LGBTIQ+ retrovizor
Polla 01 S

Photo: allout.org

2019 - godina uspona i padova

Pedeset godina nakon Stounvolske pobune milioni ljudi prošetali su na Paradama ponosa širom sveta, pa se tokom 2019. godine puno govorilo o pravima pripadnika LGBTIQ+ populacije. Razlike su ipak i dalje velike, pa dok se u nekim zemljama slavila bračna jednakost, u drugima se hapsilo, te je na snagu stupila smrtna kazna za ono što se među homofobnom većinom naziva „protivprirodnim bludom“. Tako je za nama ostala godina uspona, ali i padova, a u zavisnosti od toga ka kojoj strani sveta okrenemo zastavu duginih boja.

Već u januaru se ponovo počelo sa hapšenjima LGBTIQ+ osoba u Čečeniji, najviše gej muškaraca, a najveći problem je u tome što u ovoj zemlji ne postoji gej zajednica, niti se o homoseksualnosti priča, pa mnoge homoseksualne osobe misle da su same na svetu, i tako ostaju prepuštene same sebi i porodicama koje na njih vrše pritisak. Čistke su počele još 2017. godine, ali se početkom 2019. broj uhapšenih gej muškaraca i žena drastično povećao u odnosu na podatke iz decembra 2018. godine. Prema podacima do kojih su došli ruski gej aktivisti u ovoj zemlji je od početka anti-gej akcije uhapšeno više od 100 kvir muškaraca, da bi nakon toga bili zatvarani i mučeni u prostorijama koje podsećaju na vreme koncentracionih logora. Čečenski lider Ramzan Kadyrov i njegova administracija porekli su izveštaje o hapšenjima gej osoba, i insistirali da u njihovoj regiji ne postoje „takvi ljudi“. U intervjuu za HBO, Kadyrov je čak rekao da u Čečeniji “nema homoseksualaca”, dodajući da “ako ih ima - odvedite ih u Kanadu”.

Loše vesti su se nastavile i u martu, kada su Bruneji doneli zakon po kojem se homoseksualnost kažnjava smrću. Zakonu se pristupilo sa kreativnom monstruoznošću, pa su zakonodavci isplanirali da se kazna na „grešna“ homoseksualna leđa spusti u vidu kiše kamenja. Svet nije ostao ravnodušan na varvarsko ponašanje u sred 21. veka, pa su mnoge poznate ličnosti, među njima George Clooney i Elton John, ustale protiv ovog zakona, ali je sultan ove zemljice reagovao tek kada se bojkot preneo i na kompanije koje su u njegovom vlasništvu, pa je u maju objavio kako je novi zakon pauziran. Ovom trendu se u oktobru pridružila i Uganda, budući da je odlučila da rehabilituje zakon koji je kolokvijalno odavno poznat kao „Pobij pedere“.  Nakon što je svet reagovao i ova zemlja se predomislila, te odlučila da zbog gej seksa ne mora baš da se umire.

Da je ova godina bila burna za LGBTIQ+ populaciju u Africi pokazuje i to što su različite države ovog kontinenta tokom proteklih 12 meseci donosile raznovrsne zakone, pa je Kenija u maju oživela kolonijalni zakon po kojem se gej seks kažnjava sa 14 godina zatvora. Bocvana je, sa druge strane, u junu legalizovala gej seks, pa je ukinut zakon po kojem su se istopolni odnosi kažnjavali sa sedam godina zatvora. Gabon je u julu takođe kriminalizovao gej i lezbejski seks, pa su tom prilikom zabranjeni odnosi između osoba istog pola, a „prestupnicima“ je zaprećeno zatvorskom kaznom u trajanju do šest meseci.

Da se sve ne vrti oko seksa pokazali su brojni primeri borbe za bračnu jednakost, pa je Tajvan u maju postao prva pokrajina u Aziji koja je legalizovala istopolni brak, a uprkos tome što je u novembru 2018. dve trećine stanovnika glasalo protiv ove odluke. U junu mu se pridružila i južnoamerička država Ekvador, pa je tom prilikom postala 27. zemlja na svetu u kojoj LGBTIQ+ osobe mogu da ostvare pravo na brak. Sledećeg meseca je na red došla i Severna Irska, pa je britanski parlament u julu podržao ideju o bračnoj jednakost, tako da će istopolni parovi u ovoj zemlji moći da se venčavaju već od februara 2020. godine.

