Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (12)
Aa 25 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Sonya Karadžić - kad njena strast menja ritam

SONYA KARADŽIĆ – RATNIK IZ RAJA (Operta)

Objavljivanje svake srpske ploče u Bosni i Hercegovini velika je pobeda za srpski, od iskona državotvorni narod, naročito kad se u obzir uzme tragična politička činjenica da tzv. Muslimani i tzv. Hrvati lukavo i vrlo perfidno rade na zatiranju svega što miriše na pravoslavno zabavno-muzičko usmerenje; još kad se posreći da ploču snimi Sonya, čije je pravo ime Sonja Karadžić, kćer gospodara srpskog naroda na ovim prostorima, pobeda postaje veličanstven trijumf nacionalne samospoznaje koji nije zatamnjen nebitnom činjenicom da između umjetnice i tzv. muzike sve vreme dolazi do žestokih okršaja u kojima nevini slušaoci padaju kao snoplje.

Razlog za stalno kršenje primirja u čak osam pesama je Sonjin ekskluzivan nežan i krhak glasić, koji bez većeg uspeha pokušava da uspostavi vaskoliko pravilo: da ponekad, skroz slučajno, pogodi tonalitet ili makar melodiju, od koje iz političkih razloga beži kao Musliman od SDS-a; kako je tzv. muzika na ovoj senzacionalno srpskoj ploči giljotirana po meri da liči na hotelsku pratnju u predgrađu Vratnika, ostaju samo lucidni tekstovi, neophodni svakom B/H analitičaru uoči najavljenog referenduma.

Ohladi mi vatru: Molba Sonye Karadžić srpskom ljubavnikuPjesma „Ohladi vatru” očigledno je posvećena zapaljivim akcijama nacionalističkih stranaka SDA i HDZ, koje svoje narode guraju u propast nasuprot pametnoj i racionalnoj politici SDS čija predstavnica u pomenutoj melodiji pjeva o ljubavnom žaru sa osobom nepoznatog porekla u „tuđem gradu” koji, ergo, nije srpski, jer onda ne bi bio tuđ. U pet minuta i trideset dve sekunde, Sonya moli tzv. Muškarca da u njoj „ohladi vatru”, jer je „jutro blizu”, a „strast menja ritam” u više od 69 poza.

Ako se ovo učinilo kao eklatantna politička izjava, tek je numera „Nema više poljubaca” proročanska za sudbinu B/H: tužna Sonya koja je „ljubila kao prava žena” i koju „duša boli snažno” lamentira nad erotskom kartom muških etničkih zona, sve uz meksičke trube čiji eho nagoveštava dolazak autentičnih srpskih truba. Ni nastavak nije veseliji: pjesma „Crveno veče” gotovo je tragična po posledicama tzv. zaljubljivanja, jer dok njeno „telo želi da se preda”, na stolu se kupa „čaša meda”, što verovatno ima veze sa naslovom „Iza zidova od kiše”, čime se nagoveštava podela Bosne na autonomne kišne jedinice.

Druga strana albuma gotovo je senzacionalna jer prva pesma „Nikola” zvuči kao hommage dr Nikoli Koljeviću u lapidarnim stihovima „Dugo te nema a hladna je noć/ Gledam u daljinu i htela bih doć”, nakon čega glagol „da se mazim” izaziva neprijatne refleksije na državotvornu prošlost svih ugroženih Srba; tek pjesma „More ljubavi” nagoveštava „žar i vatru”, ali „Moja sudbina” poništava narodni plebiscit mudrom izjavom da je „moja ljubav beskrajna” ili „da mi je samo za tren da te poljubim”.

Finale albuma „Ratnik iz raja” pripada, naravno, naslovnoj temi kojoj je trebalo svega 7,55 minuta da se razvije kako bi otprilike ličila na pesmu: ovako, zahvaljujući autentičnom poetskom recitalu mlade Sonye, u prilici smo da čujemo da „ratnik iz raja”, pretežno muškog spola, mora da „ljubi moje ruže na srebrnom sagu”, sve uz pompeznu pratnju iz poderanih traka „Bijelog dugmeta”, a uz devizu da njeno „telo gori” u veselim, gotovo dečijim plamičcima.

Ovo je album koji će, nakon svega, ući u istoriju srpskog naroda već naviknutog da svi rade protiv njega, čak i kad su pobude skroz patriotske i čiste. Da su erotske, već se podrazumeva, o čemu, bez komentara, govori omot u svojim vekovnim etničkim granicama.

(Prikaz ploče Sonje Karadžić objavljen je u nedeljniku Vreme br. 68, od 10. februara 1992).

