Izveštaj izdavaču o pročitanim knjigama: Sa žaljenjem odbijamo
Don 01 S

Photo: www.online-literature.com

Zašto nećemo objaviti Bibliju, Homera, Servantesa, Prusta, Džojsa…

Anonimni autori. Biblija

Moram da priznam da su me početak i prvih sto strana rukopisa oduševili. Ima akciju i ima sve ono što današnji čitalac traži od zabavne literature: seks (vrlo mnogo), preljubu, sodomiju, ubistva, inceste, ratove, masakre i slično. Epizoda Sodome i Gomore s travestitima koji hoće da postanu anđeli je rableovski, priča o Noe je čist Salgari, a bekstvo iz Egipta epizoda koja će pre ili kasnije završiti na ekranima… Sve u svemu, pravi roman-reka, čvrste konstrukcije, u kome se ne štedi na dramatičnim obrtima, vrlo maštovit, s toliko tog mesijanstva koje je dopadljivo jer ne prelazi u tragično.

Čitajući dalje postajao sam svestan da je ovde reč o jednoj antologiji različitih autora, s mnogo, previše poezije koja često prelazi u dosadnu žalopojku, u prave tužbalice bez glave i repa.

Ispada na kraju da je to jedan monstruozni omnibus koji rizikuje da se ne dopadne nikome jer u njemu ima svačega. A i biće teško doći do svih tih prava različitih autora izuzev ako ih priređivač ne vodi sve kao jednog. Nigde ne nailazim na njegovo ime, čak ni u indeksu, kao da ne želi da se za njega zna.

Predlažem da vidimo da li je moguće objaviti odvojeno samo prvih pet knjiga.

U tom slučaju idemo na sigurno. Pod naslovom, recimo, Očajnici s Crvenog mora.

Homer. Odiseja

Meni lično se knjiga dopada. Priča je lepa, strasna, puna avanture. Ima taman toliko ljubavi koliko treba, bračne vernosti i preljuba (uspeo lik one Kalipso koja stvarno proždire muškarce), ima čak i jedan „lolistički” momenat s devojčicom po imenu Nausikaja, gde autor neće sve da kaže, ali, sve u svemu, uzbudljivo. Ima iznenađenja, jednookih džinova, ljudoždera, čak i nešto droge ali sve u granicama zakonom dozvoljenog jer, koliko je meni poznato, Biro za narkotike nije zabranio lotos. Završne scene su u najboljoj tradiciji vesterna, tuče su ozbiljne, a scena s lukom maestralno vođena, na samoj ivici da bude suspense.

Šta reći? Čita se bez daha, bolje od prethodnog dela istog autora, suviše statičnog zbog insistiranja na jedinstvu mesta, dosadnog zbog viška događaja – jer kod treće bitke i desetog dvoboja čitalac već shvata kako stvar funkcioniše. A videli ste da nam je priča o Ahilu i Patroklu, s prizvukom homoseksualnosti koja baš i nije samo latentna, donela neprilike sa sudijom iz Lodija. U ovoj drugoj knjizi, naprotiv, sve teče kako treba, a i ton je mirniji, sve je smišljeno ako ne i promišljeno. A zatim montaža, igra flash back-a… Sve u svemu, visoka škola, taj Homer je zaista jako dobar.

Previše dobar, rekao bih… Pitam se da li je to sve što on može. Naravno, pišući postaje sve bolji, (i ko zna da baš treća neće biti pun pogodak), ali ono što me čini sumnjičavim – i zbog čega definitivno dajem negativno mišljenje – je haos koji bi usledio zbog autorskih prava. Razgovarao sam o tome sa Erikom Linderom i shvatio da bismo to teško rešili.

Pre svega, autora ne možemo više da nađemo. Ko ga je poznavao kaže da je bilo naporno s njim razgovarati i o najmanjim intervencijama na tekstu jer je gluv kao top, ne prati rukopis, čak ostavlja utisak da ra dobro ne poznaje. Citira ga napamet, nije siguran da ga je baš tako napisao, kaže da je možda prepisivač nešto umetao.

Da li ga je uopšte on napisao ili je nekom pozajmio ime?

