Bora Stanković i pusto tursko
Vranj 01 S

Photo: www.kupindo.com

Pisati je teže nego orati

Sa Borom sam proveo godine i trenutke. Neki put mi se čine baš ti trenuci kao pretežni, a godine kao slučajne: obično trajanje što ispunjuje vreme svojim praznim gradivom. Bora je posle svetskog rata radio u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete (u stvari u „prikomandi"; pripadao je odseku za osnovnu školsku nastavu), gde i ja, i zalazio u moju kancelariju na razgovor, kafu i ćaskanje. Uveče me je vukao (neki put i sa Dragutinom Kostićem- Ćelešom) po kafanicama i krčmicama na Dunavu. Tu bi mi on, s vremena na vreme, razdragano ili sumorno, rekao ponešto kroz oblak duvana i alkohola, kao Jehova Mojseju kroz onaj oblak na vulkanu Sinaju. Uvek je to bilo neko ljudsko iskustvo i neka životna mudrost. Izgleda da ih nema bez tajne, pa možda i neke vrste heksametra. Za mene je on bio književni Jehova, čak i zato što se izražavao nemušto. Dakle, krnjim stihom, akalektičnim, skraćenim rečenicama. Ta i Mojsej je, u Bibliji, bio nekako mutav, zapinjao je jezikom. Pretpostavljam da je i njegov vulkanski bog (Apolo je, kod Pitije, imao nešto manje dima, pa je bio i razgovetniji) zapinjao u govoru: reči su bile i suviše važne, i nisu smele da se rasplinu u oblake žubora. Svakako: teške reči, teško se zbore, teško izgovaraju. Muka je to i nevolja a ne cvrkut i veselje!

A kod Bore i nema i jednog jedinog klišea. Čim je nešto kliše — on ga i ne oseća. On ga je prezrivo odbacio, kao kakav pikavac krdže

Pošto sam najdublje i najtoplije voleo velikoga, na reči teška pisca (starajući se vazda da mu pogodim ćud i raspoloženje), kao i sva naša grupa, kao i Tin, i Toša, i Rastko, i Raka — smatrao sam da ne smem da propustim ni jedno njegovo oblačno otkrovenje, ni jedno njegovo mucanje, grcanje, kletvu, psovku; iz pažnje i ljubavi sam mu i korekturu pravio, u izdavačkom preduzeću gde sam bio sekretar. Pa i doc-nije, i obimnije, sasvim anonimno, bio sam mu skromni „izdavač", kao što sam se stavio u istu službu još trojici velikih naših nemuštih i skrovitih: Rastku (u „Progresu"), Crnjanskom (u „Albatrosu") i Momčilu Nastasijeviću (u „Celokupnim delima"). Naravno, nikad se ne bih usudio na one jezičke popravke koje je preduzimao sa Borinim tekstom britki Dragutin Kostić-Ćeleš (iz milošte smo ga zvali „Ćeleš", jer je to ime dobio u islamu, a prešao je u islam zbog nerazmrsivih bračnih pitanja). Dragutin Kostić obožavao je Boru, ali je smatrao da sme da mu podvrgava tekstove očiglednim kalupima gramatičke pravilnosti. Kostić je bio najveći znalac svega srpskoga. On je znao: šta su kaluđeri-prepisivači ostavljali potomstvu tajnim pismom, da se ne zaboravi u mraku vremena i sujeti dana; on je znao koje je sve dragocene prste i nokte i kojih sve svetaca, sveti Sava kupovao u Svetoj zemlji i na Bliskome istoku, pa i zašto. On je znao kako je postao i mogao postati deseterac i kako su narodni pevači spevali, u zori istorije, bekstvo Rastka Nemanjića, on je, takođe, znao i najmanji detalj iz Borinoga sveta (čak i kako se zove koja vranjanska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca. Instinktom starinskog knjigoljupca i prevodnika svetih tekstova on je osećao bolje no iko: kako mora da izgleda bilo čija velika proza u završnoj svojoj redakciji, koja se ostavlja za sve vekove potomstvu.

