Dosije: Paramedijske strukture Zapadnog Balkana (4)
Saloo 01 S

Photo: tumblr.com

Triangularna paramedijska osovina

Uvidevši u danima nakon pada režima Slobodana Miloševića, da će se interesi i novčane donacije zapadnih fondacija premestiti u druga ugrožena područja van Srbije, od strane inostranih fondacija finansirane organizacije i mediji nastojali su da iskoriste upravo potencijale takvih zemalja u okruženju – pre svega ratom razorene Bosne i Hercegovine i Kosova bez pravnog poretka i sistema institucija. Vođeni idejom da je lakše bosanskoj nevladinoj organizaciji da dobije novac od stranih donatora nego onima koje su ostale u Hrvatskoj ili Srbiji, i BIRN i OCCRP za svoje sedište su izabrali upravo Sarajevo dok su ostale zemlje regiona pokrili osnivanjem takozvanih sestrinskih organizacija i lokalnih ogranaka. Vođeni pre svega interesom prikupljanja što većeg obima sredstava inostranih donatora te organizacije su postale mešavina lobi grupa, kompanija, medija, NVO-a u pokušaju da postanu paralelna vlada sa obaveznom mantrom anti-vladinog usmerenja u svom delovanju.

BIRN – mreža za rušenje balkanskih vlada novcem evropskih i američkih poreskih obveznika

Kako bi ojačao svoju poziciju BIRN je od svog osnivanja nastojao da se širi na dva različita nivoa – ekstenzivno u smeru pokrivanja što veće teritorije kroz osnivanje ogranaka u zemljama regiona i intenzivno u smislu stalnog proširivanja polja delatnosti koje su obuhvatane projektima finansiranim iz evropskih i američkih fondova. Tako je BIRN osnovao svoje ogranke u Albaniji, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Rumuniji i Srbiji kao i mrežu novinara saradnika u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj i, kako se navodi na sajtu te organizacije “povremeno Moldaviji”. Istovremeno BIRN u svom posedu ima 15 sajtova na različitim jezicima.

U opisu svoje delatnosti BIRN navodi da je u pitanju nevladina, neprofitna organizacija koja se od svog osnivanja 2004. godine, bavi monitoringom i analizom društvenih i političkih procesa, posebno ulogom medija u njima. U tekstu se dalje navodi da je ta regionalna mreža, sa sedištem u Sarajevu, posvećena prozvodnji “kvalitetne medijske produkcije i profesionalizaciji novinara, izdavač je analitičke web publikacije Balkan Insight i osnivač kompanije BIRN Ltd, sa sedištem u Beogradu, koja se bavi konsaltingom i izdavanjem dnevnih novina na engleskom jeziku Belgrade Insight”.

Iz navedenog opisa može se zaključiti da BIRN u isto vreme pokušava da bude i regionalna mreža, i neprofitna organizacija, i profitno usmerena kompanija koja se bavi izdavaštvom i konsaltingom, ali i nevladina organizacija i medij.

Uprkos činjenici da je BIRN od svog osnivanja pa do danas svoje postojanje najviše zasnivao na donacijama Evropske komisije, ta vrednosno nedefinisana mreža povezanih organizacija u svom delovanju često je odstupala od proklamovanih ciljeva, vrednosti i metodologije koja se primenjuje u zemljama Unije. Umesto delovanja na bazi svega onoga na čemu EU insistira kada je regionalni razvoj Zapadnog Balkana u pitanju, a što podrazumeva sinergiju znanja, dijalog vlasti i civilnog društva, zajednički rad na sprovođenju reformi, transparentnost rada, kvalifikovani monitoring rada državnih institucija i sl, BIRN je ipak izabrao da deluje po sistemu “što gore to bolje” u kojem je bilo moguće da “politički korektnim” nazivima za projekte budu prikrivane stvarne destruktivne aktivnosti, odnosno da se pod maskom navodne borbe za demokratizaciju i slobode uzima veliki novac za sprovođenje, u suštini, ogoljene antivladine kampanje. Takvom ponašanju BIRN-a i ostalih srodnih, spolja finansiranih, organizacija i medija, kumovao je i sam sistem odnosa koji je uspostavljen sa inostranim donatorima u kome se organizacije civilnog sektora suštinski nalaze u sukobu interesa i nepremostivom jazu između ostvarivanja proklamovanih ciljeva i sopstvenih egzistencijalnih poriva.

