Kako je tužio tužilac Vladimir Vukčević
Vladimir Vukčević

Uzalud se brukao i zataškavao srpske zločine: Vladimir Vukčević, nesuđeni advokat

Photo: Media centar

Sumrak advokature i pravde za žrtve

Vladimir Vukčević, prvi tužilac za ratne zločine Srbije, ne može da radi kao advokat, budući da ga Advokatska komora Beograda, nakon brojnih formalnih razloga, nije upisala u imenik advokata, a potom su se, kako tvrdi, stvari razbistrile: "Mislim da je to hajka na mene i na rad Tužilaštva. Jer šta se tu zamera? Zamera se da nisam u dovoljnoj meri procesuirao predmete srpskih žrtava - što je netačno", konstatovao je Vukčević u januaru ove godine. Lupetala je stručna javnost, tražeći osvetu. 

Drugu odbijenicu "zaprimio" je prošle nedelje; konačna odluka Advokatske komore Beograda glasi - nedostojan! Čitajmo efikasnije - Nataša Kandić. Ili, tužilaštvo apsurda, jer je Nataša Kandić ponovo dežurni krivac, a Vukčević ističe i to da su mu kolege prigovorile zbog toga da je dopustio da bivša direktorka FHP "preuzme apsolutnu vlast" u Tužilaštvu, odnosno da je dopustio da se "ona pita i da vodi politiku krivičnog gonjenja...", te i da "odlučuje ko će biti optužen, a ko neće".

Vukčević naglašava vlastitu nevinost i kaže da mu je "bilo vrlo jasno kako će se to odigrati do kraja". Misli, valjda, na glasanje kolega, ili na angažman osnivačice FHP. Stiče se utisak da Vukčević dokazuje vlastitu nevinost tako što u prvi plan stavlja to što ga napadaju i kolege iz advokature i ugledna nevladina organizacija.

Tužilaštvo srpske nevinosti

Tako je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije krivo, ali nevino - Fond za humanitarno pravo tražio je intenzivnija suđenja, te kadrovsku i tehnološku opremljenost, Vukčević se nije proslavio, dapače, šmirao je tuženje o državnom trošku, nije procesuirao istinske krivce, nije gonio ubice i siledžije, nedostižni tužilačkoj pravdi ostali su monstrumi iz formacija Željka Ražnatovića Arkana, državni izvršitelji iz domaćih robijašnica takođe su pošteđeni novog tamnovanja, uprkos zlostavljanju, progonu, nasilju nad ljudskošću. 

Dežurni krivac: Nataša KandićVukčević naglašava "da su kvalitet njegovog rada najvišim ocenama potvrđivale međunarodne instance i da to garantuje profesionalizam Tužilaštva". Prilikom nedavne posete funkcionera Haškog tribunala osporio je opasku premijerke Ane Brnabić o navodnom lošem učinku Tribunala na pomirenje u regionu. "Naš je posao da privodimo pravdi i da sudimo onima za koje smatramo da su izvršili krivično delo ratnih zločina, najtežeg krivičnog dela, a ne da se bavimo time da doprinosimo pomirenju u regionu. Ako doprinosimo pomirenju u regionu, to je dobro, ali to nije naš primarni posao", rekao je Vukčević. 
I on je morao da izgovori nešto tačno. 

Još nešto: "Stalne su političke manipulacije oko toga šta se desilo u Srebrenici i šta je to genocid. Genocid je takođe ratni zločin, samo najteži. Da li se desio genocid u Srebrenici? Jeste, desio se. Imate odluku Međunarodnog suda pravde koji kaže da se tu desio genocid i tačka", izustio je Vukčević aprila ove godine. 

Vukčević zataškava, tvrdi Drecun

Patriotski nadahnuti Milovan Drecun, funkcioner SNS i predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, izgovoriće tim povodom kako su Vukčevićeve opaske "tipične za čoveka koji je sve činio da zataška i neprocesuira zločine počinjene prema Srbima".

"A sa druge strane činio je sve da predimenzionira zločine koje su počinili Srbi, tako da me sve ovo sada od njega uopšte ne iznenađuje. Priznato je da je Hag politički sud, i zato su zaista problematične odluke tog političkog suda kad su u pitanju i Srebrenica i sve ostalo. Pitanje je ko je Vladimir Vukčević, to je neko ko nije imao potrebne kvalitete da mu Advokatska komora odobri da se bavi advokaturom, kakav je njegov morali i profesionalni kredibilitet kada je tako odbijen. Ne znam šta on više traži u javnosti osim što možda pokušava da opravda sredstva koja je ranije dobijao", izgovoriće Drecun. 
Državni novinar, državni činovnik, čovek od poverenja.

