Pisac u zatvoru
Jailla 03 S

Photo: Igor Čoko

Pakao je delo čovečjih ruku

Zatvor je u biti - manjak prostora koji nadoknađuje višak vremena; za zatvorenika je i jedno i drugo krajnje očigledno. Sasvim je prirodno da upravo taj međusobni odnos, koji prati čovekov položaj u univerzumu, čini tamničenje najobuhvatnijom metaforom hrišćanske metafizike, a ujedno, u praktičnom pogledu, babicom književnosti. A kad je o književ­nosti reč, to je u izvesnom smislu razumljivo, jer književnost je, pre sve­ga, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Takav prevod se, naravno, može ostvariti i bez hapšenja, i, moguće, s većom preciznošću. Od svetog Pavla do današnjih dana, međutim, hrišćanska tradicija se izuzetno uporno oslanjala na zatvor kao sredstvo sposobno da čoveka pobudi na otkrovenje. Današnje kulture i literature zasnovane na drugačijim verovanjima i principima negoli hrišćanstvo (ako je ta reč uopšte umesna), čine sve da dostignu svoju veliku stariju sestru u nadi da će tako stvoriti svoje vlastite Vijone i Dostojevske.

U dvadesetom veku hapšenje pisaca događa se praktično svuda. Jedva da možete spomenuti jezik, da ne govorim državu (sem, možda, Norveške), u kojima su pisci bili u potpunosti pošteđeni ove tendencije. Neki jezici i zemlje su se s time nosile bolje, neke gore. Rusija je, očigledno, prevazišla sve. Ali, sa druge strane, SSSR je bio veoma naseljena imperija. S njenim raspadom težište problema seli se iz Evrope ka dalekoistočnim i južnim prostorima Azije, u Afriku, i prema arhipelagu Južnog Pacifika. Što nas, isto tako, preterano ne raduje, jer su ti prostori takođe izuzetno naseljeni. Usled nerazumevanja, geografija, očito, žudi da se poredi sa istorijom.

Ili se, možda, istorija poredi sa geografijom. U većini slučajeva pisac se nađe iza rešetaka zato što se opredelio za jednu stranu u politič­kom sporu, stoje, naravno, obeležje istorije. (Odsustvo takvog spora nesumnjivo je glavna odlika geografije). On se čak može utešiti takvim objašnjenjem svog otežanog položaja koje je u današnje vreme poprimi­lo oblik plemenite tradicije. No, takvo objašnjenje je preširoko za njego­vu ćeliju – što je opštije, šire, ne znači daje komfornije. I nije važno na kakvo istorijsko zvono zvoni zatvor, taj zvuk će vas uvek vratiti - obično u šest jutru - u neprijatnu stvarnost vašeg sopstvenog tamnovanja.

Zatvor ne čini da zaboravite svoja apstraktna uverenja. Naprotiv, on ih svodi na najsažetije formulacije. U stvarnosti, zatvor je prevod vaše metafizike, etike, osećanja istorije i svega ostalog - na suvi jezik svakod­nevnog ponašanja. Najbolje mesto za to je, naravno, samoća koja je celokupni čovekov univerzum svela na betonski pravougaonik, neprestano osvetljen sijalicom od 60 vati, ispod koje kružite pokušavajući da saču­vate ostatak duševnog zdravlja. Posle nekoliko meseci u to se uključuje ceo Sunčev sistem - za razliku, nadajmo se, od vaših prijatelja i vaših bližnjih - i ako ste pesnik, možete u glavi složiti desetak prilično solidnih pesama. Zato što su pero i hartija retko dostupni zatvoreniku.

Tako da je s rimom i metrom tamo udobnije živeti, iskustvo se bolje pamti, naročito ako se imaju u vidu pojedini metodi isleđivanja, koji često vaš potiljak čine nepouzdanim. Pesnici, uopšte, mnogo bolje podnose samoću od proznih pisaca: njihova zavisnost od profesionalnog alata je minimalna, jer vaše ponovljeno kretanje napred-nazad pod tim električ­nim osvetljenjem samo po sebi, bez obzira na bilo šta, stvara u pamćenju stih. I još, zato što je pesma u biti bezsižejna i, za razliku od proznog dela, odvija se u saglasju sa unutrašnjom logikom jezičke harmonije.

