Reportaža iz Sarajeva:  Četvrt veka drugačijeg života
Tosa 12 S

Photo: Bojan Tončić/XXZ

Priče o dobrim godinama su priče o neprodatim vinima

Suštinski, glavni rizik ste već preživeli, izdvajajući malo bogatstvo za povratnu kartu (minimalac), mesec dana pre leta; samo je malo skuplja od leta Njujork-San Dijego koji traje šest sati (Ameri baš ne znaju da naplate, poznati su po tome, o položaju crnaca drugi put). Šest sati se klackaju, a mi, za gotovo iste novce 40 minuta. Uvek smo imali neke njima nedokučive puteve, kojima smo samostalno, samosvojno išli ili leteli u bolju budućnost.

Neustrašivo, dakle, ulazite u naznačeni samolet, mozgajući na temu slogana jednog trgovinskog lanca ("Tu sam čovek"), ali mislite i o činjenici da i direktori katkad govore istinu. Prvi čovek kompanije kojom letite, Air Serbia, izrekao je nedavno istinu, hvaleći premijeru Srbije sendviče u avionima. Tada su, valjda, i do Sarajeva posluživali minijaturnu polusmrznutu (polurazmrznutu, za optimiste) kajzericu neštedimice premazanu margarinom, plus providni komadić šunke u najavi i greškom istovarenih nekoliko grama kačkavalja. Eh, to bejahu vremena.

U centru grada: Uvijek najdraže Sarajevo

Sada su sendviči verovatno bogatiji, ali, ako letite do Sarajeva, to nećete saznati. Air Serbia se odlučila da prekine tu svojevrsnu hipokriziju, kontajući da ko leti četrdesetak minuta do Sarajeva, još za one pare, nije željan sendviča, ionako će, kad sleti, moći da jede pite i ćevape, čorbu begovu, brizle, sudžukice, ili kljukušu s prazilukom, burek... Ipak, da bi zadržali svoju navodnu prednost u odnosu na low cost kompanije, poslužuju nešto u avionima.

U slavu hrane

U slučaju vašeg izveštača i njegovih saputnika, to su dve integralne koktel - perece plus negazirana "jana" (kako bi se užasnuo jedan narodni poslanik, Srbin do bola, patriotski romantično zaljubljen u "knjaza" i "mivelu"). Ne treba nikakvu hranu bagatelisati, treba je poštovati, tako su nas učili, te na osam kilometara visine, rekao bih negde iznad Valjeva, svi počesmo kratkotrajni hedonistični kolektivni pir, sve kontajući da bi valjalo porciju smazati pre kraja upravo otpočetog sletanja na Butmir. Te sreće, jeli su i stranci, šušti celofan, otpada susam, kao da prostruja neki optimizam (laž). Biće, ipak, sve bolje, kad pozajmimo aerodrom na 99 godina, sumnja li ko. Ništa nije dovoljno podmuklo da izazove psovanje, a zamislite i novi xxz-portal u kojem se pominju bolesne i prljave životinje, krv i retki glagoli. Što ne ide, ne ide.

Zanimljivo, spuštanje u Sarajevo poslednjih godina za mene je slika ATR i njegovog sletanja u korito Miljacke, negde kod Vrbanja mosta, nešto kao kad je onaj dasa spustio džambo džet u Hadson (Sali Salenberger). Rizikovao bih - eto odgovora na pitanje o luksuzu po svaku cenu - neću da upoznajem staze šumskih odmetnika, uštedeću već na nečem drugim. Teško. Spustismo se, kao ljudi, dabome, i sačeka nas priča o četiri mafijaške porodice koje vladaju Sarajevom. Narator je taksista, u inat urednicima koji ne vole pozivanje na ovaj "izvor"; valjda nameštenik jedne od tih familija, koji je kozanostranski laprdao, unapred se radujući novcima koje će nam oteti. Trostruko veći beše račun - presuda. Da ne bude zabune, reč je o prvom prevarantu kojeg srećem među poštenim svetom ljudi koji za volanom teško zarađuju svoju platu, u neodrživo velikoj konkurenciji.

Miljacka je s desne strane: Idemo ka Baš čaršiji

Za 17 evra dokotrljasmo se do pansiona "Vijećnica", tamo, kod Eldina, baš iza Vijećnice, na platou zaklonjenom od kalemegdansko - paljanskih haubičkih projektila, kojih je u Opsadi palo četiri po kvadratu Sarajevo, beše sve po dogovoru, trideset evra za spavanje i doručak, ko nema druga posla čak i doručkuje.

