Ključ nebeski: Bog ili Suprotnost između motiva i posledica dela
Eartha 01 S

Photo: boingboing.net

Zašto je svet uopšte stvoren

Bog je stvorio svet radi hvale svoje. Taj podatak — s tačke gledišta Svetog pisma — ne podleže sum­nji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagod­no. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki — veličina se upropašćuje i ničemu ne služi; nije vredno biti veliki u jednom zanavek učv­ršćenoj samoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svo­je prohteve — ali tada ni greha nema, jer na čemu može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda proizlazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na svetu. Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju — ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti — a ko je nema? — bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućno­stima i tek je tada postao veliki, jer je stekao nekog ko je mogao da mu se divi i s kim je mogao da se uporedi — i to još kako korisno!

Ne čudimo se; sa­moća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao nego za ono mesto na kome se nalazio Bog pre stvaranja sveta — mesto koje nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mišljenju, smatra veoma pozitivnim. Takvu samoću na­ma je, uostalom, veoma teško zamisliti, uzevši u obzir da čak i najdalje pomerena ljudska samoća jeste uvek samoća u odnosu prema nečemu što je postoja­lo — jeste lišavanje prethodno postojeće i poznate stvarnosti; samoća Boga pre stvaranja sveta, među­tim, nije imala čak ni spomena, nije mogla, dakle, da nađe utehu u mašti, u sećanju — štaviše! — čak ni u samom osećanju usamljenosti koje ipak zahteva svest o sopstvenoj suprotnosti ili distanci prema svetu. Ako svet ne postoji i nikad nije postojao, nema ni distan­ce; u stvari nema samoće, jer nema u odnosu na šta da se bude sam. Razmatrajući pitanje, s te tačke gle­dišta, ne možemo, u stvari, ni da imamo pretenzije prema Bogu zbog stvaranja sveta, pošto je to za nje­ga bio jedini način da se istrgne iz proklete prazni­ne.

Ali — podsećamo — radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Žudnja za sla­vom ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu, i u svakom slučaju njeno preterano isticanje smatra se nečim neelegantnim. Ali — desilo se. Bog je stvorio svet radi slave svoje i pohitao je da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, iskrenošću.

I šta — reći ćete možda — motiv je bio malo po­hvalan, a rezultati rada ne baš naročito privlačni. Ne mogu s tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom sluča­ju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav — svet nosi pečat veličine, i čak se ne kolebam da kažem: genija. On je — slično kao mnogi ljudski proizvodi — delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva ne­prijatno. A ipak — ponavljam — on je zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da ih iznesem u odgovarajućoj prilici. Činjenica je, u svakom slučaju — što je glavna stvar pri oceni — da se svet daje do izvesne mere popra­viti i da uz ogromne napore ogromne mase ljudi mo­gu u njemu da se učine sitne promene nabolje; istorija, uprkos svemu, daje izvesne potvrde u korist ta­kvog gledišta.

Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to strašno banalno: vredni rezultati mogu se nekad po­stići i kad se deluje iz niskih pobuda.

A biva li i obrnuto? Svakako. Svedoči o tome sledeća povest o odnosima između Boga i naroda izrailjskog.

*Iz knjige „Ključ nebeski“, preveo s poljskog Petar Vujičić

Oceni 5