Danak u krvi
Otoma 01 S

Photo: wikimedia.org

O turskom poroku

U članku se iznose istorijski podaci o trgovini dečacima kao robljem u Otomanskom carstvu u periodu od 14. veka pa sve do u moderno doba, sa osvrtima na metode obuke dečaka koji su bili predodređeni za rad u bordelima. Antropološke i folklorne napomene priložene su i sa grčke i sa turske strane, odnosno iznose se njihova različita viđenja istorijskih fenomena kao što je „danak u krvi" itd. Čini se da su turski običaji bili bliži rimskoj nego starogrčkoj praksi, premda se zna da je između takvih dečaka i njihovih otmičara ili kupaca postojala izvesna privrženost.

I

I najnepristrasnijim naučnicima je teško da pišu o savremenim Grcima na način koji je Turcima po volji, ili o Turcima na način koji je po volji Grcima. Ovo moramo istaći na samom početku, jer mnogo toga što na Zapadu znamo o turskoj Ijubavi prema dečacima, o Turcima su pisali njihovi grčki neprijatelji. Moramo krenuti od priznanja da su Turci bili surovi i opaki vojnici. Ne možemo zaboraviti turski pokolj nad više od milion Jermena tokom Prvog svetskog rata. Ne možemo zaboraviti vekove grčke patnje pod Turcima koji su osvojili Vizantijsko carstvo, poharali grčke gradove i orobili njihove žitelje. Grci su, stoga, bili podstaknuti da pišu užasne priče o Turcima, sve u cilju pridobijanja zapadnjačke pomoći i s nadom u oslobođenje od turskih gospodara. Izveštavajući o turskim pedofilskim ispadima, Grci su tužili zbog nečega za šta su i sami mogli biti optuženi. Međutim, naklonost zapadnoevropskih naroda mogli su pridobiti govoreći istinu, mada pritom preterujući. Jer još od vremena kada su osvajanja Rimskog carstva bila na svome vrhuncu, verovatno nigde nije bilo vojske koja je silovala decu, a naročito dečake, u meri u kojoj su to činili Turci. Najmanje 8.000 austrijskih dečaka, tokom opsade Beča uzetih za turske katamite, masakrirano je pošto je opsada obustavljena.

Vartolomej Đorđević (1510-1566) napisao je dva dokumenta o svom iskustvu u turskom zatočeništvu. Trinaest puta je bio rob, čak sedam puta preprodavan. Daje rečit opis marširanja dečjeg roblja sa evropskih bojišta put Turske. Kupci robova išli su za vojskom, svaki preprodavac goneći 50-60 dece, sapetih ruku i nogu, pešice u Tursku. Uveče je, piše, bilo teško podneti jecaje i suze dečaka odabranog da, za tu noć, istrpi pohotljivost trgovca robljem. Čak i oni uzrasta od svega 7 godina nisu se mogli zaštititi od zlostavljanja, osim 10% onih najlepših, namenjenih sultanu na dar.  Od njih je vladar vršio odabir za sopstvena „protivprirodna zadovoljstva"; ostali su poklanjani prijateljima, davani u kuće koje su se bavile muškom prostitucijom ili su prodavani na pijacama. Neki istoričari su mišljenja da je Bajazit I (1360- 1403) otkrio čari užitka sa dečacima, te je razaslao svoje vojnike diljem osvojenih prostranstava da pronađu najkrasnije mladiće za njegov harem. Po njegovom primeru, običaj seksualnog uzimanja dečaka raširio se u vojsci, među državnim zvaničnicima i plemstvom. Jedan od razloga zbog kojih su Turci nastavili sa svojim osvajačkim vojevanjem, pa čak ga i proširili, navodno je bio taj da bi se nastavilo sa dobavljanjem mladih dečaka - posebno lepe, vrlo tražene evropske dece. Ovo je, više nego bilo šta drugo, doprinelo mržnji Evropljana prema Turcima.