Godišnjice su privatna stvar

Biti u Sarajevu o dvema godišnjicama, oslobođenja u Drugom svetskom ratu i početka agresije na Bosnu i Hercegovinu 1992. znači slušati nabrajanje imena heroja odbrane i toponime obračuna sa moćno naoružanim neprijateljem. Nisu izostali ni podsećanje na žrtve, ni govori o multietničnosti, zajedništvu. Kako je dobro kad neko razbuca to suvišno i kičasto, netačno idealizovanje, poput Građanskog saveza (Sarajevo ima levičarsku stranku koja se tako zove, zvuči poznato) koji podseća da je jednoj školi dat naziv po imenu nacističkog kolaboracioniste Mustafe Busuladžića. I da se u njoj ne može obeležavati dan kada se grad oslobodio od fašista.

Da se nikad ne zaboravi: Spomenik ubijenoj djeci SarajevaA dobro je, iako zvuči pomalo arhaično, i kada se, beše to na Dan grada, formira Odbor za afirmaciju i zaštitu vrijednosti antifašističke borbe naroda i narodnosti BiH. Odbor će afirmisati dostignuća dva zasedanja ZAVNOBiH i tekovine odbrambeno-oslobodilačkog rata za multietničku BiH od 1992. do 1995. Na pravi datum.

Šestoaprilsku nagradu dobili su ove godine Dino Merlin, regionalna muzička zvezda, produkcije FAMA (direktorica Suada Kapić, u oblasti nauke i obrazovanja, ponajviše za govornu i vizuelnu istoriju bivše Jugoslavije, mape opsednutog grada, te srebreničkog genocida) i Haber (direktor Omer Edo Hadrović, realizacija dokumentarnih filmova o poslednjem ratu).

Dino je bio srećan i optimističan, poručivši da je "Bosnom behar probeharao" i da je "Sarajevo gdje je nekad bilo".Suada Kapić skreće pažnju na portal FAMA metodologije (www.famamethodology.net) dokumente, arhiv, mape, enciklopediju, videodokumentarnu animaciju ključnih momenata u raspadu Jugoslavije, u kojima najviše prostora zauzima opsada Sarajeva.

"Naša mapa našla se u izboru od 100 najznačajnijih mapa koje su obilježile 20. vijek na izložbi Nacionalne biblioteke Velike Britanije i sledimo tu edukacijsku liniju", rekla je Suada Kapić.

Ožiljci rata: Prizor iz SarajevaDelegacije političara i članova udruženja porodica žrtava položili su cveće na obeležjima stradanja tokom najduže opsade u Evropi posle Drugog svetskog rata, tokom koje je u 1425 dana poginulo 11.450 osoba, od čega 1600 dece.

Rok koncertom ispred centra BBI u Sarajevo prizvan je Branimir Štulić (A šta da radim, Marina, Obrati pažnju na poslednju stvar, ako se vraća na Balkan, mora prvo ovde), a čuli su se i žestoki zvuci iz rane faze Bijelog dugmeta (Sve ću da ti dam...). Onda je počela kiša. 

Kad ste nas bombardovali...

U tišem delu pivare Vučko (maskota ZOI '84, izvinjenje starijem čitateljstvu), na spratu, razaznavali su se rifovi Filma, te stihovi domaće raspilavljene Crvene jabuke (Sjetimo se onda tebe, u toplim noćima/Kada stari svirač onu tvoju zasvira), okupio se pristojan, svečano odeveni svet. Od kontroverznih praznih crvenih stolica pre pet godina, daleko im lepa kuća (made in Serbia), ne praktikuju se državni performansi - godišnjice su privatna stvar.

Dan za sećanje na to kako je ko doživeo stradanje, smrt ili ranjavanje najbližih, snajperske hice u decu, ili hazardere koji su pretrčavali do tako dalekih zaklona, na hladnoću, glad, bestijalnost komšija sa brda, junaka naoružanih tenkovima i haubicama JNA, raspoloženih da, zaboravljajući bajramske svetkovine i zajedničke derneke, prospu smrtonosni tovar po Sarajevu. Na "Velušiće", recimo, narediće monstrum - komandant, "nema mnogo Srba tamo". Onaj što mu je Jovo na pregovorima rekao "Ne možeš u Sarajevo, nije tvoja čizma za grad".

Godine pakla: Sećanje na nevine žrtve glavnog grada BiH

Godišnjicu je svakako obeležila promocija kapitalnog dela Eda Vulijamija (uz Florans Artman gost Sarajeva) "Rat je mrtav, živio rat", obimno i teško izdržljivo svedočanstvo o mučenju zarobljenika u logorima Omarska, Keraterm, Trnopolje, Dretelj, Manjača, o zbivanjima u Kozarcu i Prijedoru, na više najmračnijih toponima bosanskog rata i o realizovanju bolesnog civilizacijskog sunovrata.