S jedne strane smisao postojanja tih organizacija jeste rad na unapređenju tranzicionih procesa u društvima Zapadnog Balkana, one za te namene dobijaju novac od zapadnih donatora kojeg će, opet, biti sve manje kako reformski procesi budu napredovali, a regionalna društva činila pomake u smeru svoje konsolidacije i modernizacije. Zbog toga uspehom u svom deklarativnom delovanju i ostvarivanju proklamovanih ciljeva nevladine organizacije de facto doprinose urušavanju osnova sopstvene egzistencije. Našavši se u nepomirljivom jazu između proklamovanih ciljeva i onoga što zaista rade na terenu, takvi mediji će postati batina u rukama različitih interesnih struktura (kako onih birokratskih iz Brisela, tako i pojedinih interesnih grupa poreklom iz pojedinih članica EU i samog regiona) koja će biti skrivena iza lažne slike nezavisnih medija.

Usled instikta za samoodržanjem ili pak dobro osmišljene strategije, većina organizacija civilnog društva usmeriće svoje aktivnosti više u smeru ubeđivanja svojih donatora da se situacija u Srbiji u poslednjih nekoliko godina drastično pogoršala negoli u smeru njenog realnog sagledavanja i popravljanja stanja na terenu. Tako će se javnost Srbije od sredine 2014. godine suočavati sa nepreglednim nizom veštački generisanih afera čija će hiperprodukcija biti praćena rastom novčanih priliva na račune “ugroženih” samoproglašenih branitelja slobode. Pa ipak, inflacija broja afera koje će poslednjih godina otkrivati takozvani nezavisni istraživački mediji, biće praćena devalvacijom profesionalnih standarda i osnovnih postulata istraživačkog novinarstva u njihovom radu. Ta neprijatna činjenica neminovno će u budućnosti glavne donatore suočiti s moralnim pitanjem opravdanosti dosadašnjeg i budućeg finansiranja njihovih štićenika koji su svojom beskrupuloznom trkom za projektima i grantovima u te mutne igre uvukli i svoje finansijere ozbiljno dovodeći u pitanje njihove stvarne namere i motive, a time i njihov ugled i kredibilitet.

U besprizornoj jagmi da se istaknu kao borci protiv vlasti kojoj su unapred, bez mnogo realnih argumenata, dodelili atribut “autokratske”, BIRN kao mreža organizacija, ali i ljudi koji personalno predstavljaju delovanje te mreže, u više navrata su učestvovali u kreiranju poluistinitih, spekulativnih i tendencioznih medijskih sadržaja sa ciljevima koji su bili sve samo ne usmereni na unapređenje javnog interesa. Mehanizam funkcionisanja BIRN-ove medijske mašinerije najočitije se mogao detektovati u dva slučaja koji su jasno pokazali da je BIRN jedan od ključnih stubova paramedijskih struktura u regionu. Umesto da ta dva slučaja dovedu do samopreispitivanja i otklanjanja nedostataka u radu ove organizacije i njenih donatora oni su, paradoksalno, najviše doprineli popularizaciji i medijskoj vidljivosti BIRN-ove paramedijske mreže koja se veštim manipulativnim delovanjem od predatora za tili čas pretvorila u najveću “žrtvu” na sav glas izvikane represije.

Sunovrat "istraživačkog" novinarstva: Od pogrešnog sefa do Džihadi Džona

Prvi od dva navedena slučaja, koji je na neki način označio početak svopšte kampanje kreiranja i fabrikovanja afera koja traje do današnjih dana, bio je tekst “Otkrivanje tajne ministarskog sefa“ nastao u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji je Evropska unija finansirala sa preko 125.000 evra. U “istraživanju” čiji je autor urednik BIRN-a Slobodan Georgiev (sportski novinar koji je, prema svedočenju ljudi iz WAZ-a, nakon 2012. godine ostao bez lukrativne funkcije u Sportskom žurnalu), objavljeni su nacrti ugovora sa “Etihadom”. U tekstu je, neosnovano, izneta tvrdnja da se država “obavezala da višestruko plati zadržavanje 51 odsto vlasništva u nacionalnoj avio kompaniji nasuprot 40 miliona dolara ulaganja na koliko se obavezao partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata”.