Ja sam pak pokušavao, interpunktističkim visprenostima, da sačuvam ceo celcat tekst Borin: ako je, neodoljivom potrebom za čulnom obnaženošću, za strašnom prisnošću odnekud izronio neki nominativ, umesto goropadnog ablativa — da se to ipak tako ostavi (i to, tako, recimo, što će se zgodno isprečiti dve tanke, ili zapeta, mig, sev interpunkcije): ako su iskrsla puna dva glagola mesto jednog (a ona označavaju, tako iskrsla, izvesno kolebanje u radnji, izvesno posrtanje i podrhtavanje, interval tupa osećaja, mesto precizne, oštre činjenice događaja); ako je, recimo, nekom izvanrednom preosetljivom intuicijom upotrebljen prelazni glagol mesto neprelaznog (narod zna šta čini, kad tobože greši: onda je najduhovitiji) — da se i on sačuva, štaviše, interpunkcijom, ne, samo spase nego i istakne, kao neophodan. Tako sam izdavao i Crnjanskog, i Rastka, i pesme Momčila Nastasijevića (koje, drukčije ispisane, ne bi bile pretočena pesma). Udubljivao sam se u suštinu tih živih tkiva od reči — sve sami neravni končići i čvorići — zblesnut tobožnjim gramatičkim „nepravilnostima", i pre svega: drhtavim rasponom u osećajima.Taj raspon osetio sam i kod starinskih naših pisaca (iznenadno se propusti i izostavi sve što je izlišno u taj mah!) kod Save i Domentijana, ali najviše kod Gundulića, obilatog, pa ipak punog nedoumica, Gundulića koji je pred očima imao jasne i kliktave obrasce italijanske a ipak je mucao! Još uvek mucamo! Kad mislimo da smo jasni, najjasniji — nepotpuni smo i onda! Kako se kod Gundulića gomilaju glagoli da bi iskazali kolebanje, snebivanje i što veći obuhvat: čula golemo naslućuju, ona bi htela što više, kao šestarom, da obuhvate rečima— a gramatika i logika protive se: to je klaeična navika gospodarskih samosvesnih kultura. Ove vazda zahtevaju ograničene dosege, preciznost.

Sa pismenih tekstova Borinih prešao sam i na Borine usmene tekstove: makar to bile samo pojedinačne, progrcane reči. Hvatao sam im i kontekst. Mi zaboravljamo tako često na propratne okolnosti, na kontekst. Imamo mi neodoljive ritmove u deseteračkom području. Tu sve teče. Deseterac je pobedio sve zazore i duhovne smetnje. Teče, kao vode i reke, žubori kao vrela i izvori, odmiče istina sporim, ali nezadrživim tokom u večnost. Pola je miliona samo objavljenih deseteraca naših, i mi možemo i moramo da zamislimo da je čitavom našem govoru pretila grozovita opasnost da poteče i proteče desetercem. Sve nas je napuštalo. Ritam je bio i suviše neodoljiv. Sve je bilo u desetercu, i za deseterac, podjednako značajno, podjednako se otimalo u deseterac. Naša je epska rečitost svakako epska rečitost velike vrste, odmerena i usmerena — ko da je zadrži! Ali, eto, i Francuzi već nisu znali kuda će od svoga aleksandrinca! Pa se kod nas našli pisci strasnijeg grcanja, teških nesklada, gorkih prebola — u oblastima čiji jezik ne protiče sav ovejanim desetercem. Te oblasti, odranije, htedoše drugo nešto reći! Takav je Jaša Ignjatović, takav je Nastasijević, takav je Rastko Petrović, takav je Crnjanski. Takav je, pre svega, Bora Stanković. Tu jedna jedina reč, jedan osećaj, jedan krik — osvaja: javlja se poremećeni pojedinac koji vidi, sluša, oseća izvan jata. To nije povorka ravnomerna i, po ptičijem, usmerena da se izgubi. Tu dolaze do prava svog svi pojedini naši doživljaji (makar i nakazni), tu vidimo, tu znamo, tu osećamo: da svaki tre- nutak i potez života ima svoju kob, može da je ima, mora da je ima, i da se nad svakim, ma kako skroman bio, ma kako istorijski neznatan, nad čovekom-pojedincem otvaraju (u časove basnoslovne) nebesa i blagoslova i prokletstva, ponori i dubine živog, istinskog, slatkog života; da ima čoveka i izvan istorije, i vremena i izvan sata-zupčanika skladno navijena.