Godina ne bi bila potpuna da se u nju nekako nije umešao i Donald Trump, koji je u aprilu transrodnim osobama zabranio služenje vojnog roka, a odluku je opravdao time što trans osobe imaju „velike medicinske troškove,“ pa su zbog toga teret za vojnu administraciju. Time je potpuno promenjen zakon o jednakosti transrodnih osoba koji je prethodno doneo Barack Obama, a trans zajednica u Sjedinjenim Američkim Državama je vraćena nekoliko koraka unazad.

Maj je bio veliki mesec za LGBTIQ+ zajednicu u Brazilu, budući da je Vrhovni sud doneo odluku da su homofobija i transfobija isto što i zločin. Tako je nasilje prema pripadnicima kvir populacije gurnuto izvan zakona, čime je zabranjeno da im se ukida obrazovanje, pravo na zaposlenje i pristup javnim institucijama. O novom zakonu je počelo da se razmišlja nakon što je predsednik Jair Bolsonaro sebe proglasio „ponosnim homofobom,“ te prava LGBTIQ+ zajednice u januaru uklonio sa spiska ljudskih prava. Zemlja je, srećom, bila jača od predsednika.

Poljska se, za razliku od Brazila, vratila nekoliko vekova unazad, a sve je počelo u maju, sa aktivnostima vladajuće partije Prawo i Sprawiedliwość, što na srpskom otprilike znači „Pravo i pravda“, i sa njihovim otvorenim anti-LGBTIQ kampanjama. Tom prilikom su ono što nazivaju „LGBTIQ ideologijom“ opisali kao „stranu ideju čiji je cilj da uništi tradicionalne vrednosti“. I dok je u Varšavi i bilo nešto LGBTIQ aktivizma, u manjim mestima u ruralnoj Poljskoj proglašene su „zone slobodne od LGBTIQ osoba“. Situacija se pogoršala kada je 20. jula napadnuta Parada ponosa u gradiću Bialystok na istoku Poljske, te kada je Gazeta Polska, inače nacionalni medij, požurila da dizajnira, odštampa i narodu distribuira nalepnice uz pomoć kojih su jasno mogle da se obeleže prethodno pomenute „slobodne zone“.

Slično je bilo i u Gruziji, budući da je u Tbilisiju otkazana Parada ponosa, a zbog pretnju desničara, pa su kvir osobe u ovoj zemlji bile prinuđene da se utišaju, a u vreme kada je svet slavio pola veka od Stounvolske pobune. I to nije sve, nevolje su se nastavile i u novembru, kada je zabranjen film „And Then We Danced“ reditelja Levana Akina, a nakon što su premijeru napale ultra-desničarske sile, a samo zbog toga što priča prati ljubav između dva plesača istog pola, koji su istovremeno i Gruzijci.

Tu je naravno i Rusija, koja se retko spominje po dobru, a prethodnu godinu je obeležilo ubistvo aktivistkinje za prava LGBTIQ+ osoba Elene Grigorjeve, koja je nasmrt izbodena u svom stanu u Sankt Peterburgu, nakon što joj je ime mesecima bilo na listi za odstrel pod nazivom "Saw" (Pila). Elena Grigorjeva pronađena je mrtva 20. jula, četiri dana nakon što je web stranica s listom za odstrel postala nedostupna.

Protekla godina označila je i prekretnicu u priči o konverzivnoj terapiji, pa je Nemačka u decembru podržala zakon kojim se zabranjuje ovakva terapija za maloletnike, što je bio još jedan napor u globalnoj kampanji da se stane na put praksama koje za cilj imaju menjanje nečijeg rodnog ili seksualnog identiteta.