Ali nije ni u tome problem, editing je postao umetnost i mnoge knjige koje nastaju direktno u redakciji ili ih piše više ruku postaju pravi izdavački poduhvati. Ali što se ove druge knjige tiče, suviše je nedoumica. Linder kaže da Homer nema autorska prava, da treba čuti i neke eolske pesnike jer bi i oni mogli imati po neki procenat autorstva.

Prema jednom agentu sa ostrva Kio, prava bi išla lokalnim rapsodima koji su navodno ovde crnčili, ali još se ne zna da li su svoj rad prijavili lokalnoj autorskoj agenciji. Jedan drugi agent, iz Smirne, tvrdi, naprotiv, da sva prava pripadaju Homeru izuzev u slučaju da je mrtav, a onda grad polaže prava na honorar. Ali njegov grad nije jedini koji pretenduje na tantijeme u tom slučaju. Ne možemo ni da se pozovemo na zakon iz 1943. o delima štampapim pedeset godina posle autorove smrti, jer nema načina da utvrdimo da li je i kada naš čovek umro. Sad se pojavlje i neki Kalino koji navodno ima sva autorska prava ali traži da uz Odiseju kupimo i druga dela koja ne vrede mnogo, neki tvrde da uopšte nisu Homerova. A zatim, u kojoj ediciji da ih štampamo? Taj svet misli samo na novac.

Pokušao sam da dobijem jedan predgovor od Aristarka iz Samotrakije, čoveka od autoriteta koji zna posao. Mislio sam da će uneti malo reda u celu stvar ali tek on je sve iskomplikovao: hoće da utvrdi šta je u knjizi autentično a šta ne; to bi značilo špampanje kritičkog izdanja, a onda adio tiražu! U tom slučaju je bolje prepustiti sve Ričardiju. Njemu obično treba dvadeset godina da napravi knjižicu od 12.000 lira koju posle deli besplatno direktorima banaka.

Konačno, ako se bacimo u avanturu i zapadnemo u pravne neprilike, knjigu će nam zapleniti ali to neće biti jedna od onih seksualnih plenidbi koje posle prodaju knjigu ispod tezge, već prava pravcata zaplena. Možda bi nam je za deset godina otkupio Mondadori za Oskara, ali to opet znači uložiti, a ništa ne dobiti.

Vrlo mi je žao, jer knjiga zaslužuje pažnju. Ali mi ne možemo da budemo istovremeno i policajci. Zato predlažem da odustanemo.

Aligieri Dante. Božanstvena komedija

Iako je Aligijeri tipičan nedeljni pisac koji se u esnafskom sistemu svrstava u istu grupu s farmaceutima, nesumnjivo da je ovladao tehnikom i da ima pripovedačku snagu. Delo – na vulgarnom fiorentinskom – sastoji se od stotinak dužih pesama u tercinama i jedan dobar deo se čita sa interesovanjem. Posebno mi se sviđaju delovi o astronomiji i neki sažeti, smislom bogati teološki sudovi. Pitkiji i u narodu popularniji je treći deo knjige koji se bavi temama bližim ukusu većine i dnevnim interesima mogućeg čitaoca, kao što su Spasenje, Vizija blaženstva i molitve Devici.

Nerazumljiv i nejasan je prvi deo s pasažima jeftinog erotizma, grozotama i pravim prostaklucima.

Ovo je samo jedna od mnogih kontraindikacija jer, pitam se, kako da čitalac prevaziđe ovaj prvi spev koji, što se maštovitosti tiče, ne pruža ništa više od onoga što je već rečeno u priručnicima o zagrobnom životu, moralnim traktatima o grehu ili Zlatnoj legendi fra Jakoba iz Varadžine.

Ali najveća kontraindikacija je izbor toskanskog dijalekta kao rezultat nerazumljivog avangardnog zahteva. Opšti je stav, i to ne samo avangardnih literarnih grupica, da treba ponovo uvesti latinski jezik. Videli smo šta se dogodilo s delima takozvanih „sicilijanskih pesnika” koje je njihov izdavač morao na biciklu da raznosi po bibliotekama i koje su na kraju prodavali budzašto.

