Ispoved sa pesmama
Owll 01 S

Photo: oregonzoo.org

Redovno sam spaljivao stihove i prozu

SOVA I MIŠ

Bio jednom jedan krov, pokriven limom.

Od korozije

lim je bio maljav, kao dlakavo kuče.

Bio jednom na krovu dimnjak.

Bio je strašan i crn,

kao mastionica u policiji.

Dimnjak je stajao mirno,

kao plašljivac pred generalisimusom.

A u stanovima pre mnogo vekova

ukorenilo se parno grejanje.

Tako je dimnjak, ispostavilo se,

stajao beskorisno –

zaboravljena arhitektonska izlišnost.

Zato što peći nisu ložene

iz dimnjaka nije kuljao dim.

Da bi nekako nadoknadili ovaj ozbiljan propust,

tačno u ponoć,

kada su časovnici otkucavali dvanaest puta

(ali uopšte nisu odbijali udarci sata,

jer u kućama

već pre mnogo vekova

uništeni su starinski satovi s klatnom;

u kućama su sada bili budilnici:

znači, časovnici nisu otkucavali,

ali...

kao što odrasli čitaju knjige ne naglas, već u sebi,

tako se i deci pričinjavalo,

da časovnici ipak odbijaju u ponoć

svojih dvanaest udaraca iz bajke,

i časovnici otkucavaju takođe ne naglas, već u sebi;

tako se priviđalo i deci,

iako su ona u dvanaest sati noću već tvrdo spavala,

zato što deca idu u krevet ranije,

za razliku od odraslih

koji uglavnom s večeri

počinju svoja razmišljanja o problemima svemira

i završavaju ta i slična razmišljanja

daleko iza ponoći),

i tako:

u trenutku kada su časovnici odbijali dvanaest puta –

iz dimnjaka je izleteo mačak.

On je izleteo kao dim, ili umesto dima,

i baš takav, kao dim, plav.

On je izleteo i kopneo na zvezdanom nebu.

Tog trenutka je po krovu trčao miš.

Miš je bio ogroman – veličine ovčarskog psa svih kontinenata.

Miš je bio dlakav kao i svi gorepomenuti ovčari,

kao ovčarski pas, koji se otresa posle kupanja.

Umesto repa mišu je štrčala crna zubekanja,

umesto zuba iz usta

štrčala su 32 repa, dugačka i gola.

Repovi su bili dugački kao ljudske ruke,

ali su bili još deblji i neki s prstima, neki bez.

Repovi su se dizali i spuštali kao zmije.

A na dimnjaku je sedela sova.

Bila je majušna kao broščić.

– Zdravo! –

                ponizno je protepao ogromni miš sićušnoj sovi.

– Pozdrav... – mumlala je sova.

– Već je ponoć – objašnjavao je miš.

– Kako si domišljat – čudila se sova –

nikada se ne bih dosetila da je već ponoć!

Miš nije shvatao šalu.

On je objašnjavao sovi zašto je baš sada ponoć, a ne ranije,

ponizno zveckajući

lancem svojih sopstvenih zaključaka.

– Tvoji zaključci su vrlo složeni

za moje shvatanje sveta – zevnula je sova –

daj da popričamo o hrani –

i sova je halapljivo odmerila ogromnog miša.

Svima je dobro poznato

da su osnovna hrana sova – glodari.

– Ne, ne – prekinuo je miš.

Oprezno je pogledao sovu

mašući sa svoja 32 repa, koji su štrčali iz usta.

Ne, ne, popričajmo

o međunarodnoj situaciji.

– Besmislica – zevnula je sova –

 i narodi govore o hrani.

– Daj da popričamo o filmu! –

zavrte glavom miš –

kako ti se dopada izvanredni Poslednji film?

– Glupost! Poslednji film – klin čorba! –

Počela je da se ljuti sova,

i setivši se čorbe, obliznula se.

– Šta misliš, kako je nastala reč "miš"? –

ispalio je miš.

– Kako? – bezvoljno se zainteresovala sova.

– Od miš-ljenja.

– Glupost! – negodujući nasmejala se sova. Reč "miš" je nastala

od "nahraniš". Vi ste hrana, miši!

Poče svitati.

Probudi se kućepazitelj. Kućepazitelj – žena.

Imala je tatarsko, kao i mnogi, lice.

Zapalila je lulu.

Iskre su izletale iz lule, slično munjama.

Blesnula je negde i nestala metla, ili četka.

Baš tog trenutka časovnici su otkucavali šest puta.

A kada su časovnici toliko otkucali,

tada se sova brzo poče uvećavati,

a miš smanjivati.

Kroz nekoliko sekundi sova je dostigla veličinu fregate,

a miš se smanjio do veličine malog prsta.

Sova je likovala:

sada ću požderati miša bez nepotrebnih razgovora.

Pera su se nakostrešila na sovinoj glavi.

Ali sova je već bila toliko velika

da nije videla nikakvog miša.

Sova je sedela

gnevno kolutajući gladnim očima.