Pisanje faktički - ili tačnije, stvaranje metričke poezije u glavi - za onoga ko je u samici može biti prepisano kao vrsta terapije, zajedno sa sklekovima i hladnim tušem. U zajedničkoj ćeliji stvari stoje malo dru­gačije, i prozaik se tu snalazi bolje nego pesnik. Proza je, kao što je poznato, umetnost ukorenjena u socijalnim odnosima i prozni pisac će pre naći zajednički imenilac sa svojim ćelijskim cimerima nego pesnik. Budući da je pripovedač, on je znatiželjan po opredeljenju i to mu poma­že da uspostavi odnose sa svojim drugovima po nesreći raspitujući se za okolnosti njihovog slučaja, a da ih istodobno oseća kao deo vlastitog ili zajedničkog sižea. Tako on može zamišljati da sakuplja građu za svoja buduća dela, ili će to misliti njegovi ćelijski drugovi, i te kako srećni što mogu da mu podare sopstvene, često ulepšane, životne priče.

Najveći deo onoga što se piše u zatvoru čini proza. Ne zato što pro­zni pisci dospevaju iza rešetaka češće nego pesnici (u praksi je, očigled­no, sasvim suprotno). To se događa pre svega zato što monotoni zatvorski jezik poezija smatra neprijateljskim silovitoj prirodi samoga stiha. Nije reč o tome da umetnost poezije odbija da oslika grubu realnost tlačenja krasnorečivim bojama, mada nekome može izgledati tako. Jednostavno, suština svakog dobrog stiha je kondenzacija, brzina. Tako da čak i kada pesnik odluči da zapiše svoje tamničko iskustvo, on se po pravilu obraća prozi. Poema o zatvoru rađa se teže - čak i u savremenoj ruskoj književnosti - negoli roman, da ne govorimo o memoarima. Moguće je da je poezija od svih umetnosti najmanje mimetička.

A ako i nije tako, onda je predmet njenog podražavanja jasno iza ili iznad zatvorskih zidina, odbrambeno snabdevenim bodljikavom žicom, stražarima, puškama i sl. „Sve umetnosti streme da dostignu svojstva muzike" - rekao je Volter Pejter, i poezija, ako je već o njoj reč, ne želi da bude opčinjena ljudskom patnjom, čak ni patnjom samih pesnika. Prirodan zaključak je da postoje teme koje više zaokupljaju pesnika nego što su krhkost nečijeg tela ili agonija nečije duše. Takav zaključak, do koga dolaze i publika i nadležni, stavljaju poeziju, a s njom i ostale umetnosti, u red opasnih poslova. Drugim recima, usputni, slučajni produkt umet­nosti pokazuje da je opšti ljudski potencijal mnogo značajniji nego što to može iskazati - da ne kažem zadovoljiti - bilo koja konkretna društvena situacija. U pojedinim krugovima to se ne smatra dobrom vešću, i što su ti krugovi širi, spremniji su da pisca smeste u pravougaoni prostor.

Najzad, pisac nije sveta krava: on ne može biti iznad ili izvan zako­na društva u kojem živi. Zatvor i koncentracioni logor predstavljaju pro­dužetak tog društva, ali ne na tuđu teritoriju, mada vas stešnjenost može navesti na takvu pomisao. Kada se nađe iza rešetaka, pisac samo nastav­lja da deli nezavidan položaj svojih sugrađana. I u njihovim očima, a i, nadati se, u svojim vlastitim, on je nedeljivi deo njih. Postoji čak izvesno nepoštenje u pokušaju da se pisac izbavi iz zatvora prepunjenog njego­vim sugrađanima, njegovim, da tako kažemo, čitaocima i književnim junacima. Taj čin ravan je bacanju jednog pojasa za spasavanje u preto­varen čamac koji tone u more nepravde.

Taj pojas ipak treba baciti, jer je bolje spasti ikog nego nikog, i zato što taj spaseni može poslati jači signal za pomoć od onih koji ostaju na čamcu što tone. I bez obzira na to što se naše police krive od knjiga koje neće naći svoje čitaoce, pojas za spasavanje treba baciti piscu, jer on može podariti svetu još jednu knjigu. Što ima više knjiga na našim poli­cama, manje će ljudi biti stavljeno iza rešetaka. Najzad, oslobađajući pisca iz zatvora - pogotovo pesnika - društvo se možda lišava izvesnih metafizičkih teškoća, ali bi većina bila spremna da ih zameni za banalno osećanje relativne sigurnosti, bez obzira na koji način se do tih metafizič­kih istina dolazi. Ukratko, vreme provedeno u čitanju knjiga je vreme ukradeno od delanja; a u svetu gusto naseljenom kao što je naš smatra se: što se manje dela - tim bolje.