Svega sedam dana kasnije, 14. avgusta 2014. godine, Vlada Srbije je objavila zvaničnu verziju ugovora sa “Etihadom” koja je bitno odudarala od navoda koji su postojali u nacrtu ugovora koji je BIRN objavio. Senzacionalističke tvrdnje Georgieva pokazale su se kao netačne, preterane i maliciozne. Prema slovu važećeg ugovora Srbija ne samo što nije bila obavezana na višestruko veća ulaganja u odnosu na svog manjinskog partnera u ovom poslu, već je situacija bila potpuno obrnuta. Zahvaljujući činjenici da je od nekadašnjeg hroničnog gubitaša, čije su finansijske rupe popunjavane novcem iz državnog budžeta, Srbija dobila profitabilnu kompaniju koja je stekla reputaciju najbrže rastuće u svojoj branši u regionu, ugovor sa “Etihadom” se ispostavio kao veoma povoljan i koristan posao za zvanični Beograd. Predstavljajući ugovor sa "Etihadom", tadašnji premijer Aleksandar Vučić je rekao da se Srbija obavezala da do kraja 2016. godine u zajedničku kompaniju investira 42 miliona dolara, dok je partner iz UAE bio u obavezi da uloži do 100 miliona. Pored toga Republika Srbija je bila u obavezi da sanira ranije nastale dugove, što je i pre tog slučaja bila uobičajena praksa kod privatizacija hroničnih gubitaša. Prilikom predstavljanja ugovora Vučić je izneo podatak da se 80 odsto pomenutih dugova odnosilo na JAT-ova dugovanja prema državi što je rešavano otpisom potraživanja i nije zahtevalo dodatna plaćanja iz državnog budžeta.

Objavljivanje sadržine ugovora pokazalo je da je Slobodan Georgiev, ovom istraživanju pristupio na krajnje površan i nestručan način što se delimično može objasniti i okolnošću da je reč o sportskom novinaru bez odgovarajućeg iskustva u oblasti istraživačkog novinarstva. Prekršivši osnovne postulate istraživačkog novinarstva on je sebi dao za pravo da do zaključka dođe na osnovu nacrta nekakvog ugovora bez ikakve provere njegove tačnosti ili uvida u sadržaj pravno važećeg zvaničnog ugovora, što predstavlja školski primer korišćenja nepouzdanog izvora informacija umesto ozbiljnih dokaza. Vođen potrebom kreiranja afere čija je meta trebalo da bude Vlada Srbije, Georgiev je u praksi demonstrirao nedopustiv nivo neprofesionalizma koji su građani Evropske unije finansirali sa neverovatnih 125.000 evra donacija. Nakon ove afere postalo je jasno da je jedini cilj Georgieva i BIRN-a bio ne taj da da tekst bude činjenično tačan, već da proizvede skandal i lažnu aferu kojom bi se Vladi Srbije poslala jasna poruka kojim sredstvima će biti disciplinovana ukoliko ubuduće ne bude udovoljavano zahtevima pojedinih protekcionisanih poslovnih i političkih aktera pod zaštitom Majkla Davenporta šefa delegacije Evropske unije u Srbiji. O stvarnoj nameri kreatora ove lažne afere svedoči logistička podrška i koordinacija koja je u vidu prenošenja i popularizacije ovog skandalozno neprofesionalnog teksta BIRN-u pružena od strane medija koji su svi do jednog bili interesno povezani sa Devenportovom kancelarijom.

