Ja lično: Autobiografija
Vladimir Majakovski

Photo: ytimg.com

Robija, partija, revolucija, poezija

TEMA

Pesnik sam. Po tome sam i zanimljiv. O tome i pišem. O osta­lom — tek ako je dobro odstojalo.

PAMĆENJE

Burljuk je govorio: Majakovski ima pamćenje kao poltavski put — svaki u njemu ostavi trag. Ali lica i datume ne pamtim. Sećam se samo da su se 1100 godine nekuda preseljavali nekakvi "Dorjani". Detalje te seobe ne pamtim, ali je morala biti ozbiljna stvar. A takve sitnice, kao — „Ovo je napisano 2. maja. Pavlovsk. Fontane." — ne vredi ni pamtiti. Zato slobodno plovim po svojoj hronologiji.

GLAVNO

Rođen sam 7. jula 1894. (ili 93. — mišljenja moje mame i očevog službeničkog lista ne slažu se. U svakom slučaju ne ranije). Zavičaj — selo Bagdadi, Kutajska gubernija, Gruzija.

PORODIČNI SASTAV

Otac: Vladimir Konstantinovič (bagdadiski šumar), umro 1906 godine.

Mama: Aleksandra Aleksejevna.

Sestre:

a) Ljuda,

b) Olja.

Više Majakovskih, kao što se vidi, nema.

1. SEĆANJE

Pojmovi slikoviti. Mesto nepoznato. Zima. Otac se pretplatio na časopis „Otadžbina". „Otadžbina" ima „humoristički" prilog. Pominju smešne stvari i čekaju. Otac šeta i peva svoje večito „alon zanfan de la po četiri". Stigla je „Otadžbina". Otvaram i odmah (ilustracija) vičem: „Ala je smešno! Ljube se čika i tetka." Smeh. Kasnije, kada je stigao prilog i kada se trebalo stvarno smejati, ispostavilo se da je raniji bio samo na moj račun. Tako se nismo složili u shvatanjima ilustracija i humora.

2. SEĆANJE

Pojmovi poetski. Leto. Navalio narod. Lepi visoki student - B. P. Gluškovski. Crta. Kožna sveščurina. Sjajna hartija. Na hartiji dugački čovek bez pantalona (a možda i sa pripijenim) pred ogle­dalom. Čovek se zove „Evgenionjegin". I Borja i naslikani bili su visoki. Jasno. Zaključio sam da je Borja taj „Evgenionjegin". Mi­slio sam tako jedno tri godine.

3. SEĆANJE

Praktični pojmovi. Noć. Iza pregrade beskrajni šapat mame i tate. O klaviru. Svu noć nisam trenuo. Svrbela me jedna te ista fraza. Ujutro sam poleteo kao bez duše: „Tata, šta je to kredit?' Objašnjenje mi se jako svidelo.

RUŽNE NAVIKE

Leto. Strahovito mnogo gostiju. Nižu se imendani. Otac se hvali mojim pamćenjem. Za svaki imendan teraju me da bubam stihove. Pamtim - specijalno za tatin imendan:

Jednom tako pred gomilom

Saplemenih brda...

„Saplemeni" i „stene" dovodili su me do besa. Ko su oni ja nisam znao, ali nisam želeo da ih sretnem u životu. Kasnije sam saznao da je to poetičnost i počeo sam potajno da je mrzim.

KORENI ROMANTIZMA

Prva kuća koje se jasno sećam. Dva sprata. Gornji je naš. Donji je vinski podrum. Jednom godišnje — kola grožđa. Muljali su. Ja sam jeo. Oni su pili. Sve je to teritorija najstarije gruzinske tvrđave ispod Bagdadija. Sa četiri strane tvrđava je opasana bedemom. U uglovima bedema — postolja za topove. U bedemima puškarnice. Iza bedema rovovi. Iza rovova šume i šakali. Nad šumama planine. Stasao sam. Išao na najvišu. Planine se spuštaju prema severu. Na severu širina. Zamišljao sam da je tamo Rusija. Vuklo me tamo neizrecivo.

NEOBIČNO

Sedma godina. Otac je počeo da me vodi u obilaske šumskog gazdinstva. Jahali smo. Greben. Noć. Odasvud magla. Čak se ni otac ne vidi. Otac je očigledno zakačio rukavom grančicu divlje ruže. Grančica odapne trnje u moje lice. Pocikujući izvlačim bodlje. Odjednom, nestaju i magla i bol. U procepu magle ispod nogu — svetlije nego na nebu. To je elektrika. Fabrika buradi kneza Nakašidze. Posle elektrike potpuno sam prestao da se interesujem prirodom. Neusavršena stvar.

