Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Bowie1

Posle Ziggy Stardust turneje 1973.

David Bowie i transsibirska avantura

U aprilu 1973. godine, pošto je u Japanu završio Ziggy Stardust turneju, David Bowie se u Evropu vratio kopnom. Bilo da se radilo o strahu od letenja, ili o želji da se vidi Rusija, Bowie je rastojanje između Vladivostoka i Moskve prešao transsibirskom železnicom, a društvo mu je pravio prijatelj iz detinjstva i prateći vokal Geoff MacCormack. O putovanju koje je potrajalo nedelju dana Bowie je kasnije pisao za magazin Mirabelle: „Nikada ne bih mogao da zamislim tako neiskvarenu prirodu, da je nisam svojim očima video. Bio je to osvrt u neko drugo vreme, neki drugi svet, koji je ostavio snažan utisak na mene. Bilo je neobično sedeti u vozu koji je jedna od tekovina tehnologije, te prolaziti kroz predele koji kao da čoveka nikada nisu sreli.“
Bgdr 01 S

Kalemegdan u sumrak

Slučajni i namerni prolaznici

U današnje vreme sveopšteg tehnološkog napretka moguća je i virtuelna šetnja Kalemegdanom, ali ništa ne može da zameni živi ugođaj. Naša fotografkinja Marija Đoković obišla je omiljeno šetalište Beograđana u sumrak i zabeležila nekoliko karakterističnih prizora. Ljubavni parovi, slučajni i namerni prolaznici, prijatelji u manjim ili većim grupama, turisti-namernici, usamljenici – svi su se sjatili na Beogradsku tvrđavu da predahnu, odahnu, puste korak, kontempliraju ili tek onako, bez nekog posebnog razloga. Gledajte, uživajte, a zatim prošetajte .
Train 01 S

Giulia Mangione: Putovanje transsibirskom železnicom

Red stepe, red tundre

Od kako je završena 1904. godine, transsibirska železnica privlačila je obične putnike, ali i one koji bi kretali na put u potrazi za inspiracijom. Poznato je da se David Bowie provozao od Vladivostoka do Moskve, a pošto je u Japanu završio Ziggy Stardust turneju sada već daleke 1973. godine. Tako ovaj način putovanja privlači kreativne pojedince od samog početka, te je i fotografkinja Giulia Mangione maštala o putu od 9.000 kilometara, a još od kako je završila studije ruskog jezika i književnosti, na koji je konačno i krenula, te napravila foto-reportažu za Calvert Journal. Sa sobom je ponela svoju analognu kameru, te 40 rolni filma srednjeg formata, što je, kako sama kaže, značajno manje od količine snimaka koje bi mogla da napravi digitalnim foto-aparatom. Za analognu kameru se odlučila jer je želela da uspori proces, te napravi manje snimaka, koje je, zbog ograničenog broja snimaka, morala detaljnije da promišlja, te planira. Kako bi u potpunosti proživela transsibirsko iskustvo, kupila je kartu za vagon treće klase (platskart na ruskom), što joj je pružilo mogućnost da komunicira sa običnim putnicima, koji su međusobno delili sve: od porodičnih anegdota do tradicionalnog sibirskog doručka. Većinu putnika čini lokalno stanovništvo, a mnogi putuju na ovaj način jer nemaju dovoljno novca za avionsku kartu, što ukazuje na to da ova ruta nije popularna među turistima sa zapada, kao što se obično misli. Ako se ne prave pauze na nekim drugim lokacijama, od Moskve do Vladivostoka može da se stigne za šest dan, a put vodi kako kroz veće gradove tako i kroz manje poznate multikulturalne delove Rusije, te mesta kao što su Ulan Ude, Chita, Birobidzhan, Khabarovsk.
Katz1