Bora je stihijski mrzeo zakonodavca naše književnosti Bogdana Popovića i sve Bogdane (zamišljao je da ih ima milion, ništa lakše nego da se zapate: gde je jedan, ima ih i milion), sve „zapetaše" i sve „književne bakale"

U prvi mah činile su mi se izreke i mucanja Borina kao da im mogu naslutiti stvaralački obrazac. Najpre mi se činilo da je posredi onaj drevni Horacijev taedium vitae (splin, težak dert, čama neizlečiva) — Grci su bili ljudi radoznali: njihova se radoznalost (po Aristotelovoj definiciji „čoveka") nije nikad i ničim mogla zasititi. Otud nisu ni imali taedium, i ono što car Solomun zove: „taština". Ali su, zato, bili prinuđeni na brbljivost, na večite kolovrate ritmova! A tu čamotinju, ko je sve nije imao! Imali su je i Bajron i Bodler i Flober. Flober se, štaviše, zgadio na sve reči uopšte, na reči kao takve, i u dodatku svoga „Buvare i Pekišea" izneo „rečnik opštih mesta". Sve postaje kliše, otrcana fraza, skamenjeno opšte mesto. Flober je hteo (taj veliki majstor jezika!) da nam zgadi jezik — pa da se uopšte odreknemo govora; da nam bude muka govoriti, da nam otužno bude izražavati se. A kod Bore i nema i jednog jedinog klišea. Čim je nešto kliše — on ga i ne oseća. On ga je prezrivo odbacio, kao kakav pikavac krdže! On je, ustreptao i zagrcnut, živi otpor klišeu, otrcanoj frazi, obrtu koji je izgubio svoj zanos, dušmanin „opštem mestu". Sve je kod Bore doživljeno. Dok ga ne oživi, ne želi ni da mu priđe, izdaleka. Sve je svoje. Gorka čamotinja dolazila je kod Bore otud što sve stvari treba izraziti onakve kakve su, bez ikakvih zastranjivanja u olako, u otužno, sladunjavo i slučajno; bez trikova rečitosti koja nikada nije pogodila ni jednu suštinu. Gorka čamotinja dolazila je od jezivih teškoća da se izrazi živi život, da se živi život i u pisanju doživi, možda čak i više, no kada je nastao; dolazila je i od večne opasnosti da ne padnemo u banalno gađanje rečima i padežima. Gramatika je tako neka igra koja nas vodi u bespuće.