UČENJE

Učila me mama i sestre iz cele svojte. Aritmetika mi je izgle­dala neistina. Moraju se brojati jabuke i kruške koje se dele deci. A meni su uvek davali, i ja sam davao uvek ne brojeći. Na Kavkazu ima voća koliko hoćeš. Sa zadovoljstvom sam naučio da čitam.

PRVA KNJIGA

Nekakva „Ptičarka Agafja". Da mi je tada došlo do ruku više takvih knjiga — sasvim bih prestao da čitam. Srećom, druga je bila „Don Kihot". To je knjiga! Napravio sam drveni mač i oklop, sekao levo i desno.

ISPIT

Selidba. Iz Bagdadija u Kutais. Prijemni ispit za gimnaziju. Položio. Pitali su me o sidru (na mom rukavu) — znao sam dobro. Ali sveštenik je upitao šta je to „oko". Odgovorio sam: „Tri funte" (tako je na gruzinskom). Na to su mi ljubazni ispitivači objasnili da je „oko" — ,,vid", na starom, crkvenoslovenskom. Zbog toga umalo nisam pao. Zato sam odmah omrznuo sve staro, sve crkveno, i sve slovensko. Moguće da otuda potiču i moj futurizam, i moj ateizam, i moj internacionalizam.

GIMNAZIJA

Pripremni, 1-vi i 2-gi. Odlikaš sam. Same petice. Čitam Žila Verna. Uopšte fantastično. Nekakav bradonja počeo je da otkriva u meni umetničke sposobnosti. Podučava besplatno.

JAPANSKI RAT

Namnožile se novine i časopisi u kući. „Ruske novine", „Ru­ska reč", „Rusko bogatstvo" i ostalo. Čitam sve. Neshvatljiv nemir. Zanose me dopisnice sa krstaricama. Povećavam i precrtavam. Po­javila se reč „proklamacija". Proklamacije su vešali Gruzini. Gruzine su vešali kozaci. Gruzini moji drugovi. Počeo sam da mrzim kozake.

ILEGALŠTINA

Došla je sestra iz Moskve. Oduševljena. Dala mi krišom du­gačke listiće. Sviđalo mi se: veoma riskantno. I danas pamtim. Prvi:

Preni se druže, preni-de se, brate,

baci pušku što pre.

I još nekakav, sa završetkom:

... ili pak drugi put —

Nemcima, sa ženom, sinom i majkom...

(o caru).

Bila je to revolucija. Bilo je to u stihovima. Stihovi i revolucija nekako su se sjedinili u glavi.

905. GODINA

Nije mi do učenja. Počele su dvojke. U četvrti razred prešao sam samo zato što su mi razbili glavu kamenom (u tuči na Rionu), pa su se sažalili na popravnom ispitu. Za mene je revolucija počela ovako: moj drug, sveštenikov kuvar Isidor, od radosti je bos skočio na šporet — ubili generala Alihanova. Umiritelj Gruzije. Počele su demonstracije i mitinzi. I ja sam bio. Dobro. Usvajam slikovito: u crnom anarhisti, u crvenom eseri, u plavom esdeci, u ostalim bojama federalisti.

SOCIJALIZAM

Govori, novine. U svemu — nepoznati pojmovi i reči. Tražim od sebe objašnjenje. U izlozima bele knjižice. „Burevesnik". O is­tom. Kupujem sve. Ustajao sam u šest izjutra. Opijao se čitanjem. Prva: „Dole socijaldemokrati". Druga: „Ekonomske besede". Zauvek me osvojila sposobnost socijalista da objasne stvari, sistematizuju svet. ,,Šta da se čita?" — čini se, Rubakin. Pročitam sve što su preporučivali. Mnogo šta ne shvatam. Pitam. Uvode me u markstistički kružok. Natrapam na „Erfurtski". Osrednje. O „lumpenproletarijatu". Počinjem da smatram sebe socijaldemokratom: nosim očeve berdanke u esdečki komitet.

Kao pojava sviđao mi se Lasal. Verovatno zato što nije imao brade. Pomladi. Lasala sam pobrkao sa Demostenom. Odlazim na Rion. Napunim usta kamenjem i držim govor.

