“Mindhunter” (Netflix), jedna od najboljih serija 2017. godine
Mindhu 03 S

Photo: http://lewtonbus.net

Putovanje u mračne dubine psihe

Radnja prve sezone “Mindhuntera” je zasnovana na istoimenoj nefikcijskoj knjizi FBI agenta Johna E. Douglasa, koji se smatra jednim od prvih kriminalnih profajlera. Douglas je poslužio kao inspiracija za glavnog lika, mladog agenta Holdena Forda (Jonathan Groff). Serija je smeštena u 1977. godinu, kada su Ameriku potresle mnoge kulturološke promene nakon mirnih ’50ih i hipi ’60ih. Holden je neko ko prati pravila, uvek je propisno obučen u odelo sa košuljom, sakoom i kravatom (čak i kada ode u bar), i pravi je primer birokrate, za razliku ostalih ljudi njegove generacije koji se okreću kontra-kulturi. On uviđa da promene u društvu dovode do porasta serijskih ubistava i odlučuje da istraži taj fenomen.

Susret s monstrumima: U razgovoru sa serijskim ubicom

Holdenu se pridružuju agent veteran Bill Tench (Holt McCallany) i profesor psihologije Wendy Carr (Anna Torv), i započinju intervjue sa uhapšenim serijskim ubicama. Ispostavlja se da su mnogi od njih inteligentni i elokventni, i odlični subjekti za istraživanje, kao i da među njima ima mnogo sličnosti poput opsednutosti detaljima, mržnje prema ženama, emotivnog zlostavljanja (uglavnom od strane majki), i konfuzne seksualnosti. Iako su likovi Holdena, Billa i Wendy izmišljeni za potrebe serije, serijske ubice koje intervjuišu su zasnovani na stvarnim ubicama Amerike tog doba. Pored ubica, oni će morati da se izbore i sa FBI-jem, šefovima, lokalnom policijom i javnošću koja sumnja u njihove metode.

Iako je po žanru triler i policijski procedural, u “Mindhunteru” nemamo klasičnu potragu za ubicama (iako Holden i Bill sarađuju sa lokalnom policijom na nekoliko slučajeva tokom sezone), već se više zasniva na njihovim razgovorima sa kriminalcima i pokušajima da kroz analizu otkriju šemu za profajlisanje i hvatanje budućih ubica. Serija je prilično spora, naročito u prve dve epizode, gde upoznajemo likove Holdena i Billa, i tek sa dolaskom Wendy u trećoj epizodi kada započnu sa profajlisanjem priča postaje zanimljivija. Tempo serije se ne menja, i ne očekuje nas iznenada jurnjava kolima i okršaji vatrenim oružjem, već se mi kao publika navikavamo na činjenicu da je ovo karakterna studija o komplikovanim ljudima koji rade neobičan posao.

Mada je sama tema serije veoma mračna i teška, imamo povremene momente crnog humora, naročito u odnosu Holdena i Billa, koja su sušta suprotnost jedan drugom, ili recimo kada u avionu među ostalim putnicima pregledaju jezive slike zločina. Na neki način, oni su primorani da banalizuju zločine kojima prisustvuju i ostave ih iza sebe kad se radno vreme završi, iako to baš i nije moguće, i počinje da utiče na njihove privatne živote. Trio glavnih glumaca je odličan u prikazivanju svih nijansa ovih likova.

Jonathan Groff koji se proslavio u komediji sa elementima drame o tri gej prijatelja iz San Franciska – “Looking” (HBO, 2014-2016), sjajan je kao suzdržani Holden, koji počinje da preispituje sebe kada shvati da se poistovećuje sa ubicama i zbližava sa njima kako bi ih bolje upoznao i razumeo šta ih tera da ubijaju. Uz to, on započinje vezu sa studentkinjom Debbie, koja je nezavisna jaka žena koja odbacuje društvene norme tog vremena, i njegova opsednutost poslom počinje da im utiče na vezu.

I drugi agent Bill ima ličnih problema jer njegova supruga i on ne mogu da dopru do sina kog su usvojili, i počinje da se plaši da će njegovo odsustvo iz sinovljenog života da ga pretvori u zločinca kakve love. Holt McCallany nije toliko poznato ime, ali je odličan kao Bill – naizgled klasični primer američkog junaka detektiva, koji krije i humanu stranu iza izgleda siledžije. Anna Torv koja je već u SF seriji “Fringe” (FOX, 2008-2013) glumila FBI agenta briljira svedenom glumom kao racionalna Wendy. Ona pokušava da se izbori u tipično muškom akademskom svetu i krije tajnu da je lezbijka, dok se trudi da održi Holdena i Billa van sukoba i smisli metod na koji će se intervjui sprovoditi kako bi dobili što bolje rezultate.

David Fincher ima prepoznatljiv stil snimanja, koristeći specifični žuto-plavi filter, neobične pozicije kamere i široke kadrove u kojima je kamera statična dok pratimo dva lika dok vode dijalog. Upravo su dijalozi jedna od snaga ove serije, jer se velika većina  scena odvija u sobama za ispitivanje policijskih stanica ili prostorijama za posetu u zatvorima. I sami agenti počinju da se preispituju, što naročito vidimo u jednom sporednom slučaju kada deci u školi predaju o opasnosti od stranaca. Oni otkriju da direktor škole voli da golica decu, i pitaju se da li je u pitanju nedetektovani perverznjak i realna opasnost koja može da eskalira u zločin, ili njihova paranoja nakon puno vremena provedenog sa najužasnijim ubicama.

Serija nema jednu konstantnu misteriju tokom sezone, i Netflixov model izbacivanja svih 10 epizoda u danu koja podstiče maratonsko gledanje je svakako plus, jer serija ima spor tempo i deluje kao film od 10 sati nasumično isprekidan da bi dobili epizode, tako da je finale pomalo antiklimaktično. Kroz većinu epizoda pre uvodne špice pratimo čoveka iz Kanzasa koji postavlja alarme, i nije povezan sa glavnom radnjom. Ipak, ljudi su na internetu otkrili da se radi o Dennisu Raderu ili tzv. BTK Killeru (Bind, Torture, Kill odnosno - veži, muči, ubij), koji je zaista ubijao u to vreme, i verovatno će biti glavni negativac druge sezone. “Mindhunter” se ne boji da zađe u najdublje i najmračnije dubine ljudske psihe, i pokaže da skoro svako može da počini zločin, ali da neki ljudi u sebi nemaju ništa ljudsko – i preispituje da li se rađaju takvi ili ih društvo i okolina stvaraju. Ovde nema jednostavnih odgovora i ovo nije laka serija za gledanje, ali ako imate strpljenja bićete nagrađeni odličnom karakternom studijom o ljudskoj i zločinačkoj prirodi.

* Tekst, sa dozvolom autora, prenosimo s njegovog bloga Knjige, Filmovi, Serije

Oceni 5