Didara, životna priča jedne Prizrenke (10)
Didarre 05 S

Početkom osamdesetih: Didara Dukađini Đorđević sa kolegama poslanicima ispred Savezne skupštine

Photo: Lična arhiva

Prodor žena u muški svet

PO RAZNIM KOMISIJAMA

Na ovim pitanjima sam radila i kasnije u Komisiji za zdravstvo u Socijalističkom savezu. To je bila praktično ista vrsta posla i ista vrsta problematike. Takođe sam dugo, mislim sigurno šest godina, kao članica Pokrajinskog socijalističkog saveza, bila u Komisiji za pomilovanje zatvorenika. U nju sam ušla kao jedina žena. Uopšte, žena je u politici bilo veoma malo (nije ni danas mnogo drugačije). To nešto malo nas aktivnih dole na Kosovu, gurnuto je u Konferenciju žena, muškarci za ta mesta nisu bili zainteresovani, ali druga mesta su, bogami, bila ženama teško dostupna. U svim svojim istupanjima insistirala sam da se mora raditi na tome da žene u većem broju uđu u sve organe vlasti, da školovanje i zapošljavanje nisu dovoljni ako nam je cilj stvarna društvena jednakost, u svakodnevnoj praksi, a ne samo na papiru. Ne može da se govori o ravnopravnom učešću žena u organima vlasti ako, na primer, u Socijalističkom savezu ima svega dve-tri žene, ako su svi opštinski odbornici muškarci, ako su republički i savezni poslanici sami muškarci. Ili po jedna žena, tek kao paravan, da se ne vidi stvarno stanje. Na žalost, tu su se stvari najsporije menjale, a pogotovo na Kosovu. Nepravedno bi bilo reći da se na tome ništa nije radilo: povećavao se broj škola, naročito su otvarane škole za takozvane ženske struke, recimo učiteljske, medicinske, da bi privukli više devojaka, jer je prema ovim zanimanjima bio manji otpor. Žene su sve više popunjavale radna mesta u tekstilnoj industriji, u bankama, raznim šalterskim službama.

Ja jedna, kao omladinka, žensko i Albanka, automatski ispunjavam tri rubrike, sve je pokriveno, sve je po ključu, a onda ostala mesta mogu da zauzmu muškarci

U odnosu na totalnu zaostalost sredine od pre samo dve decenije i to je bila značajna emancipacija, bolje i ''ženska struka'' od nemanja zaposlenja, ali odatle do stvarne ravnopravnosti bio je još dug put. Zaposlena žena se još mogla tolerisati, ali ne i potpuni prodor žena u muški svet. I taj otpor prema učešću žena u vlasti je išao i odozdo, ''iz naroda'', ali i odozgo, iz vrha vlasti, koji nije bio spreman za radikalnije društvene promene. Na Kosovu je bilo svega nas nekoliko koje smo dospele do visokih položaja, a naše prisustvo trebalo je da bude potvrda ravnopravnog učešća žena u javnom životu.

Na raznim sastancima se više puta pokretalo pitanje potrebe za većim društvenopolitičkim angažovanjem žena, ali se uglavnom na tome i završavalo. Naš posao je bio da izvedemo žene iz kuća, da ih ohrabrujemo da se opismene i da daju decu u školu, da se usavršavaju i zaposle i tako dalje, a uporedo s onim što smo mi postizale trebalo je da ide i šira, opštija društvena akcija, međutim nje nije bilo. Mislim da muškim nosiocima vlasti to nije odgovaralo. Na primer, mali broj žena na profesionalnim političkim funkcijama, odlično se maskirao različitim ''ključevima''. Naime, na funkcije se biralo po ključu: morali su da budu ispunjeni nacionalni, starosni, polni itd. kriterijumi, za sve je postojala odgovarajuća rubrika, svaka je morala da bude zastupljena. I formalno je i bila. I sad, po ključu treba da imaš, recimo, jednog predstavnika nacionalne manjine u nekom političkom telu, pa jednog omladinca, pa ženu ... Ja jedna, kao omladinka, žensko i Albanka, automatski ispunjavam tri rubrike, sve je pokriveno, sve je po ključu, a onda ostala mesta mogu da zauzmu muškarci. Upravo tako se radilo. Tako sam, po ključu, dospevala u različite komisije i odbore. U Odboru za zdravstvo i socijalnu politiku sam baš želela da radim, to je bila moja problematika, a u nekim drugim, kao što je Komisija za pomilovanje, koju sam pomenula, bila sam jer sam morala, ''po ključu''. Da li su oni koji su me tu birali znali da ću se u njoj trošiti emotivno više od mojih muških kolega, ne znam, ali zaista mi se dešavalo da po celu noć ne spavam čitajući dosijea i razmišljajući o sudbinama tih zatvorenika. Svaku molbu sam detaljno studirala, vagala kao sudija, trudeći se da pred komisiju izađem sa najpravičnijim predlogom za smanjenje kazne.