Šta mi je puta Bora govorio: „Pisati je teže nego orati". „Pisati je beskonačno teško. Treba sve reći. Treba sve reći. A kako da se kaže?" Kazati reči, brbljati, udešavati izraze? Pa to nije to. To nikad nije to. To je znao, naravno, i Flober, i toliko puta ponovio i u delima, i u „Prepisci". Kako i šta da se iskaže? Ako udarite u pravilno podešene obrte — zgadite se sami sebi! Uvek se sve otima u neke tokove, ritmove, snopove, spojeve! Da li da im se prepustimo? Jer, valja naglasiti samo ono što je suštastveno. Tu se muca od uzbuđenja, od važnosti uloge, od igre koja nadmašava svaku igru. (A ta je igra, da se tričavim rečima iskažu: čovek i život.) U kafanicama i krčmicama na Dunavu, Bora je nalazio sitne ljude sa promašenim životnim ciljem i izvitoperenim smernicama. Svaki od njih imao je svoju osnovnu duhovnu ozledu, Frojdovu „traumu". Svaki se usredsređivao oko te svoje krvaveće rane. Svaki je bio mučenik koji pati kad sagleda svoju svetinju, bez koje nije mogao, koja ga je činila onim što jeste i nije. Svaki je negovao svoju ranu ne da je isceli, nego da je sačuva, pa tako i sebe sačuva. Više sebe taj ne bi mogao ni zamisliti bez nje. Postala mu osovina života, i njegovo bolno zračenje. Svakodnevno, svakočasovno. Čak bi se u snu vraćao njojzi. Sve pak ostalo, izvan te rane, bilo im je sporedno i slučajno, do smeha nezgrapno i neskladno. Svaki je tu svoju svetu boljku negovao ljubavno, uz tisuću milošta: u sebi i za sebe. Ta mu je boljka bila jedino bescen-blago, bescensreća, bescenjad. Bila mu je sve i sva. Napuštala ga nije nikad, vernija od svake dragane. Dragana je trenutna stvar i prolazna, pred takvom vernošću. I kao oni prijatelji vernoga bagdadskog Berberina iz „Hiljadu i jedne noći" - svaki je od tih promašenih imao svoju priču, svoju uzrečicu, svoj merak, svoj dert, svoj žal i svoju pesmu! Šta su prema tome opojnom blagu bila sva blaga zemaljska, tako prekidna i prolazna! Nabeđena blaga i nestvarna zadovoljstva snobova u Marsela Prusta — možda i širom sveta, kad se pojam uopšti!

Među tragičnim opstancima na Dunavu, Bora je voleo naročito potonule u klonulo sladostrašće neke sitne jalijske Jevreje, „kikireze", zanatlije, prodavce badema, nemoguće posrednike, boltadžije i dućandžije nepostojećeg espapa. Oni su bili saplemenici bankara Benciona Bulije — koji je drmao čaršijom i razroko gledao do Pešte i Beča, i njihovih novčanih zavoda gde šušte cifre glasom promuklim — ali su, prema Borinim rečima, imali u svojim damarima više no svi Bencioni u svojim Verthajmovim kasama. Imali su: teški zračni bol, bez ijednog praznog pretrga, imali su nepregoreli život, koji je žedno tinjao, u njima i u takvim kao što su oni. Žeđ je ta bila: za što većom bolešću, koja je sudbina, koja je kob sebe same. Bora je konačno prezirao „trulu Evropu" Đure Jakšića — od njega je valjda to on i uzeo — istim prezirom kao i Bajron Evropu „franačkog kralja-trgovca". Bora se užasavao filistara i računskih uglomera, i sprava u srcu i mozgu. On je mislio sa užasom na savremenog Evropejca — kao na biće lišeno osećaja koji i sačinjavaju sav gorki i slatki život, koji su badem u ljusci života. Smatrao je da se Evropa pretvorila u zbirke onih banalnih sličica što ih deca kupuju i preslikavaju. Izgubili su — mislio je on —smisao doživljaja, smisao sveta, smisao za proleće, nebo, žubor vrela i plavet nebesa. Još to je nešto donekle privlačno, hajde, de. A izgubili su smisao i za stvari tobože neprivlačne. Otužan mu je bio Rafael, u kome se tada, odnekuda, smatralo, kod nas, u Beogradu, da se ogleda čitava Evropa, čiji je on, vidite li, vrhunac. Zar svet i njegove tajne, njegove slutnje i zebnje — u glatkome i praznome Rafaelu? Pa bolji su onda — govorio mi je Bora pred prkosnim Meštrovićevim statuama u „umetničkom odeljenju" — bolji su i sami lecederski kolači sa srcem i ogledalom!