Evgeniya Gor: Između svetova

Fotografsko sklonište za napuštene mačke

Amaterska fotografkinja i aktivistkinja, Evgeniya Gor, napuštenim kazahstanskim mačkama pruža mnogo više od povremenih zalogaja, te radi na tome da čitav svet čuje za njih, te razume njihove probleme. Od 2006. godine radi na projektu „Among the worlds“, čiji je cilj rešavanje problema, te dokumentovanje procesa, a kada je počela projekat, Gor nije imala nikakvo prethodno fotografsko iskustvo. Glavna tema projekta jeste odnos građana prema mačkama lutalicama, te se ispostavilo da je fotografija korisno sredstvo, budući da bolje od bilo kojeg pisanog dokumenta ilustruje odnose, te posledice napuštanja onih koje su nekada zvali ljubimcima. Na kraju, cilj ovih fotografija nije samo da prikaže, već i da izazove empatiju kod posmatrača, te tako doprinese boljoj poziciji jednog dela mačijeg sveta.
Polet redakcija

Goran Pavelić Pipo: Omladinsko glasilo koje je rušilo kanone

“Polet” je kriv za sve

Sjećanje na glasilo Saveza socijalističke omladine Hrvatske, tjednik “Polet”, danas je valjda aktualnije nego ikad ranije; način na koji se pisalo o politici, rocku, fotografiji, stripu, novom valu; način na koji se intervjuiralo; slobodan jezik koji se koristio u tekstovima, uz revolucionarni design i crno-bijele fotografije koje su proslavile “Polet”… oblikovali su neponovljivu novinarsku revoluciju čiji sadržaj 40 ljeta kasnije izgleda izazovniji, moderniji i inteligentniji nego bilo šta od današnjih poremećenih medija. Kad se 1978. “Polet” počeo tiskati u tada iznimno suvremenoj Vjesnikovoj tiskari, a ne više u staroj Borbinoj u Preradovićevoj ulici – to se osobito odrazilo na fotografije, koje su od tada puno bolje reproducirane (ali samo crno–bijele). Zahvaljujući “Poletu” koji je s lakoćom dostizao nakladu od 150.000 primjeraka, stvoren je zagrebački novi val; prvi intervjui Azre i Kazališta upravo su objavljeni u “Poletu” čiji je renome lansiran u prestižne visine, jer su u njemu radili i surađivali ne samo hrvatski, već i najbolji novinari s čitavog SFRJ-prostora. Među mnogima koji su svojim radovima obeležili vreme “Poleta” su, recimo, Zoran Franičević, Denis Kuljiš, Sven Semenčić, Rene Bakalović, Hido Biščević, Veljko Barbieri, Vladimir Cvitan, Slavenka Drakulić, Predrag Figenwald, Vlatko Fras, Ivica Grčar, Darko Hudelist, Mirko Ilić, Željko Ivanjek, Dejan Jović, Željko Krušelj, Pero Kvesić, Nenad Polimac, Petar Luković, Miodrag Šajatović, Srđan Španović, Tomislav Wruss, Vjekoslav Boban, Željko Žutelija, Andrija Zelmanović, Šime Strikoman, Goran Pavelić – Pipo, Ivan Posavec, Dražen Kalenić, Milisav Vesović, Gradimir Aleksić Grada… Zahvaljujući čuvaru photo-prošlosti, Goranu Paveliću, u prilici smo da se vratimo u 1978. godinu kad je uzlet “Poleta” već bio neupitan; mnogi sa ovih starih fotografija još uvijek su na nekom od novinarskih poslova, neki su od medija digli ruke, ali svi zajedno jesu bili i ostali jezgro jednog od najboljih tjednika koji je ikad imala SFRJ! Da se zna i da se pamti! Makar zbog slavnog slogana: “Polet je kriv za sve!”.
Sad 01 S

Julija Erofeeva: Moja putovanja

Amerika u prolazu

Julija Erofeeva je rođena u Čeljabinsku 1989. godine, gde je studirala ekonomiju i turizam na Južnouralskom državnom univerzitetu. Ljubav prema fotografiji je nasledila od oca zajedno sa Zenitom 10, prvom kamerom koju rado i danas koristi. Živi u Beogradu, a posao u turizmu joj omogućava česta putovanja, te je tako nastala i ova serija fotografija tokom njenog boravka u SAD.
Grads1

Massimiliano Marchese: Crno-belo u koloru

Potraga za pejzažima u boji

Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora. Naći će se drugi grad bolji od ovog. Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je - kao leš - pokopano. Dokle će mi um ostati u ovoj tmini. Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio." Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: u istim ćeš kućama osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne nadaj se - nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. (Konstantin Kavafi, Grad)
Retr 01 S

Goran Pavelić Pipo: Promocija albuma “Paket aranžman” 1981.