 

INSTANT KARMA – Dan za danom (Komuna – PGP RTS)

Na bookletu ovog CD izdanja (strana 2) doslovno piše: „Muzika šezdesetih, odsvirana na način devedesetih, predstavlja kožu u kojoj se Karma oseća najbolje i najprijatnije. Za očekivati je da će, slušajući ovu ploču, taj osećaj podeliti mnogi“.

Nakon preslušavanja „kože u kojoj se Karma oseća najprijatnije“, za očekivati je da taj osećaj neće podeliti niko, jer niti je ovo muzika šezdesetih, niti je odsvirana na način devedesetih; reč je, u stvari, o otužnoj mešavini zabavno-muzičkih zabluda čije je ishodište mentalnim deterdžentom ispran i isprazan pop-zvuk, nevešto protkan lažnim yeah-yeah harmonijama i napadno izveštačenim refrenima čiju impotenciju nije mogućno izmeriti dosad poznatim medicinskim metodama.

Opšte mrtvilo koje vlada na ploči dovedeno je do nezapamćenog savršenstva; sve je na ovom albumu mlako, kilavo, slabo; bubnjar, recimo, sve po vlastitom instrumentu udara kao po jajima, plašeći se da zanmahne palicama, valjda da mu ruke ne otpadnu; solo deonice kao da su preuzete sa seoskih priredbi s početka šezdesetih godina negde u ruralnim delovima Srbije – toliko metiljavosti i nemoći odavno se nije čulo na samo jednoj ploči; zatim, basista koji se jedva primećuje – a onda kad se primećuje, bolje da se ne primećuje.

I najveći krivac za sve: Aleksandar Janković, autor tzv. pesama i pevač, koji je u obe uloge direktno skandalozan, do neprijatnosti i natrag; njegove tzv. pesme od prvog do poslednjeg tona lišene su bilo kakvog uzbuđenja – sve je nesrećnom Jankoviću ravno do Kosova: ravno pevanje, ravni aranžmani i do odvratnosti ravna i šuplja produkcija koje bi se postideo svaki mali turbo-folk privrednik.

Ako sam dobro razumeo ideju Instant Karme, ovaj CD je trebao da ustoliči pop-zvuk, a ne da ga uništi; na žalost, od pop-sounda na albumu nije ama baš ništa nije ostalo, ako se ne računaju pasaži u kojima su, što direktno, što indirektno, korišćeni zaštitni znaci splitskih Đavola, koji su, valjda, bili i ostali jedina Jankovićeva inspiracija. Kad nema Đavola, ostaje gola Instant Karma u raspoloženju koje bi se moglo opisati tragičnom transverzalom: Piloti – Vampiri – Bajone.

Već sad je jasno: najgori domaći album godine. Ubedljivo.

P.S. Da Instant Karma i njeni mentori umeju da budu ekstremno duhoviti, dokazuje (opet) citat sa strane 2: „U izdanju Komune i PGP RTS pojavljuje se četvrti album Instant Karme 'Dan za danom' sa jedanaest pesama koje čine pravi odgovor na ono što trese Britaniju (čitaj: Oasis)“.

Kad bi samo Oasis znali ko im u Srbiji instantno radi o glavi... (Objavljeno u magazinu „Vreme zabave“, broj 19, jun 1995)  

 

VARIOUS ARTISTS - Dance Collection (Radio Košava)

Krug se, konačno, zatvorio, sve je jasno, više nema tajni, znamo o čemu se radi; kompilacijski CD u izdanju Radio-Košave (glavni urednik: Marija Milosevic, kćer Mirjane i Slobodana Miloševića) sa 15 pesama zvanih hitovi napokon finalizuje šta nam se u poslednjih godinu dana događalo na turbo-techno-folk-disco nivou, iz krajnje najprostijeg razloga što je reč o kolekciji koja pretenduje da bude summa summarum svega onoga što se po Beogradu i  Srbiji smatra kurentnom i, je li, vrlo umetničkom robom. Lagani povratak i prošlost govori o dve stvari: prvo, da su svojevremeno (hrvatski) E.T. postavili neviđeno visoki standard pesmom Tek je 12 sati, i u blagi očaj bacili stotine (ovdašnjih) kompilatora koji bi lično da budu gđica Vanna (vidi, recimo, track broj 4: Leontina i Neću samo tebe volim) i, drugo, da srpski techno-sound bez frke može da opstane kao peta ili sto pedeset peta kopija tipova koji se zovu Captain Hollywod Project ili Haddaway ili 2 Unlimited ili Snap ili...bilo šta što u svom opisu  ima vise od 100 udaraca glavom u minutu (BPM).

