Pisma čitalaca: Nismo Politika, ali možemo da pokušamo
Djec 01 S

Photo: medicaldaily.com

Za Zorana Milivojevića i našu decu

Elektronsko poštansko sanduče redakcije XXZ magazina usijalo se prethodnih nekoliko dana. Isprva smo pomislili da je reč o čitaocima-donatorima koji se javljaju povodom dobrovoljne pretplate ili o timskim igračima koji dobro funkcionišu pod pritiskom, uvek spremni za nove izazove (a.k.a. marketing menadžerima koje tražimo). Iako se prvi javljaju i hvala im na tome, a drugih ni od korova (a posla ima), inbox su nam ipak napunila pisma stručnjaka i uglednih ljudi iz inostranstva, budući da smo upravo u dijaspori najčitaniji. U toku je svojevrsni priliv mozgova srpskog, balkanskog, jugoslovenskog, regionalnog porekla. Naši vrsni stručnjaci još jednom su dokazali da nisu zaboravili sopstvene korene. Znanje i iskustvo koje su stekli u inostranstvu na prestižnim fakultetima i institutima rado dele s nama, vraćajući intelektualni dug zemlji koja ih je othranila.

XXZ magazin vam, kao najmlađi ne-list na Balkanu, donosi u nastavku samo neka od pisama koja nisu ispunila samo naš inbox, već i naša srca. Izabrali smo dva mejla koja su se istakla svojim jedinstvenim pogledima na svet i naročito na situaciju u Srbiji, a međusobno se razlikuju po tonu, pristupu, sadržaju i, naravno, polu, jer je ravnopravnost važna. Ono što im je zajedničko je neupitna stručnost i ljubav prema Srbiji i Balkanu.

*Anđela Jovanović Smith, saradnica Instituta za istraživanje porodičnih pitanja i međunarodnih odnosa iz Otave, Ontarija, Kanade poslala nam je dirljivo lično pismo:

Anđela Jovanović Smith: Spasite našu decuKao ženu, majku, humanitarku i intelektualku, jako me pogađa sve što se dešava u Srbiji, u vezi sa Srbijom i našom decom. Da, sve su to naša deca, od Zakintosa do Otave, u kojoj živim. Kao državljanka Kanade poreklom iz Srbije, trudim se da održavam tesne veze sa rodnom zemljom. Nisam je videla više od dvadeset godina, ali osećam tu bliskost i povezanost sa zemljom u kojoj su tradicionalne, porodične i nacionalne vrednosti iznad svega. Toga u Kanadi nema, niti će ikada biti, naročito ne dok premijer Džastin Trido vitla homoseksualnom zastavom u duginim bojama i prima muslimanske izbeglice na kanadsko tlo. Da se razumemo, nisam rasista i imam mnogo prijatelja koji nisu belci, ali oni se jednostavno u kanadsko kristalno belo okruženje ne mogu uklopiti.

Premda se sama sjajno uklapam u okruženje, znam da Kanada nije idealna za mene, jer od strune koja iz srca vuče ka Srbiji ne mogu pobeći. Ipak, ostajem ovde u nadi i uverenju da svojoj zemlji najbolje pomažem izdaleka, dok se žrtvujem za nju stičući neprijatna inostrana iskustva. Baš takvo iskustvo imala su naša deca na Zakintosu pre nekoliko dana, kada su, ni kriva ni dužna, ubila mladog Amerikanca zbog nezajažljive Srpkinje. Želju da desetak dana provedu na odmoru bez briga pokvarila im je srpska hostesa koja se druži i fotografiše sa Amerikancima. Poslala je tako ne samo ružnu sliku o sebi kao devojci koja ne poštuje svoje sunarodnike, već i o svim srpskim devojkama koje bi radije produžile vrstu sa Afroamerikancem nego sa dečkom iz Srbije. Da se nije slikala sa sinovima onih koji su nam 1999. bombardovali zemlju, možda do tragedije u kafiću ne bi ni došlo.

Zna to dobro srpski narod koji po portalima ostavlja komentare o toj devojci, pa i sami novinari koji su se dali u potragu za identitetom hostese, rešeni da se takva tragedija našim momcima više nikada ne dogodi. Rado čitam srpske portale, kanadske gotovo i da ne otvaram, niti se sa Kanađanima družim. Naša mala srpska zajednica ovde se drži zajedno i nikome na pamet ne pada da se ponaša kao hostesa sa Zakintosa. Možda ona nikoga nije svojom rukom ubila, ali je rukom koja slika selfie sa Amerikancima i te kako izazvala da se pesnice naših dečaka instinktivno stegnu. Zato, drage Srpkinje, ja vam kao žena, majka i naučnica poručujem da se držite podalje od stranaca, da ne provocirate naše momke i ne zavijate Žitorađu u crno dok se slikate sa crncem.

