Intervju: Jovo Divjak, prvi zapovednik Odbrane Sarajeva
Divjak 01 S

Ne očekujem da će Beograd učiniti nešto na pomirenju, ako se to ne učini ovde: Jovo Divjak

Photo: www.oslobodjenje.ba

Zaustavili smo agresora, ali je oslobođenje doneo Dejton

Penzionisani general Armije BiH Jovo Divjak je čovek sa poternice srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine (ne želite da vidite fabrikovanu optužnicu), uhapšen pre više od pet godina po zahtevu Beograda, odnosno poternice Interpola koju je Srbija isposlovala - povod je slučaj Dobrovoljačka. U toj ulici ubijeni su oficiri JNA, a nešto docnije u nju su preneti leševi vojnika poginulih u napadu na zgradu Predsedništva BiH. Jedna od mnogih laži koju vlast u Beogradu želi da sačuva kao istinu, pravdajući kontinuitet velikosrpskog hegemonizma. Laž u kojoj žive i porodice žrtava. 

Jovo Divjak nije se dvoumio kada je iz njegovog rodnog Beograda napadnuto njegovo Sarajevo. Za sebe kaže da je Bosanac i Hercegovac, a po Ustavu BiH da se sada "knjiži" među "ostale". Dileme na početku agresije, koju je dočekao u uniformi JNA, nije imao, dužnost mu je, kako kaže, bila da bude uz ljude sa kojima je živeo 37 godina.

Razgovaramo u prostorijama Fondacije Obrazovanje gradi BiH na čijem je čelu; razmatramo strategiju i taktiku, general pokazuje učtivost francuskog đaka. Odmeren kao i svaki "izdajnik Srpstva", ne govori o vraćanju čina brigadnog generala Armije BiH zbog  zločina koji su tokom rata činjeni nad sarajevskim Srbima, kao i zbog činjenice da ih je vlast prećutkivala.

*Prošlo je tačno pet godina od Vašeg hapšenja u Austriji. Za Srbiju priča o Dobrovoljačkoj ulici očito nije završena, tim pre što se svake godine ponavlja falsifikat u koji naizgled veruju i roditelji čiji su sinovi poginuli tih dana u Sarajevu. Može li se dugotrajnim višegodišnjim ponavljanjem ogoljenih laži o stradanju vojnika JNA prikriti, čak preokrenuti istina o invaziji na Bosnu i Hercegovinu i Sarajevo?

Priča nije završena zbog toga što ni Bosna i Hercegovina neće da je završi, da se zločin okonča u duhu pravde i istine, u duhu koji bi vodio poverenju. Naime, i pre tri meseca sam zadržan u Cirihu, jer je i dalje na snazi zahtev za izručenjem nas devetnaestorice državljana BiH čije izručenje traži Srbija. Između država postoji veza i mogle bi to da reše, ali, kako ne rešavaju, na svakoj granici mogu da budem zadržan.

Pre tri godine Tužilaštvo BiH odustalo je od gonjenja vojnog i političkog rukovodstva i stavilo sebi u zadatak da pronađe krivce za slučaj zbog kojeg nas gone. Bakir Izetbegović je pre mesec dana bio na Kazanima, na mestu gde je Caco (Mušan Topalović, prim. aut.) na svoj način delio pravdu. Bilo bi dobro da se tada spustio do Dobrovoljačke i izrazio žaljenje, iskazao počast poginulima 3. maja 1992. godine.

Nijedna strana ne govori o svojoj, već samo o tuđoj krivici: Jovo Divjak

*Kako na taj događaj, kao neposredni učesnik, gledate danas?

Kao i prvih dana nakon što se desio zločin. Moja saznanja su da ni vojno, ni političko rukovodstvo BiH nije imalo uticaja. To se desilo u danima haosa, kada još nije postojala regularna vojska, Teritorijalna odbrana se tek formirala. To što se desilo nije smelo da se dogodi, iako ovde mnogi govore da je kolona bila vojni objekat. Ali, ne prihvatam takva razmišljanja, jer postoje regule, ne sme se napasti takav cilj. Ne prihvatam obrazloženja da je neko iz kolone prvi opalio. Ružna slika, ružna ocena TO koja je zaista bila patriotska i okrenuta odbrani.

*U Srbiji propaganda lansira priču o velikom broju žrtava, namerno prećutkujući napad JNA na Predsedništvo?