Mehmed II, osvajač Carigrada, opisan je kao „ozloglašeni dečkoljubac". Da bi podstakao svoje vojnike na osvojenje grada, održao je govor kojim je dočarao sjajnu sliku plena koji njegove vojnike očekuje u Carigradu - naročito pritom opisujući dečake, nežne, lepe, blagorodne mlade dečake, kojih ima dovoljno za sve." I uistinu ih je bilo. Istorijsko svedočanstvo o osvojenju grada obiluje gnusnim pričama o silovanjima i orobljavanju, o tome kako su odrasli (naročito bogato plemstvo) ubijani, a njihova deca pretvarana u roblje, i kako su mladi dečaci odvođeni u vojničke barake. Oni najzgodniji bili su namenjeni sultanu, koji je, od svojih vojnika, otkupio nekih 200 za sopstveni harem. Takođe je bio dočuo kako grčki kolaborator, plemić Notaras, ima izuzetno lepog četrnaestogodišnjeg sina. Sultan je zatražio dečaka za svoj užitak. Kada je Notaras to odbio, on i cela njegova porodica su pogubljeni, a dečak odveden u sultanov dvor. Neki moderni romani, napisani o ovom događaju, ističu kako je mladić odabrao da junački umre sa svojom porodicom, ali dokazi kažu da se umesto toga pridružio grupi od ostalih 200 katamita. Davey beleži da su ovi haremski dečaci, odeveni u divnu žensku odeću, plesali prilikom udaje careve kćerke. Pre nego što bi dečak bio odveden u sultanove noćne odaje, uklonili bi mu malje i okupali bi ga u mirisima. Tih dve stotine zacelo su bih uzrasta od 8. do 16. godina starosti; prolazili su obuku poput one koju su prolazile gejše, a koja se sastojala od erotskog pesništva i pevanja, plesa, književnosti i „razhčitih načina da se zadovolje muškarci". Za pojam „kuća valjaka" (peg-house), koji označava mušku javnu kuću, uvreženo se misli da proishodi iz ustaljenog brodskog običaja da se „mali od palube" natera da sedne na valjak kako bi mu se anus rastegao, a koji se unazad može datovati u ovaj period. Jer nađene su klupe, nalik školskim skamijama, sa valjcima raznih veličina na kojima su dečaci očigledno morali da sede, verovatno se premeštajući sa manjih valjaka na veće kako su napredovali sa izučavanjem turske književnosti i pevanja.

Kada je dobavka mladića, u vidu ratnog plena, počela da jenjava, sultan je uveo svoj zloglasni „danak u krvi". Hadden izveštava da su sultanovi zvaničnici, jednom u četiri godine, posećivali svako selo u evropskom delu Turskog carstva i birali najlepše dečake uzrasta od 7 do 9 godina za vojsku, za dvorsku školu paževa i za prostu radnu snagu. Neki stručnjaci navode starost od 10 do 12 godina kao odabrani uzrast, a postoji i nesuglasica oko toga u kojoj su meri dečaci uzimani ,,za svrhe kojih se čovečanstvo grozi" na sultanovom dvoru. Ali nema sumnje da su neke od potonjih sultana opsluživali katamiti kojima su ovi bili duboko opčinjeni. Slično tome, i u isto vreme, dečaci su, zbog seksa, odlazili u domove zvaničnika i plemića.  Evropski dečaci nisu škopljeni, ali su često odgajani da budu feminizirani u ponašanju i oblačenju ,,da bi poslužili pohoti bludnih gospodara"; bili su više traženi jer su bili, kako povest veli, seksualno mnogo priležniji i bolji za saradnju nego dečaci drugog porekla.

Mnogo toga je napisano o ljubavi prema dečacima na dvoru Ali-paše, turskog namesnika Janjine u Grčkoj,  čiji potajnici su pretraživah pašaluk u potrazi za najlepšom decom - pritom ubijajući roditelje koji su se protivili tome da njihovi sinovi opslužuju namesnika.  Zapadnoevropski posetioci, uključujući i lorda Byrona, opisivali su Alijev dvor, na kome su se krasni dečaci dugih kovrdžavih kosa kočoperili u grimiznim „podsuknjama" ili paradirah goli. Ali-paša je redovno puštao krv svojim dečacima ne bili ih tako održao „pokornim, bledim i lepim" - zbog čega su delovali neobično mirno i slabašno.  Ovi „mladi ganimedi glatkih udova" zabavljali su posetioce svojim raskalašnim pesmama i igrama. Govorilo se da Ali ne može ni da Ijubi ni da miluje, a da pritom ne zadaje bol, te da su on i njegov sin, u svojoj surovoj razonodi, isprobavli različite strahote koje je opisao De Sade. Dečaci koji se ne bi dopli Aliju, bili su uvezivani u džakove i bacani u jezero, ili su, zarad dvorske zabave, ubacivani u leopardov kavez. Ali-paša se naslađivao mučenjem i darivanjem svojih dečaka. Naposletku, do njegovog pada je došlo zbog sultanove ljubomore. Glasine kazuju da je sultana rasrdilo Alijevo podražavanje isključivog carskog preimućstva da dečak, kada mu dođe u postelju, mora dopuzati na stomaku. „Poetski opis turskoga guvernera i njegovog mladog Ijubimca" (petnaestogodišnjaka) u Don Leonu Georga Colmana verovatno iznosi opažanja samoga Byrona:

Obrazi mu behu Ijupki i divotna put...
Ni ilijski mlad Peharnik, kojega je lepi stas
Olimpijca napasništvo izneo na dobar glas;
Nit' velmožni Lav janjinski, koji Ijubi sladostrasno,
Nisu draži tako bujnih ko to grčko momče krasno.

