Ekskluzivno sa nedavno završenog festivala u Karlovim Varima
Agina kuća3

Photo: Press kit

"Agina kuća", kosovski feministički film

Aga (Arti Lokaj) je devetogodišnjak sa planom – kad proda dovoljno cigareta i trave (za potonje njegova majka naravno ne zna), i zaradi malo više para, krenuće da traži svoga oca za koga čvrsto veruje da je u nekom od srpskih zatvora. Za tako nešto je spreman da nauči i omraženi jezik, odnosno makar par rečenica koje će ga dovesti na cilj, i uvežbava ih ispred ogledala uz „opasan“ izraz lica koje će čuvaru zatvora uliti strah u kosti. U kući punoj žena u kojoj odrasta, o ocu se govori kao o heroju nestalom u ratu i Aga, na pragu odrastanja, čezne za njim, iako ga nikada nije upoznao. 

Težnjom da napravi feministički film u kome će pokazati jake balkanske žene, kosovska rediteljka Lendita Zećiraj je posegla za, kulturološki gledano, rizičnim metodama. Žene nisu ni fine mučenice ni objekti čežnje, i usta su im puna eksplicitnih izraza koje će sigurno žacnuti čitavu regiju zadojenu patrijarhalnim mlekom. Ove odluke će se na kraju filma pokazati logičnima kada se kockice poslože i neophodno je strpljenje da se u gledaocu od teške antipatije prema nekima od žena koje kroz smeh bespoštedno vređaju jedna drugu stvori blagonaklonost.

Naime, usamljena kuća na brdu je vrsta sigurne kuće u kojoj se žene oporavljaju od teških trauma različitih vrsta, lečeći se od doživljenog kroz humor, međusobno bockanje i rad. To je njihova prva slobodna zona u kojoj mogu da kažu sve ono što se nikada ranije nisu usudile, i one pričama drobe nevidljiv duh mačo sredine u kojoj je suprotnom polu sve dozvoljeno, a ženama samo da trpe svoju sudbinu. One su sopstveni terapeuti u odsustvu pravih, izolovane od boga i ljudi i ostavljene da sačekaju da li će se njihovi slučajevi ikada rešiti. Svaka na nešto čeka – da se nestali pronađu i kosti mrtvih sahrane, da se vrate na svoje ognjište ili da odu zauvek negde gde ih neće čekati osveta. Vanjski svet je onaj u kome su ih roditelji venčavali za starkelje u zamenu za konja, ili u kome su ih zlostavljali i terali na prostituciju. U takvoj sredini, Aga je izgubljeno jagnje koje luta zato što može – na njega ni oko majke Kumrije, navodne udovice koja svoje duševne rane leči domaćinskim poslovima (Shengyl Ismaili) nema dovoljno vremena da pazi.

Aga traži uzor prema kome će se meriti, ali je njega teško naći u planinskoj divljini u kojoj živi, bez kuća i ljudi na vidiku. Njegov jedini prijatelj postaje neko koga bi sudbina najmanje poželela nevinom detetu – ogrubeli i nasilan sitni krimoš-pesničar po imenu Cera (Basri Lushtaku) kome je čak izdata sudska zabrana da se približi Aginoj kući, zato što se u njoj nalazi njegova bivša partnerka Luma (izvanredna Adriana Matoshi) kojoj je za vreme veze darežljivo delio ćuške. 

„Agina kuća“ nije pravolinijska naracija o jednoj od mnogobrojnih sigurnih kuća (u ovom slučaju, potpuno fiktivnoj) raštrkanih po regionu i o zbunjujućem odrastanju jednog deteta. Scenario je pisan da razbije mitove o filmskoj balkanskoj ženi koja i te kako zna da ustane kada prođe kroz pakao i da sa ironijom i humorom priča o svome padu. U „Aginoj kući“ nema žrtvi, one su i dalje zatočene u prosečnom filmu sa prostora bivše Jugoslavije. Lendita Zećiraj uvodi i jedan bitan element koji na prilično jednostavan način raznjašnjava čitav region i njegove etničke trzavice; jedna od stanarki je teško depresivna Hrvatica Zdenka (Rebeka Qena) čije je loše poznavanje albanskog jezika izvor grubih šala, i ona se automatski, po jeziku, vezuje za nemilog neprijatelja zbog čega prema njoj retko ko pokazuje empatiju. Rediteljka beskompromisno pokazuje stanje stvari iz okruženja koje poznaje, ne libeći se da uoči na ono neprijatno o čemu se ne priča. Živahna rukom nošena kamera iskusnog tunižanskog direktora fotografije Sofiana El Fanija (Kešišov „Plavo je najtoplija boja“ i „To mora biti raj“ Elije Sulejmana, između ostalih) ubrzava dinamiku filma negde od polovine, prateći lica i pokrete žena naizmenično.

To ne znači da film nema svojih mana sadržanih u nekoliko predugih scena kojima ne bi škodila bolja montažerska intervencija, nego i u koncipiranju same „slobodne zone“ koju vodi misteriozna ruka nikada prisutne neprofitne organizacije, sa mladom devojkom Valom (Molike Maxhuni), takođe stanarkom sigurne kuće, koja joj raportira. Zašto i kako, nikada neće biti objašnjeno. Takođe, odnosi između pojedinih ukućanki se kreću isključivo između ekstrema – od harmonije do agresije, što u neku ruku otežava razumevanje celokupne dinamike kuće. 

U filmu se prepoznaju lica iz rediteljkinog višestruko nagrađivanog kratkog metra „Ograda“,uključujući i dečaka koji igra Agu, ali se ovaj autorski rad nikako ne može posmatrati kao njegova nadgradnja. Između jednog i drugog filma se nalazi raspon od tri godine, sa dugometražnim filmom koncipiranim mnogo ranije, uz oprečno drugačiju vrstu ideja koji ga odlikuju. Zećiraj će „Aginom kućom“ kojom je otvorila East of the West takmičarski program Karlovarskog filmskog festivala, i koji joj je doneo specijalan pomen ekumenskog žirija, sigurno izazvati burne reakcije svojom hrabrom misijom da ženama da grlatu slobodu u izražavanju emocija. Uzbudiće se i silikonske device i dame učene da drže šolje čaja sa podignutim malcem, da ne puše, ne piju i ne psuju, iste koje su tapšale pismu Katrin Denev. Još više će se uzrujati balkanski muškarci što su se žene propsovale i usudile da „njihovim“ jezikom pričaju o svojim životima. Film je do sada pozvan na tridesetak internacionalnih festivala i ostaje da se vidi kako će šira publika neupoznata sa ovim krajevima na njega reagovati. Jedno je sigurno – „Aginoj kući“ predstoje mnogi uzbudljivi razgovori sa publikom.

Oceni 5