaku.

Denuncijacija, izdaja ili ubistvo postaju uslovi održanja u uslovima koje pretpostavlja osnovni motiv Čistih i prljavih. Bića se, tako lišena mogućnosti za prave odnose, svode na sopstvene fantome, tačnije na monade nesposobne da nateraju druge da ih pojme jer sve su uplašene, gladne, žedne, svedene na najelementarnije nagone. Već ta klima upućuje, logičnije no i u jednom slučaju meni dosad poznatom, na misao o potpunoj opravdanosti Konstatinovićevog postupka, nearbitrarno fiksiranog na govor prelogičnih zona, gde se i motiv i ponašanje, i ono što njegovi junaci osećaju i misle, divno totaliziraju sa njihovim situacijama.

Dekomponovani su svi odnosi: »zahvaljujući« osećanju rata: niko nikog više ne voli. Ali svođenje karakterističnih crta ličnosti na porodične relacije nije otud. Ta konotacija treba da indicira opštu degradaciju bića sa nivoa kompletnijih racionalno-društvenih ličnosti na razinu egzistencije kakva se javlja u osnovnoj jedinici rodovske grupe u kojoj su nediferencirane još individualisti samo funkcije odnosa datih redosledom rođenja. A to je dosledno sprovedeno (kod R. Konstantinovića nedostatak nedoslednosti nužan je i znači kvalitet) i devalvira diskurzivnost sa sprata logike na sprat asocijativnog pričanja, što je, u ovom slučaju, valer drukčije vrste negoli kod Beketa. Fabula Čistih i prljavih je prevashodno uslovljena društvenom situacijom (sa svim što ona implicira na crti superponiranih slojeva svesti). Prema tome, nivo asocijativnog pričanja takve društvenošću uslovljene fabule svedoči o užasu koji je naterao Konstantinovićeve ljude da se survaju na polazna prelogičko mišljenje i skoro animalno delovanje, uprkos izvesnim i ovlaš nabačenim tragovima drugih, viših slojeva rezonovanja. Neko, naivan ili ne, ali nepametan svakako, može da pita: zar je strah ono što nas obeležava?

Rekao sam da je Konstantinović tendenciozan pisac. Tendenciozan u onom ne publicističkom već kreativnom smislu u kom to umetnici mogu da budu ostajući umetnici, tj. ljudi koji pričaju priče. Zaključke treba da izvlačimo i mi da se na osnovu njih opredeljujemo. Pikaso je nalikao svoju Gerniku. Njenu je poruku, sticajem prilika, sažeo u odgovor onom nemačkom ofnciru koji je, ulazeći mu u stan, izvadio iz svog džepa reprodukciju Gernike i upitao, možete zamisliti s kakvim ljubaznim osmehom: »VI«? Hteo je da, neporučujući se, kaže kako zna da govori s autorom slike koju je, recimo, voleo ili, što je verovatnije, mrzeo.  »Ne ja!« - odgovorio je Pikaso - »Vi!« Nemam običaj da anegdotama dokazujem svoje teze. Ali raspravljam s onima koji, zato što su na nivou anegdota i pričica, mogu da zamere Konstantinoviću što priča užasne situacije i ljude razbijene u moralnu paramparčad. Slično Pikasou, mogao bi i on da odgovornost za to baci na one koji izazivaju rascep i dekompoziciju ljudskog života, ne na sebe koji prepričava jedno stanje stvari.

Ne mislim da ikog kapacitiram ciframa i statističkim podacima o malom broju heroja u odnosu na neheroje, jer se knjire R. Konstantinovića ne bave slikanjem neheroja i neherojskog kao određene kategorije ljudi i određenih stanja; one izražavaju jednu odrećenu psihološku mogućnost čovekovu, i ne staju tu, već se javljaju ne jedino kao antiratne optužbe nego i kao studiozne psihološke analize situacije još uvek bespomoćnog čovečanstva, koje živi nod pretnjom uništenja stroncijumom što se nevidljivo dimi nad nama posle svake eksperimentalne eksplozije. Da ne govorim o neuklonjenoj još uvek opasnosti da se uporno produžavano hladnoratno zločinjenje nad ljudskim rodom pretvori u sevanje nuklearnih bombi ne više samo nad probnim rezervatima.

Vratimo se literaturi. Mislim da je R. Konstantinović, pričajući nam svoje društvene, ratne ali i nevojničke, neratujuće fabule civila, dakle, staraca, žena i dece, ali i muškaraca, vojnika, došao do jedne vrste sinteze koja, ujedinjujući gornji svesni tok akcionog zbivanja (s implicitno dejstvujućim logičkim mišljenjem) i najdonji, podsvesni, tačnije predsvesni, hoće da pokrene celokupnu ljudsku prirodu i angažuje njen psihički totalitet

Uprkos nedovolnjoj sinhronizaciji nužno usporenih ritmova u kojima se odvija radnja, i onih, mnogo živahnijih, čitaočeve percepcije fabule (reč je o autoru koji je dosad mnogo lakše ubedio sve u svoj talenat negoli jedan deo svojih čitalaca u mogućnosti ritma i postupka kojima se služi), ja sam bar bio i ostao ubeđen da su romani R. Konstantinovića, svaki na svoj način, jedna od najznačajnijih književnih potvrda njegovih polaznih teza i, što je bitnije, zreli i veliki rezultati naše literature. Potvrde njenog puta i jedan od izraza njene originalnosti i veličine.

1958.

(Iz knjige “Pristojnosti”, Sabrana dela Oskara Daviča, Prosveta/Svjetlost, 1969)

Oceni 5