Komisija se sastajala u zatvorima, tamo su se, zajedno sa upravom zatvora, razmatrale molbe za pomilovanje. To nisu bili politički zatvorenici, oni nisu bili smešteni na Kosovu, već uglavnom krvni delikti, krađe, kriminal. Imali smo u Peći osuđenike na deset do petnaest godina zatvora, u Lipljanu je bio ženski zatvor i maloletnički prestupnici, pa u Vučitrnu, Mitrovici, različiti zatvori za različite kategorije prestupa. Bilo je mnoštvo neobičnih slučajeva, nesvakidašnjih, bizarnih priča. Uopšte nije bilo jednostavno odlučiti koja molba zaslužuje da se usvoji, a koja se vraća za neki sledeći put. Teška odgovornost – možda su zato moje muške kolege inicijativu uglavnom prepuštale meni. Jedan od najneverovatnijih slučajeva pamtim i danas. Neki mladi čovek iz Prizrena, osuđen za ubistvo, podneo je molbu za pomilovanje, prvi put posle nekih deset ili više godina provedenih na izdržavanju kazne. Šta se dešava? Pita me jednom Enver, znajući da radim u toj komisiji, da li mogu nekako da utičem tamo na sastanku da se tom čoveku smanji kazna. Zašto baš njemu, pitam. Kaže, tako ga je zamolio sveštenik kojem se stariji brat ovog osuđenika ispovedio i priznao da je on ubica. Nosio je na duši teret deset godina i više nije izdržao, morao je nekome da se poveri. Potresen pričom, a opet kao ispovednik vezan zavetom ćutanja, sveštenik se odlučio za srednje rešenje: da ne obelodanjuje istinu, a da ona okolnim putem ipak dođe do nas koji odlučujemo o pomilovanjima. Ispostavilo se u toj ispovedi da su se braća oko neke međe zavadila sa susedom, da je došlo do tuče i ovaj stariji je potegao pištolj i ubio čoveka. Osim mlađeg brata, drugih očevidaca nije bilo. Međutim, pošto je taj stariji brat imao sitnu decu, mlađi, koji još nije bio oženjen, odluči da krivicu preuzme na sebe, prijavi se miliciji, prizna ubistvo i bude osuđen na osnovu priznanja. Ne sećam se više detalja o tome kako je istraga vođena, u svakom slučaju taj mladi čovek je uspeo da ostvari svoj naum, da prebaci na sebe krivicu i izdrži gotovo punu kaznu umesto brata.

Didara i Toša sa decom na moru: Miločer, 1954. godine

Ta velika žrtva, znači – ne prikrivanje zločina, ne saučesništvo, nego potpuno preuzimanje krivice, davanje deset godina sopstvenog života (i odricanje od stvaranja sopstvene porodice) da bratova deca ne bi rasla bez oca, da se porodica očuva na okupu, bila je tako potresna stvar za mene da sam morala tog čoveka da upoznam. Tražila sam da ga dovedu, da ga vidim. Bio je skrušen, tih, jedva je govorio i do kraja se držao svoje priče: on je ubio, odležao, kaje se, moli da mu se kazna smanji zbog dobrog vladanja. Na moj predlog pušten je dve godine pre isteka kazne. Nikad više nisam o njemu ništa čula.

