Nalazi se na levoj strani, ali ne kažem da je srce
Miso 02 S

Photo: sensiseeds.com

Rođen sam bušan

Duva neki strašan vetar.
To je samo jedna mala rupa u mojim grudima,
Ali tamo duva strašan vetar.
Malo selo u Quito, nisi ti za mene.
Meni treba mržnje, zavisti, to je moje zdravlje.
Potreban mi je veliki grad.
Velika potrošnja zavisti.
To je samo jedna mala rupa u mojim grudima,
Ali u njoj duva strašan vetar,
U toj rupi ima mržnje (stalno), užasa i nemoći,
Ima nemoći, i taj vetar je težak,
Snažan kao vihori,
Prelomio bi iglu od čelika,
A ipak je to samo vetar, samo prazno,
I zbog te praznine neka je prokleta čitava zemlja, čitava civilizacija, svi stvorovi na površini svih planeta!
Onaj gospodin kritičar reče kako u meni nema mržnje.
Ova praznina je moj odgovor.
Uh, kako je gadno u mojoj koži.
Osećam potrebu da plačem nad hlebom raskoši, vlasti, ljubavi, nad hlebom slave koja je negde drugde.
Osećam potrebu da gledam kroz prozorsko okno,
Koje je prazno kao i ja, i ne hrani se ničim.
Rekao sam plakanje: ne, to je bušenje nasuvo, to buši, buši neumorno,
Kao dve stotine generacija crva koje na nekoj bukovoj gredi zaveštavaju jedna drugoj: „buši... buši".
Nalazi se na levoj strani, ali ne kažem da je srce.
Kažem rupa, ništa više, to je bes i šta mogu.
Imam sedam ili osam čula. Jedno od njih: čulo manjka.
Dodirujem ga i opipavam kao što se opipava drvo.
Ali pre će biti da je to jedna velika šuma, od onih koje se već odavno ne mogu naći u Evropi.
I to je moj život, živim prazninom.
A kada bi nestalo te praznine, onda se tražim, ludim, i to je još gore.
Sagradio sam sebe na stubu koji je nedostajao.
Šta bi rekao Hristos da je bio ovako načinjen?
Ima takvih bolesti: izleče li se, čoveku više ništa ne ostane.
Ubrzo umre, bilo je suviše kasno.
Može li jedna žena da se zadovolji mržnjom?
Volite me onde, volite me mnogo, i recite mi to,
I neka mi piše po koja od vas.
Ali šta je to malo stvorenje?
Dugo ga nisam primećivao.
Ni dve butine, ni jedno veliko srce ne mogu da ispune moju ogromnu prazninu.
Ni oči pune Engleske i snova, kako se to obično kaže.
Ni pevajući glas koji bi rekao punoća i toplota.
Jeze imaju u meni uvek spremnu hladnoću.
Moja praznina je veliki proždrljivac, veliki drobilac, veliki ništilac.
Moja praznina je pamuk i tišina.
Tišina koja zaustavlja sve.
Tišina zvezda.
Ma koliko da je duboka, ova rupa nema oblika.
Reči je ne nalaze.
Trabunjaju oko nje.
Uvek sam se divio ljudima koji veruju da su ljudi revolucije i osećaju se kao braća. Uzbude se kad govore jedni o drugima: teku kao čorba.
To nije mržnja, prijatelji, to je tutkalo.
Mržnja je uvek tvrda,
Deli udarce oko sebe.
A i neprestano struže svoga čoveka iznutra.
To je naličje mržnje.
I nema leka. Nema leka.

*S francuskog preveo Jovan Hristić

Oceni 5