Gadio se Usudovih mezimaca ili onih koji su se u takav plitki san zanosili. Hteo je po svaku cenu nešto oporo i mađijsko u životu, što nam daje snage za otpor i podstreka za snove, što nas drži u atmosferi bajke koja je slatka, dokle je god nepravedna. Život bez gorčine bio mu je život bez slasti

Bora je stihijski mrzeo zakonodavca naše književnosti Bogdana Popovića i sve Bogdane (zamišljao je da ih ima milion, ništa lakše nego da se zapate: gde je jedan, ima ih i milion), sve „zapetaše" i sve „književne bakale". Do svojih rečenica dolazio je teško i mučno (zapete su mu bile sprava za mučenje i rastezanje) kao i prvi primitivni pećinski ljudi čija su kazivanja bila puna napora i patnji (krvavih znojenja i grčeva), ali nagonska i doživljajna. Nagon i doživljaj, kroz lakoću izraza i kroz klizavu tečnost ritmova, kao da su se — mislio je Bora — u evropskoj književnosti potpuno izgubili: sve sam Rafael i gore od Rafaela. Sve rafaeliše. Evropa se prorafaelila, i gore od toga. Bora je smatrao da treba reći pravu istinu o životu, a ona je tako daleko od uobičajenog glatkog ćućora obesvećenih reči! Možda ne treba reći istinu, ali pisac to mora. On jedini ne sme da laže. Pa kada se sretao sa tim olakim Mopasanima i podmopasanima, njemu se učinilo: da Evropa i nema više šta da izrazi, da je svršila svoje. Ostala je prazna ljuska i laka pleva! Nema šta više ni da slaže kad bi htela lagati, ne da joj se više ni laž. I laž ima svoje slasti! U književnosti, u to vreme, Bora je voleo samo nas, „moderniste", a pre svega Raku Drainca koga je jedared, kod „Tri šešira" sveg izljubio, čak mu i ruku poljubio, uprkos konvencijama i svome ugledu velikog pisca! Na moje izazivajuće pitanje (da mu izmamim odgovor): „Onda se ti, Boro, slažeš sa grofom Lavom Tolstojem, koji je u dubokoj starosti, u svojim narodskim pričama i skaskama, otpevao hvalospev ruskome mužiku, jer ovaj, prema njemu, jedini ima morala, i gorko plače kad mu se samo spomene reč „duša" (ah duša!)" — Bora je, jednim jedinim gadljivim gestom ruke, bez reči, odbacio od sebe i grofa i njegove suze. Nije voleo prenemaganje ni sa dušom. Voleo je ponoran, surov i sirov život, bez eurogata. Bora je prezirao i samu reč „intelektualac" — koju je izgovarao sa neodoljivom grimasom. Svu blagočestivost i prepodobnost pozne Tolstojeve vrste, sve ono dirljivo i zagrcnuto kod Žan Žaka Rusoa, kod Romena Rolana, a naročito kod tadašnjeg ljubimca „elite", bengalskog Rabindranata, koga su osvetljavali bengalskom vatrom poetične nežnosti i smirene mistike (a čemu se on dečurlijski plazio) — sve je to Bora zvao intelektualnim upropašćavanjem velikih ljudskih čuvstava, strepnji, slutnji, i još gore. Nije on priznavao plačevnu duševnost i zašećerenu prepodobnost. One su mu bile bljutave. Nije mogao ni hteo da zamisli život vazda kao ,,kod majke na krilu".