Postupcima koje je, pak, Tužilaštvo pokretalo, otvarajući slučajeve Ejup Ganić, Jovo Divjak, Ilija Jurišić, Mark Kašnjeti, ova je institucija načinila teška ogrešenja o elementarnu pravičnost i pravdu, predstavljajući Srbiju kao nepouzdanog saradnika, progonitelja bez dokaza, afektivnog, necivilizovanog suseda. Vukčević je sebe i Tužilaštvo promovisao u zaštitnike srpskih interesa, prikrivajući nespornu činjenicu da tokom ratova devedesetih iz Srbije gotovo da nije bilo paravojski, već je sve naoružane skupine iz kojih je ostajala pustoš, pripremila, naoružala i instruisala država, dajući im i pravo da nekažnjeno pljačkaju, ubijaju, siluju, uništavaju imovinu žrtava i progone, etnički čisteći delove teritorija. 

Šta kaže Vukčević, zašto ne može da nas nađe: Ratko Mladić se došaptava sa Radovanom KaradžićemPo državnim potrebama Tužilaštvo je sa Kosova donosilo jezive priče, izmišljotine poput vađenja srca Srbinu u zloglasnoj klinici-trgovini, bez anestezije, te bajkolike verzije tobožnje potrage za Ratkom Mladićem u kojima zločinac uvek odmakne korak ispred. Bio je (Vukčević) ubedljiv i mnogim iskusnim novinarima, srećnim što sa njima deli izmišljotine i što imaju izvor pravih informacija.

Svi ovi ključni momenti novije istorije dobili su nakazna, karikaturalna tumačenja u optužnicama Vukčevićevog Tužilaštva - primer za to je verovatno najteži zločin srpskih snaga bezbednosti tokom intervencije NATO, u selima Ćuška, Pavljan, Zahač i Ljubenić. 

Još neko kopa

Više od 120 ljudi je ubijeno, ostali žitelji su prognani u Albaniju, a sudija Snežana Garotić konstatovala je da su počinioci iz formacija "Šakali", "Munje" i "Grupa 77" bili regularni vojnici i da im je u dokumenta upisano učešće u ratu. Pećki advokat Mustafa Radonjići, zastupnik oštećenih, konstatovao je u završnoj reči da su “mnoge stvari zataškane i veliki broj svedoka, uvidevši indolentnost Tužilaštva, odbio je da da iskaze, jer su potpuno izgubili poverenje, a ima i onih koji su u toku postupka umrli, a njihov iskaz pružao bi mnogo jasnih podataka i činjenica o svemu što se dogodilo”. Tako je Vukčevićevo Tužilaštvo "branilo" državu, ali, to nije sve: opisujući prvu nepreciziranu optužnicu koja, naravno, nije mogla da opstane, Tužilaštvo je saopštilo da je motiv ubica bio - pljačka.

Odgovorio je Fond za humanitarno pravo, dosijeom Ljubiša Diković, a načelnika Generalštaba zaštitili su svi od kojih se to očekivalo, pre svih tadašnji šef države Tomislav Nikolić. Na Fond se sručila lavina optužbi i paušalnih diskvalifikacija; u odbranu Dikovića po drugi put se stavio celi državni vrh, čija je munjevita akcija podstakla propagandiste i patriotske novinare da Fondu ponovo prilepe etikete izdajnika i plaćenika. Ova faza, slobodno se može reći "inoviranog suočavanja sa prošlošću", završena je drugom presudom koju je, protivustavno i preteći glavnom tužiocu Vukčeviću, izrekao predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Šta ima tužilac za ratne zločine da kopa: Minuli rad Miloševićeve soldateske, masovna grobnicaIako do tada nije dolazila u pitanje bespogovorna poslušnost i ponižavajuća instrumentalizacija Tužilaštva za ratne zločine, Nikolić je lupio šakom o sto, protivustavno preteći Vukčeviću koji bi, ionako, učinio sve što mu se kaže: “On (Vukčević, prim. aut.) nije pion Haškog tribunala, niti samo jedna ruka koja treba da potpisuje dekrete koji stižu iz Haga. On je tužilac u Srbiji, u svojoj zemlji, i treba da se u nešto uveri. Sada će meni jedan čovek iz Srbije koji je vrhovni tužilac za tu materiju u zemlji, 16 godina posle bombardovanja, da kaže da će nešto da ispituje. I mandat mu je istekao. Neka malo razmisli šta on to kopa po Srbiji", zapretio je Nikolić.

Diković je na slobodi, štaviše, i dalje je načelnik Generalštaba. 
Vukčević je penzioner. Razmišlja. Šakali negde ratuju.
Spremaju se. 

Oceni 5