S druge strane, ako se počne s publikacijom jedne poeme na toskanskom, treba posle štampati i jednu na ferarskom, na tršćanskom i tako redom, ako hoćemo da kontrolišemo celo tržište.

To je poduhvat za avangardne brošurice, u tako nešto se ne upušta s jednom monstre knjigom kao što je ova. Lično nemam ništa protiv stiha, ali kvantitativna metrika je još uvek najpopularnija kod ljubitelja poezije i pitam se kako jedan normalan čitalac može da proguta ovaj niz tercina i da u njima uživa, posebno ako je rođen, recimo, u Milanu ili Veneciji… Ostavimo avangardnim časopisima zavrzlame supermodernista.

Taso Torkvato. Oslobođeni Jerusalim

Kao moderna viteška poema, nije loša. Pisana je uglađenim stilom i događaji su dosta neobični. Bilo je krajnje vreme da prestane s preradom bretonskog i karolinškog ciklusa. Ali da ne bude zabune, ovde je reč o krstašima i osvajanju Jerusalima, tematika je znači religiozna. Ne možemo očekivati da knjigu prodamo mladim vanparlamentarcima, a morali bismo i da obezbedimo pozitivne kritike u listovima kao što su Familja kristijana ili Džente.

A pitam se i kako će biti prihvaćene neke erotske scene, poprilično lascivne. Moje mišljenje je pozitivno ukoliko autor pristane da preradi tekst i od njega napravi jednu poemu koju mogu da čitaju i opatice. Već sam s njim o tome razgovarao i mislim da neće imati ništa protiv.

Didro Deni. Redovnica

Priznajem da nisam ni otvorio rukopis ali mislim da jedan kritičar mora unapred da zna šta treba da čita, a šta ne. Poznajem tog Didroa, to je tip koji piše enciklopedije (jednom je radio korekturu za nas). Trenutno priprema jednu dosadu od dela u ne znam koliko tomova, koja verovatno neće nikada izaći. Ide okolo i traži crtače koji su u stanju da iskopiraju satni mehanizam ili dlačice na Gobelinovoj tapiseriji. Dovešće u nepriliku svog izdavača. On je jedan sporać i ne verujem da je sposoban da napiše nešto zabavno u prozi, naročito ne za jednu ediciju kao što je naša, za koju smo uvek birali fine, pomalo škakljive stvarčice. Što bi rekli u mom zavičaju ofele fa el to meste.

Sad D. A. Fransoa. Justina

Rukopis je bio u gomili drugih koje je trebalo da pogledam tokom nedelje i, da budem iskren, nisam pročitao sve. Otvorio sam ga nasumice tri puta, na različitim mestima, a vi znate da je za oko znalca i to dovoljno.

E pa dobro, prvi put nailazim na hrpu stranica o filozofiji prirode, reprodukciji biljaka i izumiranju životinjskih vrsta, uz podrobno istraživanje fenomena okrutnosti borbe za život. Drugi put, najmanje petnaest strana o ideji zadovoljstva, o čulima, imaginaciji i sličnim stvarima. Treći put, još dvadeset strana o odnosima podređenosti između muškarca i žene u različitim delovima sveta… Mislim da je dovoljno. Nismo tražili filozofsko delo, svet danas hoće seks, seks i opet seks. I ako je moguće na razne načine. Treba da sledimo liniju koju smo započeli s Faublazom.

Filozofske knjige, molim, neka štampa Latersa.

Servantes Miguel. Don Kihot

Knjiga, ne uvek čitljiva, priča o španskom plemiću i njegovom sluzi koji lutaju svetom tragom viteških fantazija. Ovaj Don Kihot je pomalo lud (lik je zaokružen, Servantes svakako ume da pripoveda), dok je njegov sluga jednostavan tip, priprost i zdravorazumski, s kojim će se čitalac odmah identifikovati. On pokušava da demistifikuje fantastične vizije svog gazde. Toliko o fabuli koja se razvija uz poneki uspeli dramski preokret i zabavne i sočne dogodovštine. Ali opservacija koju želim da napravim prevazilazi lični sud o delu.