Gadio se Usudovih mezimaca ili onih koji su se u takav plitki san zanosili. Hteo je po svaku cenu nešto oporo i mađijsko u životu, što nam daje snage za otpor i podstreka za snove, što nas drži u atmosferi bajke koja je slatka, dokle je god nepravedna. Život bez gorčine bio mu je život bez slasti. Ja mislim da je i Turke, pa čak i pusto tursko, namrzao, u jednom času vidovitog nadahnuća: što su i suviše voleli šećerleme. Sad mi je — reče — i to jasno. Od slasti se izgube svi zubi, sve čvrsto, sve muško. Ljudi koji ližu svoje nepce, koji dragaju i maze svoja čula, ljudi koji bi da svoje čuvstvo konačno ižive, da ga isteraju do kraja u ruže i ruzmarine, bili su mu odvratni: školjka mora večito da pati od svoga zrna peska, od koga raste i njen tajni biser. Smatrao je da treba da bude što više korova. Držao je: ko hoće sa čuvstvima što pre da svrši, da ih se otarasi, nije ih ni dostojan. Ah ti, što večno kaleme! A da se živi osećanjem, ma kojim, da se ono comaši i dooseća, tu nije dosta jedan život! Jer treba i da proteku dani i godine — da bi nas stvarno naučile. Tu bi trebalo sto života. „Sto života" — ponavljao je on razvlačeći i otežući. Malo je jedan život! A možda je i sto života — malo! Malo! Sve je malo — za ono zrno doživljaja, koje zahteva okeane vremena oko sebe! Bora je voleo jedino te i takve ljude, kojima nije bio dovoljan jedan život da u njemu pronesu i proneguju ono nekoliko teških i otrovnih zametaka prave osećajne suštine. Voleo je te i takve ljude da sretne i sreće na stazi života i sna, na Ujevićevoj „stazi varke", koja je samo po imenu varka. Tražio ih je, a i nalazio svud. Mislio je da se oni najviše sreću kod nas. U njima je ona pesnička bezgraničnost, koju je on ponekad nazivao „pusto tursko", a koja je, u stvari, svaka istinska, iskonska lirika.

Nje je danas više no ikad i u literaturi zalada, sd Prusta do Foknera. Čak i Nobelov odbor stao je na to gledište. Svi se danas slažu sa Borom: on je stvarno u pravu. Veliki pisci zapada našli su u sebi, najzad,  snage da odrinu one olake blagoglagoljive i sanjive žubore, koji saharinski teku i teku, rečito i bezna- porno, potpomognuti čekovnim navikama i prastarom čovekovom sklonošću za poštovanom retorikom. Re- torika nam je dočaravala život lak, rešen, pregledan, i bez tajne, život sagledan do kraja, i do kraja savladan. Zato je Verlen i predložio da joj „zavrnemo šiju". Verlen je hteo otmenu retoriku da zadavi, iza busije u malom svom sokačetu prave i proklete poezije. Možda je on i dokusurio tu otmenu osobu? 

Pitao sam često Boru o Geteu. On ga je znao kroz napise „raznih Bogdana" (kako se izražavao). On je Getea, takođe, namćorski mrzeo — mada je Geteov „Verter" i za Balkan bio životvorna kap vode, u groznicama svetih i nametnutih dužnosti vajkadašnjih. Rekoh mu: „Gete je gledao izvesno čuvstvo radoznalo da dovrhuni — ali se posle trudio i da ga se liši, da bi osetio i druge stvari — da se ne bi sveo sav na jedno jedino čuvstvo. Dakle, nije Gete bežao od osećaja, već je požudno zahtevao sve nove osećajne krize i ropce. Umirao je, ne jedared, već hiljadu puta. Mahnitao je stalno i zato je izbegao sitno ludilo. I od svakog se ropca oslobađao time što bi ga spevao, opevao i dopevao. Svako je pak i ludilo prevazilazio novim". Bora je mrzeo spas. O Geteu se, posle ovih reči, izrazio još gore. Evo njegovih gestova: jednom mi reče, kad smo bili pred samim Narodnim pozorištem, na putu za dole, za Skadarliju: „Idi ti dalje, ja ovde imam da izvršim nešto, stići ću te". Bio je tih dana ljut na Narodno pozorište i upravnika njegovog (zbog nekih novčanih okolnosti, u kojima je bio osetljiv). I, iz osvete, on te noći izvrši dečački, klošmerlski gest, uz samu zgradu pozorišnu! Možda će ovo izgledati i suviše ubogo i priprosto bogobojažljivome pristalici velikih poteza. Bora je pribegavao, vazda, životu, i kad bi našao nešto neodoljivo-konkretno, činilo mu se da je tu najdublji odgovor, pa i jedini mogući. Mrzeo je Bora spas, prezirao. Mrzeo je Bora svakoga koji bi čuvstvu da sagleda međe, krajeve, sinore. Čuvstva treba da su — bezgranična. Sva. Ma kako izgledala mala, sićušna. Ona samo tako izgledaju. Treba im dati: prostora, vremena, područja. I prošlosti i budućnosti!

