365 je prošlo dana, bez tebe bolje sam

Kao 50 nijansi sive, samo još veći trash – to je verovatno bio zaključak brainstorminga autora ovog filma, trenutno najgledanijeg, što na Netflixu, što na svim mogućim ilegalnim sajtovima. Za ovaj internacionalni uradak svi nastavci 50 nijansi su mila majka i vrhunac filmske umetnosti. Pomaže u tome svakako i gluma Jamieja Dornana, koji je vrhunski u svemu što radi, za kojim ne zaostaje ni Dakota Johnson. Ma koliko su im uloge u 50 nijansi jednodimenzionalne i samim tim nezahvalne, ljudi su dali sve od sebe, postali planetarno popularni, dobro zaradili i posvetili se nekim boljim projektima. U 365 dni čak ni to nije slučaj.

Koliko god da je scenario loš (a bolno je loš!), glumci mu nimalo ne pomažu, naprotiv. Dijalozi kao da su ispali iz niskobudžetnog pornića, tako su i napisani i odigrani, a kad dođe do akcije, ona nije dorasla ni porno filmovima, ni erotskim, ni nijansama, ni romantičnim komedijama, ni urnebesnim komedijama, ničemu. Čak ni scene seksa nisu vredne gledanja, pošto su one verovatno jedini motiv za milionske preglede. Kao što je dobro primetio neki gledalac-kritičar – to je jedan od onih filmova koje premotavate kako biste došli do dobrih delova, da biste na kraju videli da dobrih delova – nema.

Glamurizacija silovanja i svih mogućih oblika nasilničkog ponašanja, prinude i manipulacije posebna je tema, o kojoj se trenutno u svetu raspravlja, ali kada bi se iz ovog filma odstranili svi loši i toksični delovi, ne bi ostalo ništa. Verovatno kao i knjige kojima je inspirisan, tu je da bi izazvao kontoverzu i prodao nam bajku o pravoj ljubavi koja uvek nađe svoj put – bilo preko BDSM sobe (kao u 50 nijansi), bilo preko BDSM mozga, kakav je u glavnog junaka ovog filma.

On, naime, nakon što mu ubiju oca postaje vođa sicilijanske mafije (a oca, naravno, ubiju odmah nakon što sinu kaže: „Sve će ovo jednog dana biti tvoje!“) i, kako sam priznaje, sve što ima u životu uzima na silu. On je tako moćan, neobuzdan, njega moraju da zadovoljavaju svi – i bukvalno i figurativno – on je nasilan prema svima osim prema voljenoj ženi. Koju pak mora da kidnapuje i čuva u svojim velelepnim odajama tačno 365 dana – imeđu njena dva rođendana – koliko ona ima vremena da se zaljubi u njega.

Njegov stav „mnogo sam lud, ne izazivaj me“ obeležava čitav film, ponoviće nam to više puta u slučaju da nismo shvatili, baš kao što će ljubljenoj ponavljati „ovo nije sila, ne želim ništa na silu, ja jesam navikao da sve uzimam na silu, ali ne i tebe, bićeš moja kad se zaljubiš“... To se toliko ponavlja da je osnovano sumnjivo. I on će toliko to ponavljati da će se ona na kraju i zaljubiti, a da joj neće trebati čak ni svih 365 dana. Nakon što je odvede u shopping i na večeru, te tako pokaže šta je prava ljubav, nebo će im biti granica. Njemu je otac još na samom početku rekao da su žene ionako tu samo kako bi im praznile novčanike.

Ona, jasno, nema šta da izgubi. Nakon što neposredno pre kidnapovanja raskine s dečkom prevarantom, svojim siromašnim zemljakom Poljakom, koji ne samo što joj poklanja seljačke suvenire, već je i vara na svakom koraku, ona će zaključiti da je bolja i dobra robija kod bogatog mafijaša nego robijanje u Poljskoj. Najbolja drugarica će pokušati da joj skrene pažnju da je to što živi zapravo život u zlatnom kavezu, ali nakon što i ona vidi taj luksuz i bes, a potencijalno i smuva nekog nebitnog lika, shvatiće da je zlatni kavez nešto najlepše na svetu. Naročito ako je reč o parama od dilovanja narkotika, pošto ta grana privrede nikad neće presušiti. A i narko boss liči na mešavinu latino zavodnika i... pa, samo latino zavodnika, da ne budem nefer prema Apolonu, tako da naša heroina zaista nema šta da izgubi. Osim mozga, integriteta, digniteta, života, ali to su tek sitnice. Čak ga i njeni skromni roditelji lepo prihvataju nakon što im kaže čime se bavi, hehe, neka, udomiše ćerku.

Nema u ovom filmu, dakle, ničeg vrednog, čak ni iole interesantnog, kemp možemo samo da sanjamo. Nema tu ničeg ni od erotike, hemije, romantike, ničega, čak ni obične pornjave. Sve je tako mlako, njanjavo, hladno, uprkos silnim uloženim parama, pa i glumcima koji, istina, ne umeju da glume, ali su zgodni. Uložilo se u njih, u njihov izgled, garderobu, u divne lokacije, kadrovi su osmišljeni tako da sve izgleda skuplje i luksuznije nego što jeste, da se vidi sve što treba i koliko treba, film je sniman kao spot, ali nije čak ni toliko loš da postaje dobar ili da ga gledate ironično. Jednostavno je klasičan trash sa otvorenim krajem jer se računa na nastavak i još bolju zaradu. I biće ih, nesumnjivo.

Koliko god ja volela da slovenskoj braći film uspe (što svakako hoće finansijski) i da je, kao što sam prvobitno, a potpuno neosnovano mislila, reč o nekom bugarskom opskurnom art filmu (tako sam nekad mislila i da se bugarski premijer zove Bate Borisov), 365 dni je – dno. Koje će većinom gledati klinci bez predstave o normalnom, cool ili bar prihvatljivom ponašanju. Srećom, imaju vremena da odrastu i postide se filma, što se za autore ne može reći.