Iz prevodilačke radionice: Roman “Strvoder” (4)
Ausce 02 S

Photo: www.kupindo.com

A onda su došli nacionalni barjaci i došlo je vreme velike srpske istine

17

Klečao je u travi i, oslonjen na ruke, nagnuo se napred, neka crvena mrlja, neka zabuna, neka greška na slici, žena u crvenoj haljini u jednoj tački beskrajne, travom obrasle poljane, beskrajne, tačnije dovoljno velike da deluje beskrajno, već iz daljine je, međutim, spazio crvenu mrlju, tu grešku na slici, premda je trava sezala do kolena, budući da je ta pista u poslednje vreme iz nekog razloga bila zapuštena, samo je hodala tamo-amo u visokoj travi, kapi rose ili kiše nisu se još bile osušile, pa je delovalo kao da pere noge u orošenoj travi, tek je kasnije primetio ženu koja kleči u travi, ukazala mu se prekrasna mrlja na ivici pejzaža, ali nije joj poklanjao pažnju, nastavio je golim stopalima da hoda tamo-amo, nije mu, naravno, davala mira ta crvena mrlja, i prišao je bliže, pa još bliže, i video je da neko udubljeno prebira po travi, a kada joj se sasvim približio, žena je iznenada podigla pogled, duboke brazde presecale su joj lice, gledala je očima gotovo zastrašujućim, ali ne u njega, već negde u daljinu, zatim se ponovo sagnula i nastavila nešto da čeprka u vlažnoj travi, ali ta crvena haljina nikako nije priličila situaciji, jer je žena u ruci držala makazice, i kada je shvatio šta ta žena radi u travi, pomislio je, ili je žena poludela, ili je on pomerio pameću, rekao je, a zapravo se dogodilo samo to, ta mahnita žena je šišala, seckala travu u crvenoj haljini, a on ju je neko vreme posmatrao kako radi, na kraju se okrenuo, ostavio ženu u travi i uputio se prema hangarima, jer nipošto nije želeo da se pomiri sa tim da su ga opet zajebali, dijagonalno je dakle presekao orošenu pistu i pohitao prema hangarima da napokon otperja odavde u tri pičke materine i da napusti ovu bednu Evropu, rekao je i pogledao kroz prozor voza, žena se, oslonjena na ruke, nagnula napred i makazicama šišala travu, iz daljine posmatrano najobičnija fleka, greška na slici, nebo nad pistom imalo je čeličnu boju, čelično plavo ili berlinsko plavo, a u daljini je nazirao stabla, i samo je hodao tamo-amo po orošenoj travi, rosa ili kiša, koga boli kurac šta je, a ta žena je imala krupne crne oči poput neke noćne zverke, ali nije gledala u njega već negde ustranu ili iza njega, možda i u čeličnoplavo nebo, a ta crvena haljina možda je nekada bila svečani kostim, što se toga tiče, pojma nije imao šta ga je svojevremeno navelo ili nadahnulo na pomisao da će, bude li morao da beži, napustiti zemlju na beloj jedrilici, jer to mu je već u vreme onih mitinga prolazilo kroz glavu, a onda su došli nacionalni barjaci, i došlo je vreme velike srpske istine, a redovi izbeglica vijugali su na sve strane, da ga, dakle, nisu izjebali na tom kursu jedriličarenja, odavno bi već otišao odavde u pizdu materinu, tiho je rekao, i dugo gledao kroz prozor voza – premda mu je još samo jedna sličica nedostajala iz albuma, međutim, baš tu jednu nikako nije uspevao da nabavi, imao je dvadeset i kusur Emersona Fitipaldija, Alena Prosta još i više, ali nijednog Nelsona Pikea, i uzalud je pokušavao da ga razmeni ili osvoji, nije mu uspevalo, mada je jedan klinac imao jednog Pikea viška, ali je tražio dvadeset Ferarija za njega, što je bilo apsurdno, budući da je Ferari bio