Akcija naših čitalaca: Donacije i podrška za XXZ 
Uzze1

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Od srca i od mirovine

Nakon teksta „Kako ubiti Petra Lukovića“ gde sam, po ko zna koji put, pisao o nezapamćenoj hajci na podlo ubijene e-novine, čije sam pravosudne dugove lično nasledio, što znači da baš ja moram za duševne boli tužilaca platim hiljade i tisuće evra – što se nije desilo nijednom glavnom uredniku u Srbiji poslednjih 20 godina, obratio sam se jedinim prijateljima, našim starim i novim čitaocima. 

Niko nikad, ponoviću to po milioniti put, nije imao takvu čitalačku bazu kao što su to posedovale nekadašnje e-novine, a danas XXZ magazin; ne samo da su naši najdraži čitaoci rasuti po svim kontinentima; ne samo da ih ima iz čitave bivše Jugoslavije; ne samo da su nešto najnormalnije što je opstalo u vremenima zla, mržnje i histerije – ti ljudi su, stvarno i najstvarnije, naši prijatelji s kojima delimo ono malo vere da smo zajedno jači. 

Tražiti novac od čitalaca, pitajte me, nikad nije bilo lako i prijatno; ali, kad stigne zloglasna pravosudna hajka, kad krenu u harač advokati i izvršitelji sa pretnjama o nasilnom oduzimanju stvari iz rođenog stana – onda je đavo odneo zezanje; posle tolikih suđenja i tužbi (preko 60 procesa), ispostavilo se da je stečaj e-novina samo fikcija, jer bivši glavni urednik mora sve da plati Filaretu s puškomitraljezom, Emiru Kusturici, te Čedomiru Čupiću, jebani su ti duševni bolovi koji će kao rukom proći čim pare legnu u krevet njihovog žiro-računa. 

Pomoć glavnom uredniku i redakciji XXZ magazina – da nekako preživimo – ponudilo je i svoje donacije već poslalo četrdesetak čitalaca; svakog dana nam se bar poneko novi javi da nas podrži – svejedno da li sa deset, dvadeset ili sto evra, sa hiljadu ili deset hiljada dinara. Svaka pomoć u ovoj bizarnoj situaciji je više nego dragocena; redakcija od šest ljudi pokušava nemoguće – da radi kao da je sve u redu (a ništa nije u redu), da zadrži optimizam (uprkos pesimizmu) i da ostane potpuno drukčija od sveprisutnog medijskog taloga. 

Ipak, dozvolite da priznam, najdivnija su pisma dragih čitalaca. Nekoliko citata iz naših prepiski zaslužuju da budu objavljena i upamćena. 

Domagoj, Rijeka: Šta reći o XXZu? Jednako dobar i hrabar kao i e-novine. Isti attitude, drugo ime. 

Amir, EU: Poštovani gospodine Lukoviću, da me kao i svakog čitaoca vašeg portala duša boli zbog toga čemu ste izloženi, ne moram spominjati. U vremenu beskičmenjaka vi se držite uspravno. A to nije baš najjednostavniji i najjeftiniji posao. Pozdrav gromadi od čovjeka.

Jovan, UAE: Gospodine Lukoviću, iako nerad da finansiram "duševne boli" Mićovića, Čupića, Kusturicu & Co, osećam kao svoju moralnu obavezu da Vam materijalno pomognem.

Edvin, Ljubljana: Vidim da ste i vi bili u bolnici , tada je čovjeku najteže. Pošto sam liječnik, znam i da je bolest nastala zbog stresa (vjerovatno)… Nismo više tako mladi, čuvajte zdravlje za starost… Ne dajte se, ne dajte neljudima da vam unište zdravlje, jer onda nece moci  da dođe do izražaja vaš talent, vaš humor i vaša duhovitost... Više puta u životu sam izgubio skoro sve, materijalno, ali duh i pozitivna energija ljudi kao što ste vi, davali su mi  dodatnu snagu da postanem i što je najvažnije OSTANEM čovjek.. S nadom da ćemo se nekada i osobno upoznati i postati što ono naš narod kaže - pravi prijatelji. 

