Govor pred diplomcima Dartmut Koledža
Dosada

Photo: omicron.aeon.co

Pohvala dosadi

Ako ne uspeš da održiš svoje carstvo
I dođeš, kao tvoj otac, tamo
Gde se misao optužuje a osećanje ismeva
Veruj svome bolu...

V. H. Odn: „Alonso-Ferdinandu"

Veliki deo onoga što vas čeka u životu biće izazvano dosadom. Razlog zbog kojeg bih hteo da progovorim sa vama o tome u ovoj svečanoj prilici je taj što vas, kako mi se čini, nijedan humanistički koledž ne priprema za takvu budućnost; stoga ni Dartmut nije izuzetak. Ni egzaktne ni humanističke nauke nemaju u programu kurseve iz dosade. U najboljem slučaju mogu vas upoznati sa dosadom izazivajući je sami. Ali šta je slučajni kontakt u poređenju sa neizlečivom bolešću? Najgore monotono mrmljanje sa katedre ili opširan udžbenik nad kojim padaju kapci nisu ništa u poređenju sa psihološkom Saharom koja nastaje u vašoj spavaćoj sobi i sužava horizont.

Poznata još kao: čama, mora, teskoba, ravnodušnost, depresija, splin, apatija, klonulost, učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija itd, dosada je veoma složena pojava i u celini je proizvod ponavljanja. U tom slučaju, najbolji lek za nju bila bi stalna inventivnost i originalnost. To jest, ono na šta vi mladi i drski računate. Ali avaj, život vam neće pružiti takvu mogućnost, jer je u životnoj mehanici glavno - upravo ponavljanje.

Neko može, naravno, osporiti stav da je stalna težnja za originalnošću i inventivnošću pokretač progresa, a samim tim i civilizacije. Međutim - a u tome je prednost retrospektivnog pogleda - taj pokretač nije najvalidniji. Jer, ako izdvojimo istoriju našeg stanovništva u odnosu na naučna otkrića, rezultat neće biti veseo. Dobićemo, da se konkretnije izrazim, vekove dosade. Sam pojam originalnosti i inventivnosti pokazaće monotoniju realnosti života čiji je glavni stih, pardon, stil - dosada.

Time se on - život - razlikuje od umetnosti, a najljući neprijatelj umetnosti je, kao što već znate - kliše. Zato nije čudo što vas ni umetnost ne može naučiti kako da izlazite na kraj sa dosadom. O toj temi napisano je nekoliko romana, nešto manje slikarskih platana; što se tiče muzike, ona je uglavnom nesemantička. Jedini način da umetnost za vas postane utočište od dosade, od tog egzistencijalnog ekvivalenta klišea - jeste da sami postanete umetnik. Mada, gledajući koliko vas je na broju, ta perspektiva je malo verovatna i prilično nerealna.

Sve što mogu da vam predložim je da budete obazrivi s novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent

Ako se sada i bacite svom snagom na pisaće mašine, nećete se sasvim zaštititi od dosade. Ako je majka dosade - ponavljanje, vi ćete, mladi i drski, veoma brzo biti prigušeni odsustvom priznanja i niskom zaradom, mada je i jedno i drugo verni pratilac umetnosti. U tom odnosu književni rad, slikarstvo, komponovanje uzmiču pred advokatskom kancelarijom, bankom ili čak laboratorijom.

U tome se, s druge strane, i sastoji spasonosna snaga umetnosti. Pošto nije unosna, ona prilično nerado postaje žrtva demografije. Ako je, kao što smo rekli, ponavljanje majka dosade, onda je demografija (kojoj predstoji da u vašem životu odigra mnogo veću ulogu od bilo kog predmeta koji ste ovde usvojili) - njen drugi roditelj. Možda zvučim kao mizantrop, ali sam duplo stariji od vas i stanovništvo zemljine kugle se na moje oči udvostručilo. U vreme kada vi dođete u moje godine ono će se uvećati četiri puta i to ne na način koji očekujete. U 2000-oj godini doći će do takve kulturno-etničke preraspodele da će ona dovesti u pitanje vaš vlastiti humanizam.

Već samo to redukovaće perspektive originalnosti i inventivnosti kao protivotrova od dosade. Drugi problem sa ove dve kategorije je u tome što one mogu biti rentabilne. Pod uslovom da ste za to sposobni, obogatićete se veoma brzo. Ma koliko to bilo poželjno, većina od vas zna iz vlastitog iskustva da se niko tako ne dosađuje kao bogati ljudi, jer novac kupuje vreme, a osobina vremena je ponavljanje. Ako se podrazumeva da ne težite siromaštvu – u protivnom ne biste stupili na ovaj koledž - možemo očekivati da će vas dosada ščepati čim vam postanu dostupne prve alatke samozavaravanja.