REAKCIJA

Izgleda mi, počelo je ovako: u panici (ili rasturanju) demon­stracije u spomen Baumana tresne me po glavi veliki bubanj (bio sam pao). Uplašen, mišljah da to ja bubnjam.

906. GODINA

Umro je otac. Ubo je prst (ušivao je akta). Trovanje krvi. Otada ne podnosim čiode. Blagostanju je bio kraj. Posle očeve sahrane ostale su nam tri rublje. Instinktivno, grozničavo smo ras­prodali stolove i stolice. Krenuli u Moskvu. Zašto? Nismo imali čak ni poznanika.

PUT

Baku je najlepši. Tornjevi, cisterne, najlepši miris — nafta, a dalje stepa. Gotovo pustinja.

MOSKVA

Zastali smo u Razumovskom. Sestrini poznanici — Plotnjikovi. Ujutro lokomotivom u Moskvu. Najmili smo omanji stan u Bronoj.

U MOSKVI

Sa hranom loše. Penzija — deset rubalja mesečno. Ja i dve sestre učimo. Mama je morala da izdaje sobe i kuva za plaću. Sobe su jadne. U njima stanuju siromašni studenti. Socijalisti. Prvi „bolj­ševik" koga sam video bio je Vasja Kandelaki.

PRIJATNO

Poslali me po gas. Pet rubalja. U prodavnici mi vrate kusur 14 rubalja i 50 kopejki; deset rubalja čista zarada. Stideo sam se. Obilazim dvaput radnju („Erfurtski" me zatrovao). — Ko se zabrojio, gazda ili blagajnik, — tiho pitam pomoćnika. — Gazda! — Kupim i pojedem četiri slatke zemičke. Za ostalo vozio sam čamac po Patrijaršijskom jezeru. Otada ne mogu da vidim slatke zemičke.

RAD

Novaca nemamo. Morao sam šarati žigom razne predmete i crtati. Naročito pamtim uskršnja jaja. Okrugla, vrte se i škripe kao vrata. Prodavao sam jaja u radnji rukotvorina u Neglinoj. Komad 10—15 kopejki. Otada beskrajno mrzim Bemove, ruski stil i do­maću radinost.

GIMNAZIJA

Prešao u 4-ti razred pete gimnazije. Jedinice i po koja dvojka. U klupi „Anti-Diring".

ČITANJE

Beletristiku uopšte nisam priznavao. Filozofija. Hegel. Prirodne nauke. Ali pre svega marksizam. Nema umetničkog dela koje bi me oduševilo više nego Marksov „Predgovor". Iz studentskih soba ši­rila se ilegalna literatura. „Taktika ulične borbe" itd. Dobro se se­ćam plavičaste Lenjinove „Dve taktike". Sviđalo mi se što je ta knjiga obrezana do slova. Za ilegalno proturanje. Estetika maksi­malne ekonomije.

PRVA POLUPESMA

Treća gimnazija izdavala je mali ilegalni list „Zamah". Bio sam uvređen. Drugi pišu, a ja ne mogu?! Počnem da škrabam. Ispada neverovatno revolucionarno i isto tako nakazno. U stilu sa­dašnjeg Kirilova. Ne sećam se ni retka. Napišem drugu. Ispadne lirski. Smatrajući da je takvo stanje srca nespojivo sa mojim „so­cijalističkim dostojanstvom", sasvim sam se okanio pisanja.

PARTIJA

Godina 1908. Stupio u partiju RSDRP (boljševika). Po­lagao ispit u trgovačko-industrijskom rejonu. Položio. Propagandist. Radio sa pekarima, zatim sa obućarima i najzad sa tipografima. Na gradskoj konferenciji izabran u MK. Prisustvovali su Lomov, Povolžec, Smidovič i ostali. Zvali su me „drug Konstantin". Ali tu nisam dospeo da radim — bio sam uhapšen.

HAPŠENJE

Dvadeset devetog marta 1908. natrapam na zasedu u Gruzinama. Naša ilegalna tipografija. Jeo sam notes. Sa adresama i povezom. Presnjenski kvart. Policija. Suščevski kvart. Islednik Voltanovski (koji je očito smatrao da je vešt i lukav) terao me da pišem diktat: bio sam okrivljen za pisanje proklamacija. Diktat sam očajno izvrtao. Pisao sam: „socialdimokritički". Po svoj prilici nasama­rio sam ga. Pušten sam na jemstvo. U kvartu pročitah ,,Sanjina" sa nedoumicom. Imali su ga odnekud u svakom kvartu. Besumnje za spas duše.