Po ranije uhodanom mehanizmu sprege između paramedijskih struktura, tekst Georgieva je preuzeo i reprintovao nedeljnik “Vreme” koji se nalazi pod finansijskom kontrolom prvostepeno osuđenog srpskog tajkuna Miroslava Miškovića. Zajedno sa “Vremenom”, koje je postalo neskrivena platforma za najprizemniju propagandu protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, BIRN i Georgiev će naići na podršku ostalih subjekata interesne paramedijske zajednice kojoj pripadaju, pa će tako u maju 2015. godine za ovaj skandalozan tekst dobiti NUNS-ovu novinarsku nagradu u kategoriji štampanih medija čime će, umesto originalnog teksta koji je objavljen na sajtu javno.rs koji nije registrovan kao medij, biti nagrađena njegova preneta verzija u nedeljniku “Vreme”. Uprkos ovom providnom pokušaju naknadnog pribavljanja kredibiliteta kompromitovanom novinaru, Georgiev će svoje pravo lice neprofesionalizma i ostrašćenosti pokazati u reakciji nakon objavljivanja sadržaja ugovora od strane premijera Vučića za koga će u istom nedeljniku “Vreme” doslovce napisati: “Ti njegovi logorejični ispadi inače i nisu vredni komentarisanja, jer samo pokazuju da aktuelni naprednjački premijer ne može da se odvoji od svoje radikalske senke, uprkos pokušaju da ’ekonomizuje’ i ’evropeizuje’ retoriku klevetničke mržnje, zastrašivanja i pritiska na štampu s pozicija moći, koje je koristio u doba kada je bio radikalski ministar informisanja, što misli da mu je zaboravljeno."

Vrhunac u ispoljavanju svoje patološke mržnje kojom je sebe nepovratno ispisao iz novinarske profesije i težnje ka objektivnosti i nepristrasnosti koje ona podrazumeva, Slobodan Georgiev je pokazao u junu 2016. godine kada je na svom privatnom, ali javno dostupnom tviter nalogu, premijera Srbije Aleksandra Vučića uporedio sa najtraženijim svetskim teroristom Džihadi Džonom, poznatom po zastrašujućim javnim odsecanjima glava svojih talaca koja su zgrozila civilozovani svet.

Paramedijski koreni BIRN-a

To što se Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) deset godina kasnije pojavila kao nastavljač paramedijske delatnosti koju je svojevremeno etablirao “Nacional” Ive Pukanića, nimalo ne treba da čudi ako se zna da je direktorka te mreže Gordana Igrić svojevremeno bila glavna urednica Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) koji se “proslavio” optužbama na račun Mila Đukanovića i Zorana Đinđića za kriminal i učešće u švercu cigaretama.

Dobri poznavaoci prilika u Srbiji početkom 2000-ih godina, ukazuju da nije slučajno to što je IWPR delovao baš iz Londona, koji je u to vreme važio za sedište brojnih tajno finasiranih paraorganizacija iz ovog dela sveta. Mnoge od njih su sarađivale sa proizvođačima cigareta koji su učestvovali u švercu duvanskim proizvodima, zbog čega je i IWPR vodio nasilnu kampanju protiv Zorana Đinđića optužujući ga da je tokom devedesetih godina bio pokrovitelj šverca cigaretama iako je on u to vreme bio u opoziciji i po prirodi stvari nije mogao biti pokrovitelj takvih poslova. Iz istih razloga, zajedno sa ostalim povezanim medijima, IWPR je učestvovao u kreiranju i distribuciji “duhanske afere” koja je služila interesima krupnih proizvođača cigareta koje su kontrolisale paraobaveštajne strukture iz Velike Britanije i SAD.

Do koje mere je Gordana Igrić bila zaslepljena mržnjom ili, pak, privržena slepom izvršavanju narudžbina svojih donatora, svedoči i činjenica da je svoju paramedijsku delatnost protiv politike Zorana Đinđića IWPR nastavio i nakon njegovog ubistva vodeći kampanju protiv akcije “Sablja” i vanrednog stanja u Srbiji. Pozivajući se na tvrdnje advokata optuženih za ubistvo premijera, sajt te organizacije objavio je feljton o tome kako je policija tokom trajanja vanrednog stanja navodno mučila i terorisala uhapšene u zatvorima. Seriju tekstova koje su potpisale Gordana Igrić i Dragana Nikolić Solomon u kojima se, između ostalog, tvrdi da je uhapšena folk pevačica Svetlana Ražnatović mučena metodom „uskraćivanja sna“, kao i da su pojedini uhapšeni bili mučeni strujnim udarima u šumi što je u svom štampanom izdanju redovno prenosio tabloid Kurir.