Pošto je Mehmed IV ukinuo „danak u krvi", nabavka dečaka je održavana putem aktivne trgovine robljem u Turskoj. U 1822. godini, oko 45.000 grčkih zarobljenika razaslato je natržnice robova. Tokom 50-ih godina 19. veka, čerkeski preprodavci roblja su dobavljali veliki broj dece - koju su često prodavali njihovi roditelji.  Očigledno da su mnogi Čerkezi odgajali decu da bi ih potom prodavali na tržištu, baš kao što su to činili francuski seljaci u 9. veku. Pfeiffer izveštava da je upoznao jednog čerkeskog dečaka čiji otac je poginuo u klanskim ratovima kada je dečaku bilo 6 godina. Očev neprijatelj je tada prodao dečaka karavanu koji je išao za Carigrad, gde je preprodat plemiću koji ga je „nekoliko godina držao radi upražnjavanja zadovoljstva". Kada se dečak opirao ili žalio, dobijao bi od 20 do 50 udaraca batinom po tabanima, pritom viseći o konopcu naglavačke. To je činjeno više dana uzastopce te je jedva mogao da hoda. (Kazna se nije mogla povući, niti je dopuštala bekstvo.) Često je po nekoliko dana zatvaran bez hrane i vode ne bi li ga to učinilo predusretljivim. Mladić, koji je „izgledao baš kao kakav engleski dečak", služio je svome gospodaru 7 godina i sada je očekivao da ga ovaj oslobodi - ali je umesto toga prodat u času kada je njegova lepota počela da vene.

U 1894. godini, sudeći po Haddenu,  veliko mnoštvo najzgodnijih jermenskih dečaka uzeto je za nemoralne svrhe. I svugde, ali naročito u Maloj Aziji, grčka su deca bila bespomoćna spram seksualnih nasrtaja Turaka. Rulja bi ubila Grka koji bi podigao ruku na Turčina, čak i prilikom odbrane svoje dece. Stoga su u Maloj Aziji, na samom početku 20. veka, mnogi grčki očevi pripremali svoje mlade sinove za analni odnos (verovatno sa turskim otmičarima). Obuka, sudeći po naučnom članku u Rassegna di studi sessuali, počinjala bi u uzrastu od 7 ili 8 godina, i bila je mentalna i fizička. Podmazani drveni cilindri, čija se veličina povećavala, upotrebljavani su za širenje anusa, pošto bi bili ostavljani unutra preko noći. Bezmalo 90% grčkih dečaka u Maloj Aziji je navodno upražnjavalo „porok" među sobom, a mnogi su odvođeni da udovolje požudi susednih Turaka.

Verovatno nijedan grad nije bio toliko čuven sa svojih dečačkih bordela kao Carigrad.  Dečaci razhčitih narodnosti, naročito Grci i Evropljani, a u nešto skorije vreme i ruske izbeglice, bledoputi i kovrčasti, odeveni u zlatom izvezeno ruho, nekada su bili na raspolaganju u jednakom broju kao devojčice. Stern izveštava kako se broj „kuća valjaka" utrostručio u periodu od 1846. do 1904. godine.  Ovom statistikom nisu obuhvaćena turska kupatila, gde su mladi dečaci tradicionalno bili upošljavani kao maseri i katamiti. Jedna druga Colmanova pesma inspirisana Byronom govori o:

...tragajući za bordelom gde...
Crnooki dečak svoj besramni zanat vrši,
Gde u bludnom plesu...
Bedra mu se gibaju zamamno,
S pohotljivošću koja misao sludi..

Ovi pohotni dečaci u turskim bordelima podučavani su seksualnim veštinama do mere koja verovatno nikada nigde nije dosegnuta, čak ni u dečačkim bordelima Japana i Kine, i koja se posebno ogledala u veštini podsticanja uzbuđenja čiji nalet je za sobom ostavljao pustoš i pre bilo kakvog telesnog dodira. Rečeno je da su ovi bordeli, u meri u kojoj su preživeli, sačuvali umeće dovedeno do vrhunskog savršenstva u haremima sultana, a zabave koje su se tu nudile zvučale su posve isto kao one u haremima.  Jedan putnik je kazao kako su dvorski paževi čašćavali posetioce koncertima, podražavajući ženske glasove i ples sa najprijatnijom dražesnošću, i pobuđujući najrazbludnije želje. Drugi jedan putnik,  opisao je samog sultana kako sedi pred šatrom, okružen lepim mladim paževima koji su skakali da ga opsluže sa „poniznom uslužnošću", zabavljajući se jednom vrstom nežnog ženstvenog rvanja koje se u bordelima nudilo zarad uzbuđivanja običnog sveta.

Takva je grčka strana priče o tome kako su „pogani Turci" „oteli" veliko mnoštvo hrišćanske dece iz njihovih domova da bi im služila u „poganoj pohotljivosti".