Kada je region u pitanju najveća vest tokom 2019. godine svakako je bila ona o prvoj Paradi ponosa u Bosni i Hercegovini, koja je održana 8. septembra u Sarajevu, bez incidenata, i uz veliku podršku medija. Oni koji su se našli u povorci opisali su je kao „novu energiju,“ a sarajevski Pride uspešno se, i što je najvažnije sigurno, održao uprkos snažnim pritiscima konzervativnih frakcija, najpre islamske zajednice. Okupilo se oko tri hiljade ljudi i razišlo bez zabave nakon okupljanja, jer atmosfera koja okružuje tamošnju LGBTIQ+ zajednicu i nije najplodnija za veselje.

Pored Bosne u žiži je bila i Crna Gora, a nakon što nije usvojen Zakon o životnom partnerstvu, uprkos tome što je vlada ove zemlje na sednici koja je održana 27. decembra 2018. utvrdila Predlog zakona o životnom partnerstvu, koji je gej osobama trebalo da da ista prava kao i heteroseksualnim parovima, a jedino nije sadržao izričitu odredbu da mogu da usvajaju decu. U Predlogu zakona se nigde eksplicitno nije koristila reč brak, ali je predviđeni postupak registracije bio sastavljen isto kao u slučaju heteroseksualnih parova. U julu 2019. zakon je ipak odbijen, budući da ga većina poslanika nije podržala.

Srbija nije imala jednu, već dve Parade, i to petu godinu za redom – jednu u junu, jednu u septembru, ali su godinu obeležili i drugi događaji, na prvom mestu napad na Prajd info centar u februaru. U napadu je učestvovalo sedam osoba koje su vređale aktiviste, i, kako se videlo na snimku, bile spremne da svoju agresiju usmere ka bilo čemu što nije u skladu sa vrednostima koje podržavaju. Ovo nije bio prvi incident u okviru kojeg je Prajd info centar napadnut, što donekle ukazuje na smer u kojem se srpsko društvo još uvek kreće, te pravac koji ne podrazumeva hodanje napred, već vraćanje nekoliko koraka unazad.

Da u Srbiji ipak nije sve tako crno pokazuju i neki mali koraci, poput onog koji se dogodio u aprilu, kada je otvoren Drop in centar u kojem LGBTIQ+ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme, a u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Na srpsku LGBTIQ+ zajednicu se tokom 2019. godine ustremilo i Ministarstvo zdravlja, a nakon što je zakon o lečenju neplodnosti postupcima potpomognute oplodnje, koje je donet još 2017. godine, krajem aprila dopunjen Pravilnicima, koji su i u Srbiji omogućili doniranje reproduktivnih ćelija ili embriona. Tako je stiglo veliko olakšanje za parove kojima je donacija jedini način da postanu roditelji, budući da više neće morati da odlaze u inostranstvo da bi pokušali da dobiju potomstvo. I dok je još jedan problem heteroseksualnih parova dobio svoj epilog, pripadnici LGBTIQ+ zajednice su još jednom diskriminisani, budući da gej muškarci, lezbejke i biseksualne osobe neće moći da se uvrste u donatore pomenutih ćelija. Gej lezbejski info centar je 4. avgusta podneo zahtev da Ministarstvo zdravlja promeni Pravilnik i ukloni delove koji nisu u skladu sa Zakonom protiv diskriminacije i da se umesto homoseksualnih odnosa fokusira na rizična seksualna ponašanja, i to ne na period od pet godina, već šest meseci kao što je to slučaj pri doniranju krvi.

U septembru je u Beogradu sa radom počela i neformalna grupa Dugine porodice, koja je osnovana sa ciljem osnaživanja LGBTIQ+ roditelja, roditelja koji imaju LGBTIQ+ decu, te svih roditelja koji žele da podrže i bolje razumeju svoju drugačiju decu, i time donela još jedan zrak svetla u manjinske živote na ovim prostorima.

Godina je ostala za nama, ali posledice nisu, pa bi mogle da posluže kao lekcije, najpre LGBTIQ+ zajednici koja još uvek mora da se bori, ali i da radi na sebi, te osluškuje, a kako bi se solidarisala sa iskustvima svih potlačenih, i tako doprinela stvaranju globalnog pokreta koji bi jednoga dana mogao da promeni odnose moći, a kroz savezništva bez kojih je svaki napor unapred osuđen na propast.

*Tekst je objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5