Zoran, Novi Sad: Pozdrav Pero, za održavanje života XXZ magazina naći će se neka kinta.....

Nikola, Srbija:  Dragi Pero, nadam se da je zdravlje bolje. Sve je rešivo, monstrumi su realnost, kao u stranger things. Nemanja, vuchela, stanisic i dr. su deo naše realnosti i njihov impact je očigledno vrlo jeben. Ipak, sve je rešivo, iz svake situacije postoji izlaz i način da se iz pičvajza izađe. Ja mislim da si ti jedan od najvećih mislilaca i najvećih pozitivaca našeg vremena. Mislim da možes da vodiš neki buduci medij koji će da transcendira sve dobro što je do sad postojalo. Ti si autentičnost, znanje, inspiracija. Pare su jedan od resursa koje od autentičnih ideja mogu da naprave velike stvari. Esencija velikih stvari i dela jesu veliki i autentični ljudi, poput tebe.  Ako možes, izdrži i izguraj sve te udarce nemanje i drugih i izađi jači. 

Amir, Austrija: Hvala vam što postojite. Znam da zvuči i bizarno i strašno i jebeno, ali držite se. Jer s vama bi palo i ono malo duše sto je ostalo u tim našim nedorečenim predjelima.

Namik, Njemačka: Dragi Petre, bitno je da je bolest iza tebe i da se oporavljaš. Trebamo te, jako je malo takvih kao ti, a vremena sve gora. Pazi na se. Ako te put nekad dovede u jugozapadnu Njemačku (Stuttgart), javi, bio bi mi dragi gost. 

Žarko, Kanada: Srećan sam da mogu da pomognem. Nadam se još više u budućnosti. Jedino me boli što će na indirektan način te pare da odu na račun onih protiv kojih se borimo. Uglavnom, hvala vam što još uvek objavljujete tekstove na mom maternjem jeziku koje vredi čitati. 

Darko, Hrvatska: Poštovani Petre, znam da prilog nije nešto značajno ali je od srca i od mirovine. Cijenim vaš rad i vaših kolega, uživam čitajući i razgledavajući XXZ magazin. Znam da vam je teško ali i da nećete posustati.

Rahmo, Švedska: Dragi Pero, ne osećaj se uopšte dužnim, naprotiv, ti si zadužio čitav region svojim smelim, korektnim, poštenim, stručnim i umešnim i nadasve duhovitim pisanjem. Mi smo sad mogli toliko odvojiti a gledaćemo da neku sumicu mesečno uplačujemo, nešto kao pretplatu. Želimo ti dobro zdravlje i čuvaj se! Pozdrav i čitavoj redakciji koja je isto tako dobra kao ti!

Dragan, Švajcarska: Petre, ja sam dužnik vama za sve vaše članke i članke vaših kolega koje čitam sa toliko zadovoljstva. Sve najbolje!

Zdravko, Australija: Šta vam reći? Ja ću opet poslati nešto, a nadam se da će i drugi, ako već nisu. Bojim se da smo svi ovo već bili shvatili fatalistički izgubljenim, ali bez borbe i podrške sigurno nećemo uspjeti.
U vjeri da ćemo se čitati i kontaktirati sve više i masovnije, kao nekad, mada sam ja uglavnom bio pasivan, što i sam sebi stalno prigovaram, srdačno vas pozdravljam i nadam se vašem dobrom zdravlju!

Miroslav, Srbija: Vi ste bili i ostali  jedina svetla tačka u ovoj jazbini.