Izađem. Opet partijski rad, oko godinu dana. I opet zatvor, nakratko. Zbog revolvera. Mahmudbekov, očev prijatelj, tada po­moćnik upravnika Krstova, uhapšen slučajno sa mnom u zasedi, iz­javi da je revolver njegov i mene puste.

TREĆE HAPŠENJE

Naši stanari (Koridze — ilegal. Morčadze, Gerulajtis i dr.) potkopavaju Taganku. Oslobođaju žene osuđenike. Bekstvo iz No­vinske tamnice uspelo. Mene uhapse. Bunio sam se. Pravio izgrede. Prevode me iz kvarta u kvart — Basmanaja, Meščanskaja, Mjasnickaja itd, — i na kraju — Butirka. Samica br. 103.

JEDANAEST BUTIRSKIH MESECI

Najvažnije vreme za mene. Posle tri godine teorije i prakse bacam se na beletristiku.

Pročitao sam sve najnovije. Simbolisti — Bjeli, Baljmont. Osvo­jila me novina forme. Ali bilo mi je tuđe. Teme, likovi nisu iz mog života. Pokušavam da sam napišem isto tako dobro, ali o drugom. Pokazalo se da isto tako o drugom — ne ide. Ispada izveštačeno i rev-plačljivo. Nešto u stilu:

U purpur, u zlato odenute sume,
Na crkvenom tornju svetlost razigrava.
Čekam, ali dani nepovratno šume,
- Stotine mutnih dana.

Ispišem tako celu svesku. Hvala čuvarima — oduzeše prilikom izlaska. Inače bih još i objavio!

Posle moderne navalim na klasike. Bajron, Šekspir, Tolstoj. Poslednja knjiga — „Ana Karenjina". Nisam dočitao. Jedne noći pozovu me „sa stvarima". Tako i danas ne znam šta je bilo sa Karenjinima.

Pustili su me. Trebalo je (po nalogu ohranke) da idem na tri godine u Turuhansk. Mahmudbekov me izvukao preko Kurlova.

Dok sam bio u zatvoru — suđenje za prvi prestup: kriv, ali maloletan. Staviti pod nadzor policije i na odgovornost roditelja.

TAKOZVANA DILEMA

Izašao sam uzrujan. Oni koje sam pročitao bili su takozvani veliki. A kako je lako pisati bolje od njih. Ja već i sada imam pra­vilan pogled na svet. Samo da steknem iskustva u umetnosti. Ali kako? Neuk sam. Treba da prođem ozbiljnu školu. A ja sam izbačen čak i iz gimnazije, čak i iz Stroganovskog. Ako ostanem u partiji - moram postati ilegalac. Kao ilegalac, mislio sam, nećeš naučiti ništa. Perspektiva — celog života pisati letke, izlagati misli uzete iz pravil­nih, ali ne mojih knjiga. Kad bi iz mene istresli ono što sam pročitao, šta bi ostalo? Marksistički metod. Ali, da nije to oružje dospelo u detinje ruke? Lako je njime rukovati ako se ima posla samo sa postav­kama svojih istomišljenika. A šta u sukobu sa neprijateljima? Eto, bolje od Bjelog ipak ne mogu da pišem. On o Svome peva veselo — ,,u nebo ananas hitnuo", a ja o Svome jadam — „stotine mučnih dana". Lako je drugim partijcima. Oni imaju čak i univerzitet. (A ja sam višu školu tada poštovao — još nisam znao šta je to!)

Izdavači nisu otkupljivali naša dela. Kapitalistički nos osećao je eksploziv u nama. Od mene nisu kupovali ni retka

Šta mogu ja da suprotstavim estetici starudije koja me pritiska? Zar revolucija neće zatražiti od mene ozbiljnu školu? Odem do Medvjedeva, tada još druga po partiji. Hoću da stvaram socijalističku umetnost. Serjoža se dugo smejao: slaba ti je petlja.

Ipak, mislim da je potcenio moju petlju.

Prekinuo sam partiski rad. Počeo sam da učim.

POČETAK MAJSTORSTVA

Činilo mi se da ne mogu pisati stihove. Pokušaji jadni. Latim se slikarstva. Učio sam kod Zukovskog. Zajedno sa nekakvim gospođicama šarao sam srebrne servise. Posle godinu dana vidim da učim ručni rad. Odem kod Kelina. Realist. Dobar crtač. Odličan učitelj. Čvrst. Ne tapka u mestu.