Zahvaljujući savremenoj tehnici te alatke su mnogobrojne koliko i sinonimi za dosadu. U svetlosti njihove funkcije - da vam pomognu da zaboravite na suvišno vreme - njihovo izobilje je očigledno. Isto će takvo biti i ispoljavanje vaše kupovne moći koje će se uvećavati uz krckanje i zujanje nekih od onih instrumenata koje čvrsto drže u ruci vaši roditelji ili rođaci. To je proročka scena, dame i gospodo generacije 1989, jer vi ulazite u svet u kojem zapis događaja umanjuje sam događaj - u svet videa, sterea, daljinskog upravljanja, sportske odeće, trenažera koji vas održavaju u formi da biste ponovo proživeli vlastitu ili tuđu prošlost, udahnuli krvotok u konzervirano uzbuđenje.

Sve što ispoljava izvesnu regularnost obiluje dosadom. To se u velikoj meri odnosi i na novac - kako na same novčanice tako i na njihovo posedovanje. Razume se da ne proklamujem siromaštvo kao vid spasenja od dosade, mada je Svetom Franji upravo to pošlo za rukom. No stvaranje novih monaških redova ne izgleda osobito zabavno u našoj epohi video-hrišćanstva. Prema tome, vama - mladima i drskima - niko ne preporučuje bedu. Sve što mogu da vam predložim je da budete obazrivi s novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent.

A što se bede tiče, dosada je najbrutalniji deo njene nesreće i bekstvo od nje poprima veoma radikalne forme u vidu burnog protesta ili narkomanije. Obe forme su privremene mada je nesreća bede beskonačna; obe su, zbog te beskonačnosti - skupe. Uopšte, čovek koji ubrizgava heroin sebi u venu čini to uglavnom iz istog razloga iz kojeg vi kupujete video: da izbegnete suvišak vremena. Razlika je ipak u tome što on gubi više nego što dobija i njegova sredstva spasenja postaju isto tako suvišna kao ono od čega se spašava, mnogo više nego vaša. U celini, taktilna razlika između igle šprica i dugmeta na stereu približno odgovara razlici između oštrine i tuposti uticaja vremena na siromašne i bogate. Ukratko rečeno, bilo da budete bogati ili siromašni pre ili kasnije patićete od suviška vremena.

Kad vas obuzme dosada - predajte joj se. Pustite da vas smlavi; zaronite u nju, dotaknite dno. S neprijatnostima je sledeća stvar: što se pre dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu

Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, prijatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi.

Uostalom, možete se zabavljati svim tim istovremeno i zajedno izvesno vreme to vam može pomoći. Do onog dana, naravno, kad se probudite u svojoj spavaćoj sobi usred nove porodice i novih tapeta, u drugoj državi i drugim klimatskim uslovima, sa gomi-lom računa od vašeg turističkog agenta i psihijatra, ali sa onim istim ustajalim osećajem prema dnevnoj svetlosti koja se probija kroz prozor. Navući ćete svoje patike i otkriti da nemaju pertle pomoću kojih biste se izbavili od onoga stoje poprimilo tako prepoznatiljiv oblik. Zavisno od vaših godina ili temperamenta ili će vas uhvatiti panika ili će vas smiriti poznato osećanje; ili ćete još jednom proći kroz svu strahotu promena.

Nervoza i depresija ući će polako u vašu beležnicu, tablete u vašu kućnu apoteku. Nema, u suštini, ničeg lošeg u tome da se život pretvori u stalno traženje alternativa, u česte promene posla, supružnika, ako možete da priuštite alimentacije i pometnju u sećanjima. Taj položaj je veoma često opevan na ekranu i u romantičarskoj poeziji. Začkoljica je jedino u tome što se taj pokušaj pretvara u redovnu preokupaciju i vaša potreba za alternativom postaje ravna svakodnevnoj dozi narkomana.

Međutim, iz te situacije postoji još jedan izlaz. Možda ne najbolji sa vašeg stanovišta, i ne obavezno bezopasan, ali direktan i ne tako skup. Oni koji su čitali pesmu „Sluga slugama" Roberta Frosta pamte njegove stihove: „Najbolji izlaz je - uvek do kraja." I ono što hoću da vam predložim je zapravo varijacija na tu temu.

Kad vas obuzme dosada - predajte joj se. Pustite da vas smlavi; zaronite u nju, dotaknite dno. S neprijatnostima je sledeća stvar: što se pre dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu. Ideja je - da se poslužimo recima drugog velikog pesnika engleskog jezika – da pogledate u ono najgore. Razlog zbog kojeg dosada zaslužuje ovakvu pažnju je taj što ona predstavlja čisto, neistraženo vreme u svoj njegovoj ponavljanoj, preobilnoj i monotonoj lepoti.