BIRN-ovo potonuće u mutnim vodama “Tamnave”

Šest meseci pošto je doživeo ozbiljnu blamažu u vezi sa otkrivenim i ekspresno osujećenim pokušajem kreiranja lažne afere oko ugovora sa “Etihadom”, verovatno iz potrebe da opravda ogromne donacije koje je u međuvremenu dobio, BIRN je ponovo demonstrirao svoju sklonost ka kreiranju lažnih medijskih sadržaja. Tako je, po receptu iste škole kvaziistraživačkog novinarstva, u januaru 2015. godine na BIRN-ovom sajtu javno.rs objavljen tekst “Ispumpavanje kopa i budžeta”, autora Aleksandra Đorđevića u kome je na račun Vlade Srbije i “Elektroprivrede” iznet niz ozbiljnih optužbi za navodno nanošenje štete tom javnom preduzeću u iznosima koji su se merili desetinama miliona evra. Ponašajući se kao plaćeni PR službenik kompanije “Van Hek”, autor je u tekstu zamerio Vladi Srbije to što je EPS uopšte organizovao tender za ispumpavanje vode sa površinskog kopa “Tamnava”, a nije zbog potrebe hitnosti taj posao sklopio direktnom pogodbom sa holandskom firmom “Van Hek” iako međunarodne finansijske i, posebno, evropske institucije ovakav vid pogodbi po pravilu nazivaju izvorom korupcije.

Bez ijednog ponuđenog ozbiljnog dokaza, koristeći se spekulacijama i neosnovanim nagađanjima, Đorđević je zaključio da je Srbija na uvozu uglja i struje zbog toga izgubila 120 miliona evra. Kako bi dokazao laž o postojanju kriminalne namere Vlade Srbije i rukovodstva EPS-a, autor je suptilno nagovestio i “pozadinu” čitavog posla ustvrdivši da je jedna od firmi iz konzorcijuma koji je pobedio na tenderu, bila povezana sa tadašnjim direktorom “Elektromreža Srbije” Nikolom Petrovićem, inače jednim od kumova premijera Aleksandra Vučića. U nemogućnosti da ospori rezultate samog tendera, Đorđević je komisiji zamerio što je izabrala firmu bez iskustva u ispumpavanju vode upuštajući se na taj način u naivno predviđanje u pogledu događaja koji će uslediti narednih meseci.

U kreiranju afere “Tamnava”, kršeći sve postulate istraživačkog novinarstva i sledeći isključivo svoje spekulacije, neosnovane i površne pretpostavke, BIRN-ov autor je propustio da ponudi bilo kakav ozbiljan dokaz za iznete tvrdnje. Kao što će se videti u mesecima koji su usledili, navodi da konzorcijum, koji je pobedio na tenderu, nema iskustva u isušivanju vodenih površina postaće potpuno irelevantni pred činjenicom da je taj posao uspešno i u zadatim okvirima obavljen. Čak i podatak da su za tu priliku angažovane pumpe firme “Van Hek” koja je i sama učestvovala na tenderu sa višestruko nepovoljnijom ponudom od one koja je prihvaćena, u potpunosti je osporila početnu hipotezu autora dokazavši da je “Van Hek” u svojoj ponudi, očigledno precenjujući ekskluzivitet svog znanja i iskustva u ovoj oblasti (know-how), pokušao da ostvari ekonomski neopravdan ekstraprofit. Aleksandar Đorđević ni na koji način nije dokazao da bi, čak i u slučaju da se EPS odlučio na sklapanje direktne pogodbe u ovom slučaju, “Van Hek” bio taj koji bi na najbolji i najpovoljniji način obavio zahtevani posao, što je potvrdila i ponuda te firme na samom tenderu.

Poput brojnih drugih spekulacija, ni tvrdnja da je konzorcijum koji je imao najbolju ponudu na tenderu, navodno favorizovan jer je povezan sa tadašnjim direktorom EMS-a, ni na koji način nije potkrepljena ozbiljnim dokazima. Na posletku uvidom u činjenično stanje ispostavilo se da je partner firme koja je dobila posao na tenderu u tom trenutku bio i manjinski vlasnik (sa 10 odsto udela) u kompaniji u kojoj je Nikola Petrović nekada bio direktor što je okolnost koja ni na koji način ne dokazuje ni Petrovićevu kontrolu nad pomenutom firmom niti veze između njega i rezultata tendera. Uostalom do prihvatanja pobedničke ponude nije ni moralo da dođe na urgenciju Petrovića, pošto je takav ishod već bio obezbeđen ponajviše zahvaljujući činjenici da je “Van Hek” na javno nadmetanje izašao sa ponudom koja je bila 23 miliona evra skuplja u odnosu na ostale učesnike.

