"Brak": Između nade i straha
The Marriage

Photo: eyeonfilms.org

Odličan kosovski film o zabranjenoj ljubavi

Režija: Blerta Zeqiri
Scenarij: Blerta Zeqiri & Keka Kreshnik Berisha 
Uloge: Alban Ukaj, Adriana Matoshi, Genz Salihu

Dok Bekim (Alban Ukaj) i Anita (Adriana Matoshi) sa skupinom ljudi čekaju na posmrtne ostatke stotinu ljudi ubijenih 1999, nadajući se da su Anitinini roditelji pronađeni, njen ujak Musa koji je izgubio oba sina im daje savet o potomstvu: „Što više, to bolje. Nemojte kao današnja omladina razmišljati o tome da li ima para ili ne“. Taj savet je vezan za njihovo predstojeće venčanje koje planiraju dok organizuju novi nameštaj za stan koji su kupili. 

U šatoru, na belim platnima su poređane kosti sa imenima i brojevima, na koje oni koji su pronašli svoje najmilije polažu po jedan cvet. Ovo je uvod u kosovsko-albansku produkciju "Brak" Blerte Zequiri iz Prištine, rediteljke na koju treba obratiti pažnju, a koja već ima zapažen uspeh sa svojim prethodnim kratkim filmovima.

Dok se voze natrag kući, Anita setno zaključuje da bi joj bilo lakše da zna kakva je sudbina snašla njene roditelje, ne znajući da joj loša vest nije stigla samo zbog toga što je buduća punica vlasti zamolila da joj ne kvare svadbu. Mladi par deluje na prvi pogled kao svaki drugi koji se nalazi pred velikim korakom. Posla oko slavlja ima preko glave, takođe i oko bara čiji je Bekim vlasnik. Treba izabrati novu kuhinju i prepraviti venčanicu koju je nekada nosila Anitina majka, a koju je ova kao tinejdžerka krišom oblačila i pored zabrane. Za te prepravke se stara šogorica Zana, čiji je to zanat. 

Idila se ruši iznenadnom pojavom Bekimovog druga iz mladosti Nola (Genz Salihu), muzičara koji živi u Francuskoj. Prvo veče, budući mladenci i pridošlica se zapijaju u Bekimovom baru i iako se povremeno čini da postoji čudna iskra u zraku, sve deluje u redu dok između ljubavnika ne dođe do potpuno skurilne svađe tokom koje Anita ostaje sama na cesti, u čudu. Nekoliko dana će ostati bez ikakvog objašnjenja, tužna i bez ijednog telefonskog poziva, da bi tek posle lažne poruke o trudnoći usledilo ne tako glatko pomirenje. 

Pomen Nolovog imena kod Zane izaziva čudnu reakciju – na licu joj se javlja paničan strah i objašnjenje koje daje je da ovaj navodno ima loš uticaj na njenog brata. Kroz čitav niz suptilnih nagoveštaja, rediteljka gledaoca polako navodi na zaključke – pogledi, zagrljaji, pokoji komentar. I naposletku incident na ulici kada Nol biva prebijen od strane homofoba koji, dok ga šutiraju, prosipaju jezive izjave o tome kako je „Hitler znao zašto je od takvih kao on pravio sapune“. Po prijemu u bolnicu zbog nanesenih povreda, Nol poziva Bekima koji se nalazi usred porodične večere na kojoj ne postoji druga tema od venčanja. I kada ovaj reaguje tako što odlazi da ga pokupi automobilom pod pretekstom da u baru postoji problem, pali se čitava žarulja.

Mali vremeplov u kome ih vidimo znatno mlađe, sakrivene u stanu Bekimove majke Sadie (Kumrie Hoxha) dok se čuje gruvanje granata po Prištini, daje prvi uvid u pravu prirodu njihove veze. Dok leže jedan kraj drugog u spavaćoj sobi, posežu nežno, ali i oprezno jedan za drugim. Dok Nol kontemplativno izgovara istinu o nemogućnosti njihove veze primedbom da jedino što može ujediniti Srbe i Albance je da „ih“ sve unište, Bekim uz smeh odgovara - „Mogu svi da nam puše“. Scena se iz prošlosti prenosi u sadašnjost – u strasnom ljubavnom činu dva muškarca posle bolnice. U jednom se budi nada, u drugom nespremnost da preseče pupčanu vrpcu sa majkom koja od njega očekuje da zasnuje porodicu. Iz straha od onoga što jeste, a što je još uvek veliki tabu u svim balkanskim zemljama, on će odbiti i da bude domaćin LGTB žurke zatvorenog tipa u svome baru, reagujući kao svaki homofob.

Happy enda nema i venčanje se dešava. Bekim je preplašen svoje homoseksualnosti i nema snage da se od nje otrgne, dok Nol njegov kukavičluk nema snage da trpi. I time se gradi buduća tragedija u kojoj niko neće biti potpuno srećan ni svoj.

"Brak" je neverovatno ubedljiv film koji je građen na dobrom scenariju i odličnoj glumi, uz veštu režijsku ruku. On otvara rane društva koje se još uvek bori sa tragedijom 1990-ih i sa tradicionalnim normama u kojoj LGTB prava nemaju prostora, primoravajući ljude da se prikrivaju i štite ulazeći u brakove sa osobama suprotnog pola, živeći životima drugih. (8/10)

*Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Monitor, uz dozvolu autorke

 

Oceni 5