Dosada je zapravo vaš prozor u vreme, prozor u ona njegova svojstva koja smo skloni da ignorišemo do mere ugrožene duševne ravnoteže. Ukratko, to je vaš prozor u beskrajnost vremena, odnosno, na vašu beznačajnost u njemu. Možda se time objašnjava strah od usamljenih, umrtvljenih večeri, očaranost s kojom ponekad otkrijemo česticu prašine kako kruži u sunčanom zraku ili kako negde otkucava časovnik usred vrelog dana, a snaga volje je na nuli.

Kada se taj prozor jednom otvori ne trudite se da ga zatvorite; naprotiv, otvorite ga širom. Jer dosada govori jezikom vremena i predstoji joj da vam održi najvažniji čas u životu - čas koji niste slušali na ovim zelenim proplancima - čas o vašoj beznačajnosti. On je važan i za vas i za one s kojima ćete biti u dodiru. „Ti si konačan" - govori vreme glasom dosade – „i ma šta činio, uzaludno je sa mog stanovišta." Ovo naravno neće zazvučati kao muzika za vaš sluh, ali osećanje uzaludnosti vaših najuzvišenijih postupaka bolje je nego iluzija o njihovoj plodotvornosti i taštini kao njenom vernom pratiocu.

Jer dosada je upadanje vremena u vaš sistem vrednosti. Ona postavlja vaše postojanje u njegovu perspektivu, a krajnji rezutat je preciznost i smirenje. Treba primetiti da ovo prvo rađa ovo drugo. Što više saznajete o vlastitoj veličini postajete sve smireniji i tolerantniji prema sebi sličnim, prema onoj čestici prašine što kruži po sunčevom zraku ili nepomično stoji na vašem stolu. Koliko se samo života pretvorilo u te čestice! Ne sa vašeg stanovišta nego sa njihovog. Vi ste za njih isto što i vreme za nas; zato one izgledaju tako male.
 A znate šta govori čestica prašine kada je brišu sa stola?
„Seti me se" - šapće prašina.

Ništa ne može biti dalje od mentalnog podsetnika svakog od vas, mladi i drski, kao raspoloženje izraženo u ovom dvostihu nemačkog pesnika Petera Huhela, koji više nije među živima. Citirao sam ga ne zato da bih usadio u vas sklonost ka malim stvarima - semenima i rastinju, zrncima peska ili komarcima - malim, ali mnogobrojnim. Naveo sam ove stihove jer mi se dopadaju, zato što sam u njima prepoznao sebe i, kad je već tako, svaki živi organizam koji će biti obrisan sa postojeće površine. „Seti me se" - šapće prašina. I u tome se čuje da ako mi saznamo nešto o sebi od vremena, verovatno će i vreme, sa svoje strane, saznati nešto od nas. Šta bi to moglo biti? Ako mu dajemo preimućstvo u značenju, prevazilazimo ga u osetljivosti.

Strast je, pre svega, lek od dosade. I naravno bol - fizički više nego duševni, koji je redovna pratilja strasti, mada vam ne želim ni jedan ni drugi. Međutim, kad vas boli, svesni ste da vas nije prevarilo ni vaše telo ni vaša duša

A to znači - biti beznačajan. Ako je potrebna dosada da parališe volju da bi to sugerisala, onda - živela dosada! Vi ste beznačajni jer ste konačni. Međutim, što je veća svest o konačnosti, ona se više puni životom, emocijama, radošću, strahovima, patnjama. Jer beskonačnost nije preterano živahna, nije posebno emotivna. Vaša dosada vam, u krajnjoj liniji, govori o tome. Ukoliko potiče od beskonačnosti.

Poštujte u tom slučaju njeno poreklo, ali ne manje od svog sopstvenog. Zato što upravo predosećanje te bezdušne beskonačnosti objašnjava intenzitet čovekovih osećanja koja često dovode do začetka novog života. To ne znači da su vas začeli iz dosade i da konačnost rađa konačnost (mada i jedno i drugo zvuči verovatno). To pre navodi na misao da je strast privilegija beznačajnog.

Zato se predajte strastima, a ostavite hladnokrvnost sazvežđima. Strast je, pre svega, lek od dosade. I naravno bol - fizički više nego duševni, koji je redovna pratilja strasti, mada vam ne želim ni jedan ni drugi. Međutim, kad vas boli, svesni ste da vas nije prevarilo ni vaše telo ni vaša duša. Osim toga, ono što je dobro u dosadi, teskobi, osećanju besmisla vas lično ili ostalih bića, jeste činjenica da to nije prevara.