Da, 2. i 3. maj su u tužilaštvima Srbije i Republike Srpske jedan događaj. Međutim, u Londonu, na suđenju za izručenje Ejupa Ganića, Sud je odvojio događaje 2. maja od događaja 3. maja i obrnuto. Jedan deo jedinica JNA bio je u zgradi Doma JNA, pa su odatle isterani; bili su u borbi 2. maja, između Doma Armije i Bosanskog kulturnog centra. I tu je bilo mnogo mrtvih. Bili su sukobi, svedokom sam, vojnici u dva “pincgauera“ zaustavljeni su, bilo ih je po desetorica. Tog 2. maja bilo je između 35 i 40 mrtvih pripadnika Vojske Jugoslavije (JNA je promenila naziv aprila 1992).

Te događaje Tužilaštvo Srbije vezuj, da bi povećalo broj žrtava. Dobro ste rekli, čak je i Kukanjac, (Milutin, prim. aut.), komandant Druge vojne oblasti, rekao da je bilo sedmoro mrtvih, imenom i prezimenom. Ali, ono što znam, što je bilo nehumano, zločin, četiri oficira, tri pukovnika i jedan potpukovnik, bili su u kolima Hitne pomoći, da je vozilo zaustavljeno i da su oni ubijeni. Iako ova strana kaže da su imali pištolje i da su pucali.

Zaključak: treba da sednu obe strane i rasprave taj slučaj, da definitivno skinu tu ružnu sliku. Podsećam da je i sada pokojni predsednik SDA Tihić (Sulejam, prim. aut.) znao da kaže da se desio zločin u Dobrovoljačkoj i da je zbog toga u svojoj stranci imao problema. Jer, nijedna strana ne govori o svojoj, već samo o tuđoj krivici.

*Koja je Vaša prva asocijacija na opsadu Sarajeva?

Upravo 2. i 3. maj, ovi događaji o kojima smo govorili. Namera Karadžića, Mladića, Beograda bila je da se tih dana ovlada Sarajevom, kao u njihovim projektima. To je trebalo da se desi za sedam dana, a ovladavanje Bosnom i Hercegovinom za mesec dana. Znate da je juna, jula, vojska bosanskih Srba kontrolisala 60 odsto teritorije BiH. To je moja prva asocijacija, da je tada sačuvan grad, odbranjen.

Obilazio sam decu, saživljavao se sa tragedijama porodica, delio nesreću, bio sam tamo gde sam mislio da mogu pomoći

Druga je način organizovanja odbrane, od patriotskih grupa, sakupljenih po uličicama. Govorim kao vojnik, obilazeći ih, utvrdio sam da veliki broj njih čak nije ni služio vojni rok. Prvu godinu dana većina komandanata u opštini Stari grad nije služila vojni rok, svaki treći pripadnik TO je imao neko naoružanje. Kad sam prvi put obilazio opštinu Stari grad, bilo je prijavljeno 6,5 hiljada ljudi da učestvuju u odbrani, a imali su 1500 „tandžara“ M48, nešto automatskih i poluatomatskih pušaka.

Prodavnice hrane, ali i tekstila i ostalog, bile su opljačkane, treba reći da smo sami sebe pokrali, nema prebacivanja odgovornosti, nije to uradila protivnička strana. Pamtim i veliko angažovanje bolnica i ambulanti da se otklanjaju posledica. Najveći problem je, pored toga što nema naoružanja, bilo to što nismo imali logističku podršku. Čak deset odsto ranjenih ljudi moglo je da bude spašeno, da je bilo prevoza tih prvih dana.

Obilazio sam položaje 10. juna i jedan vojnik kaže: "Jeste li čuli, juče jedna granata ubila troje dece. Hoćete li da izrazite saučešće porodici?“ Bio sam u dilemi, to je muslimanska porodica, kako će me primiti, ne znam šta su čuli o meni. Ušao sam, žena mi govori kako je pala granata i ubila njena dva sina i rođaku. Deca od 12, 13 i 14 godina su masakrirana, razneta. Postao sam prijatelj te Bojadži porodice, žena Halida ostala je u Armiji BiH do 2003. Negde 1994. kažem joj „Što ti ne bi rodila?“, a ona 'Ne mogu, stara sam'. Godinu dana kasnije, 9. jula 1995. rodila je dečaka Muhameda. Mali završava drugu godinu Pravnog fakulteta. I kad govorim o ratu u BiH govorim o stradanju te porodice, ali i o budućnosti.