U našoj uspešnoj ekonomskoj ediciji „Životne činjenice”, objavili smo s velikim uspehom Legendu o Gralu, Roman o Tristanu, Roman o Troji i Eneidu. Sada smo kupili opciju i za „Francuske kraljeve” mladog Barberinija i to će, uveren sam, biti knjiga godine. Niko nam ovog puta neće uzeti „Kampielo” jer će se ovo dopasti narodnom žiriju. Ako sad štampamo Servantesa, izbacujemo na tržište jednu dobru knjigu ali biće to kao da smo pljunuli na sve ono što smo do sada objavili, bojim se da će svi oni romani izgledati kao brbljarije iz ludnice. Shvatam ja slobodu izražavanja, klimu osporavanja i slično, ali ne možemo da se lišimo ni onih takozvanih pisaca. Utoliko pre što mi se čini da će Servantesu ovo biti jedino delo; autor je upravo izašao iz zatvora, sav je zapušten, ne znam više da li su mu odsekli ruku ili nogu, ali ne izgleda mi kao neko ko ima nameru da napiše još nešto. Ne bih želeo da jureći za novitetima po svaku cenu, kompromitujemo izdavačku politiku koja je do sada bila popularna, moralna (zašto ne reći), i unosna. Odbiti.

Manconi Alesandro. Verenici

Romani-reke danas imaju najbolju prođu, ako je verovati tiražima. Ali ima romana i romana. Da smo uzeli Bazonija ili Kantua, sada bismo znali šta da stavimo u džepno izdanje. To su knjige koje se čitaju i čitaće se i za dvesta godina jer pogađaju u srce čitaoca. Pisane su lakim i svima bliskim jezikom, ne kriju iz koje pokrajine potiču i govore o savremenim temama kao što su opštinske borbe ili feudalne nesloge. Za razliku od njih, Manconi svoj roman smešta u petnaesti vek koji, kao što je poznato, ne prodaje knjigu. Drugo, uvodi jednu diskutabilnu lingvističku operaciju, razrađujući neku vrstu milansko-fiorentinskog dijalekta koji nije ni riba ni meso i koji svakako ne bih preporučio kao jezik za školske zadatke. Ali to još nisu krupne mane. Naš autor zasniva svoju prividno narodsku priču, stilski i pripovedački, na prilično niskom nivou – na sudbini dvoje siromašnih verenika koji ne uspevaju da se venčaju zbog spletki nekakvog lokalnog gospodičića; na kraju se ipak venčavaju i svi su zadovoljni. Jako malo za šest stotina strana koje čitalac mora da proguga. I ne samo to: držeći nam moralističko i naoko laskavo slovo o Proviđenju, Manconi koristi svaku zgodu da nam plasira svoj pesimizam (jansenistički, da budemo pošteni). Na kraju, nudi svoje melanholično razmišljanje o ljudskoj slabosti i nacionalnim manama svetu koji je željan priča o herojima mancinijevskog žara ili bar kavurovskog entuzijazma, ne sofizama poput „ropskog naroda”, koje bih radije prepustio gospodinu Lamartinu. Loša navika intelektualaca da sve problematizuju, sigurno ne prodaje knjigu i samo zamagljuje suštinu, što je pre obeležje onih s druge strane Alpa nego vrlina Latina. Videli ste u „Antologiji” od pre nekoliko godina kako se Romanjozi na dve stranice obračunao s budalaštinama onog Hegela koji u Nemačkoj uživa veliki ugled. Naš svet voli nešto sasvim drugo, a najmanje pripovedanje koje se svaki čas prekida da bi se autoru omogućilo da jevtino mudruje ili napravi tekstualni kolaž montirajući dva vapaja iz petnaestog veka između jednog dijaloga na latinskom i pseudonarodnjačkih tirada koje podsećaju pre na dobroćudnog Bertolda nego na pozitivne junake kojih je narod željan. Još pod utiskom one male i lako čitljive knjižice kakva je Nikolo de Lapi, ovi „Verenici” su me baš namučili. Dovoljno je otvoriti prvu stranu i videti koliko piscu treba da uđe u suštinu stvari: u opisu pejzaža sintaksa podseća na lavirint, sva je nakostrešena, gotovo da se ne razume o čemu je reč; a koliko bi dobio na vremenu da jednostavno kaže, recimo, „jednog jutra, tamo negde u blizini Leka…” Ali to je tako, nemaju svi talenta za pripovedanje, a još manje za pisanje na dobrom italijanskom.