Vikipedija laže: Na slici je Petar Veličković, forenzički psihijatar iz Montreala

*Dževad Aličić, forenzički psihijatar u Centru za femicid pri studijama roda Univerziteta u Redingu, Berkširu, Velikoj Britaniji, poslao je našem magazinu stručnu analizu ubistava žena i dece od strane supruga i očeva u centrima za socijalni rad u Rakovici i Novom Beogradu:

Kao forenzički psihijatar i psihijatrijski forenzičar nisam mogao ostati imun na pisanje svog kolege iz Beograda Zorana Milivojevića. Premda on nije forenzički psihijatar, a prema nekim istraživanjima ni psihijatar uopšte, ogroman talenat koji ispoljava kada je reč o psihijatriji i psihologiji nije zanemarljiv. Zoran Milivojević je u svom jezgrovitom tekstu „Medejina osveta“ objavljenom u uglednom listu Politika, koji čitam radije od bilo kog britanskog, sažeto i psihijatrijski potentno izneo tvrdnje iza kojih bi čitava struka stala i koje su verifikovane zahvaljujući brojnim istraživanjima koje u Centru za femicid, ovde u Redingu, sprovodimo.

Dževad Aličić: Sve počinje od štekera, podrška za Zorana M.

Stoga sam, kao i kolega Petar Veličković, rešen da stanem u odbranu vrsnog stručnjaka Milivojevića koji ovakve napade javnosti nije zaslužio. Ista ta javnost podržavala ga je kada se pre nekoliko godina pojavio u prestižnom Utisku nedelje i izašao iz anonimnosti u koju neki sada pokušavaju da ga nasilno vrate. Njegove revolucionarne tvrdnje o fizičkom kažnjavanju dece nisu podržale samo kvazinezavisne nevladine organizacije koje se tobož bave pravima žena i dece, dok primaju novac iz inostranstva za intelektualno trovanje medijskog prostora i, što je daleko gore – naše dece. Srećom, građani su u najvećem broju podržali kolegu Milivojevića, dok su se na strani militantnih feministkinja našle malobrojne frustrirane neudate ili razvedene žene neprijatne spoljašnjosti.

Građani su tada razumeli Milivojevićevu misiju i rešenje problema koji je decenijama mučio naše porodice – šta ako dete gura prste u šteker. Lupiti ga blago, otvorenom rukom po istoj toj ruci koju gura u šteker ili po guzi ukoliko pravi neke druge probleme – to je bio odgovor koji smo svi znali, ali smo se bojali da ga kažemo. Bojali smo se zbog istih tih radikalnih feministkinja koje bi, ionako navikle na čedomorstva, samo slegle ramenima kada bi im dete guralo prste u šteker. No takve su žene retko blagoslovljene decom, a još ređe muževima, što zbog svoje nakaradne seksualne orijentacije, što zbog izbora muškaraca koji će teško pasti na njih.

Danas smo pak svedoci najpogubnijeg talasa feminizma kojem se više ne priklanjaju samo ružne žene, već i manekenke, glumice, estradne zvezde, urednice ženskih časopisa, bjuti blogerke.

Podrška struke: Veličković za Milivojevića u tekstu u Politici

Upravo je tu početak kraja društva kakvog poznajemo, uveliko urušenog ne samo na Zapadu, već i na Balkanu. Upravo tu leži odgovor na pitanje zašto izostaje podrška javnosti u Srbiji Zoranu Milivojeviću i zašto se u raspravu moramo ukljućiti mi, stručnjaci iz inostranstva, koji nakaradne pojave gledamo oko sebe decenijama.

Zašto se ne vratimo, verovatno se pitaju mnogi. Rado ću vam odgovoriti, kontrapitanjem. Gde da se vratimo? Na Balkan, među ljude koji ne veruju statističkim podacima da najviše čedomorstava čine žene? U zemlju koja donosi onako radikalan zakon o sprečavanju nasilja u porodici, po ugledu na zapadne zemlje, davno skliznule u provaliju? Najzad, u zemlju u kojoj je predsednica vlade lezbejka? U zemlju čija je premijerka žena kojoj ne možemo odrediti niti izmeriti dužinu suknje i visinu štikle, jer ih i ne nosi?

Zapamtite, sve počinje od štekera. Počnite da tučete svoju decu čim primetite da guraju prste tamo gde ne treba.

*Pisma čitalaca i psihijatara predstavljaju njihov lični stav i ne odražavaju stavove i uređivačku politiku XXZ magazina

Oceni 5