Vrijeme kad su se voleli Beograd i Zagreb

Album “Paket aranžman” u izdanju “Jugotona” objavljen početkom 1981. jedan je od najznačajnih projekata u istoriji jugoslovenskog rock pokreta; kompilacija na kojoj se pojavljuju Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata oficijalno je označila početak “novog talasa” koji je razbio sva dotadašnja pravila muzičke produkcije. Svežina, energija i kreativnost beogradskih bendova gotovo da su srušili estradnu konstrukciju koja se decenijama održavala golom, predvidljivom inercijom. Uz dolazeću Azru, Prljavo kazalište, Film i ljubljanske Pankrte – odjednom smo dobili senzacionalnu rock godinu; nakon 1981, više ništa nije bilo isto. Promociju albuma organizirao je “Jugoton” u elitnom hotelu “Esplanade” u Zagrebu; hepeningu su prisustvovali članovi grupa Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata, ali i mnogi njihovi prijatelji iz Zagreba, među kojima su bili Jura Stublić, Darko Rundek i Dražen Vrdoljak. Zahvaljujući čuvaru photo-prošlosti, Goranu Paveliću, u prilici smo da osvežimo uspomene na promociju o kojoj se pisalo diljem bivše SFRJ; bilo je to vrijeme kad su se Beograd i Zagreb voleli i poštovali, kad je putovanje iz jedne prestonicu u drugu bilo prirodno i uzbudljivo, kad se Haustor radovao zbog beogradskog albuma, a Beograđani divili – Rundeku i njegovom bendu. Čak i fotografija na kojoj je 1981. u društvu Gotovca beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac svedoči da su postojala vremena u kojima je zdrav razum bio u modi (jula 1995, taj isti Z. P. Piroćanac ušao je u Srebrenicu sa generalom Mladićem i nastavio da srbuje na najodvratniji način). Prošlost je, ipak, bila bolja. Tko ne veruje, neka presluša “Paket aranžman” i pogleda ovu fascinantnu Pipovu galeriju.
Voćć 01 S

George Griefy: Vidimo se tamo

Hrabre voćke i vitezovi povrća

Postoje umetnici koji stvaraju na više nivoa – za posmatrače i za posmatrane, dok sami fotografišu ili su fotografisani. Jedan od njih je i George Griefy, fotograf i model, onaj koji vidi i onaj koji izlazi iz nevidljivosti. Negde između apstraktnog i konkretnog, tamnih boja okultnog, te ružičastih nijansi svetla, Griefy stvara i dopušta da bude stvoren, te njegovi portreti uključuju kako nadrealno, tako i emotivne portrete koji lako ulaze u svakodnevni život sumaglice. Ono što je iznad realnog uključuje elemente koji dozvoljavaju posmatranje iznutra, te bezbolno seciranje, dok realni deo podrazumeva telo koje dopušta da se smesti u određeno okruženje, ali samo tako da ostane netaknuto. Griefy je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.
Snowa 01 S

Jurnjava za svetlom

Vodič kroz ruski mrak

Fotografija uglavnom zavisi od svetla, do kojeg nije lako doći kada se zima provodi u Murmansku, najvećem gradu na svetu koji se nalazi iznad Arktičkog kruga. Posao ne olakšavaju ni niske temperature, kao ni vetrovi koji duvaju sa Arktičkog okeana, te vremenski uslovi obične gradske fotografe uglavnom odvraćaju od ovakvih avantura. Za fotografa Serja Iusa, -38 stepeni Celzijusove skale ipak ne predstavlja prepreku, a svoj rodni grad dokumentuje još od 2000. godine. Jedino svetlo koje se pojavljuje na njegovim fotografijama dolazi od uličnih svetiljki, osvetljenih prozora, te izloga radnji, ulice su puste, a gusta magla formira pomalo nadrealnu atmosferu. Tokom zime u Murmansku sviće negde oko podneva, a noć se ponovo spušta samo tri sata kasnije, te Ius juri za ono malo svetla što mi prirodni ili veštački uslovi ponude.
Amuzi1