Zahtev — majstorstvo, Holbajn. Nije podnosio lepuškasto.

Cenjeni pesnik — Saša Čorni. Privlačio me njegov antiestetizam.

POSLEDNJA ŠKOLA

Čitave godine radim „glavu". Stupio sam u Školu slikarstva, vajarstva i arhitekture: jedino mesto gde sam primljen bez uverenja o lojalnosti. Radio sam dobro.

Čudno: imitatore maze — samostalne gone. Larionov, Maškov. Revinstinktom stao sam uz progonjene.

DAVID BURLJUK

U školi se pojavio Burljuk. Izgled nametljiv. Lornjet. Redengot. Ide pevušeći. Počnem da ga zadirkujem. Umalo se ne pobismo.

U PUŠIONICI

Plemićki klub. Koncert. Rahmanjinov. Ostrvo mrtvih. Bežim od nepodnošljive melodizirane dosade. Odmah za mnom i Burljuk. Pogledamo se i prsnemo u smeh. Izađemo da proskitamo zajedno.

NAJNEZABORAVNIJA NOĆ

Ćaskamo. Od rahmanjinovske dosade pređemo na školsku, od školske na svu klasičnu dosadu. Kod Davida se oseća gnev majstora koji je prestigao savremenike, a kod mene patos socijaliste koji zna da je neizbežna propast starudije. Rodio se ruski futurizam.

Frida Kalo i Vladimir Majakovski

SLEDEĆA

U toku dana napišem pesmu. Tačnije — odlomke. Loši. Nigde objavljeni. Noć. Sretenjski bulevar. Čitam Burljuku retke. Dodajem — to je neki moj poznanik. David stade. Pogleda me. Riknu: „Ta, ovo ste glavom vi napisali! Ta vi ste genijalni pesnik!" Obradovao me tako grandiozan i nezaslužen epitet uz moje ime. Utonuo sam u stihove. Te večeri sasvim neočekivano, postao sam pesnik.

BURLJUKOVA LUDORIJA

Već sutradan, upoznajući me sa nekim, Burljuk je grmeo iz basa: „Ne znate? Moj genijalni prijatelj. Čuveni pesnik Majakovski." Mu­vam ga. Ali Burljuk je neumoljiv. Odlazeći, zarežao je na mene: „Sada, pišite. Inače, dovešćete me u sasvim glup položaj."

TAKO SVAKODNEVNO

Morao sam da pišem. I ja sam napisao prvu pesmu (prvu profe­sionalnu, objavljenu) — „Crveni i beli" i druge.

DIVNI BURLJUK

Sećam se Davida uvek sa ljubavlju. Divan drug. Moj pravi uči­telj. Burljuk je od mene načinio pesnika. Čitao mi Francuze i Nemce. Utrpavao knjige. Dolazio i beskrajno govorio. Nije me puštao ni koraka od sebe. Svakodnevno davao mi 50 kopejaka. Da ne pišem gladan.

Na Božić odvezao me kod svojih u Novu Majačku. Doneo „Port" i ostalo.

ŠAMAR"

Vratimo se iz Majačke. Ako ne sa jasnim pogledima, ono sa naoštrenim temperamentima. U Moskvi Hlebnjikov. U ono vreme, za mene je njegovu tihu genijalnost potpuno pomračio bučni David. Tu se motao i futuristički jezuit reči Kručonih.

Posle nekoliko noći liričari stvore zajednički manifest. David je spajao, prepisivao, zajednički smo dali ime, a zatim objavili „Šamar društvenom ukusu".

TALASANJE

Izložbe „Pub karo". Disputi. Pomamni govori — moji i Davidovi. Novine počinju da se pune futurizmom. Ton nije bio sasvim uljudan. Tako, naprimer, mene su jednostavno nazivali „pasjim sinom".

ŽUTA REKLA

Nikada nisam imao odela. Imao sam dve bluze najodvratnijeg izgleda. Oprobani način — doterivanje pomoću kravate. Nema no­vaca. Uzmem od sestre komad žute trake. Zavežem je. Urnebes. Znači, kravata je najupadljivija i najlepša stvar kod čoveka. Očevidno — što veća kravata, to veći urnebes. A pošto su razmere kravate ograni­čene, dovijam se: sašijem košulju-kravatu, odnosno kravatu-košulju.

Utisak neodoljiv.