Grad koji je branio Jovo Divjak: Sarajevo pod opsadom

Iz tog vremena je priča koju sam objavio u svojoj knjizi, objavljenoj na francuskom, moje objašnjenje strancima kako toliko jaka srpska vojska nije uspela da osvoji Sarajevo. Prvo, onaj koji napada mora da bude dva-tri puta jači, to je teorija i praksa. Mi smo imali 35 do 40 hiljada ljudi na početku rata, kasnije se taj broj povećavao. A oni nisu imali nikad više od 20 hiljada. Oko grada je bilo 64 kilometara u krugu, elipsi. Znači, nisu imali ljude. Drugo, moral onoga koji se brani je znatno snažniji od onoga koji napada. I treće, to ne vole ovde da čuju, u dva navrata Savet bezbednosti je zaustavio srpsku vojsku. To je ono vreme 1993. Srpska vojska je osvojila Igman i Bjelašnicu, bila na vratima Sarajeva. I, pošto je to bila zaštićena zona, Savet bezbednosti je naredio da se napad zaustavi i snage povuku. To isto desilo se i 1995, čak je i Alija Izetbegović napisao u svojoj knjizi da nismo dozvolili agresoru upad u Sarajevo. I to da nismo znali čime agresor raspolaže. A znali smo od početka da su kompletno naoružanje i oprema jugoslovenske vojske dati napadačima, ostavljeni, kako u Hrvatskoj, tako i u BiH. Nismo imali teško naoružanje, ali, dolazimo do problema komandovanja, nijedan od ljudi koji su vodili brigade nije imao iskustvo, ni na vežbama, ni na čemu sličnom. Jedan komandir voda bio je nastavnik muzike.

Ovde se o tome ne govori ni za živu glavu.

*Opsada je bila iscrpljujuća, mrcvarenje, agresor je imao neku nakaznu logiku?

Naravno, narod je držan u strahu. Da se vratim na prethodni stav, čak je i Delić rekao da je bio protiv deblokade Sarajeva, u avgustu 1994.

*Dolazimo do funkcionisanja grada tokom najduže opsade u novijoj istoriji. Obeležena je i  godišnjica otkako je profunkcionisao podzemni tunel Dobrinja - Butmir?

Tunel Dobrinja - Butmir je posebna priča. Mladić je na sastanku sa Morijonom (Filip, komandant SFOR) tražio da se prekinu radovi, Morijon je rekao da ne zna o čemu je reč. Ali je, suštinski, Mladić želeo da što više građana izađe, kako bi imao što manje otpora u gradu. Bilo mu je lakše da na taj način drži opsadu, kako bi mu ostalo više vojnika na drugom pravcu.

Nekad se, u moje vreme, govorilo da je “religija opijum za narod”. Danas je obrazovanje opijum za narod

Ne prihvatam tvrdnje o tome da je, navodno, Klinton rekao kako treba pobiti pet hiljada ljudi da bi NATO intervenisao. To je čak i Karadžić rekao u svojoj odbrani. To su nebuloze. Ali je činjenica da se u vreme opsade Sarajeva dogodio genocid u Srebrenici. A Mladić nije poslao snage u Srebrenicu, nego ih je dovodio oko Sarajeva.

Čućete i čitati kako su dve brigade spasile Sarajevo, Muslimanska brigada i 14. krajiška. A brigade - njih stotinu s puškama, nema ni tenka, ničega.

O tome neće da govore, jer Sarajevo nije oslobodila Armija BiH, nego Dejton. Njime je naređeno srpskoj vojsci da napusti sve opštine oko grada. Hadžiće, Vogošću, Ilijaš. Srbima je Sporazumom dato samo Istočno Sarajevo. I taj deo istorije dugo neće biti zvanično prihvaćen, jer to ne odgovara onima koji su na vlasti.

*Da zaključimo, a da bude jasnije civilima. Koje je strateško opravdanje za Opsadu?

Pazite, linija fronta u BiH je bila 1600 kilometara, trebalo je to držati. Velike snage Mladić je držao u Tuzli, Bihaću, zajedno su ratovali u Hercegovini, malo zajedno, sa Hrvatskim vijećem odbrane, malo jedni protiv drugih, nije imao dovoljno ljudi. Da se vratim na prethodnu priču, rado bi on to završio da je mogao ući u Sarajevo. I jedna od velikih zamerki srpske strane Miloševiću, o tome piše i Ričard Holbruk - da je Milošević u razgovoru sa Izetbegovićem rekao "Pripada ti Sarajevo, ti si ga odbranio" To nije izmišljotina. A Srbi su očekivali bar da izađu na levu obalu Miljacke i dobiju jugoistočni deo. Sa ljudstvom kojim je raspolagao, agresor je mogao samo da ga drži u blokadi.