Hommage za Hammond: Wunderbar Wunderlich

Kad organa nježno klizi

U paralelnom muzičkom svetu tokom šezdesetih i sedamdesetih, a bogami i osamdesetih, nisu vladali samo rock'n'roll, The Beatles, The Rolling Stones ili Bob Dylan; njima se svojom blistavom karijerom pridružio klavijaturista Klaus Wunderlich, čovek koji je proslavio Hammond orgulje, te su ga zbog toga zvali „Hammond King“ ili „ King H“. Svirajući raznorazne cover-melodije, od najljigavije pop muzike preko opereta do swing-jazza, Wunderlich je postavio visoke kič standarde koji danas postaju vrsta kempa. Kao prethodnik „muzike za liftove i robne kuće“, Wonderlich je bio inspiracija za mnoge sfrj-bendove koji su leti svirali po hotelskim terasama uz more; koliko je ljubavi započelo uz njegovu organu – nikad se neće saznati. Zna se da je objavio preko 110 albuma i da je prodao preko 24 miliona ploča; on i njegove hammond-kolege lansirali su, takođe, prepoznatljiv vizuelni identitet vezan za omote LP ploča; diskretna erotika, seksi detalji, foto-nagoveštaji strasne ljubavi ili dvosmisleni naslovi – bili su ključ ovog Hammond-Pokreta koji i danas ima svojih pristalica. U Klausovu čast, donosimo fotogaleriju najklasičnijih hammond-omota gramofonskih ploča iz sedamdesetih godina...
Erots 01 S

George Striftaris: Pun krug života

Ujed ili tragovi zuba

Radost u starosti. – Mislilac, kao i umetnik koji je svoje bolje Ja spasao u delu, oseća jednu skoro pakosnu radost kada vidi kako njegovo telo i duh tokom vremena polako bivaju načeti i narušeni, kao da iz nekog ugla posmatraju lopova koji posluje oko njihovog trezora, znajući da je ovaj prazan i da su sva blaga sklonjena. (Niče) Fotograf George Striftaris rođen je u gradiću Arta na severozapadu Grčke, ali već neko vreme živi i radi u Atini. Centralni deo njegovog rada zauzima nago muško telo, te njegova fizionomija i ponašanje, a koji ga izvlače iz stereotipa i stavljaju u drugačiji kontekst od uobičajenog. Nagost za njega predstavlja oslobađanje od onog štita koji se dobrovoljno navlači, ili je pak nametnut, a koji pojedinci koriste kako bi zaštitili sebe od okruženja, te okruženje od sebe. Tako je ogoljeno telo početak i osnova, jer nago se telo ne pretvara, a to kako ga posmatrač vidi govori o posmatraču, a ne o telu, te načinu fotografisanja. Striftaris je do sada uradio naslovne strane mnogih poznatih časopisa i monografija, te izlagao kako samostalno, tako i u okviru grupnih izložbi u Grčkoj i drugim evropskim zemljama. Nedavno je objavio i fotografski album pod naslovom PHOSPHORUS, u kojem je sakupljeno ono što je uradio u poslednjih osam godina, a što je poželeo da podeli sa publikom. Ovaj talentovani fotograf pristao je da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više o njegovom radu mogu to da učine na njegovom web-sajtu, Instagram profilu, Facebook i Vimeo stranicama, te njegovoj online prodavnici.