Svakom žilicom svojom reagovao je na te osnovne pojmove umetnosti i poezije, na ono što su još Grci tu ulovili, u mutnoj vodi svoga vremena, — jer je on samo i živeo za poeziju, nalazeći je, i pride, gde je niko nije tražio: u svakom zrncetu života

Mrzeo je Aristotelovu katarzu (spas pomoću umetnosti). Reći ćete: Bora i katarza! Bora i Aristotel! Da. Bora i Aristotel, i katarza! Nisu to neke privilegije katedarskih ljudi koji umeju da izgovore stranu reč, i to je sve! Naravno, za sve je to on imao svoje krepke i sočne narodske izraze. Druge, reći ćete, izraze. Ali je svakom žilicom svojom reagovao na te osnovne pojmove umetnosti i poezije, na ono što su još Grci tu ulovili, u mutnoj vodi svoga vremena, — jer je on samo i živeo za poeziju, nalazeći je, i pride, gde je niko nije tražio: u svakom zrncetu života. Danas, vele da je i atom zrnast! Bori je sav život bio u bezbroju zrnaca! Mrzeo je on grčku umetnost — ono što je Bogdan zvao grčkom umetnošću. Pre svega, pomislite, zašto su sve statue tako glatke i mramorno bele. On nije znao, u to doba, da su one nekada bile bojadisane. Tu je Bora bio istinskije nadahnut, no Gete i Vinkelman, ti obožavaoci hladne i nečovečne beline. Hteo je Bora da statue budu žive i životnih boja. To mi je stalno predočavao, uz mnoge čudesne, reći ćete i čudne opaske. Gadio se studenog kamena. Voleo je životnu trulež i sagorevanje. Govorim sve jednako o statuama — jer smo Meštrovićevim kipovima bili odasvud okruženi u Umetničkom odeljenju (gde su se i vodile sve te diskusije). O njima se izražavao i tako (u pogledu boja) i još drukčije, mnogo drastičnije, grubo, psovački (u pogledu obline i izvesnih dimenzija!). Zamerao je svima muzejima na svetu što čuvaju te gole statue i navode ljude i žene — naročito žene — na požude, koje nisu ni prirodne, ni u skladu. A mrzeo je, kao i glatke statue, i glatke i ravnomerne heksametre grčkog pesništva, — o, kako je mrzeo sve glatko, što nije rapavo, sve jednoobrazno i ravnomerno, sve ono što ogavno laže: da je život, tobože, gladak i ravnomeran, i, što je gore, da takav treba i da bude. I što je još gore: da se mi sa time slažemo. Niko se sa tim ne slaže — reče mi on.

On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavoga bića, iz najosetljivijega praživca. Iz onoga najvrednijega gde je životni nagon. Ta vedrina, to pouzdanje, povređeni su. Priroda se pobunila. Koliko je takva smola izražajnija, no oni beskrajni plodovi biljni, od kojih se ugibaju grane! No ona, od izdašne i ljupke prirode, silesija jabuka i krušaka po voćnjacima idiličnim. Ta je smola najdragocenija i najodbrambenija. Na nju priroda nije ni pomišljala, kao na nešto stalno. Takva literatura zahteva krajnju stvaralačku groznicu. Tek je to prava stalnost.

Najzad, da pomenem one grube i rapave reči, bez kojih ne možemo ni misliti na Boru. Te su reči, u stvari, reči od stida, reči rečene ispod stida. On se tim rečima branio, kao smokovim lišćem. Nije hteo da prizna: da misli i sanja samo o velikoj, zanesenoj poeziji. On se tim rečima, eto, branio od nemile radoznalosti ljudske: da ljudi ne proniknu u njegovu tajnu, ne razglase, i time je ne obesvete.

Oceni 5