*Bili ste često na gradskim ulicama, kako ste doživljavali granatiranje, snajpere?

Kada je 5. februara granatirana pijaca Markale bili smo blizu, na izboru sportiste BiH. Došli smo i video sam haos koji se desio, čuo vrisak, video krv, ranjene, prevoz ranjenih. Bilo je porodica kojima su pobili decu. Obilazio sam decu, saživljavao se sa tragedijama porodica, delio nesreću, bio sam tamo gde sam mislio da mogu pomoći. S druge strane, odlazio sam redovitije na pozorišne predstave, predstavljanja knjiga, filmske projekcije 1993, već 1994. počeo je Sarajevo film festival. Pamtim izložbu Afana Ramića, jednog od najpoznatijih bosanskih slikara, poreklom Mostarca, koju je posvetio sinu. Izložba je bila 30. decembra 1993, a sin mu je poginuo 2. decembra.

*Kako danas vidite mogućnost priznanja zločina, najduže opsade u modernoj istoriji ratovanja. Iz Srbije ne dolaze ohrabrujuće informacije?

Nijedna strana neće reći da je pogrešila, niko neće reći "Ja sam prvi opalio", uvek će optužiti drugu stranu. Stalno se govori o Viliju Brantu, ali, ne možemo očekivati da će se u Srbiji nešto promeniti, ako znamo da je Vučić pred Srebrenicu rekao "Za jednog Srbina pobit stotinu Muslimana". To je ušlo u glave, udžbenike. Nekad se, u moje vreme, govorilo da je “religija opijum za narod”. Danas je obrazovanje opijum za narod. Za mlade, za djecu, od osnovne škole do fakulteta. U sjajnoj analizi današnjeg stanja na Balkanu Sonje Biserko vidi se da nema pomaka. Da je Hag propustio da pomogne pomirenju. Evo, otvorite beogradsku štampu, pročitajte da je Borovčanin dočekan kao heroj…

*Nije prvi, to je danas status koji imaju ratni zločinci.

Naravno, to se dešava na svim stranama. Ne očekujem da će Beograd učiniti nešto, ako se ne učini ovde.

Najveći problem je, pored toga što nema naoružanja, bilo to što nismo imali logističku podršku: Jovo Divjak

*Ipak, Opsada je dugo trajala, bilo je dovoljno vremena da ljudima dođe do svesti da se ovde ljudi mrcvare?

Jesu li Vučić i Nikolić bili oko Sarajeva, bio je Šešelj. Ništa se nije promenilo, u metodu, sredstvima informisanja…

*Ali, ne može se lažima do pomirenja?

Da, ali jesmo li svi u Evropi na drugačiji način obeležili godišnjicu Prvog svjetskog, pa Drugog svjetskog rata. Nema jedinstvenog tumačenja. Do ratova na tlu bivše Jugoslavije Gavrilo Princip je tretiran kao heroj, a danas nesrbi ga svrstavaju u teroriste, a za sunarodnike on je primer borca za srpsku stvar. Član "Mlade Bosne" bio je, na primer, i Ivo Andrić, oko koga se danas vode polemike kojem narodu pripada?! A o terorizmu, zločinu u Sarajevu 1992-1995 manipuliše se netačnim podacima. Govori se o šest hiljada ubijenih Srba u Sarajevu. Srpsko građansko vijeće ima spisak od 750. Pojeo ih mrak. Dok ova ovde strana ne kaže "mi smo to uradili", neće ni druga.

Odlično je to što govorite o Beogradu, ali Beograđani su imali informacije od dve, tri, četiri organizacije, poput Beogradskog kruga, Žena u crnom. Koliko je sredstava informisanja gušeno samo zato što su pokušali govoriti istinu. I Evropa na to drugačije gleda.

*Bila je agresija po svim elementima opšteprihvaćene definicije. Recimo i ostavljanje oružja na nečijoj teritoriji, što ste pomenuli….

Međutim, međunarodne institucije, sud u Hagu i UN nisu ozvaničile da se u BiH desila agresija.

Oceni 5