U MUŠKOM DRUŠTVU

Mali broj žena u politici značio je da su moje okruženje na poslu činili pretežno muškarci, da sam uvek bila u manjini. Pogotovu u Pokrajinskom Socijalističkom savezu, u kojem nas je bilo svega nekoliko žena. Dešavalo se da odem na neki sastanak i to traje ceo dan, ceo dan provedem isključivo u muškom društvu, i tako ko zna koliko puta. Posle nekog vremena počnu da te doživljavaju kao ''jednog od svojih'', kao drugara, a i ti počneš tako da se osećaš. S kim si, onakav si. U pauzama, oni uzmu da pričaju viceve, ja ne zaostajem. Ne ustručavam se da upotrebim ''bezobrazne'' reči, ''muški'' oni, ''muški'' i ja. To je bilo veoma dobro za prihvatanje u društvu, a istovremeno dobro kao odbrana od eventualnih pokušaja da mi neko priđe kao ženi. Morala sam od početka da zauzmem odgovarajući stav u dominantno muškom društvu, pogotovu što je među njima još bilo dosta predrasuda prema ženama koje ''guraju nos'' u ''muške'' poslove kakav je politika. Računala sam da je takav jedan drugarski stav dovoljno jasna poruka da hoću da me prihvate kao osobu koja im je u svemu ravna, ali i da nisam dostupna drugačije nego kao drugar i lafica. Ako bi se posle sastanaka išlo na piće, nikada me nisu izostavljali iz društva, iako sam ja pila samo čaj. Bila sam društvena i komunikativna, volela sam da se našalim, što je svima prijalo, i tako su me i prihvatali. A bilo je toliko situacija kad je svima malo šale i opuštanja dobrodošlo.

Moj muž je bio potpuno ''operisan'' od ljubomore. Nikad, baš nikad nisam doživela od njega tu vrstu podozrenja, to uobičajeno ''gde si do sada'' i ''s kim si bila'', nikad mi nije nabijao krivicu, uživala sam potpuno poverenje, ali i on moje

Idemo, recimo, u neko selo po zadatku, tamo se čitavi rodovi međusobno zavadili, krvna osveta je još bila uobičajena pojava, i sad zbog straha od osvete skoro pola sela ne šalje decu u školu, ljudi ne izlaze iz kuća, život se parališe, mi idemo da mirimo, i to je bio deo posla, a ne znaš na šta ćeš naići, kako ćemo i sami biti dočekani ...Vozimo se nekad satima, puna kola smrknutih, umornih lica, a ja ne podnosim sivilo, te vic za vicom, anegdotu za anegdotom, dok se svima ne povrati raspoloženje. Putovala sam jednom prilikom za Zagreb sa četvoricom generala. Bila sam tada, kao savezni poslanik, u Odboru za narodnu odbranu, idemo na neki sastanak. Pun kupe činova i odlikovanja. Generali ozbiljni, vremešni ljudi, razgovor prilično formalan, kad će ti jedan od njih, u želji da se malo našali: ''Bogami, Didara, velika je čast da tebe jednu čuvaju četiri generala. Takvu pratnju nema ni Tito. Ama baš ništa ne može da ti se desi.'' A ja kao iz topa: ''Iskreno da kažem, drugovi, toga sam se i plašila. Znala sam da sa četvoricom generala ništa ni ne može da mi se desi. Da me pratio samo jedan potporučnik možda bih bila bolje sreće.'' Popadali su od smeha. Ja sam tako pravila atmosferu

Moj muž je bio potpuno ''operisan'' od ljubomore. Nikad, baš nikad nisam doživela od njega tu vrstu podozrenja, to uobičajeno ''gde si do sada'' i ''s kim si bila'', nikad mi nije nabijao krivicu, uživala sam potpuno poverenje, ali i on moje. Niko nije imao više razumevanja za moj posao od njega. A dešavalo se ponekad da se sretnemo ujutru, ja stižem sa puta, on se brije za posao, samo referišemo jedno drugom kratko šta je ko radio, kako su deca, i zdravo. Moj tata, međutim, nikako nije odobravao toliko moje izbivanje iz kuće. Išla sam jednom na neki sastanak u Suvoj Reci, rešavao se težak spor između dva sela i ja sam dobila zadatak da poradim sa njihovim predstavnicima na pomirenju. To se oteglo do sitnih sati, te na povratku kući ja predložim vozaču da svratimo do Prizrena, koji nam je ionako na putu i odmorimo se kod mojih. Bilo je skoro četiri izjutra kad sam probudila tatu. Primi on nas, smesti mog vozača na spavanje, sve ljubazno, a onda se narogušen obraća meni: ''Sedi, ćerko, da te nešto pitam. Je l' imaš ti muža?'' – ''Imam''. – ''E, poruči mu da se ti kod mene ne bi zadržala ni dva dana, letela bi glavačke kroz vrata. Pa šta ti, aman, imaš da tražiš u Suvoj Reci u četiri ujutru, sama sa drugim muškarcem, znaš li ti kuda to vodi?'' Odmahnem rukom – ''Ništa ti ne brini, tata. Treba tek da vidiš kad putujem za Beograd. U vozu, ne jedan nego deset muškaraca, a ja sama, a Toša me još doveze na stanicu i ubaci stvari u kupe, ni ne pogleda ko je unutra''. Tata samo vrti glavom – ''Ništa od tog braka neće biti'', kaže.