RAZUME SE

Generalitet umetnosti zinuo na nas. Knez Ljvov. Direktor škole. Predlaže da prestanemo sa kritikom i agitacijom. Odbijamo. Savet „umetnika" izbacuje nas iz Škole.

VESELA GODINA

Putujem Rusijom. Večeri. Predavanja. Gubernatorstvo načuljilo uši. U Nikolajevu savetuju da ne diramo ni u vlast, ni u Puškina. Policija nas prekida često u sred referata. Družini pristupa Vasja Kamenski. Najstariji futurista.

Za mene te godine znače rad na formi, ovladavanje rečju.

Izdavači nisu otkupljivali naša dela. Kapitalistički nos osećao je eksploziv u nama. Od mene nisu kupovali ni retka.

Kad sam dolazio u Moskvu najčešće sam živeo po bulevarima.

To vreme završilo se tragedijom „Vladimir Majakovski". Izve­dena je u Petrogradu. Luna Park. Izviždana propisno.

POČETAK 14. GODINE

Osećam majstorstvo. Mogu da ovladam temom. Sigurno. Po­stavljam pitanje teme. Revolucionarne teme. Rađa se „Oblak u pantalonama".

RAT

Primio sam s uzbuđenjem. Ispočetka samo dekorativnu, bučnu stranu. Plakati po narudžbini i, naravno, u potpunosti ratni. Zatim pesma. „Rat je objavljen".

AVGUST

Prva bitka. Ukazao se ratni užas. Rat je odvratan. Pozadina još odvratnija. Ali rat treba videti da bi se moglo nešto reći o njemu. Odem da se javim u dobrovoljce. Odbiju. Politički neispravan.

Ispostavilo se da je i pukovnik Modi imao jednu dobru ideju.

ZIMA

Odvratnost i mržnja prema ratu. „Ah, sklopite, sklopite novinama oči" i druge.

Interesovanje za umetnost nestalo je sasvim.

MAJ

Dobio na kocki 65 rubalja. Otišao u Finsku. Kuokala.

KUOKALA

Sedmpoznanički sistem (sedmopoljni). Stekao sam sedam po­znanstava za ručavanje. U nedelju „jedem" Čukovskog, u ponedeIjak — Jevrejinova, itd. U četvrtak najgore — jedem Rjepinove travke. To nije za futuristu visokog hvat.

Uveče lutam plažom. Pišem „Oblak".

Ojačala je svest o bliskoj revoluciji.

Krenem u Mustamjaki. M. Gorki. Čitam mu delove „Oblaka". Razneženi Gorki natopio mi prsluk suzama. Ganuli ga stihovi. Zamalo da se uobrazim. Ubrzo se ispostavilo da Gorki jeca na svakom pesničkom prsluku.

Ipak, prsluk čuvam. Mogu da ga ustupim nekom za provincijski muzej.

NOVI SATIRIKON"

65 rubalja otišlo je lako i bezbolno. "U vezi pitanja prehrane" počeo sam da pišem u „Novom Satirikonu".

NAJRADOSNIJI DATUM

Jul 915-e godine. Upoznao sam L. J. i O. M. Brikove.

POZIV

Zavojačiše me. Sada ne želim na front. Izigravam crtača. Noću učim kod nekog inženjera da crtam auto. Sa štampanjem još gore. Vojnicima zabranjuju. Jedino Brik me veseli. Kupuje sve moje pesme po 50 kopejaka stih. Objavio „Flautu-kičmu" i „Oblak". Oblak je ispao očerupan. Cenzura je duvala u njega. Šest stranica sve same tačke.

Otada mrzim tačke. Zapete takođe.

SOLDAČIJA

Gadno vreme. Crtam (dovijam se) načelnikove portrete. U glavi razvija se „Rat i mir", u srcu — „Čovek".

16. GODINA

Završen „Rat i mir". Nešto kasnije — „Čovek". Odlomke objav­ljujem u „Letopisu". Držim se obazrivo prema soldatesci.

26. FEBRUAR, 17. GODINA

Krenem automobilom do Dume. Uđem u Rodjzankov kabinet. Osmotrim Miljukova. Ćuti. Ali meni se odnekud čini da on muca. Brzo su mi dodijali. Odem. Primim na nekoliko dana komandu Auto-školom. Gučkovisanje. U Dumi stari epoletaši teraju po starom. Jasno mi je, posle ovoga neizbežno odmah dolaze socijalisti. Boljše­vici. I već u prvim danima revolucije pišem poetohroniku „Revolu­cija". Držim predavanja — „Boljševici umetnosti".