II

A sada o turskoj strani. U kojoj meri je reč o pohotljivosti, a u kojoj o Ijubavi u ovoj opsežnoj turskoj pedofiliji? Najvećim delom govorimo (barem u klasično doba turske istorije) o dečacima koji su bili robovi ili zarobljenici, sasvim prepušteni na milost i nemilost gospodara koji su sa njima mogli činiti šta god im je volja. Pa ipak, što prilično iznenađuje, ovi dečaci su često bili odani i verni svojim gospodarima. Arapske poglavice bi neretko bile ubijene od strane svojih katamita, ali (sa jednim jedinim nedvosmisleno neseksualnim političkim izuzetkom) Turčin nikada, koliko barem ja mogu da otkrijem. Mnogi je turski plemić ih poslovni čovek mogao pre da veruje svom omiljenom dečaku nego sopstvenoj ženi, deci ili zaposlenima. U mnogim slučajevima, kao i u slučajevima mladih ljubimaca arapskih šeika, prema ovim dečacima je postupano sa dužnim poštovanjem i sa više naklonosti nego prema vlastitoj deci.  Oni su, naravno, živeli izdvojeno, u haremima, bez slobode da odu; od njih je zahtevano da pevaju, plešu i zabavljaju svoje gospodare; predavali su sebe sramnim i razuzdanim seksualnim radnjama koje su zapadnjaci opisali kao „kontinuirane orgije". Ali su najvećim delom bili srećni, očaravajuće prijatni, nestrpljivo erotični i odani.

Turci su bili požudan narod koji je voleo život i uživao u seksu. Stoga bi bilo nesuvislo poricati seksualnu stranu njihove Ijubavi prema dečacima. Mary McCarthy u The Stones of Florence (New York 1959), komentarišući grčku ljubav u renesansi, ističe da je ovaj vid ljubavi odlika svih starih kultura u njihovom punom procvatu, kada uživaju u bogatstvu i dokolici. Turci klasičnog doba bili su na samom vrhuncu i snažne su paralele sa periklovskom Grčkom i renesansnom Italijom. Ako ćemo govoriti o ljubavi u toj kulturi, moramo shvatiti kontekst preovlađujuće kulture koja je bila idolopoklonička prema muškosti. Ukoliko je sa sinovima i voljenim dečacima povremeno surovo postupano, tako su isto obožavane žene. Seksualni izgredi su odlikovali svaku Ijubav i svaki život. Klasični Turčin bio je žestok u boju i u krevetu, ali je posedovao vrlo snažnu sposobnost i da voli. U mnoštvu zastrašujući, kao pojedinci, pak, Turci su pokazivali nežnu, blagu, nespretno milu stranu, s gotovo pasjom željom da udovolje. Strasno obožavajući dečake, premda sada pritvornije, Turci su bili - sa dečacima kao i sa ženama - nezadovoljni vlastitom sladostrasnošću sve dok je ne bi pobudili i kod svojih partnera. Upravo u tom svetlu možemo razumeti njihovu posebnu sklonost ka evropskim dečacima čijoj lepoti je bila pridodata i jedna neobična (kulturno određena) sposobnost za privrženost i erotski uzvraćaj - koji je, izgleda, na čudan način bio snažniji u antiseksualnoj Evropi nego u muslimanskim zemljama gde se seksu prilazilo znatno opuštenije.

Turci će priznati da su dečaci patili u rukama pohotljivih preprodavaca roblja; ah takvi Ijudi su svuda spadli u najveći ološ. Međutim, kada bi turski gospodin kupio dečaka zarad seksa, dečak nipošto ne bi postao robom poput Afrikanca ili američkog crnca. Naprotiv, on je bio član porodice - iako to postavši kupovinom, a ne rođenjem ih brakom - bio je voljen, nazivan „sinom".  Dečaci miljenici su odrastali da bi se ženili gospodarevim kćerkama, preuzimali su rukovođenje poslovima, imanjima itd. Najdraži carevi dečaci često su postajali generali, namesnici i visoki dvorski zvaničnici. Stern beleži (među mnogim sličnim primerima) kako je Rustem bio Sulejmanov Ijubimac, i kako je Veliki vezir Silihdar Mehmed- paša kao dečak bio dvorski paž kog je sultan zavoleo, da bi potom bio unapređen na moćne položaje i oženio se kćerkom sultana Mustafe.

A što se zloglasnog „danka u krvi" tiče, iako su znali da će mnogi od najljupkijih dečaka neizbežno završiti u krevetima gradskih prvaka, gde će biti „silovani i feminizirani", roditelji u mnogim hrišćanskim selima na Balkanu - ne samo da se nisu trudih da sakriju svoju deeu - već su se borili za pravo da ih predaju! Jer su znali, naposletku, da je to za umešnog i zgodnog dečaka bio put da uznapreduje u vlasti i osigura sebi karijeru. Dečaci, u stvari, nisu bili orobljeni već upisivani na dvorske škole koje su im pružale najbolje moguće obrazovanje u carstvu. Na ovim školama su izučavani mnogi jezici, a deci je pružana i intenzivna fizička i vojna obuka, zajedno sa klasičnim obrazovanjem koje bi mogli nazvati humanističkim. Rycaut  daje potpunu sliku života i discipline u takvim školama, od kojih je jedna preživela kao škola za turske plemićke sinove. Naravno, ona je prerasla u konvencionalniju privatnu pripravnu školu. Rycaut piše:

Tucima je glavna briga bila da princa opslužuju upravo takvi - koji njemu duguju i podizanje svoje svesti i ishranu svoga tela; ti mladići, koji će tako dospeti do najviših zvanja, rođeni su od hrišćanskih roditelja, iz dalekih su krajeva, i nemaju druge volje kojoj bi se podredili do li volje Velikoga gospodina. Moraju ih krasiti dobre odlike i izgled i stasitost, bez ikakvog prirodnoga nedostatka... (str. 11-12)

Prvo su podučavani skromnom ponašanju, držani pod najstrožim zaptom od strane evnuha, čuvara koji su motrili na svaki njihov korak.