podjednako retka zverka kao i Pike, taj mali je inače bio jedini kome je pošlo za rukom da popuni album, pošto je njegov ćale radio u Švabiji, i kada bi se vraćao na odmor, uvek bi kupovao hrpu sličica Formule 1, tako da je klinja imao tušta i tma suvišnih sličica, ali ih nije davao nikome, premda je njemu samo još Nelson Pike falio, nije mogao da veruje da sve propada samo zbog te jedne pišljive slike, dugo se, veoma dugo jedio zbog toga, da bi na kraju i to zaboravio, kao i tolike druge stvari, tek se pre nekoliko meseci ponovo setio toga, kada je u jednoj antikvarnici na Krojcbergu ugledao iste takve samolepljive albume u kutiji za papire, iako to nisu bili albumi Formule 1, već albumi Svetskog fudbalskog prvenstva iz 1978. godine, pa ipak, načisto se oduševio, pomislivši da možda imaju i albume Formule 1, ali nisu ih imali, pa je pretražio više antikvarnica u kraju, i od tada je praktično samo prebirao po krojcberškim antikvarnicama, no nije našao sličicu koja nedostaje, zapravo je i tog dana tragao za tom sličicom, i zbog toga je špartao ulicama, a onda je odjedanput obreo u tom dvorišnom bioskopu ili čemu već, odakle se dva ili tri dana kasnije uputio ka aerodromu, od tog orla raširenih krila zastajao je dah, bolje reći, bio je velelepan, ali sve je potrajalo samo minut, jer hangari su bili prazni, zijali su prazni svi do jednog, drugim rečima, opet su ga zavrnuli, opet su ga prešli samo tako, jer odavde više ni pišljivi papirni aviončić nije poletao, i nije na ovaj aerodrom više ništa sletalo, osim rose ili kiše, dakle, to bi bilo to što se tiče plana Luftbrücke, progunđao je preda se i zevnuo, plan Luftbrücke je propao, sva je prilika da se više ne može napustiti ova usrana Evropa, u kojoj se čitavi radni kolektivi fabrika izvode na ulice da jedu burek na mitinzima, da bi posle ceo život proživeli po zadimljenim krčmama poput zaglupljene marve, prema tome, trebalo je već odavno zbrisati u kurac krasni odavde, gde na obe strane granice stoje preparirane ptice, i gde na jednoj tabli plavim slovima stoji natpis GRANICA, a na drugoj zelenim slovima ÁLLAMHATÁR, ma nek mu sa obe strane popuše smrljivu kurčinu, to je ta velika srpska istina od koje se izbeglice u nepreglednim kolonama ukenjaju u gaće, samo iz čežnje za letenjem, naravno, poput one ludače što kleči u travi, dok kiša uporno dobuje po gvozdenim šiljcima i čeličnim ogradama, ali nigde nijedan avion od papira, da drhtavih creva žrtvuje svoj život za nepostojeću otadžbinu, sa kesom punom gaća, gunđao je u polusnu, a vojni teretnjaci preletali su preko džakova sa peskom, i na teniskoj majici vijori se američka zastava i glava Abrahama Linkolna, jer Evropa je oglodana poput koske, a ostatak je bačen psima, ali oni ga samo njuškaju poput neke neadekvatne mrlje u orošenoj travi do kolena, i nije razumeo šta ta žena u crvenoj haljini priča, pa ju je samo tukao i tukao po ušima, ali više nije mogao da nadoknadi zaostatak, jer cveće: spora eksplozija, a koliko su samo bureka sa sirom pojeli na tim mitinzima, samo da bi se posle besomučno upuvavali u gaće, pomislio je, i onda je raširio ruke kako bi, budu li ponovo došli Turci, jedriličarskim pokretima preleteo granicu, jer i Americi je kraj, „keine Avion nach Amerika”, progunđao je i zevnuo, a onda je samo gledao, gledao svoj odraz na prozoru voza sve dok ga nije savladao san.