Mogli biste takođe da pokušate sa detektivskim romanima i akcionim filmovima - sa nečim što vas odvlači tamo gde niste do tada bivali verbalno/vizuelno/mentalno - makar trajalo samo nekoliko časova. Izbegavajte televiziju, posebno menjanje programa: to je otelovljena prekomernost. Međutim, ako i ta sredstva ne pomažu opustite se, „hitnite svoju dušu u zgusnuti mrak". Čvrsto zagrlite nekoga ili pustite da vas zagrle dosada i tuga koje su u svakom slučaju veće od vas samih. Nesumnjivo će vam biti teško da izdržite te zagrljaje, ali se trudite da izdržite koliko možete, a zatim još malo.

Najvažnije je da ne mislite da ste negde pogrešili i da ne pokušavate da se vratite da biste ispravili grešku. Ne, kako je rekao pesnik -„Veruj svome bolu". Ti užasni medveđi zagrljaji nisu pogreška. I sve ostalo što vas uznemirava. Uvek se setite da na ovom svetu postoje zagrljaji iz kojih se, na kraju krajeva, ne možete iščupati.

Ako vam se ovo čini isuviše mračnim, onda vi ne znate šta je zapravo mrak. Ako vam se čini nestvarnim, nadam se da će vreme dokazati da ste u pravu. Ako pak smatrate ovo neumesnim za ovako svečanu priliku, onda se ne slažem s vama.

Složio bih se kad bi ovaj događaj označavao vaš boravak ovde, ali on označava vaš odlazak. Vas sutra neće biti ovde, jer su vaši roditelji platili samo za četiri godine i ni dana duže. Jer treba krenuti dalje, graditi karijeru, sticati novac, stvarati porodicu, treba se suočiti sa jedinstvenom ličnom sudbinom. A to dalje nije ni među zvezde niti u tropske krajeve, malo ko izvan granica Vermonta zna za ovu svečanost na proplanku u Dartmutu. Niko vam ne može jemčiti ni to da će zvuk vašeg orkestra dopreti do White River Junction.

Ne želim vam ništa više osim sreće. Međutim, biće dosta mračnih i, što je još gore, dosadnih časova koje će izazvati kako spoljašnji tako i vaš unutrašnji svet. Treba za to izgraditi odbrambeni mehanizam

Vi, diplomci 1989. godine, napuštate ovo mesto. Odlazite u svet koji će biti naseljen mnogo gušće od ove tišine i gde će vam posvećivati mnogo manje pažnje nego za ove četiri godine. Od sada ste isključivo prepušteni sami sebi. A ako je reč o vašem značaju, možete ga vrlo lako proveriti poredivši vas 1100 sa 4,9 milijardi stanovnika zemlje. Trezvenost je isto tako veoma umesna za ovu priliku, kao i fanfare.

Ne želim vam ništa više osim sreće. Međutim, biće dosta mračnih i, što je još gore, dosadnih časova koje će izazvati kako spoljašnji tako i vaš unutrašnji svet. Treba za to izgraditi odbrambeni mehanizam; a to je upravo ono u čemu sam se trudio da vam pomognem za sve ove godine, uz izvestan napor koji je očigledno bio nedovoljan.

Jer ono što vam predstoji je divno, ali zamorno putovanje. Danas se ukrcavate u voz bez voznog reda. Niko vam ne može reći šta vas čeka, pogotovo onaj koji ostaje. Jedino u šta mogu da vas uvelim je – da je to putovanje u jednom pravcu, bez povratne karte. Stoga pokušajte da pronađete utehu u pomisli da ma koliko ova ili ona stanica bila neprijatna - voz se u njoj ne zadržava dugo. Zato nikada nećete stajati u mestu, čak i kad vam se čini da to činite; ovo mesto od danas postaje vaša prošlost. Od sada će se ono za vas postepeno smanjivati jer je taj voz stalno u pokretu. Ono će se smanjivati čak i kad vam se bude činilo da ste zastali... Zato ga pogledajte poslednji put u njegovim normalnim dimenzijama, dok još nije postalo fotografija. Osvrnite se na njega sa najvećom mogućom nežnošću jer gledate u svoju prošlost. Pogledajte široko otvorenih očiju u ono najbolje. Jer sumnjam da će vam ikada bilti bolje nego ovde.

*Govor pred diplomcima Dartmut Koledža, u julu 1989; iz knjige „Tuga i razum“, Russika, 2007, prevela: Neda Nikolić Bobić

Oceni 5