AVGUST

Rusija se pomalo razkerenštava. Izgubili poštovanje. Napuštam „Novi život". Zamišljam „Misteriju-Buf".

OKTOBAR

Prihvatiti ili ne prihvatiti? Takvo pitanje nije postojalo za mene (i ostale Moskovljane-futuriste). Revolucija je moja. Otišao sam u Smoljni. Radio. Sve što je trebalo. Počinju zasedanja.

JANUAR

Navratio sam u Moskvu. Istupam. Noću „Kafe-pesnika" u Nastasinskoj. Revolucionarna baka sadašnjih kafe-pesničkih salončića. Pišem kinoscenarija. Igram sam. Crtam za kino plakate. Jun. Opet Petrograd.

18. GODINA

RSFSR-u nije do umetnosti. A meni je upravo do nje. Otišao sam u Proletkult kod Kšesinske.

Zbog čega nisam u partiji? Komunisti su radili na frontovima. U prosveti i umetnosti zasad sami oportunisti. Mene bi poslali u Astrahan da lovim ribu.

25. OKTOBAR, 18. GODINA

Završio misteriju. Čitao. Mnogo se komentariše. Izvedena na sceni u režiji Mejerholjda i K. Maljeviča. Unaokolo strahovito besne. Naročito pokomunističena inteligencija. Šta sve Andrejeva nije radila. Samo da omete. Posle tri predstave komad je skinut s repertoara. I ponovo zaredali „Magbeti".

19. GODINA

Obilazim fabrike sa misterijom i drugim stvarima, mojim i mojih drugova. Oduševljeni prijem. U Viborškom rejonu stvara se organi­zacija „komunista futurista", izdajemo „Umetnost komune". Akade­mije pucaju. U proleće prelazim u Moskvu.

Glavu obuzimaju „150 000 000". Odlazim u agitaciju Rosta.

20. GODINA

Završio „Sto pedeset miliona". Objavljujem bez imena. Želim da svaki dodaje i doteruje. To nisu radili, ali su ime doznali svi. Svejedno. U ovom izdanju objavljujem sa imenom.

Dani i noći Rosta. Navaljuju razni Denjikini. Pišem i crtam. Nacrtao sam jedno tri hiljade plakata i napisao oko šest hiljada propratnih tekstova.

21. GODINA

I pored svih secanja, mržnje, birokratije i tuposti — postavljam drugu varijantu misterije. Prikazuje se u I RSFSR — u režiji Mejerholjdovoj sa umetnicima Lavinskim, Hrakovskim, Kiseljevim, i u cirkusu na nemačkom jeziku za III Kongres Kominterne. Izvodi Gronovski sa Almanom i Ravdeljem. Davala se oko sto puta.

Počinjem da pišem u „Izvestijama".

22. GODINA

Organizujem izdavačko preduzeće MAF. Okupljam futuriste — komune. Sa Dalekog Istoka došli su Asejev, Tretjakov i drugi ratni drugovi. Počinjem da pišem „Petu internacionalu" na kojoj radim već tri godine. Utopija. Biće prikazana umetnost posle 500 godina.

23. GODINA

Organizujem „Lef". „Lef" je zahvat velike socijalne teme svim sredstvima futurizma. Naravno, ovom se definicijom pitanje ne iscrpljuje, — zainteresovane upućujem na No No. Okupili se: Brik, Asejev, Kušner, Arvatov, Tretjakov, Rodčenko, Lavinski.

Napisao: „O tome". Na lične motive o životu, svih nas. Počinjem da smišljam poemu „Lenjin". Deestetizacija proizvodnih umetnosti, konstruktivizam — jedna od parola, jedno od velikih dostignuća „Lefa". Pesnički prilog: agitka i agitka proizvodnje — reklama. I pored pesničkog halabukanja, „Nema doma bez Moseljproma" smatram poezijom najvišeg dometa.

24. GODINA

„Spomenik radnicima Kurska". Mnogobrojna predavanja o ,,Lefu" po SSSR. „Jubilarna" — Puškinu. I ostale pesme tog tipa — ciklus. Putovanja: Tiflis, Jalta — Sevastopolj. „Tamara i demon" itd. Završio poemu „Lenjin". Čitao na mnogim radničkim skupovima.