A opet, nije da to delo nema kvaliteta. Ali jasno je da bi smo s mukom prodali i prvo izdanje.

Prust Marsel. U potrazi za izgubljenim vremenom.

Ovo je bez sumnje jedno delo koje angažuje, možda je dugačko ali u nekoliko džepnih knjiga moglo bi se prodati. U svakom slučaju, ovako ne valja. Potreban je ozbiljan redaktorski rad: treba obratiti pažnju na interpunkciju. Rečenice su suviše zamorne, neke zauzimaju po čitavu stranicu. Dobrim redakcijskim intervencijama treba ih svesti na najviše dva do tri reda svaka, a uvođenjem novih, kraćih paragrafa, rad bi se sigurno mogao poboljšati.

Ako autor na to ne pristane, onda je bolje da se okanemo posla. Ovakva kakva je sada, knjiga je – da tako kažem – suviše astmatična.

Kant Emanuel. Kritika praktičnog uma

Dao sam Vitoriju Saltiniju da pročita knjigu i on mi je rekao da taj Kant i nije nešto naročito. U svakom slučaju, ja sam to delo pregledao na brzinu i mislim da bi u našoj filozofskoj biblioteci jedna knjiga o moralu, ne mnogo debela, mogla da prođe, makar je kasnije ustupili nekom fakultetu. Ali nemački izdavač postavlja uslove: uz ovo, morali bismo da štampamo ne samo prethodno delo, jednu ogromnu knjigu u bar dva toma, nego i ono što Kant trenutno piše, nisam razumeo da li o umetnosti ili o mišljenju. Sva tri dela imaju skoro istovetan naslov, tako da će se ili prodavati u paketu (cena neprihvatljiva za kupca) ili ih kupci neće razlikovati, misliće da je to ona koju su „već čitali”. Da nam se ne dogodi kao sa „Sumom” onog Dominikanca koju smo počeli da prevodimo, a onda ustupili prava jer je previše koštala.

I to nije sve. Morali bismo, kaže agent, da štampamo i manje značajna dela tog Kanta, jednu gomilu u kojoj ima svega i svačega, čak i astronomije. Prekjuče sam pokušao da telefoniram Kenizbergu, da vidim da li možemo da postignemo dogovor o samo jednoj knjizi, ali bedinerka mi je rekla da gospodin nije kod kuće i da ne zovem između pet i šest jer u to vreme ide u šetnju, između tri i četiri se odmara i sve u tom stilu. Stvarno ne bih da se bakćem s takvim ljudima jer posle nam ostane gomila knjiga u magacinu.

Kafka Franc. Proces

Knjižica nije loša, to je krimić koji u momentima podseća na Hičkoka, ubistvo u završnoj sceni, na primer. Mislim da će imati svoju publiku.

Ali izgleda da je autor pisao pod pritiskom cenzure. Kako inače protumačiti te neprecizne aluzije, taj nedostatak imena lica i mesta? Kada bi se to razjasnilo i radnja smestila negde konkretno, s više činjenica, činjenica, činjenica; e, tada bi priča tekla glatko, a i suspense bi bio izvesniji.

Ovi mladi pisci misle da je to „poezija” ako kažu „jedan čovek” umesto „gospodin Taj i Taj u mestu Tom i Tom”… Dakle, ako može da se preradi, u redu. U suprotnom, žao mi je.

Džojs Džejms. Finegenovo buđenje

Molim vas, opomenite one u redakciji da budu pažljiviji kada mi šalju knjige na čitanje. Ja sam zadužen za knjige na engleskom jeziku, a vi ste mi poslali delo napisano na nekom, đavo će ga znati, kom jeziku. Vraćam vam ovu knjigu posebnom pošiljkom.

*Iz knjige “Kako sam putovao s lososom”, prevela Mirjana Đukić Vlahović

Oceni 5