18

Potpuno se, moglo bi se reći, raskvasio dok je špartao Tempelhofom, a i posle toga, kada se povukao u haustor, jer je kiša i tamo dopirala, snažno je pljuštala celu noć, ali nije želeo da sprca vreme spavanjem, pa je u fotelji probdeo noć, tako da je sledećeg dana u vozu prespavao celo putovanje, i počeo je koliko-toliko da dolazi k sebi tek kada je na Keletiju preseo u Avala ekspres, čiji je kupe bio prljav, a pod lepljiv, drugim rečima, tokom njegovog boravka u Nemačkoj ništa se nije promenilo, rekao je, međutim, na jednom sedištu nabasao je na novosadski Mađar So, i prelistao ga je, no u njemu, naravno, nije bilo ničeg zanimljivog osim Turbo Paradiza, to jest obaveštenja da će se početak pozorišne sezone biti tad i tad.

19

Hej, moja dušice, izbaci bubice

iz svoje lepe lude plave glavice,

odzvanjalo mu je u ušima još satima nakon odgledane predstave, kada je zapravo već odavno morao biti u Americi, samo što je, eto, uprskao stvar, i upravo je o tome želeo da govori glumici, hteo je da joj ispriča ceo plan Luftbrücke, no budući da je on bio previše opširan i zamršen, možda će biti dovoljno ako joj ispriča samo suštinu, pomislio je, i naručio je još jedan dupli pelinkovac bez limuna, sa ledom, jer bio je malčice zbunjen, i sve vreme mu je kroz glavu prolazilo da je on već sve delove tela ove glumice video, ne samo grudi i ne samo međunožje, nego i kosti i rebra, rendgenski snimak njenog predivnog rebrenog koša na projektoru, upravo je zbog toga bio malčice zbunjen, i uzalud je popio nekoliko duplih pelinkovaca, kolena su mu i dalje klecala, jer bio je veliki obožavalac te glumice, to jest oduševljavalo ga je sve što je ta glumica na sceni radila, ali to joj nikada nije rekao, jer mislio je, zašto bi to, koji kurac, ikoga zanimalo šta ili koga on obožava, rekao je, i promućkao kockice leda u čaši, sada je situacija, međutim, malo drugačija, budući da je u povratku iz Berlina izašao iz voza u Subotici kako bi odgledao Turbo Paradizo, dok zapravo, naravno, uopšte ne bi trebalo da bude u ovom trenutku ovde, već u Americi, samo što je zajebao stvar, pa se zadržao u ovoj pišljivoj Evropi, ali kada je u povratku kući, u vozu, negde posle Kebanje, ugledao u novinama termin otvaranja sezone, odmah se dao u računanje koji li je to danas datum, koji li je to danas dan, pokušavajući da se priseti kada je tačno sa Turčinom pošao za Berlin, i koliko je dana hodao tamo-amo po ulicama, i koliko je vremena proveo u onoj zapuštenoj bolnici, ali uzalud je razbijao glavu i računao, negde bi uvek pogrešio u proračunu, a mogao je samo da pogleda žig na voznoj karti, rekao je, no toga se tek kasnije dosetio, pa ga je i pogledao, i sve je bilo u redu, pošto je Mađar So pronađen u kupeu bio svež, te je rešio da se u Subotici iskrca, i, ako sve bude išlo kako treba, možda pojede i burek pre predstave, pomislio je, to je zapravo sve što je želeo da ispriča glumici koja se u tom trenutku pojavila na vratima bifea, već je bila oprala šminku sa lica, a na ramenima i vratu joj više ni traga nije bilo od natrulog paradajza, iskapio je, dakle, preostalo piće i, skupivši svu svoju snagu, prišao joj je i zagrlio je, i jedino što je uspeo da izusti bilo je da je jako... i da je jako, jako... i ništa više od toga, a glumica mu se jedno vreme osmehivala, iščekujući da on nastavi, da bi mu se onda izvinila, rekavši da mora do toaleta, i već je krenula prema vratima, eto nje uskoro, izustila je pri odlasku, mahnula mu je i izašla, a on je naručio još jedan pelinkovac, bez limuna, sa duplim ledom, i dugo, dugo samo ćutke posmatrao kockice leda u čaši... zatim je krenuo da objašnjava tim kockicama leda kako je snažna bila ona scena u kojoj su govorili o orgazmu svinja, o tome da svinje doživljavaju najduže orgazme, hrrr, hrrrrr, hrrrrrrrrrrr, rekao je, te da je njega pogodila i scena kada su anđelima poskidali krila i počupali perje sa njih, i lepršalo je, lepršalo pozornicom počupano anđeosko perje, da bi ih onda prskalicom raspšili na sve strane, a njemu se tada učinilo kao da su njemu skinuli krila i kao da su sa njegovih krila počupali perje kako više nikada ne bi mogao da odleti u Ameriku, rekao je kockicama leda, zatim iskapio času i naručio još jedan dupli, dok mu je u ušima odzvanjao samo taj stari jugoslovenski šlager:

Kupi mi haljine, srebrne lančiće,

crvene maline i kartu do Amerike,

i setio se još jedne scene iz predstave, kada su na binu dovukli gumenu lutku na naduvavanje, pa su je nožnom pumpom napumpali do kraja, i njemu je opet zadrhtao stomak, a i grlo mu se steglo, jer je pomislio na onu devojku kod koje je jedno vreme redovno odlazio, a kad je došla scena sa vojnom uniformom, nije više mogao da izdrži, jer se tada ponovo našao u kamionu, u snegom prekrivenom predelu, u vojnoj uniformi, zadatak im je bio „čišćenje“ neprijateljskih uporišta, tako im je barem rečeno, to je, međutim, u praksi izgledalo tako da bi prvo artiljerijskom vatrom razvaljivali, pa pljačkali ta uporišta, ili obratno, prvo bi ih opljačkali, a potom razvalili artiljerijom, a malopre nije želeo da spominje, ali sad je već svejedno, da se on, kada se u predstavi povela reč o svinjskom orgazmu, setio one Hrvatice preko koje su prešli njih sedmorica ili osmorica, svinje doživljavaju najduži orgazam, o tome se govorilo u toj sceni, ali jedino što je njemu tada prolazilo kroz glavu bilo je kako li se osećala ta žena koju su sedmorica ili osmorica napumpali, orgazam vojnika nije trajao dugo, neki su ga gurnuli samo dva-tri puta i već je bilo gotovo, rekao je, ali kada bismo sabrali mnogo kratkih vojničkih orgazama, možda bismo dobili jedan svinjski, i kada je gledao tu scenu, pomislio je još i kako li se osećala ta nesrećna Hrvatica, najverovatnije užasno, razume se, u to nema nikakve sumnje, ali ako joj je makar i na trenutak prijalo, to bi možda mogla biti olakšavajuća okolnost, jer ono što su učinili važi za sva vremena, i upravo je zbog toga neoprostivo zanavek, ali ako je ta žena doživela makar jedan kratkotrajni orgazam, onda možda neće morati sto hiljada godina da ispaštaju, nego samo devedeset devet hiljada devetsto devedeset i devet, rekao je kockicama leda, a prodrmala ga je i scena kada su glumci obukli vojničke uniforme i počeli da psuju jedni drugima majku, jedan vojnik lepo je zamolio drugog nek bude ljubazan i neka krene da mu psuje majku, prvo tek prosto majku, pa ga je zamolio da mu opsuje majku krvavu, a na kraju, da mu opsuje majku krvavu mađarsku u pičku, i drugi vojnik je uradio tačno to, prvo mu je samo opsovao majku, zatim majku krvavu, i na kraju majku krvavu mađarsku u pičku, što je bio pun pogodak, jer kod te scene već je bio uveren u to da Turbo Paradizo govori o anđelima koji su se spustili sa neba sa željom da saznaju kakav je to osećaj biti čovekom, i zato su se spustili među nas, i sada isprobavaju sve što mogu ne bi li se bar jednom osećali kao ljudi, i izgleda da, po njihovom, biti čovek nije ništa drugo nego ubaciti raj u turbo brzinu i posle dugog orgazma štrcnuti sve ženi u pičku, dok im vrišteći psuju mađarsku, hrvatsku, četničku majku krvavu, rekao je, a glumica se u međuvremenu vratila iz toaleta i na drugom kraju bifea upravo nazdravljala sa nekim, što će reći da ga je elegantno otkačila, pomislio je, i naručio još jedan dupli, a na kraju predstave razlegao se stari jugoslovenski šlager Hej, moja dušice, i glumci su celom dužinom bine razvukli ogromnu najlonsku zavesu, svukli se do gole kože i gledaocima podelili zrele, štaviše, prezrele paradajze, glumica je u međuvremenu objasnila da sada sledi scena u kojoj će moći da ih gađaju paradajzom, izvolite, samo izvolite, slobodno, nemojte se plašiti, nikome se ništa neće desiti, bodrila je publiku, a zatim, zajedno sa ostalim glumcima, navukla zaštitnu masku, i svi su počeli da plešu u ritmu jugoslovenskog šlagera, golišavi, u gas-maskama, a gledaoce nije trebalo