Majka se ceni kao unikat, poput retke marke
Dgzza 01 S

Photo: tumblr.com

Vlast

Faol reče: “Mi grešimo i naslepo činimo dobro. Neki se sudski činovnik vozio biciklom i neočekivano došavši do Kazanskog sabora, nestao. Da li on zna, šta mu je bilo dato da učini: dobro ili zlo? Ili ovakav slučaj: neki je glumac kupio sebi bundu i tobože je učinio dobro toj bakici, koja je, oskudevajući, prodala tu bundu, ali je zato drugoj bakici, i to svojoj majci, koja je živela kod njega i obično spavala u predsoblju, gde je on vešao novu bundu, učinio, kao što izgleda, zlo, budući da se nova bunda toliko nepodnošljivo osećala na ne zna se kakav formalin i naftalin, da babica, majka tog glumca, jednom nije bila u stanju da se probudi i umrla je. Ili još jedan ovakav slučaj: neki se grafolog nakitio votkom i počinio takve stvari, da tu, po svoj prilici, i sam pukovnik Dibič ne bi razabrao, šta je dobro, a šta zlo. Greh je od dobra veoma teško razlikovati”.

Mišin, zamislivši se nad Faolovim rečima, pade sa stolice.

– Ho-ho – reče, ležeći na podu – če-če.

Faol nastavi: “Uzmimo ljubav. Možda je dobro, a možda ne i zlo. S jedne strane, rečeno je: zavoli, a s druge: ne bludniči. Možda je bolje uopše ne ljubiti? Ali rečeno je: zavoli. A zavoliš li – razmaziš se. Šta da se radi? Možda ljubiti, ali ne tako? U tom slučaju, zašto se pak u celom svetu jednom te istom rečju – zaljubiti – izražava i jedno i drugo? Eto, neki je glumac voleo svoju majku i jednu mlađahnu debeljuškastu devojku. I voleo ih je na različite načine. Devojci je davao veći deo svoje plate. Majka je počesto gladovala, a devojka je pila i jela za trojicu. Glumčeva majka je živela u predsoblju na podu, a devojka je raspolagala sa dve velike sobe. Devojka je imala četiri kaputa, a majka jedan, i eto, glumac je svojoj majci uzeo taj jedini kaput i od njega devojci sašio suknju. Na kraju krajeva, s devojkom se glumac zabavljao, a sa svojom majkom nije i ljubio ju je čistom ljubavlju. Ali, glumac se pribojavao majčine smrti, a za smrt devojke nije. I kada je majka umrla, glumac nije plakao i našao je sebi drugu devojku. Dakle, majka se ceni kao unikat, poput retke marke, koja se ne može zameniti drugom”.

– Šo-šo – reče Mišin, ležeći na podu – ho-ho.

Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, među njima i naša majka. Ona je žrtvujući se, priskočila psu, i iščupala mu iz čeljusti, kako joj se činilo, svoje dete. Ali, iščupavši dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu ležalo. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?”

– Sju-sju – reče Mišin, vrteći se na podu.

Faol nastavi: “Da li kamen greši? Greši li drvo? Greši li životinja? Ili greši samo čovek?”

– Mljam-mljam – reče Mišin, osluškivajući Faolove reči – šup-šup.

Faol nastavi: “Ako greši samo čovek, to znači, svi gresi sveta nalaze se u samom čoveku. Greh ne ulazi u čoveka, nego samo izlazi iz njega. Slično hrani: čovek jede dobro, a izbacuje iz sebe loše. U svetu nema ničeg lošeg, jedino ono, što je prošlo kroz čoveka, može da postane loše”.

– Umnjaf – reče Mišin, nastojeći da se podigne sa poda.

Faol nastavi: “Eto, govorio sam o ljubavi, govorio sam o onim našim stanjima, koje zovu jednom rečju “ljubav”. Da li je to jezička greška, ili su sva ta stanja zajednička? Ljubav majke prema detetu, ljubav sina prema majci i ljubav muškarca i žene – možda je sve to ista ljubav?”

– Nesumnjivo – reče Mišin, klimajući glavom.

Faol reče: “Da, ja mislim da se bit ljubavi ne menja od toga, ko koga ljubi. Svakom čoveku dozvoljena je izvesna dimenzija ljubavi. I svaki čovek traži, u kom pravcu da je iskoristi, suviše se ne razbacujući. Otkriće tajni manevrisanja i sitnih svojstava naše duše, nalik džaku pilovine…”

– Dosta! – poviče Mišin, brzo se podižući sa poda. – Nestani!

I Faol se rasu, kao loš šećer.

Oceni 5