Tekstovi sa tagom: beograd

Bgdr 01 S

Kalemegdan u sumrak

Slučajni i namerni prolaznici

U današnje vreme sveopšteg tehnološkog napretka moguća je i virtuelna šetnja Kalemegdanom, ali ništa ne može da zameni živi ugođaj. Naša fotografkinja Marija Đoković obišla je omiljeno šetalište Beograđana u sumrak i zabeležila nekoliko karakterističnih prizora. Ljubavni parovi, slučajni i namerni prolaznici, prijatelji u manjim ili većim grupama, turisti-namernici, usamljenici – svi su se sjatili na Beogradsku tvrđavu da predahnu, odahnu, puste korak, kontempliraju ili tek onako, bez nekog posebnog razloga. Gledajte, uživajte, a zatim prošetajte .

Žikina arhiva: Crno bijela prestonica SFRJ

Pun krug tramvajem - putovanje dvojkom 1974. godine

Tokom svog boravka u glavnom gradu SFRJ 1974, o čemu smo objavili galeriju „Sećanje na Beograd 1974. godine“, zagrebački fotograf Željko Stojanović rešio je da svojim aparatom dokumentuje čuvenu beogradsku trasu „Krug dvojke“, odnosno uži centar. Od kad postoji, „dvojka“ uvek ide istim putem: od pristaništa preko Kalemegdana, potom Dušanovom do Vuka; odatle ide Bulevarom, skreće u nekadašnju ulicu Borisa Kidriča (danas, ultraoriginalno nazvana „Beogradska“), stiže na Slaviju, odatle ide niz Nemanjinu do železničke i autobuske stanice, a završava Karađorđevom do – pristaništa. Te zbunjujuće daleke 1974. Beograd je iz današnje perspektive bio pust; crno-bele neretuširane fotografije otkrivaju ono malo sveta po ulicama, sem oko autobuske stanice. Neki od toponima, recimo park kod Vukovog spomenika – danas izgledaju neprepoznatljivi, jer je tamo posečeno više stabala nego što je to uspelo gradonačelniku Draganu Drvoseku 2010. Obložene patinom sećanja, ove Žikine fotografije glavnog grada hommage su vremenu u kojem je čak i tramvaj bio sasvim ugodno sredstvo transporta, jer se Beograd mogao obići lako i zgodno, bez gužve i haosa. Crno-bijeli osećaj nostalgije s razlogom favorizuje prošlost – jeste sve bilo sporije, naizgled siromašnije, ali tko mari? Živelo se mirnije i spokojnije, a tramvaji su stizali na vreme. Točno po redu vožnje.  
Sarajevo

Retro intervju: Bogdan Bogdanović

Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori

I to spada u problem srpske inteligencije. Ona je podstrekivala i podržavala srpski autizam. Srbi su sada kao autistično dete, koje ne kontaktira sa spoljnjim svetom, koje nije u mogućnosti da bilo šta izgovori, koje nije u mogućnosti da čuje šta mu se govori. Srbija nije u stanju da čuje šta se govori, šta se misli, niti je u stanju da ode čak i do Zagreba. Srbija nije u stanju da vidi u kom je svetu. Ona je u jednom lažnom svetu, u lažnoj stvarnosti. Ovo što vidite nije "stvarna stvarnost", ovo je srpska stvarnost. Ta srpska stvarnost je luda stvarnost. Završne akorde toj ludoj stvarnosti dao je Slobodan Milošević, koji je i sam van pameti i van stvarnosti
Belgr 01 S