VELIKI POVRATAK

Od pomirenja sa roditeljima sve češće sam odlazila u Prizren. Leti sam ostajala po mesec dana, želela sam da nadoknadim sve što sam u dugih šest godina propustila. I porodica se bila rasturila u međuvremenu, Enver u zatvoru, Imer u Beogradu na studijama, ostali su bili samo mama i tata. Sad smo dane i dane provodili zajedno. Kad je Enver pušten, prvo je došao kod nas u Prištinu, pa smo svi zajedno grunuli u roditeljsku kuću. Mama se razbolela od uzbuđenja. Kuća se napunila grajom i ponovo oživela. A tek moj društveni život! Kao da je te prve godine ceo grad želeo da ''overi'' moj povratak, svi rođaci i prijatelji koji nisu smeli da me vide, sada su me svakodnevno pozivali u goste. Odem, na primer, na neku žensku sedeljku, udaje mi se rođaka, a tamo umesto da mlada bude centralna figura, sve žene se okupile oko mene, grle me, ljube, raspituju se, bruji soba: ''Vratila se Didara'', kao da sam stigla iz inostranstva (ili izgnanstva). Majka me naročito gurala da izlazim, njoj je bilo neobično važno da se ponovo uključim u svoju sredinu. ''Samo ti hajde, ništa ne brini za decu, sve ću ja da sredim'', rekla bi, a ja jedva čekam da to čujem, pa u skitnju. Kad se vratim, ona kaže sve je bilo odlično, nikakvih problema nema, deca spavaju. Tako iz večeri u veče. Idem bezbrižno, mama drži sve pod kontrolom. Kad, sretnem na ulici komšinicu jednog dana, a ona pita: ''Šta ti je sa Suzanom, jel' joj bolje?'' – ''Zašto bolje, pa nije bolesna?''. Saznam tako, sasvim slučajno, da mi dete svako veče vrišti, traži mene, mama ne može do ponoći da je uspava, a meni govori da je sve u redu samo da ne bih propustila nijedno veče s društvom.

Goranu nisam nedostajala. On je tamo bio centar sveta: prvo unuče, a drag i umiljat, uz to propuštenih šest godina koje su želeli da mu nadoknade. Čak je i deda, poslovično škrt, drešio kesu, vodio ga na sladoled i kolače, kupovao ovo i ono, i dozvoljavao mnogo više nego što je kasnije mlađim unucima. Goran je tamo uživao, dovodio je decu sa svih strana da se igraju, negovao ranjene ptice u kući, otvorio sklonište za pse lutalice u dvorištu, ništa mu nisu zabranjivali. Dolazim jednog popodneva iz grada, kiša pljušti, a na tremu moj Goran sedi ispod raširenog kišobrana. Glava mu klonula, zaspao sedeći. Po džemperiću mu se načičkalo jedno šestoro mačića, i oni spavaju. Svi su u kući, kiša je, hladno, a on neće: mora, kaže, da dežura uz mačiće, izgubili su se a deda mu ne dozvoljava da ih unese u kuću, on ne može da ih ostavi same, grejaće ih dok im majka ne dođe ... Zaplačem i danas od sreće kad se setim te slike.