Odnosno: ovo što se ovde predstavlja kao Made In Serbia 1995 - a što je zbir electro-dance situacije u trenutku kad je s kulturom najlepše - malo ozbiljnije govori o parčetu generacije koja je lobotomiju prihvatila kao obaveznu pedagošku terapiju; nekim osmim rečima, bavimo se uzorcima tzv. mladalačkih restlova kojima je turbo-folk mnogo bliži nego rock'n'roll (o rave-trance-pokretu i zviždaljkama u "Industriji" da ne govorimo), čime u političkoj utakmici dolazimo do pomenutog  uzorka kojem programirani srpski techno-zvuk samo daje iluziju da je on (uzorak) drukčiji od Branke Sovrlić i Mire Škorić, mada je rezultat isti, čak, ponekad, u korist gđe Škorić/gđe Sovrlić, koje se bar ne foliraju svojim lažnim dance-techno-opsesijama, već, veselo, kako i treba, grabe za harmonikom prošaranom zvukom kompjutera u ciglo 104 udarca lobanjom u minutu ili godini, svejedno.

U takvom kontekstu, krajnja blasfemija tipa Idemo na Mars (Giogani), čiji video-spot u prvom planu, poučno, ima kontejnere za đubre & priču o "kurvi zelenoj" (tzv. intergalaktični seks izmedu Srbina i vanzemljaca slabijeg pola); ili, tzv. pesma Nova generacija (Black & White) u kojoj se lamentira da "nova generacija" ima "snagu, volju i um" - čak je probavljiviji deo albuma koji mehaničkim lupanjem istovetnog ritma insistira na pranju mozga kao operaciji primerenoj svakom normalnom domaćinstvu; daleko su opasniji oni koji o sebi misle vrlo ozbiljno (Beat Street, N.S.G. Flash, Maja ili Rebus), naivno verujući da je nekoliko elektronskih mašina uvezenih bez carine, a preko Bugarske, dovoljno da se Srbija proglasi leglom plesne civilizacije.

Ukratko i nadugačko: album Dance Collection je dragoceni istorijski dokument o izvesnom stanju potrošačke svesti u Srbiji tokom 1995 - na, zanimljivo, identičnom nivou cerebralne patologije koja se već duže vreme oblikuje u Hrvatskoj, nekad bratskoj SFRJ republici iz prethodne & bivše & pokojne Jugoslavije. Jesu li Hrvati, još jednom, zajebali Srbe i preneli im disco-techno virus, ili je u pitanju bratska patnja zvana furtutma za Evropom/Europom, koja, nas, ex-Jugoslovene, ne jebe iz sasvim (ne)muzičkih razloga - pitanja su na koja, i da hoće, ne mogu da odgovore May Day, Funky G., Krug ili Hanny iz pozadine podržana grapom Moby Dick. Njihovo je da plešu, da otkinu bejbi, da uhvate ritam, da provedu noć u ludom tempu, da zagrle voljenu, da tempo bude lud a ti mu budi drug, da se devojčice predaju dečacima u zvucima bržim od 134 udarca u minutu, da noć postane dan a dan postane noć, da plešemo dok ne pocrkamo... jer mir i techno nemaju alternative. Ili je to samo srpski dance-san od 20 DEM koji nam govori zašto dizelaši vodom zalivaju televizor? Da im se ne osuši TV "Palma"... i Radio-Košava ne dehidrira.

Punih 62 minuta muzike - u koju se slilo sve što se sliti moglo: od zamuckivanja koje glumi repovanje, semplovanja grupe Valentino, kombinacija s turbomlaznim ludilom ofucanih narodnjaka do tekstova u kojima se ne zna ko pije ali se odlično zna ko plaća - završna su faza totalnog ispiranja nacionalnog mozga u njegovom ukupnom kolektivitetu. Rečju: vrlo zgodno za plesne zombije i ostale žive mrtvace diljem Balkana.

PS: Pitanje - otkud na ploči već zaboravljeni Srđan Jul sa, kao, novim miksom stare (i, podrazumeva se, retko glupe) pesme Koketa? Odgovor: zato što je u pitanju jedini muzičar čije je prezime politički zgodno za techno-komunizam. U vrlo pravilnom ritmu bratstva i jedinstva koje valja čuvati kao zenicu oka svog - reče Tito i nastavi da pleše... (Vreme Zabave br. 19, jun 1995)

(Nastaviće se)

Oceni 5