Žikina arhiva: Crno-bijela prestonica SFRJ

Sećanje na Beograd 1974. godine

Nestvarno daleke 1974, na poziv urednice likovnog programa Dunje Blažević iz beogradskog Studentskog Kulturnog Centra (SKC) iz Zagreba je u glavni grad SFRJ stigao mladi fotoreporter Željko Stojanović, danas poznatiji kao Žika. Razlog dolaska: izložba u galeriji SKC, sa fotografijama koje će Željko snimiti na licu mesta, u Beogradu. Prva serija slika posvećena je kultnim mestima prestonice; posetio je Žika hotel „Moskvu“, svratio u prvi dragstor na Balkanu (radio non-stop), obišao kafiće, uhvatio noćne kadrove na Terazijama, uhitio čistača cipela i male zanatske radnje koje su u međuvremenu nestale, a čak je snimio i Tinu Tarner koja je baš tih dana gostovala u Beogradu! Taj i takav Beograd koji je Stojanović sačuvao na starim filmovima, poseduje onu vrste osebujne patine koju danas razložno zovemo nostalgijom bolje prošlosti; ove nedigitalizovane fotografije zrače toplinom, svaki ožiljak na slici jeste dragoceno svedočanstvo o radostima vremena kad je sve bilo drukčije – sporije, emotivnije, uzbudljivije, jer je tadašnji život bio zbir malih, ugodnih zadovoljstava, o čemu pričaju detalji sa ulica, trgova i lokala u kojima se pio vinjak s malom kiselom. I, još jedna lijepa vijest: uskoro sledi nastavak iz Stojanovićevih arhiva!
Ngd 01 S

Srećna Nova 1945!

Doček Nove godine - štа to beše?

Isidorа Sekulić izаbrаnа zа predsednicu Udruženjа književnika, а neke kаfedžije kažnjene što su tаjno nа crnoj berzi, prodаvаle vino u bаlonimа. Većinа grаđаnа nije poslušаlа dа ne pije te noći. Bio je još rаt. U bioskopima "Svinjaricа i pаstir" i "Njenа prvа ljubаv" sа Dinom Debik. A oko deset uveče nigde žive duše. Samo partizanske patrole, zbog eventuаlnog upаdа diverzаnаtа.
Labudis 01 S

Dan kada ljudi nisu pojeli ptice

Praznična gozba za beogradske zveri

Oni koji se poslednjih dana, a možda i nedelja, bude sa prazničnim teretom na leđima, sasvim sigurno imaju ograničen doživljaj sveta, te ne primaćuju život koji se hrani oko njih, a u decembru koji je sasvim sigurno pobegao u neko proleće. Slike na koje bismo naišli ako bismo jednom rešili da otvorimo oči, mogle bi da se uporede sa pesmom Antimaterija Rasela Edsona: S druge strane ogledala je izvrnuti svet, gde su ludaci normalni; gde kosti izlaze iz zemlje i povlače se do prve ljubavne sluzi. A uveče sunce samo izlazi. Ljubavnici plaču jer su jedan dan mlađi, i ubrzo detinjstvo im otima užitak. U takvom svetu ima mnogo tuge koja je, naravno, radost. *** A tako je i bilo: čim smo izašli iz pesme, Beograd je požurio da nas uveri da i u njemu, kao i u stihovima, ima mnogo tuge koja je u stvari radost. I kao što nam klimatske promene uskratile novogodišnje mećave, tako nas i praznične gužve sprečavaju da primetimo da oni koji imaju kupuju poklone, dok oni koji nemaju to što su jedva stekli dele sa drugima. I tu je najdirljivija slika starijeg gospodina koji je prevalio nebrojene gradske milje da donese nešto hrane ljubimcima bez doma i vlasnika. Dok smo čekali da se hranitelj pojavi, te sumnjali u uspeh onoga što smo zamislili, na vidiku nije bilo ni ptice ni mačke, da bi , čim je stariji gospodin kročio na teritoriju, za koju verujemo da je njihovo dugogodišnje mesto susretanja, toliko njih dotrčalo, doletelo, dokotrljalo se, da nismo uspeli da ih izbrojimo. Zahvaljujući našoj fotografkinji Mariji Đoković, svaka scena je pažljivo komponovana, te zabeležena, pa ih, evo, delimo sa vama.
Belgr 01 S

City Drops Into The Dark

Noć u Novom Beogradu

Strpljivi noćni šetač sa aparatom i stativom u ruci mogao je, stešnjen između večitog mraka i povremenog svetla, da pomisli kako je ovo savršena arhitektura distopijske budućnosti, betonski neo-noir, ili kolektivna socijalistička spavaonica, i da uvek bude u pravu, jer Novi Beograd sve jeste – naročito kad ga pokrije noć. Na neki art način, on je čak humaniji s manje svetla; čim stigne dan, kao da onaj noćni New Belgrade sasvim iščezne. Srećom, fotografije Marije Đoković dokazuju da grad preko Save stvarno noću postoji. Proverite sami!
Novaja 01 S