dugo podsticati, jer ubrzo je poleteo prvi paradajz, a odmah za njim i drugi, pa treći, i krenuli su da pljušte sa svih strana, dok se sva zvučnika sve glasnije orilo Hej, moja dušice, a prezreli paradajzi su se sa glasnim pljuskom rasprskivali na ramenima, stomacima, kukovima i butinama glumaca, tako da se ubrzo čitava pozornica napunila paradajzom, i ti anđeli obučeni u glumce uskoro su do članaka plesali u crvenom soku, i kao na nekoj istinskoj terevenci, veselo razmazivali paradajz-sok po telu, i sva sreća da je sa zvučnika sve glasnije treštala muzika, pošto je on već ranije morao da se povuče na ivicu gledališta i sedne na stepenice, budući da ga je za vreme one scene sa vojnicima ponovo uhvatio stomačni grč, pa je sa ivice gledališta, držeći se za stomak, gledao te užasne anđele, perje koje leti na sve strane i groktave svinje kako proždiru poginule vojnike, rekao je, pa ipak, sam kraj predstave bio je najbrutalniji, kada su gledaoci sve odvažnije, sve slobodnije, a na kraju već sa uživanjem bacali paradajz, smatrajući verovatno kako je to „fenomenalna fora“, što i jeste bila, fenomenalna fora, ali njemu je, mimo toga, značila i nešto drugo, i nije bio u stanju da ih gađa, nije bio u stanju da baci na njih nijedan jebeni natruli paradajz, i upravo zbog toga moraće još jednom da odgleda Turbo Paradizo, kako bi i on na kraju mogao da gađa anđele paradajzom, i prošla je već bila ponoć kada se glumica odjednom ponovo stvorila kraj njega, a on ju je zagrlio preko ramena, do tada je, naravno, popio već dosta pelinkovca, i stvari su počele da se slivaju, pa je moguće da i nije glumicu zagrlio, ali svejedno, nijedno od njih dvoje nije više bilo sasvim trezno, i glumica se više puta kucnula sa onim srpskim drkadžijom na drugoj strani barskog pulta, pomislio je sledećeg dana u autobusu, no na kraju ipak stajala pred njim i govorila mu o nekom doktoru prirodne medicine koji ordinira u Novom Sadu, negde u blizini Futoškog puta, priča se da je sjajan, ali otkud se glumica setila toga i zašto su se uopšte dotakli te teme, toga se sledećeg dana u autobusu više nije sećao, kada je pronašao izgužvanu ceduljicu sa adresom u džepu, jedino se još sećao, a i to kroz maglu, da mu je valjda glumica ispisala adresu tog doktora prirodne medicine na papirić, i kao da mu je još nešto pričala i o njegovom klatnu, ali on tada više nije bio u stanju da se koncetriše, budući da je razmišljao o nečem sasvim drugom, međutim, sledećeg dana u autobusu bio je gotovo uveren da je glumici tog doktora prirodne medicine preporučio onaj srpski drkoš u čijem je društvu na drugom kraju barskog pulta čitavo veče pijuckala, tako da je ponovo zgužvao papirić i vratio ga u džep, mada, ko će ga znati, možda bi vredelo pokušati, pomislio je, na kraju krajeva, ne može mnogo da izgubi, uopšte nije isključeno da bi mu doktor prirodne medicine možda prepisao nešto, neki čaj ili neko ulje za creva, nešto od čega bi mu konačno popustilo to hronično prdenje, naročito poslednjih dana kada je praktično ceo Berlin uprdeo, kao što je Beket svojevremeno uprdeo čitav Pariz, pa jeste, u određenom pogledu korača stopama velikih prethodnika, pomislio je, mada to i nije neka uteha, pošto je i u povratku na Avala ekspresu samo puvao i puvao, a potom ni u pozorištu nije uspevao da zadrži gasove, i za vreme predstave morili su ga grčevi u stomaku, do te mere da se prvo povukao na ivicu gledališta, a onda seo na stepenice prekrivene crvenom čojom, i na kraju je tamo, sedeći na tim stepenicama tiho ispuštao debele golubove.

*Preveo s mađarskog Marko Čudić

Oceni 5