Osim pozivanja ne apstraktne procene, Đorđević u svom tekstu nije ponudio nijedan validan dokaz da je zbog utvrđene dinamike odvijanja radova u “Tamnavi” EPS izgubio 120 miliona evra. Na prvom mestu autor je propustio da ponudi reper u odnosu na šta je dinamika tih radova bila sporija, ali u svojoj površnoj kalkulaciji nije u obzir uzeo ni troškove iskopavanja rude koji postoje tokom redovnog proizvodnog procesa na “Tamnavi”, a čije bi uzimanje u obzir drastično umanjilo navodni gubitak od milion evra dnevno koji Đorđević pominje. Autor u najmanju ruku nije ponudio nijedan validan dokaz za tvrdnje koje je izneo u svom “istraživačkom” tekstu koji će postati školski primer svega onoga što je antipod ozbiljnom istraživačkom novinarstvu.

Iako je već na prvi pogled jasno da su spekulacije bile jedini osnov za ono što je u svom tekstu tvrdio Đorđević, njemu i njegovim kolegama iz BIRN-a i interesno povezanih organizacija, ta činjenica nije smetala da u kampanji koja je usledila neometano nastave sa pokušajima difamacije Vlade Srbije i njenog predsednika što je od BIRN-a, kao paramedijske organizacije, stvorilo surogat opozicionog političkog aktera sa tendencijom vođenja dugotrajne ostrašćene kampanje protiv unapred odabrane mete – u ovom slučaju legalno i legitimno izabranih vlasti u Srbiji. Na reakciju Aleksandra Vučića u kojoj je, ne bez razloga, navode BIRN-a nazvao lažima, ova mreža će uzvratiti zamenom teza optužujući premijera da “nije demantovao nijednu konkretnu tvrdnju iz teksta” iako je već na prvi pogled lako uočiti da je autor BIRN-a bio taj koji nijednu svoju tvrdnju nije potkrepio ozbiljnim dokazima da bi uopšte imalo o čemu da se diskutuje i eventualno šta da se demantuje. Istrajavajući na odbrani neodbranjivog, BIRN će se povodom ovog slučaja sukobiti i sa zvaničnicima Svetske banke koja je bila finansijer čitavog posla, a koja će zvanično potvrditi da je u ovom slučaju tender odrađen besprekorno kao i da je nabavka “sprovedena u skladu sa srpskim Zakonom o javnim nabavkama”.

Ostavši bez argumenata u raspravi o samom tekstu, BIRN će, kao i u prethodnom primeru, spor izmestiti na potpuno drugi kolosek i to tako što će reakciju premijera i dela provladinih medija iskoristiti za lansiranje priče o cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji što će do leta 2016. godine biti glavna mantra koja će biti utišana zahvaljući izložbi medijskih napisa “Necenzurisane laži”, kojom će vladajuća Srpska napredna stranka u kontradikciji srušiti taj veštački kreirani mit. U nepotkrepljenim tvrdnjama o cenzuri i pritiscima na medije BIRN i njemu srodne organizacije sukobiće se čak i sa Johanesom Hanom, komesarom za proširenje i susedsku politiku Evropske komisije, koji će od svih koji potežu pitanje cenzure otvoreno zatražiti da za takve optužbe ponude i adekvatne dokaze.

Baš kao i u slučaju “Tajne ministarskog sefa”, i u slučaju “Tamnave” uslediće pokušaj naknadne legitimizacije jednog, u osnovi, spekulativnog i neinformativnog teksta što će praktično još jednom slikovito demonstrirati mehanizme i obrasce delovanja paramedijskih struktura. Razotkrivanje tih mehanizama dogodiće se prilikom dodeljivanja nagrade „Jug Grizelj“ za 2014. godinu što će se dogoditi u jeku rasprava nastalih oko teksta „Ispumpavanje kopa i budžeta“, 5. februara 2015. godine. Jednoglasnom odlukom žirije koji su činili Vukašin Obradović, Antonela Riha, Snježana Milivojević, Olja Bećković i Damir Kalember (novinar poreklom iz Krajine koji je prilikom dolaska u Srbiju sredinom devedesetih promenio ime u Filip Švarm), BIRN biva proglašen laureatom za 2014. godinu – između ostalog i za tekst koji uopšte nije objavljen u toku te godine. Iza scene, daleko od očiju javnosti, dogodiće se skandal tako što će dotadašnji predsednik žirija Velimir Ćurgus-Kazimir zbog neslaganja sa odlukom koja će kompromitovati samu nagradu “Jug Grizelj” podneti ostavku i istupiti iz članstva žirija za njenu dodelu. Taj čin je jasno pokazao da odluka suštinski ipak nije doneta jednoglasno na čemu je okrnjeni žiri posebno insistirao. Simptomatično je da će se i samo obrazloženje žirija za dodeljenu nagradu pretvoriti u svojevrstan pamflet u duhu započete negativne kampanje protiv vlasti u Srbiji što će postati još jedan u nizu dokaza o postojanju paramedijskih struktura koje nadilaze sam BIRN kao organizaciju.