Riko potom kazuje kako su neki dečaci odabirani za dispenzar, da sultana poslužuju napicima, a njih 40 je birano da ga lično dvore u njegovim odajama. Jedan se stara o njegovoj vodi, drugi o njegovom prekrivaču, treći o psima, i tako
dalje. Potom, on veli:

Doktrina platonske Ijubavi naišla je na poklonike čak i među Turcima, koji pod prividom čestite strasti neretko skrivaju svoje nedozvoljene sklonosti. . . , nekolicina, koji su najvišega položaja u Seraju, pošto su se tako udvarali mladim paževima, postepeno su ih namamili u svoju službu. Tako se sultan Murat [Murat Četvrti] zaljubio u jednog jermenskog dečaka, a potom i u novajliju iz Galate kog je unapredio u zvanje nosača mača; kao što je sadašnji sultan [Mehmed Četvrti] postao robom robovoga sina, do te mere da ga je načinio svojim glavnim Ijubimcem, bez čijeg društva mu se nigda ne mili. (str. 15)

Dečaci na dvoru bili su upozoreni na opasnosti od ašikovanja sa plemstvom, oficirima i ostalim dvoranima koji su mogli da se za njih zainteresuju ili da ih zatraže kao nagradu za usluge učinjene sultanu. Ali „dečaci ostaju dečaci". Što više su im evnusi branili ljubavna priključenija, tim su oni više ašikovali. Što su više zaplenjena deca u školi bivala upozoravana na dvorane koji ih begenišu, tim ih je više kušao život u raskošu domova upravo nekih od tih dvorana. U školi su imali prostu hranu i strogi zapt; stoga i ne čudi da je mali broj odoleo iskušenju i nije pokušao da privuče pažnju sultana ili kakvog plemića. Jedan drugome su došaptavali golicljive glasine o sultanovoj sofri i ležaju, o obilju i moći koja očekuje one koji zadobiju njegovu milost. U prisustvu moćnika „postajali bi feminizirani da je to budilo sažaljenje", želeći na taj način da zadobiju mesto mladića čija je privilegija bila da stoji pokraj sultanovog ležaja i majalicom tera insekte. Le Rouge govori o dečačkoj znatiželji da vide „dražesna bedra koja je sultan počastvovao svojom miloštom" kad god bi ovaj uzeo sebi za miljenika koga od mladih paževa.

Prethodno smo opisali dvor Ali-paše, sa nagim i u grimiz odevenim dečacima koji požudnim plesom zabavljaju namesnika i njegove goste. Skorašnje istraživanje pokazuje delovanje grčke protivturske predrasude i u ovoj priči. Dopustivši mogućnost da su neki lepi dečaci bili oteti, a njihovi roditelji - koji su se tome opirali - ubijeni, ipak je većina dečaka na Alijev dvor došla voljno, dovedena od svojih roditelja. Takva je bila i istinita priča o dečacima plesačima (batschas) u haremu buharskog emira, kojeg pominje i John Gunther u delu Inside Asia. Roditelji su, neretko, s ponosom nosili zlatnu kolajnu, ističući tako da su svojim sinom dali doprinos emirovoj plesnoj trupi.

U najvećem broju slučajeva, Grci su se pred Ali-pašom previjali u slugeranjstvu, spremni da udovolje svakom njegovom hiru zarad ekonomske ili kakve druge materijalne koristi. Imati sina u namesnikovom haremu bio je očigledan put do milosti i bogatstva. I ne samo da su roditelji svoje sinove privodili Aliju, oni su ih i učili požudnom plesu ne bi li se pri prvom susretu dopali namesniku.