Praznično merenje vremena

Nova godina u prijateljskoj poseti Beogradu

U skladu sa očekivanjima, a uprkos objektivnim teškoćama, Nova godina će stići na planetu Zemlju 31. decembra, tačno u ponoć. Čovek je davno odlučio da, ono što slobodno možemo da nazovemo neizbežnom prirodnom pojavom, a koja se pojavljuje u obliku proticanja vremena, obasja prazničnim svetiljkama, ne bi li tako sebe, a i druge, uverio da ta praznična noć vodi u neko bolje sutra. Zahvaljujući našoj fotografkinji – Mariji Đoković, čitaoci XXZ magazina će moći da osete delić svetla koje obasjava glavni grad, te skupa poveruju da će se sve što se do sada nije dogodilo – dogoditi u najluđoj noći, i da ispod sede brade Deda Mraza žive pravi ljudi.
Kraftwerk

Uzbudljiva muzička zima

Kraftwerk osvaja bivšu Jugoslaviju

Kraftwerk će 25. februara 2018. nastupiti u sarajevskoj Skenderiji u sklopu 3D turneje, na kojoj će se u to vrijeme pojaviti još u Ljubljani 22, Beogradu 24. i Skoplju 27. februara
Herta 03 S

Društveni i medijski linč nobelovke

Zla Herta i dobri Ditman među Srbima

Kritika Miloševića i njegove zločinačke politike, iščezla je i za gotovo sve medije u Beogradu Herta Miler je napadala i kritikovala “Srbe”. Ni sama Milerova nije načinila jasnu distinkciju između Miloševićeve politike i čitavog srpskog društva, smatrajući da je za realizaciju tako opsežne ratne politike potrebno nešto više od volje samog vrha autoritarne vlati. I ne sluteći, Srbija joj je dala za pravo. Za neke buduće istraživače, ostao je zapanjujuć primer samoidentifikacije današnjeg društva u Srbiji sa agresivnom ratnom politikom iz devedesetih
Aaap 01 S

Republished: Beogradske DS vrućine 2012.

38 miliona stepeni

Jutros je zabeležena rekordna temperatura od 38 stepeni koja se, inače, očekuje i tokom dana. Beograđani sve teže podnose visoke temperature koje rastu iz dana u dan: juče je bilo 38, a danas već 38 stepeni. Sutra se očekuje naglo povećanje temperature zbog velike oblačnosti nad Saharom; pustinjski, topli vetar doneće nam temperature od neverovatnih 38 stepeni
Godišnjica

Na godišnjicu masakra u Srebrenici

Fašizmom u slavu genocida

Šou je započeo Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica nestalih i ubijenih Srba sa Kosova, urlajući u megafon "Naser Orić - genocid!", a Obradović je iz knjige koja na koricama ima krstaču u zlatotisku, čitao imena Srba, ubijenih negde (megafon je bio neuporedivo tiši nego Simin). Šešeljevci su ka aktivistkinjama i aktivistima na platou bacili nedentifikovano predmet, koji je, kao i mobilni telefon jednog kolege završio u fontani. Policija je zbila redove, a Spasić je šešeljevcima održao glasno predavanje o pristojnosti
Prijd 01 S

Belgrade pride 2017. godine/ vol. 1

Zauzimanje vlastitog prostora slobode

Parada ponosa, pod sloganom "„Neka svi našši glasovi ore se", održžana je u subotu, 24. juna, u Beogradu, a organizatori su poručili da se problemi sa kojima se LGBTIQ zajednica suočava ne razlikuju previše od onih koji muče druge članove društva, jer je reč o bazičnim ljudskim pravima. "Kada razmiššljamo i zalažžemo se za jednaka prava LGBTIQ zajednice, takođe zastupamo ravnopravnost žžena i mušškaraca, glasno istupamo protiv mizoginije i svih oblika krššenja ljudskih prava pripadnica i pripadnika osetljivih drušštvenih grupa", stoji u njihovom saopštenju. "Nije potreban nikakav kompromis kako bi svako imao svoja prava. Nije potreban nikakav novac da bi se poštovao pojedinac. Nije potrebna nikakva politička žrtva da bi svako imao slobodu." Harvey Milk
Pridde 02 S