Didarini roditelji: Rane pedesete godineOtvorile smo mama i ja i sanduke sa mojom devojačkom spremom, sve je stajalo netaknuto godinama. Ipak je ono što je pripadalo meni čekalo mene, ipak je, znači, postojala vera kod mojih da se nismo razišli zauvek. Dobila sam sada nakit koji mi je pripadao kao nasledstvo od babe (sve je ravnopravno podeljeno meni i braći, odnosno njihovim budućim ženama), onda, našla sam dosta dobrih štofova od kojih sam kod krojačice tu u Prizrenu sašila suknje, kapute, probrala sam materijale za haljine, pa neku svilu za bluzu u ovoj boji, u onoj boji, svega je tu bilo, kako je i dolikovalo da ''udavača iz dobre kuće'' ponese. Garderoba mi se naglo obogatila, pustila sam mašti na volju i rešila da nadoknadim sve one godine provedene u cicanim haljinama, ono siromaštvo u koje sam upala bez pripreme. To je mnogo koristilo mom samopoštovanju. Valjda je to bilo i prirodno, imala sam svega dvadeset šest godina.

Nešto kasnije Enver je kupio jednu kućicu u Našecu, vikend naselju u blizini Prizrena, i tu smo odlazili leti na Drim da se kupamo i ''hvatamo'' boju za more. Ja sam s decom ostajala duže, dok sam bila u prosveti to se moglo, a kućicu smo koristili na smenu jer nije bilo dovoljno mesta za sve. U svakom slučaju, uvek je bilo veliko društvo, mnogo suseda, okupljali bismo se uveče pored vatre, pekli kukuruz, spremali zajedno večere, ćaskali, pričali viceve, pevali. U Prizrenu odavno postoji tradicija izleta na reku. Znam da su ljudi, još dok sam ja bila dete, nedeljom i praznicima odlazili na Bistricu, nosili su  kolače i pite, tamo se pravio čaj, sedelo bi se po lepom vremenu ceo dan. I kod Srba i kod Albanaca, baš u Prizrenu, negovala se ta kultura uživanja u prirodi. Mi smo to nasledili. Našec je još i udaljen od grada, a i vreme je drugo došlo, mogli smo slobodno da hodamo u kupaćim kostimima po ceo dan, dok na gradskoj plaži žene tada još nisu bile počele da se kupaju. Najlepše mi je bilo da budem napolju i pored vode. Kad smo kasnije počeli redovno da odlazimo na more, to je bilo isključivo kampovanje. Provela sam jedno leto u nekom hotelu i videla da to nije za mene, presvuci se za doručak, presvuci se za ručak, tačno u toliko sati, ni Toši ni meni to nije odgovaralo. Jedno vreme smo kampovali pod šatorom, a kad nam se standard popravio, kupili smo prikolicu, i pravac Grčka. Našli smo jedan prelepo uređen kamp ispod Olimpa, rajski vrt od oleandara i raznog drveća, savršeno mesto za odmor koje nam je skoro dvadeset godina, sve do penzije, bilo jedino letnje odredište. Tu smo stekli i nekoliko dragih grčkih prijatelja sa kojima i danas održavamo redovne veze.

Moj muž nije dolazio u Našec, niti je provodio više od par sati u Prizrenu. Tome razlog nije bilo neko neslaganje sa mojom rodbinom. Od kada smo se pomirili sa mojim roditeljima nije bilo nikakve netrpeljivosti, naprotiv, rekla bih, vrlo dobro se slagao sa mojom braćom, oni su uvek bili dobrodošli u našoj kući, ali Toša jednostavno nije bio tip koji ''dangubi'', on nije mogao da podnese dokolicu, da sedi i ne radi ništa. Dve nedelje na moru bilo mu je dovoljno za odmaranje (a i to bi skratio da nije bilo dece), taman posla da sedi besposlen u gostima ili da mu vikend prođe u dremanju pored reke. Njemu je uvek bilo najvažnije da radi, da ''završi posao''. Pogotovu od kada je počeo da rukovodi bankom. Mislio je izgleda da će sve da propadne ako on nije tamo u svakom trenutku.