Nešto slično činili su i roditelji koji su pripremali dečačke stražnjice svojih sinova za ono neumitno, pa ih potom izlagali zvaničnicima kojima su želeli da se dodvore. Kada bi ubirač poreza došao na posed, vodan je naokolo u prisustvu zavodljivog mladića, što je pažnju od stoke i ostalih oporezovanih stvari brzo skretalo ka postelji. Dečaci uvežbani za ovu rabotu bili su, prirodno, korisniji u druge svrhe - i o tome su pričali. Bili su u razumljivom iskušenju da se izlože na ulici kad god bi im nešto zatrebalo. A sudeći prema eseju Rassegna, roditelji su se često hvalisali time kako su njihovi sinovi spavali sa tim-i-tim begom ili komandirom policije. U kulturi koja je štitila žene i devojčice, dečaci su rano' stupali u međusobne ljubavne odnose, često potajno snevajući o čoveku koji bi ih voleo i pružio im luksuz. Kada bi se mogući kandidat pojavio, sila je bila sasvim izlišna; dečaci su se nestrpljivo podavali u potrazi za pravom ljubavlju, i u nekim slučajevima bi je uistinu i našli. Ako je ovo o slobodnim dečacima tačno, tim pre je važilo za robove. Lišeni porodice i slobode, njihova jedina nada za sreću bila je u zadovoljavanju gospodara, gde bi svojom ljubavlju i odanošću sramili gospodarevu pohotu. Pošto je seks bio neizbežan, odgovarajući način za dečaka roba je bio da mu se posveti kao umetnik i kao ljubavnik.

Kakva je onda prava slika? U kojoj meri je grčka Ijubav bila zastupljena u klasičnoj Turskoj? Do koje mere je turska pedofilija bilo puko iskorišćavanje bespomoćnog? Mora se priznati da istine ima i u jednom i u drugom. Za mnoge Turke je poigravanje dečacima bilo strastvena razonoda, upražnjavana u turskim kupatilima, u kućama valjaka, haremima, gde grčka ljubav nije pojam kojim se opisuju povremeni susreti sa gizdavim dečacima čiji su doteranost, igranje i pevanje bili sračunati da pobude pohotljivost; gde su dečaci bili samo igračke koje bi potom bile odbačene sa strane. Zacelo, ako neko istinski voli dečaka, taj ne želi da ga vidi kako se obučava da nezainteresovano udovolji požudi svakog Alija, Mehmeda i Mustafe - kako se uči da koristi mirise i sredstva za ulepšavanje, da se sugestivno svlači, da ašikuje i pohotno pleše itd, a da je pritom bez obrazovanja koje bi mu sutradan moglo poslužiti u životu. Takva obuka nije bila sračunata da dečacima pomogne da stasaju u zrele pripadnike društva.

Navodimo jedan od načina da se grčka ljubav razlikuje od svojih patvorina, kako u Turskoj tako i van nje, a to je da se pogleda šta je to muškarac želeo za svoga dečaka. U pravoj grčkoj ljubavi, on će težiti da mu pruži obrazovanje koje će mu biti od pomoći da ostvari sve svoje sposobnosti i postane srećna i samostalna odrasla jedinka. Neki Turci su, barem, spasili mnoge dečake iz baznađa, pružajući im ljubav i vrhunsko obrazovanje. Seks je tu bio u kontekstu uzajamnog ispunjenja.
Možda u romanima, pre nego u istoriji, možemo iznaći smisao ljubavi u kulturi: naročito u ljubavnoj priči. Povesne knjige odveć često čine da neke od najvećih ljubavnih priča zazvuče kao beleške o kliničkim slučajevima.

Nažalost, malo je prevedenih romana na raspolaganju i ja sada ne mogu doći do dva najbolja romana na tu temu koja sam ikada pročitao - oba su priče iz viktorijanskog doba. Jedna je bila priča o detetu „uzetom kao danak", o njegovom jadu i gladi za ljubavlju pošto je bio odvojen od svoje porodice. Dečak postepeno počinje da mrzi svoga oca, osećajući da je ovaj svakako mogao da učini nešto samo da je hteo. Kako da dvanaestogodišnjak pojmi očevu bespomoćnost spram turskog prestola? Dečak oseća da je otac barem mogao da odabere smrt za sebe i celu svoju porodicu - ali ne, rado ga je prepustio, čak mu je dao i dobar mali savet da „bude dobar dečak i da sluša svoga novog gospodara". Kako se ljubav prema ocu pretvarala u mržnju, tako je dečak počeo da se zaljubljuje u kapetana turske vojske, snažnog, muževnog, atletski građenog, hrabrog. Jednom, kada se dečak odvažio da mu kaže: „Voleo bih da je moj otac kao ti", kapetan je zapazio dečakov zadivljeni pogled. Ljubav rađa ljubav, ljubavni dar je teško primiti; ali, hteo-ne hteo, kapetan je shvatio da se sve jače zaljubljuje u dečaka, da bi ga naposletku i zadržao za sebe. Tu nema okrutnosti, već samo nežnosti, duboke privrženosti i radosti dečaka koji ne može da učini dovoljno da zadovolji novoga gospodara koji mu uzvraća ljubav. Jedna mala bizarna napomena: noć pre nego što će kapetan po prvi puta odvesti dečaka u krevet, pokazuje mu sobu za mučenje ,,da bih ti pokazao šta čeka dečake koji ne udovoljavaju i ne pokoravaju se svojim gospodarima" - što se ne uklapa, jer je očito izlišno. Dečak je toliko zanet kapetanom da mu ne bi mogao odbiti ništa.