Likovni i primenjeni umetnici predstavili su se godišnjom izložbom u Skenderiji, a u kafe bioskopu Meeting Point prikazan je dokumentarni film Mustafe Mustafića "Saraj'vo", u kojem su zabeleženi neki detalji iz života grada, uglavnom u poslednjih pet godina. Autorska ekipa pozdravljena je ovacijama. Motivaciju i ovakav pristup za XXZ Mustafa Mustafić objašnjava: "Presretan sam zbog ovakvog prijema filma. Želeo sam da građanima Sarajeva pokažem nas koji u njemu živimo. U fokusu su građani Sarajeva, a ne zgrade, spomenici. Vrlo malo je rata u filmu, nisam želeo da film 'ode' bez toga, ali nisam ni mislio da mora sa takvim scenama. Jer, to je jedan trenutak u istoriji grada. Nije više ni tako svijež. Postoji mlada generacija koja, videli ste, zna i da se raduje uspjesima reprezentacije, da protestuje, došli su novi ljudi. Ne treba, naravno zaboraviti, ali ne treba na tome toliko insistirati", smatra naš sagovornik.

Kod Vučka su privatno uživali članovi naše redakcije Haris i Mirnes, te kolege Nihat i Edin. Haris drži predavanje, o "običnom svakodnevnom životu, sa povremenim uplivima genocida".

Strah od selfija: Bojan Tončić na zadatkuIdealan sastav da pred njim proverim svoje znanje strategije i taktike, istog dana obnovljeno još jednim razgovorom sa prvim zapovednikom odbrane grada Jovom Divjakom. Odmah predočih Mirnesu položaj četničkih baterija, ali me Haris prekide:

"Kol'ko ja kontam, ti sad njemu objašnjavaš kako mu je bilo dok ste ga tukli?", kaže Haris i svi se ubiše od smeha.

"Ne, jaro, nisam ja bio na Palama, tog što je bio, dočekaste k'o Titu!"

"Vidi kako se primaš..."

Siti se ispričasmo. On meni...

Sarajevski zgužvani voz

Sasvim običan dan u Sarajevu počinjao je, recimo, u pitariji "Oklagija", specijalitetom koji uopšte nije na meniju, a tih je sarajevskih dana dobio naziv "sarajevski voz". Ta hedonistička inicijacija počinje  toplom kljukušom, a nastavlja se burekom i svim pitama (krompiruša, zeljanica, sirnica, nešto kao kopriva), po sto grama, koje duhovite pekarke redom izvlače iz tajanstvene radionice. Pribor su dve viljuške, jogurt je u kriglama, ali ga ne preporučujem, da ne ubija ukus pite i bureka (kako ko voli). Ne treba preterivati, u svakom slučaju, treba sačekati da se upravo izvađena porcija pristojno ohladi.

Iz Kalifornije u Sarajevo: Zoran Amar

Niste za intelektualni, ili kakavgod napor (zurite u novine, iako napamet znate sve naslove u Oslobođenju i Avazu - situacija se komplikuje) nakon zgužvane i nadevene avanture, svi putevi vode u čajdžinicu Franc&Sally; dok se otkotrljate na ovo mesto koje pohode lepe devojke (kao i sva druga) i gde se sluša o novim knjigama domaće produkcije, neprimetno ste se pripremili za neki beli čaj, ne brinite, tu nema psihoaktivnih supstanci, samo vraća metabolizam u normalu.

"Ko je za vas najbolji košarkaš iz bivše Jugoslavije", pita nas mladić iz sarajevske Kontrole leta, ili nečega. Nudi kolačiće i kaže da će u Beograd na koncert Nika Kejva, oktobra.

Ćosa, Kića, Praja, Kinđe, nabrojasmo svetske šampione iz Manile (prvi i iz Ljubljane), sevnuše varnice, momak reče samo da nikog ne zna, kao da ga rastužismo. A i nama ne beše svejedno.

Čaj, keksići, e, sad već možemo u opreznu šetnju, na kafu.