Mora da smo izgledali mnogo smešno sa onolikim tovarom, ni sada mi nije jasno kako se u fiću može smestiti cela oprema za kampovanje i sve što četvoročlanoj porodici treba na godišnjem odmoru plus ta porodica, ali u naš auto je nekako stalo sve

Bez obzira na to što nije bio naročito društven, Toša meni nije uskraćivao izlaske i provod. Štaviše, iz osećanja za red, svuda gde se podrazumevalo da treba da se pojavimo kao par, na dočeke novih godina, izlaske sa prijateljima u restorane, proslave i slično, išao je i on, više kao po kazni ali je išao. Ali kako su naše prirode potpuno različite, problem je uvek nastupao oko toga kad treba krenuti kući: on već posle dva sata ne zna šta bi tamo više trebalo da se radi, a ja se tek zagrevam za igranje. Čim on počne – hoćemo li kući, ja brzo u gužvu, među igrače. Onda mi očima signalizira da treba da krenemo. E kad to vidim, znam da više ne smem da se vratim za sto da predahnem, jer će da bude uporan, više se ne okrećem prema njemu, samo igram. Kad me ne vidi, ne može ni da se buni. Izguram tako do jedno tri ujutru, kad ga strpljenje potpuno izdaje, ustaje i vrišti – ''Idemo li već jednom?'', – ''Idemo, Toške, idemo'', smerno kažem, kao da me prvi put pita, i polazim. Pred zoru, mokroj od znoja, više mi nije problem da ''postupim po naređenju''.

PRVO KAMPOVANJE

Prvog ''fiću'' kupili smo negde 1964. godine i odlučili da na more idemo kolima. Nabavili smo od nekih poznanika iz Skoplja jedan veliki vojnički šator koji su oni dobili prethodne godine, posle onog velikog zemljotresa, natovarili na krov jadnog fiće celo malo domaćinstvo – prtljag je bio visok koliko i auto, ugurali se nekako svi unutra i krenuli ponosno, što bi se reklo ''u sopstvenoj režiji''. Mora da smo izgledali mnogo smešno sa onolikim tovarom, ni sada mi nije jasno kako se u fiću može smestiti cela oprema za kampovanje i sve što četvoročlanoj porodici treba na godišnjem odmoru plus ta porodica, ali u naš auto je nekako stalo sve. Fićica je jezdio bez problema. Toša je napravio precizan plan putovanja. Išli smo samo asfaltom a put je vodio preko Beograda, pa na Šid, kroz Hrvatsku. U Zagrebu smo popravili auto, jer se nešto pokvarilo (bilo bi čudo da nije), i spustili smo se prema Karlobagu. Ne znam više ni koliko je trajalo putovanje do mora, sećam se da smo negde usput prespavali, na nekom parkingu, što znači da smo sve ono poskidali, postavili šator, pa ujutru sve ispočetka pakovali ... Odmor i po!

Konačno smo stigli do Jadrana i skrasili se u nekom kampu kod mesta Filip-Jakov (Biograd na moru). Noge smo jedva ispravili jer smo sve vreme sedeli sklupčani da bi stale i torbe. Malo se razmrdamo, razgledamo okolo, merkamo zgodno mesto da postavimo šator i vidimo prekrasan veliki prostor u samom podnožju brežuljka po kome su bili razmešteni ostali kamperi. Debela hladovina, travica okolo, nikog u blizini, čarobno. Mislimo kako smo imali sreću da naletimo na plac koji je neko tek napustio, prava nagrada posle onolike vožnje. Razapnemo šator, rasprostremo se domaćinski po onoj livadi, zaspimo utrnuli od umora, kad pred zoru – provala oblaka. Cela reka se za pola sata slila sa brda pravo na našu livadicu, i pravo u naš šator, koji je, pravi vojnički, bio i bez poda. Dok smo u fići čekali da prestane pljusak, shvatili smo, naivni kamperi, zašto smo bili jedini koji su izabrali mesto u dolini. Naše stvari, dušeci, ćebad, sve je plivalo u vodi. Bilo je strašno, mislila sam – sad sam spavala pod šatorom i nikad više. Na moju sreću, brzo sam promenila odluku. Neki Česi su nam, odlazeći iz kampa, tog istog dana ponudili svoj, mnogo kvalitetniji i lepši šator za pristojnu cenu, i tako nas spasili da ostatak odmora ne provedemo prebrajajući oblake po nebu. Poslužio je taj šator još mnogo puta, i nama, a pogotovu Goranu kad je sa svojim društvom odlazio na more.

(Nastaviće se)

Oceni 5