Žikina arhiva: Crno bijela prestonica SFRJ

Pun krug tramvajem - putovanje dvojkom 1974. godine

Tokom svog boravka u glavnom gradu SFRJ 1974, o čemu smo objavili galeriju „Sećanje na Beograd 1974. godine“, zagrebački fotograf Željko Stojanović rešio je da svojim aparatom dokumentuje čuvenu beogradsku trasu „Krug dvojke“, odnosno uži centar. Od kad postoji, „dvojka“ uvek ide istim putem: od pristaništa preko Kalemegdana, potom Dušanovom do Vuka; odatle ide Bulevarom, skreće u nekadašnju ulicu Borisa Kidriča (danas, ultraoriginalno nazvana „Beogradska“), stiže na Slaviju, odatle ide niz Nemanjinu do železničke i autobuske stanice, a završava Karađorđevom do – pristaništa. Te zbunjujuće daleke 1974. Beograd je iz današnje perspektive bio pust; crno-bele neretuširane fotografije otkrivaju ono malo sveta po ulicama, sem oko autobuske stanice. Neki od toponima, recimo park kod Vukovog spomenika – danas izgledaju neprepoznatljivi, jer je tamo posečeno više stabala nego što je to uspelo gradonačelniku Draganu Drvoseku 2010. Obložene patinom sećanja, ove Žikine fotografije glavnog grada hommage su vremenu u kojem je čak i tramvaj bio sasvim ugodno sredstvo transporta, jer se Beograd mogao obići lako i zgodno, bez gužve i haosa. Crno-bijeli osećaj nostalgije s razlogom favorizuje prošlost – jeste sve bilo sporije, naizgled siromašnije, ali tko mari? Živelo se mirnije i spokojnije, a tramvaji su stizali na vreme. Točno po redu vožnje.  
Azra 01 S

Goran Pavelić Pipo: Arhivirane rock uspomene

Azra u Gospiću 1978. godine

Pre gotovo četiri decenije, u jesen 1978, tadašnja postava Štulićevog benda s pjevačem Jurom Stublićem održala je u Gospiću koncert, kao dio promocije omladinskog lista “Polet” koji je reklamirao svoj novi (ofsetni) izgled koncertima Azre po regionalnim centrima. Ovih 12 nefotošopiranih, gotovo historijskih fotografija imaju svoju priču: koncert Azre održan je u kinu "Jedinstvo"; nakon toga cijela se ekipa uputila u kuću Pipovog bratića preko puta kina, a čovjek u uniformi JNA kojem Johnnyjevo rame služi za emocionalnu utjehu nije nitko drugi već - Husein Hasanefendić Hus, budući šef Parnog Valjka! Inače, lijepa vijest glasi: photo-rariteti iz arhive Gorana Pavelića, našeg velikog prijatelja, redovito će se pojavljivati na XXZ stranicama sa željom da sačuvamo sećanje na zajedničku rock prošlost…
Panks 01 S

Alternativa u 30 slika: Jože Suhadolnik, svedok osamdesetih

Balkan pank, energija i anarhija

Jedan od najboljih slovenačkih fotografa Jože Suhadolnik, autor čitavog niza foto-knjiga (među kojima su “Portreti”, “Jutra v Rusiji”, “Auslenderji” ili ”Album, Neue Slowenische Kunst 1980 – 2000”), svoju je karijeru započeo kad je imao 15 godina, fotografišući Siouxsie and The Banshees na njihovom koncertu u Ljubljani 1981: “ Siouxsie je izgledala kao boginja na sceni sa njenim, baršunastim glasom i sjajnim muzičarima – svi mladići su se u nju zaljubili!”. Suhadolnik je nastavio da prisustvuje punk događajima iz čega je nastala njegova knjiga “Balkan pank” u izdanju kuće Akina Books. “Odnos države prema pankerima bio je prilično agresivan. Mogao si da budeš uhapšen i prebijen samo zato što si sprejom pisao grafite ili nosio bedž ‘Nazi Punks Fucks Off’, jer je reč ‘Nazi’ bila omražena… Kad su otvoreni policijski dosijei, nakon nezavisnosti Slovenije, pronašao sam svoj dosije od preko 400 strana, jer sam u to vreme posećivao koncerte, fotografisao pankere i družio se sa disidentskim piscima i pesnicima”. Ekskluzivno za XXZ magazin, sa dozvolom autora, predstavljamo 30 fotografija iz knjige “Balkan pank”. +++ Balkan Pank is an original view of ex-Jugoslavia counterculture during the 1979-89 decade, an underrepresented period of punk attitude without the uniform in a non-aligned Communist country, a group of people escaping a dictatorship through their own set of rules. Jože Suhadolnik started this project when he was 13 year old. He was an insider of the 80s punk and squat movement and also an extremely promising young photojournalist, drawn to counterculture, alternative ways of living and genuine rebellion, his curiosity lead us to the hidden corners of in underground labyrintine squats and illegal gigs where he started documenting the vibrant energy of the nights when bands with names like The Bastards and VideoSex used to play.