Uprkos navedenim primerima flagrantnog kršenja profesionalnih standarda, novinarskih kodeksa i osnovnih postulata profesije, počev od 2014. godine i otvorenog i ogoljenog učestvovanja u kreiranju lažnih afera sa ciljem slabljenja pozicija aktuelnih vlasti u Beogradu, BIRN-ova paramedijska mašinerija će iz godine u godinu uvećavati prihode po osnovu inostranih donacija. Tako će, prema zvaničnim finansijskim izveštajima, BIRN Srbija u 2014. godini prihodovati nešto preko 22 miliona dinara, 2015. godine 28,6 miliona, dok će donacije tokom 2016. godine dostići cifru od 33,3 miliona dinara što je za pomenute tri godine ukupno iznosilo skoro 700.000 evra. Među donatorima ove organizacije ističu se Evropska komisija, Balkan Trust for Democracy, Britanska ambasada u Beogradu, Charles Stewart Mott Foundation, National Endowment for Democracy (NED), Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, Open Society Foundations London, OSCE, Rockefeller Brothers Fund, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije i drugi.

Donacijama i prihodima koje je u pomenutom periodu ostvarila “Balkanska istraživačka mreža” (što je ime pod kojim je zvanično registrovana nevladina organizacija BIRN Srbija) treba dodati i prihode Privrednog društva za medijsku produkciju Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN DOO) koje je 2014. godine prihodovalo 16,9 miliona dinara, 2015. godine 16 miliona, dok se 2016. godine na račune te firme slilo 21,1 miliona dinara. Za pomenute tri fiskalne godine taj prihod je iznosio oko 450.000 evra što je zajedno sa prihodima BIRN Srbija iznosilo 1.150.000 evra!

Iako bi bilo za očekivati da su ova obimna finansijska sredstva doprinela profesionalizaciji BIRN-ovih medija i novinara, realnost govori upravo suprotno – ona su iskorišćena jedino za podršku paramedijskoj delatnosti i pokušajima dezinformisanja kako građana Srbije i regiona tako i šire međunarodne javnosti sa jasnim ciljem da se, bez obzira na sredstva i cenu koju kao društvo treba da platimo, na uštrb javnog interesa pribavi lična materijalna korist. U tom poduhvatu BIRN, međutim, nije bio usamljen primer. Gotovo identičnom metodologijom, ali drastično agresivnijim pristupom, poslovima kreiranja i vođenja kampanja protiv unapred zacrtanih meta bavila se i mreža koju je za te specijalne operacije formirala organizacija OCCRP u okviru koje deluju Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kao njene dve podružnice u Srbiji.

Personalne veze BIRN-a i OSCE

U jeku BIRN-ove kampanje o navodnoj cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji podršku neosnovanim tvrdnjama te mreže uputila je Dunja Mijatović, predstavnica OEBS-a za slobodu medija zbog čega je došlo do polemike na relaciji premijera Srbije Aleksandra Vučića i Mijatovićeve. Reakciju predstavnice OEBS-a, međutim, treba posmatrati u kontekstu podatka da je šefica misije Odeljenja za medije OSCE-a u Srbiji dugo vremena bila Dragana Nikolić Solomon, bliska saradnica Gordane Igrić i jedna od čelnih ljudi BIRN-a. Personalna povezanost OSCE sa organizacijama okupljenim oko BIRN-a ozbiljno je kompromitovala poziciju Dunje Mijatović i otkrila stvarnu pozadinu njenih izjava povodom nametnute priče o cenzuri u Srbiji.

Oceni 5