Adam Zagajewski: Oda mnoštvu

Ne razumem sve i čak se
radujem što svet kao uznemiren
okean prerasta moju sposobnost
shvatanja smisla vode, kiše,
kupanja u Pekarskom jezeru, u blizini
nemačko-češke granice, u septembru
1980; pojedinost bez većeg
značenja, duboko germansko jezero.
Neka nedohranjen kiseonikom Ego mirno
diše, plivač preseca liniju
meridijana, veče je, sove se bude
iz dnevnog sna, u daljini
leno zuje automobili. Ko je jednom
dotakao filozofiju, izgubljen je,
neće ga spasti pesma, uvek će ostati
ostatak koji se ne daje obračunati,
žaljenje. Ko je jednom upoznao ludi
beg poezije, neće više upoznati
kameni mir domaće proze,
gde je svako poglavlje gnezdo
jedne generacije. Ko je jednom živeo,
neće zaboraviti promenljivu prijatnost
godišnjih doba, čak i repuhe će
sanjati i koprive, pauke ne mnogo
ružnije od lastavica. Ko se jednom sreo
s ironijom, prsnuće u smeh za vreme
prorokova predavanja, ko se jednom
molio ne samo suhim usnama,
upamtiće prisustvo čudnog eha
što stiže od nekog zida. Ko je jednom
ćutao, neće hteti da govori
uz desert, koga je porazio šok
ljubavi, vratiće se knjigama
s promenjenim licem.
Stojiš, pojedinačna dušo, naspram
prekomernosti. Dva oka, dve ruke,
deset domišljatih prstiju i
samo jedan Ego, četvrt pomorandže,
najmlađa sestra. Prijatnost
sluha ne kvari prijatnost
vida, ali opojnost slobode ruši
mir ostalih blagih čula.
Mir, grubo ništa, puno slatkog
soka kao kruška u septembru.
Kratki trenuci sreće nestaju
pod lavinom kiseonika, u zimu samotan
gavran udara kljunom u beli led
jezera, drugi put, opet,
par detlića uplašen
sekirom, traži pod mojim
prozorom dovoljno bolesnu topolu.
Odsutna žena piše duga
pisma i čežnja bubri kao
opijum; u egipatskom muzeju na mrkom
papirusu razrasta se ta ista
čežnja starija za nekoliko hiljada
godina, nesalomljiva i neslomljena.
Ljubavna pisma na kraju uvek stižu
u muzej, radoznalci su
istrajniji nego zaljubljeni. Ego pohlepno
guta vazduh, razum se budi
iz dnevnog sna, plivač izlazi
iz vode. Lepa žena pozira za
sreću, muškarci se prave malo
hrabriji no što zapravo jesu,
egipatski muzej ne krije ljudske
slabosti. Postojati, samo još postojati,
možda predajući se pod vlast
neke od hladnih zvezda. I ponekad joj se
rugati da je hladna i sluzava
kao žaba u jezeru. Pesma raste na
suprotnosti ali je ne obrasta.