Fadil, negdje vani: Dragi Pero, čitam i pratim ono što ti se dešava i izuzetno mi je žao zbog tvoje životne situacije, a bogami i zbog stanja u toj državi u kojoj živiš. Jadno je to i bijedno što je Srbija sebi dozvolila da se grčevito bori da zadrži "tradicije" Miloševićevog režima. Sretno im bilo sa tim izborom. Mi koji živimo vani možemo da filozofiramo na datu temu do vječnosti, ali treba vama živjeti u tom košmaru. Žali bože godina koje prolaze, a normalan život ne dolazi …
Ja se iskreno divim tvojoj volji, želji i snazi da se boriš u ime svih nas sa prostora bivše Jugoslavije za neko normalno društvo. Za sada izgleda da fašisti pobjeđuju već četvrt vijeka, ali nisu još sasvim pobijedili. Da nije tebe i takvih kao ti, fašisti bi pobijedili već odavno. Ovako i dalje vladaju, ali ima vas još koji dižete svoj glas, svoje pero i dajete svoj doprinos borbi za normalno društvo.
Iskreno, ne mogu reći da ti zavidim gdje te je ta borba dovela u svakodnevnom životu, ali ti mogu reći da ti se iskreno divim na ideologiji i nesalomljivoj volji da se boriš nakon toliko godina. Malo je takvih kao ti, ako ih uopšte ima. Sve najbolje ti želim, uz želju da te skotovi ostave na miru barem u ovoj trećoj dobi kada su ti već ukrali i uništili četvrt vijeka života u najboljim godinama. 

Predrag, Kanada: Postovani prijatelju Petre, žao mi je što si (hajde da ne persiramo, molim te - jedna smo raja) doveden u ovako tešku situaciju, i ličnu i profesionalnu. Ljudi kao ti to sigurno ne zaslužuju. Mogao bih još mnogo toga reći, ali neću dalje... Šta možemo, fukara nas je pobijedila i svako od nas poraženih nosi svoje breme.

Jelena, Beograd: Nadam se da će vam neki manji iznos biti od pomoći, nadam se i da ste dobro i da ćete nekako uspeti da ne platite svim ludacima koji su vas tužili i doveli u situaciju u kojoj ste se našli. Nemam predstavu kako sve to sa našim sudstvom funkcioniše, meni sve što se vama dešavalo izgleda potpuno sumanuto, pa isto tako verujem da postoji neki dovoljno neverovatan način kada ste vi u pitanju da se izvučete iz svega, jer gde naći toliki novac danas. Budite dobro. Puno pozdrava za vas i redakciju. 

Filip, negde u inozemstvu: Pero, pošalji detalje za uplatu, jebem im mamu filaretsku, kustur-nemanjinu i sve po redu. Pozdrav!

Sanja, Sarajevo: Poštovani Petre, ne znamo se, nije ni važno. Odrastala sam uz vaše tekstove i vaše ime je u meni uvijek izazivalo najdublje poštovanje.  Ogorčena sam zbog svega što vam se dešava. Kada sam iznenada, jako mlada, izgubila muža i ostala sama s malim djetetom, bez posla i ušteđevine (nevjerovatan splet okolnosti, priča rođena za neki filmski scenario), upoznala sam mračnu prirodu ljudske naravi - sklonost ka distanciranju od tuđe nevolje, okretanje leđa, izbjegavanje... U toj bolnoj izolaciji u kojoj sam se iznenada našla u moj život su neočekivano ušli neki nepoznati ljudi koji su mi pomogli da nastavim dalje. Oni od kojih bi se to logično očekivalo sklonili su se u stranu, zavukli glavu u pijesak i čekali "da sve prođe". 
Nisam Vam otkrila nikakvu mudrost. Vi, naravno, već znate kako sve to ide i vjerovatno već duže osjetite nešto slično na vlastitoj koži.  Ali, eto, poželjela sam biti jedna od tih nepoznatih osoba koja Vam je pružila ruku u nevolji.    

***        
Kad pročitam poruke svih ovih divnih ljudi od kojih većinu lično ne poznajem, shvatim da mi nikakva nagrada u životu nije potrebna pored ovakve publike. 
Baš zbog ovakvih čitalaca koji su se javili iz tridesetak zemalja, od daleke Australije, preko Kanade i SAD, Norveške i Švedske, Njemačke i Austrije, Bosne i Hrvatske, Crne Gore i Srbije – sve do Emirata i Novog Zelanda, baš zbog ovakvih poruka podrške, nećemo da odustanemo. 
Borba, izgleda, ponovo počinje. 
Pozivam i druge čitaoce da nam se pridruže i pomognu – da zajedno pobedimo zlo. Hvala unapred!

*Za svaku ideju, predlog, za broj bankovnog računa u zemlji ili inozemstvu, javite se na moj mail: petar.lukovic@xxzmagazin.com

Oceni 4