Pogled na Vječnu vatru: Najuži centar Sarajeva

Zašto ne i u kultni Buybook, knjižaru u Radićevoj, prodajni prostor i istoimeni kafe izdavačke kuće; kad se tu smestite, računajte da ste prijavili dolazak u grad, znaće vaši poznanici da ste tu. A ionako ste dobrodošli za priču, da pričate, ali i da slušate, u Sarajevu nema pauze. O obljetnici dežurni behu beogradski reditelj i američki profesor Zoran Amar, te pisac-suvlasnik Goran Samardžić. Pričali su o Kaliforniji k'o Lepi iz pesme, mi slušali i vrteli glave, o galebovima velikim kao pit-bulovi, o tome da je sve tamo mnogo veliko (Samardžić) i da je ukus povrća isti kao pre mnogo, mnogo godina u Srbiji (Amar).

Veče u Dekanteru, vinski kafić pored Buybooka, pa u elitnom restoranu neobičnog naziva Luka Sarajevo; crveni i crni rižoto sa morskim plodovima i zanimljive priče isporučitelja vina Pere Buntića, iskusnog vinara, istrajnog antifašiste. "Priče o dobrim godinama su priče o neprodatim vinima", saznajemo, između ostalog.

Zagrljaj pored Miljacke: Ahmed Burić i Zoran Amar

Kasno uveče svih dana gošćenja po Sarajevu svodimo račun sa Buretom (Ahmed Burić, novinar i pisac), glavnim domaćinom. S razlogom odlepljuje na verziju blues standarda Šabana Bajramovića "KP dom" ("Prodaj majko konja taljigaša/Pa izvadi sina robijaša..."). Pomalo ga iznenađuje činjenica (kakva neinformisanost) da Srbi imaju pesmu u kojoj se pominje sintagma ljudska prava. Reč je, pak, ovde o kama-standardu "Na planini, na Jelici", na kojoj su se sastali četnici, važnim poslom, da obore petokraku: "Petokraku, jer ne valja, ne da nama srpskog kralja/Ne da nama, mili rode, ljudska prava i slobode". Koji dan kasnije saznaću da su ovi stihovi hit među Buretovom rajom, ali će mi zameriti što mu nisam odrecitovao i "Gde si, deda, sakrio kokardu" Radiše Uroševića (nikad čuo, časna reč).

Tri asa u Paklu, a o seksu da i ne govorimo

Dva puta smo overili Džehenem (arap. pakao), legendarni kafe  - bircuz u kojem se, da 'prostite, sluša i gleda album "Tri asa", što će reći Tozovac, Miroslav Ilić i Cune, a nešto malo stalnih, ali doslednih gostiju, gošće su retke, tih dana ima gotovo jugonostalgične primedbe na pripadnika negdašnje "nacionalne manjine", školovanog oficira. Kažu iskusni branitelji, te večeri i inače sa mnogo rundi iza sebe, doajeni i ronioci, kazao bi Bure, profesionalci su i krivi za sve pogrešne strategijsko - taktičke poteze u poslednjem ratu. I bez dobrovoljaca i TO ne bi bilo ni slobode. A ovaj pride i ono po nacionalnosti. Stiže i odbrana:

"Jesam, al' katolik. A ne jedem k'o ti krmetinu na Bajram!"

"A koji ćeš Uskrs da slaviš?"

"Pravoslavni, žena mi pravoslavka".

"Primili su te u bolnicu, jer su mislili da imaš moždani udar. Odmah su odustali od te dijagnoze!"

Onda Bure pusti pilot-singl svojih Kablova, pesme Kiša i Grad; valja to, al' sam očekivao nešto drugo, neki teški bluz, ili dilanovsku priču, budući da je autor tih dana prepevao Senor (Gospon).

U Džehenemu se PTSP seče na komade, ima i sadržaja primerenijih užestručnim, zašto ne i ženskim, časopisima:

"Jedva čekam da batalim ovaj seks, pa da se temeljno posvetim alkoholu".

"Ja sam zaboravio i kad sam poslednji put lagao da sam nešto radio u krevetu". 

Ima i jedna poučna priča koja na scenu dovodi ćutljivog Doktora, penzionisanog lekara, stručnjaka na glasu. Jedan slučajni gost došao u Džehenem sa nalazima iz bolnice. "Evo, Doktor može da ti pogleda", kažu mu. Doktor pažljivo studira nalaze i pita pacijenta: "Imaš li novaca?" Gost konta, ili je za neku skupu operaciju, ili ga Doktor pita da časti.

"Imam."

"Imaš puno?"

"Imam."

"Počni trošiti", glasila je dijagnoza.

Nameće se, dakle, haiku - mudrost, trošiti na vreme, a mi već potrošili ponešto, da preletimo Romaniju. Na pisti neka grdosija, nema magle do pola Sarajeva, nema otkazanih letova.

Oceni 5