Parada ponosa 2017. godine

Prajd je korak od trideset godina

Stounvolska vizija bila je da prajd treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih kvir grupa, i da se toj pobuni pridruže i druge diskriminisane grupe, koje bi se zajedno borile za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu. Tako da nam jedino preostaje da idemo napred, sećajući se slogana Queer nacije koji je ušao u antologiju: „We're here. We're queer. Get used to it. „ Ili onoga što je Conchita Wurst izgovorila pošto je pobedila na Evroviziji: „We are unstoppable!“, a što će tek ući u antologiju.
Zoo 01 S

Beogradski zoo: Vrt bez nade

Vulgarna manifestacija (ne)moći

Zoo vrtovi postoje da bismo ta slobodna, divna bića mogli da gledamo zarobljena, kontrolisana, jer ako mi nemamo slobodu, zašto bi je bilo ko imao. Ako vidite slona, veličanstvenog diva, koji u prirodi prelazi i po 50 kilometara dnevno, zatvorenog u izložbeni prostor od nekoliko metara, možete li da ga pogledate u oči? Ako vidite šimpanzu u zatvoru od betona i korodiranog gvožđa kako dane provodi sa još nekoliko sapatnika, a u prirodi živi u grupama koje mogu da broje i do 120 jedinki, a koje podrazumevaju složenu društvenu dinamiku, možete li iz toga nešto da naučite? Zoološki vrtovi su izum XVIII i XIX veka, ali istorija ovakvog porobljavanja ide još dalje: postoje zapisi iz Egipta i Kine gde su se egzotične životinje držale u zatočeništvu dve hiljade godina pre nove ere. Takve zbirke služile su da ilustruju moć lokalnih vladara, a njihova namena je evoluirala tokom vekova. U XIII veku kralj Fridrih II, vladar Svetog rimskog carstva, počeo je da sakuplja životinje kao žive trofeje, i tada je potreba za posedovanjem divljih životinja počela da se širi među ostalom aristokratijom. Ako bilo koje dete zamolite da nacrta neku od životinja iz zoološkog vrta, ta životinja će se najverovatnije naći iza rešetaka. Moderni vrtovi širom sveta danas menjaju to pravilo, te mnogi nastavljaju da postoje kao centri za očuvanje i razmnožavanje ugroženih vrsta. Nastoji se da životinje borave u što prirodnijem okruženju, te da ne služe kao zabava, već da se tretiraju kao živa bića koja su rođenjem u zarobljeništvu u startu izgubila pravo na slobodu, pa je čovekova dužnost da im to nadoknadi. I dok neki stručnjaci tvrde kako te moderne Nojeve barke ne funkcionišu, budući da većina životinja koja se iz zooloških vrtova vrati u prirodna staništa, ne preživi prvu godinu, drugi kažu da takvi programi funkcionišu, a da posmatranje divljih životinja dovodi do senzibilizacije mladih generacija na probleme sa kojima se ugrožene vrste susreću u divljini. Ako bilo koje dete zamolite da nacrta neku od životinja iz beogradskog „Vrta dobre nade“ učinićete mu veliku nepravdu, i verovatno naneti traumu koja će ga pratiti do kraja života. Iako odgovorni tvrde kako se neki kavezi renoviraju, pa će neki stanovnici vrta uskoro živeti udobnije, a mejnstrim mediji pišu bajke o tapirima koji govore mađarski, ili irvasima koji govore nemački, dovoljno je da kročite na tle zoo vrta, pa da se jeziva bol svih njenih stanovnika sruči na vas. Nadamo se da smo fotografijama Marije Đoković uspeli da vam prenesemo bar deo lošeg raspoloženja koje smo tamo zatekli.