U mnogome ista vrsta zadivljenog dečaka data je u Grčkoj strasti Nikosa Kazancakisa, delu koje počinje dubokim razmišljanjem jednog turskog velikodostojnika o voljenom dečaku koji mu je uteha i radost. Njegova žal i bol kada ovoga dečaka ubiju njegovi grčki neprijatelji je nepogrešiva, i pristaje uz ljubav prema njemu koju je dečak pokazivao svojim pesmama, kretnjama, svojim nežnim pogledima. Premda film Onaj koji mora da umre zanemaruje ovu fazu priče, dečakovi topli pogledi prisutni su u uvodnim scenama filma.

Neko može da se ne složi sa mojom interpretacijom Kire Kiraline, ali verujem da je moje gledište utemeljeno. Vidim je kao nostalgično delo. Čovek, iskvaren svojim potonjim poročnim iskustvima - primerice, njegovo tinejdžersko zatvorsko iskustvo kada je seksualno bio iskorišćen od strane svih ostalih zatvorenika - gleda unatrag sa pomešanim osećanjima na dve romanse koje je kao dečak imao sa muškarcem. Knjiga sadrži autentičan prizvuk autobiografije, što je potvrđeno u napomeni koju je, u francuskom meko poveznom izdanju, dao Romain Rolland, govoreći kako je autor od svoje dvanaeste godine bio probisvet u Turskoj, „razdiran strastima" kao i junak njegovog romana koji je, kao jedanaestogodišnjak, sa pristanlcom bio otet od strane izvesnog Nazim Efendije, brodskog kapetana čiji se posao ogledao u „trgovini belim robljem za hareme". Istrati pripoveda kao stariji čovek, prisećajući se kako se predao „dušom i telom u kandže toga plemića". Proveo je tri dana na brodu usidrenom u reci, nedaleko od kuće. „Jeli smo izvrsne kolače, plesali i zabavljali se . . . prisno i bez ustezanja". Dečaku se toliko dopadala pažnja koju mu je ukazivao Efendija, kao i lepa odeća koja mu je data da je nosi na brodu, da je bio u iskušenju da moli ne bi h mu bilo dopušteno da na brodu i ostane. Prva dva dana je dozvoljavao kapetanu da ga svuče i odloži na stranu lepu odeću, noću se sećajući te prisnosti u rukama svoga seksualno umešnog prijatelja. Možda trećega dana i ne bi otplovio da kod kuće nisu iskrsli problemi... ali možda i bi. Brzo je svikao na nov život, ispunjen opijumom i „porokom".

„Porok" je njegov pojam za seks, ali priznaje da je vrlo uživao u krevetu sa Efendijom i u njegovim miloštama. Na ovom svetu (kaže on) čovek se na sve navikne, a najlakše na porok kada nekog voli i kada je voljen. Mladi rumunski dečak je na brodu grejan ljubavlju kapetana čiji je miljenik bio, odeven poput kakvog prinčevskog sina, sa zlatnim satom, posađen na zlatnim gajtanom izvezen jastuk, dok jede baklavu i ispija kafu iz divnih ukrašenih fildžana, čašćavan osmesima i milovanjima svoga otmičara. Prve noći je od sreće kleknuo i celivao kapetanove skute, misleći da je na putu za nebesa pošto je bio rad da udovolji svom dobročinitelju, koji ga je podučio novim ukusima i željama sve dok ga nije potpuno obratio...

Četiri godine je delio krevet s Efendijom. Prilika da pobegne ukazala mu se kada je brod prispeo u Carigrad, u kome je, kako je verovao, bila njegova majka. Tu je, pak, vrlo brzo pao u ruke izvesnom begu, koji je postao duboko opčinjen njime, toliko strasno da je bezmalo sve svoje vreme posvećivao zabavljanju dečaka: i to poklonima u vidu psa, kobile, nakita, nargila, čak i devojaka. Begu je nedostajala Efendijeva podmuklost, njegova nasilnost i „izopačenost", ali ga je Ijubio „pravom i iskrenom Ijubavlju" i „omamno sladostrasno". Dečak se ponova osetio zatočenikom Ijubavi, kao i pre, ali se nije mogao odupreti begovoj nežnosti. Ovi mudri Turci (piše on) znaju kako da dođu do onoga što žele, ovako ili onako. „Ima više načina da se zavede i upropasti jedna strasna duša; najlakši je taj da se govori nežno.. .. Činio je to sasvim prirodno, jer me je iskreno voleo; ali đavo neka nosi iskrenost strasnih ljudi!" Ali dodaje: „Pored mene, kao još uvredljviji besmisao, moj sluga na konju, naoružan do zuba, nije me ispuštao ni zapedalj; svojim saučesničkim ćutanjem, u kome nije bilo nimalo prisnosti, on je obesvećivao i poslednji izraz moje Ijubavi". Te je tako dečak ponova pobegao svom životu probisveta koji zna jedino za grub seksualni život na drumu, bez ljubavi svojih nekadašnjih zaštitnika. Zar ne oseća, gledano unatrag, da je trebalo da ostane sa Nazim-Efendijom, u obostranoj Ijubavi?