U zatvoru se obično piše o patnji i izdržljivosti. Takvo pisanje izaziva neodoljivu žeđ kod publike, koja i dalje zatvor blaženo prihvata kao anomaliju. Upravo zbog toga, da bi se takva predstava sačuvala, bilo bi važno da se ti tekstovi čitaju i u budućnosti. Jer nema većeg iskušenja nego smatrati da je zatvaranje ljudi normalna pojava, i da nema ničeg jednostavnijeg od iskustva zatvorskog života, iz kog se čak izvlači duševna korist.

Čovek ima običaj da pronalazi visoki cilj i smisao u očigledno besmi­slenoj stvarnosti. Sklon je da posmatra ruku vlasti kao oruđe Proviđenja, makar i tupo. Iza toga stoji osećaj krivice i odlaganje zaslužene kazne, što od čoveka čini laki plen, pri čemu se on još ponosi time što je dostigao nove dubine smirenja. To je stara priča, stara koliko i istorija samog tlačenja, koja je opet, mora se reći, stara kao i istorija poslušnosti.

Ali ono što može predstavljati uspon za hodočasnika, za društvo može biti klizava nizbrdica. Svet neposredne budućnosti biće naseljeniji od današnjeg, i anomalija će u njemu poprimiti razmere epidemije. Među­tim, lek za to nije penicilin; jedino prigodno sredstvo je domaće proizvod­nje: krajnje individualno, samobitno, ponašanje potencijalne žrtve. Jer pisci su, pre svega, i nezavisno od svojih ubeđenja ili fizičkih ograničenja - individualisti. Oni se ne slažu međusobno, njihovi talenti i stilska sred­stva bitno se razlikuju, a osećaj krivice je kod njih snažniji nego kod drugih ljudi, jer im je dobro poznato da ponavljanje kompromituje snagu reči. Drugim rečima, sam pisac je najviša metafora ljudskog postojanja. Otuda, ono što pisci mogu da kažu o zatočeništvu treba da bude od velike važnosti za one koji sebe zamišljaju slobodnim.

U krajnjoj liniji, ono što pisac govori može delimično da rasprši oreol tajanstva koji obavija boravak u zatvoru. U svesti većine ljudi zatvor je nepoznanica, i stoga je u nečemu blizak pojmu smrti, koja predstavlja granicu neizvesnosti i lišavanja slobode. U svakom slučaju, samica se bez mnogo kolebanja može uporediti s mrtvačkim sandukom. Aluzije iz zagrobnog sveta u diskursu o zatvorima predstavljaju opšte mesto svakog jezika, sem ako ti razgovori nisu prosto tabu. Zato što sa pozicije obične čovekove stvarnosti, zatvor odista i izgleda kao vrsta zagrobnog života, koji je strukturisan nejasno i neumoljivo, baš kao i svaka teološka verzija carstva smrti, koja uglavnom obiluje sivim tonovima.

Delimično lišavanje slobode, međutim - ono što zatvor jeste - strašnije je od apsolutnog lišavanja, jer vas ovo poslednje lišava sposobnosti da to lišavanje registrujete. I zato što vi u zatvoru niste u vlasti nekakvih neopipljivih demona, već u rukama vaših zemljaka, čija je opipljivost veoma konkretna. Sasvim je moguće da veliki deo slikovitosti zagrobnog života u našoj kulturi potiče direktno iz zatvorskog iskustva.

U svakom slučaju, zatvorska književnost pokazuje da je pakao delo čovečjih ruku, ali da ga čovek i nastanjuje. U tome su i vaši izgledi da ga preživite, jer su ljudi surovi koliko su za to plaćeni, nemarni su, potku­pljivi, lenji... Nijedan sistem koji je stvorio čovek nije savršen, pa tako ni sistem tlačenja nije izuzetak. Podložan je zamoru, i njegove pukotine lakše otkrivate ukoliko ste osuđeni na dužu kaznu. Drugim rečima, nema svrhe da ublažavate svoja gledišta dok ste izvan zatvorskih zidina, jer se možete naći unutar njih. Gledano u celini, zatvor se može preživeti. Mada je nada najmanje potrebna kada u njega ulazite; kocka šećera bila bi kudi­kamo korisnija.

1995.

*Esej The Writer in Prison napisan je u decembru 1995. godine i smatra se, izuzev sitnih beležaka i pisama, poslednjim proznim tekstom Josifa Brodskog. Objavljenje u „The Nevv York Times Book Revievv" (okt. 1996) i preštampan kao predgovor za antologiju PEN kluba The Prison where I Live: Pen Anthology of Imprisoned IVriters, izdavač Siobhan Dowd (New York/London, 1996).

*Prevela s ruskog Neda Nikolić Bobić; iz knjige "Vodeni žig", Russika, 2010.

Oceni 5