Mnogo sam strepeo od te poeme, jer tu se lako pada u obično poli­tičko prepričavanje. Odnos radničkog auditorija obradovao me i učvr­stio u uverenju o neophodnosti poeme. Mnogo putujem po inostranstvu. Evropska tehnika, industrijalizacija, svakakvi pokušaji spajanja toga sa još živom bivšom Rusijom — to je večita ideja futurista-lefovca.

Bez obzira na neutešne podatke o tiražu časopisa, „Lef" proši­ruje rad.

Znamo mi da su ti „podaci" prosto birokratska nezainteresovanost velikog i hladnokrvnog mehanizma Giza za pojedine časopise.

25. GODINA

Napisao sam agitpoemu „Leteći proleter" i zbirku agitpesama „Sam prošetaj nebesima".

Putujem oko sveta. Početak tog putovanja predstavlja poslednja poema (od posebnih pesama) na temu „Pariz". Želim i preći ću sa stiha na prozu. Ove godine moram da završim prvi roman.

„Oko sveta" nije ostvareno. Prvo, pokradu me u Parizu, a drugo, posle pola godine putovanja poletim kao kuršum u SSSR. Čak ni u San Francisko (zvali me da održim predavanje) nisam otišao. Obišao sam Meksiko, S. — A.S.D. i delove Francuske i Spanije. Rezultat — knjige: publicistika-proza — „Moje otkriće Amerike" i stihovi — „Španija", „Atlanski okean", „Havana", „Meksiko", „Amerika".

Roman sam dovršio u svesti, ali na hartiju nisam preneo, jer: dok sam dovršavao javlja se mržnja prema izmišljenom i želja za konkretnim: prezimena, fakta. Uostalom, o tome govore i 26.— 27. godine.

1926. GODINA

Svesno prelazim na novinarski rad. Feljton, parola. Pesnici dižu galamu — ali sami ne mogu da se bave novinarstvom, već mahom objavljuju u neodgovornim prilozima. Meni je prosto smešno njihovo lirsko tračanje, pošto to nije nikakav rad i osim supruge ne zanima nikog.

Pišem u „Izvestijama", „Trudu", „Radničkoj Moskvi", „Zori Istoka", „Bakinskom radniku" i drugim listovima.

Drugi rad: nastavljam prekinutu tradiciju trubadura i menestrela. Putujem po gradovima i čitam. Novočerkask, Vinica, Harkov, Pariz, Rostov, Tiflis, Berlin, Kazanj, Sverdlovsk, Tula, Prag, Lenjingrad, Moskva, Voronjež, Jalta, Evpatorija, Vjatka, Ufa itd., itd., itd.

1927. GODINA

Obnavljam (bio je pokušaj da se „ukine") „Lef", sada „Novi". Osnovni sastav: protiv izmišljanja, estetizacije i psihologiziranja umetnošću — za agitku, za kvalifikovanu publicistiku i hroniku. Osnovni rad u „Komsomolskoj pravdi", a prekovremeno radim „Dobro".

„Dobro" smatram programskom stvari, poput „Oblaka u pantalonama" u svoje vreme. Ograničenje apstraktnih pesničkih sredstava (hiperbole, vinjetne samodopadljive figure) i iznalaženje sredstava za obradu hroničarskog i agitacionog materijala.

Ironičan patos u opisivanju onoga što je sitno, ali što može biti i pouzdan korak u budućnost („sirevi ne fale — lampe sijaju, cene pale") uvođenje u plan, radi njegove prerade fakata različitog istorijskog kalibra, razumljivih samo na osnovu ličnih asocijacija („Razgo­vor s Blokom", „Pričao mi mirni Jevrejin, Pavel Iljič Lavut").

Razrađivaću skice.

Još: napisani — scenariji i dečje knjige.

Još uvek menestrelim. Sakupio sam oko 20 000 komentara, raz­mišljam o knjizi „Univerzalni odgovor" (komentatorima). Ja znam šta misli čitalačka masa.

1928. GODINA

Pišem poemu „Loše". Dramu i moju književnu biografiju. Mnogi kažu: „Vaša autobiografija je pomalo neozbiljna." Tako je. Ja još nisam zaakademičen i nisam navikao da mazim svoju personu, pa i svoj rad volim samo kad je radostan. Uspon i opadanje mnogih literatura, simbolisti, realisti itd., naša borba sa njima — sve se to zbivalo pred mojim očima: to je deo naše veoma ozbiljne istorije. To zahteva da se o njemu piše. I napisaću.

1922—1928.

*Preveo s ruskog Miodrag Živančević

Oceni 5