III

Stoga, da zaključimo, nalazimo li ovde požudu ili ljubav? Verovatno klasičnu tursku Ijubav prema dečacima ne bi trebalo nazivati pravom grčkom ljubavlju - već pre ljubavlju koja se hranila čulnom požudom. Pa ipak, u nečemu se ona približava grčkoj ljubavi, i to onda kada postoji duboka uzajamna naklonost, kada svaki od Ijubavnika živo žli ispunjenje onog drugog, kada muškarac teži da se stara o dečaku, da ga odgoji u čoveka sposobnog da se zrelo služi svojim umećima.
Primećujemo zanimljiv paradoks koji ćemo podrobnije istražiti u drugom eseju. Mnogi muškarci veruju da nežnost od sinova pravi slabiće. Turski pokazatelji pre sugerišu da dečaci voljeni najnežnijom Ijubavlju stasavaju u najmuževnije ljude, dok oni prema kojima je postupano najgrublje postaju ženskasti. Nežnost nije podrazumevala seksualno suzdržavanje ili odricanje. U atmosferi u kojoj je seks bio prihvaćen i u kome je uživano, čak i grub, sebičan seks ponekad je bio prirodni pridodatak - ili prethodnica - muškoj ljubavi. Što se dečaka tiče, gunđali su zbog robovanja, zbog toga što su morali da rade ili uče (kao i danas) ali su se retko bunili zbog seksa - izuzev možda onda kada bi iznosili mišljenje kako gospodar provodi isuviše vremena sa svojim ženama. Čak i seks, isprva prinudan, mogao je ponekad da preraste u ljubav. Na Zapadu, gde uvek slušamo kako bi seks trebalo jedino da prati ljubav, skloni smo da zaboravimo kako seks može da održi ljubav ili je podstakne. Mnogi gospodar koji je verovao kako želi dečaka samo zbog seksa, na kraju bi se u njega mahnito zaljubio. I zar ne može dečak u seksu da nađe put do ljubavi?

Klasični Turci su imali izreku: „Strah od mladića pravi ženu dok ga ljubav pretvara u muškarca". Držali su da onaj ko voli mladića mora i da ga provede kroz nekoliko stupnjeva seksualnog užitka. (1) Primanje milošta i laski: učeći ga da rumeni i uživa u svojoj punoj lepoti. (2) Uzbuđivanje: učeći ga zadovoljstvu njegovih polnih želja. (3) Ljubljenje: uživajući u partnerovom uzbuđenju. (4) Nagoveštaj: podstican prigodnim rečima i draženjem intimnih delova. (5) Želja: mladićev penis se draži, muškarčev organ prislonjen je na mladićev anus. (6) Snošaj: mladić se obeznanjuje, muškarac radi šta mu je volja, dražeći jedino mladićev penis. (7) Vrhunac: muškarac uzima mladićev penis u šaku, na grčki način, ne bi li kontrolisao mladićeve kretnje i doveo ga, ako je mogućno, do istovremene ejakulacije. (8) Nakon snošaja: mladić vrši felacio. (9) Iščekivanje: mladić pažljivo motri na znake ponovnog interesovanja. (10) Nada: mladić seda u krilo svome ljubavniku, ili se penje pored njega na krevet, pripremajući se za ponovni odnos.

Ovi stupnjevi su mahom bili isti u bordelu, na polju gde bi zarobljeni mladić spavao sa svojim vojnikom-otmičarem i od njega ih učio, u sudijskim kućama ili u četvrtima gde obitavaju trgovci robljem; isti su bez obzira da li je mladić bio voljen ili je samo budio polnu želju. Slušanje priče o ovim stupnjevima ili čitanje o njima, odvelo je zapadne posmatrače do suda kako je sve bila puka požuda a ne Ijubav, i do toga da pišu zabeleške upotrebljene u protivturskim polemikama. Ali u ovoj propagandi, kao i u pisanim istorijama, stvarne Ijubavne priče svedene su na par redaka nemilosrdnog novinarstva. Bez obzira da h se čitalac slaže s tim da je u nekom od primera bilo grčke ljubavi, ja sam ipak mišljenja da su se neretko srca muškarca i mladića u Ijubavnom činu stapala u jedno, s obiljem nežne naklonosti i čuvstava što im je produžavalo zadovoljstvo, blagodat zajedništva, i što je pothranjivalo njihovu Ijubav premošćujući i pretvarajući stupnjeve seksualne strasti u nežne činove obostranog obožavanja.

Izvor: Jonathan Drake. ,,Le Vice" in Turkey, u: Asian Homosexuality, Volume III, ed. by W. Dynes and S. Donaldson, NY/London: Garlana Publishing, 1992. Prvi put objavljeno u: International Journal of Greek Love 1 (1966): 13-27.

Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić

QT magazin (3-4)

Oceni 5