Činilo se da se okreću bukteće žbice

dva točka od bicikla.

Niko od žitelja zdanja nije se dosetio

da se svake noći na njihovom čudesnom krovu

odvija scena koju sam opisao.

Ružna scena!

Zašto miš kada postane ogroman kao ovčarski pas,

zašto se kod njega ne javi želja da pojede sovu?

Zašto mačak ne posvećuje pažnju mišu?

To samo mogu da shvate deca moje zemlje.

 

Kada su časovnici otkucali šest puta,

tada je mačak, koji je okopneo na zvezdanom nebu,

skupljao svoje telo iz kapljica, kao oblak,

zgušnjavajući se,

i, plav, uletao natrag u dimnjak.

 

A nekoliko miliona radioprijemnika,

razmeštenih po nedrima kuća

izgovaralo je jednim te istim glasom punim vere:

– Dobro jutro, drugovi!

 

KONTURE SOVE  

Ponoć je proticala tajno,

                                    kao sokovi breze.

Policajci, kao prsti,

                              kočili su se po uglovima.

Samo su kevtali ovčarski psi

                                           ispred fasada kuća

i repovima mahali kao bacili kolere.

Dremljivost. Pospane kuće

                                         kao rukopisi dramaturga

u koga je stvarnost

                             iza ruba stranica.

Tri miliona zavesa

                             zastiralo je čin.

Tri miliona abažura čuvalo je dremljivost.

Ali zato na dimnjacima zgrada,

                                               na vrhovima oluka,

na živicama parkova,

                                 na balustradama, na antenama –

čučale su sove.

To su sove, to su sove!

                                  Poznajem ohole konture!

U jezivim bundama, prevrnutog perja –

                                                           to su sove!

Smeju se nadmeno, razjapljujući koščate

usne,

osvetljavajući nedra zgrada snežnobelim očima.

Grade moj! Moja carica,

                                     iscepana kljunovima

sova,

iskeženih kao štuke,

                               ti-zarobljena, naga

i bogohule nad tvojim telom te ptice,

                                                        osvetljavajući ga

snežnobelim i drskim očima.

Grade moj! Porobljeni grade!

                                            Ali na centralnom trgu

nekakav ćelavko u ciradi,

                                       kao spomenik caru,

stajao je – bore-pukotine –

                                         crvenom ćelom plamteći,

i dlanove, kao uši, prilepio je uz glavu.

I izgledalo je – on se predaje,

                                              on je već podigao ruke,

on je zarobljen,

                        ogromna baklja,

                                                livac čelika, ili kovač.

Ustvari bilo je prostije:

                                   on i nije gledao pticu,

blago se smeškao uz melodiju dlanova –

petožičnih muzičkih instrumenata!

 

KORACI SOVE I NJEN PLAČ

Jedan-dva! Jedan-dva!

Po trotoarima korača sova.

 

            U pravougaonom kartonskom plaštu,

            bronzani trozubac zvoni na ramenu,

            mimo dvorišta – drvenih šuma –

            prolazi sova i kikoće se.

Jedan-dva jedan-dva!

Trotoarima se prikrada sova.

            Milioneru i bedniče! – ne zevaj!

            Barde, izbljuvanih himni-reči!

            Nanizaće sve na trozubac sova,

            kao makarone na viljušku.

 

Jedan! Dva! Jedan! Dva!

Na trotoarima likuje sova!

 

            Ti ćeš otpuzati?  Kasno je! Dotučen si!

            Jetru ti kljuje, ključnjače drobi,

            ožiljke isisava, svrdla

            kljunom – kao špricom, kao špricom.

 

Jedan...dva... jedan...dva...

Na trotoarima plače sova.

 

            U tihom i tamnom ridanju – ni zračka.

            Velike suze vise na kljunu.

            Gle, kažiprst noge

            kao sveću, pali...

 

BRONZANA SOVA

Po gradu lagano konjanik skače.

Kopita su zvonila, kao čaše.

Snežnobela meta – oganj zenica

na bezazlenom licu.

 

Ikona! Prepoznajem te, care!

U plaštu pernatom sova – lepota!

Tvoj grad! Tebi – luka raportira!

Ti si sova bocman, pomazanik Petar!

 

Od bronze mozak, od bronze usta,

 

niz brkove bronzane krvi rđa.

I kap od krvi ustremljena dole –

kao patlidžan na nosu visi.

Likuj, histerijo, sadisto, skote!

Ja ti obraze nosim na tacni!

 

Ja go, ko Mongol, kao lobanja bez mozga.

Al'  ti si umro, ja ću tek, moj monstrume!

Ja strašni graditelj, ja carinik.

Jednom će moja zazvoniti zvezda,

i vertikalom će ustreliti Petra! –

bez paperja, bez perja.

_________________________________

A konji-giganti Rusiju nose,

obrisi sovine dogme su dole,

dole je vizantijnost sovinih ikona

i mali, konjić od metala.

 *Stihove preveli s ruskog Predrag Čudić i Ibrahim Hadžić

Oceni 5